а време од преко деведесет година откако је Законик први пут објављен у Рајићевој Историји, била су објављена само четири рукописа у њиховом интегралном облику: Текелијин, Раковачки, Ходошки и Призренски рукопис. Велики допринос објављивању Душановог законика и анализирању његових рукописа дао је осамдесетих година прошлог века Т.Д. Флорински својом исцрпном студијом  о законодавној делатности цара Стефана Душана и посебно објављивањем текстова неколико рукописа Душанова законика (11). Флорински је у прилогу своје студије објавио интегралне текстове четири рукописа - Струшког, Атонског, Раваничког и Софијског. У разним поглављима своје студије донео је новије и шире описе свих седамнаест рукописа Душановог законика до којих је дошао, где је местимично извршио упоређење њихових редакцијских варијанти. Тиме је упознао науку са садржајем и карактером необјављених рукописа - Бистричког, Шишатовачког и Београдског. 

      Стојан Новаковић, после неуспеха са својим првим издањем, крајем прошлог века приређује ново издање Законика по тексту Призренског рукописа, додајући неколико чланова из Атонског, Бистричког и Раковачког рукописа, поштујући његов аутентични распоред чланова (12). У овом издању  Новаковић даје превод текста на савремени српски језик. У уводној студији аутор је описао и 22 рукописа Душановог законика. Ово друго издање послужило је као основа многим новим издањима и преводима на стране језике и као основно издање за научну  интерпретацију у историјско-правној науци. 

      Уочи Другог светског рата појављује се А. Соловјев са издањем Грбаљског рукописа Душановог законика.(13) Тако научна јавност добија први пут текст једне од црногорско-приморских редакцијских верзија Душановог законика. После Другог светског рата В. Мошин објављyје три нова преписа: Студенички, Загребачки и Богшићев рукопис. (14) Тиме је, у основи, била комплетирана приморска група рукописа Душановог законика. 

    Веома је важан допринос Николе Радојчића на текстолошким и библиографским питањима рукописа Душановог Законика (15); први је у науци објавио фототипска издања потпуних текстова Призренског и Струшког преписа.(16) 

    Данас су познати следећи преписи Душановог законика: Струшки из 1395. год. (Држвна библиотека, Москва, бр. 29 М 1732); Атонски око 1418. год (Државна библиотека, Москва, бр. 28 М 1708);  Хиландарски  из прве трећине 15. века (Библиотека манастира Хиландара,  бр. 300); Студенички  из 1426/36. год. (Загреб, ЈАЗУ, бр. 4(римски) d 114); Бистрички из 1444/54. год. (Државни историјски музеј, Москва, бр. 151); Барањски  из 1479/99. год. (Универзитетска библиотека, Београд, бр. 39); Призренски    из 1515/25.год.  (Народна библиотека Србије, Београд,  бр. 688); Ходошки око 1440.год. (Народни музеј, Шафарикова збирка, Праг, бр. 9 (римски) F 10);  Раванички, половина 17. в. (Народни музеј, Праг бр. 9(римски) Х 7); Софијски, половина 17. в. (Народна библиотека Св. Кирил и Методиј, Софија, бр. 239) Раковачки из 1700. год (Народни музеј, Праг, бр. 9(римски) d. 2); Борђошки из 17 в. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 176); Текелијин  из 17. века (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 352); Стратимировићев с краја 17. или почетка 18. в. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352); Ковиљски из 1726. год. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 353, А 21); Загребачки (Паштровски) из средине 18. в. (ЈАЗУ, Загреб, бр. 3(римски) а 28); Патријаршијски (Карловачки) из 18.в. (Патријаршијска библиотека, Београд, бр. 42); Карловачки из 1764. год. (Народна библиотека Србије, бр. 42); Грбаљски, преписан после 1772. год. (Народни музеј, Вршац), Јагићев из средине 19. в. (Библиотека Јагићевог семинара, Београд, Ј. 1602);  Богишићев из половине 19. в. (Богишићева  билиотека, Цавтат); Попиначки  из 1784/85. год. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352, А 22).  Поред ова 24 преписа постојао је и Руднички (Београдски) рукопис из 17. в. који је изгорео у Народној библиотеци у Београду приликом бомбардовања 6. априла 1941. године.  
 
 

ваки од ових рукописа представља редакцијску верзију своје врсте, са својим садржајно-правним језиком, провописним и другим особеностима. Зато сваки од ових рукописа има одређен значај у научним истраживањима, како за историјско-правну науку, тако и за друге научне дисциплине: за политичку, култрну и привредну историју, филологију, историју уметности и др. Законик цара Стефана Душана представља дело посебне законодавне делатности, независно од тога што је истовремено и део општег законодавства средњовековне српске државе. 

      У новије време, 1975. године, Одбор за изворе српског права при Српској академији наука и уметности у Београду почео је са објављивањем свих познатих преписа Душановог законика, поштујући њихову хронологију и примењујући најсавременије методе археографије, односно кодикологије, текстологије и филигранологије. До сада су изашла три тома, где су објављени следећи преписи : Струшки и Атонски (Прва књига)(17), Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички (Друга књига)(18), Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски (Трећа књига)(19). Најновији превод Душановог законика на савремени српски језик, уз уводну студију, приредила је Биљана Марковић у едицији Стара српска књижевност у 24 књиге (20). 

      Законик цара Стефана Душана, најзначајнији споменик средњовековног српског права, заузима високо место у историји српске књижевности. Одликујући се типичном средњовековном литерарношћу, дело оваквог профила карактерише спој свечаног, црквенословенског и народног, обичног и канцеларијског језика. Ретко се где види као у повељама колико српска средњовековна књижевност не подноси модерну класификацију књижевних родова. Својим правним одредбама повеље су изван књижевности, али својом идеологијом власти и правичности, молитвеном атмосфером, аутобиографским исказима и привлачном нарацијом оне каткада показују уистину одуховљене и узбудљиве примере српске прозе. (21)  Познати византијски правни кодекси, преведени са грчког на старословенски језик и у веома особном избору и саставу српских кодификатора, као што су Крмчија Светог Саве и Властарева синтагма, обогатили су већ својим језиком и карактеристичним згуснутим изразом, средњовековну српску кулуру не мање него преводи волуминозних песничких корпуса попут минеја, триода или осмогласника, или хагиографско-биографских пролога, читачких минеја, панегирика (22). Зато се Законик цара Душана мора посматрати и као израз књижевне речи. (23) У овом кодексу спаја се реторски исказ са тачним формулацијама једног правничког језика, језика високог стила црквенословенске традиције са оплемењеним народним језиком. Заједно са повељама, међу којима се манастирске ктиторске даровнице истичу својом унутрашњом слојевитошћу и богатом семантиком своје речи, и уз друге правне кодексе и текстове, Законик цара Стефана Душана је велико достигнуће српске културе и српске књижевности средњег века. Писан средином 14. века, на врхунцу развојне линије што се успињала још од последњих година 12. века, упоредо са ликовним уметностима, економском и државном снагом српског народа, Законик је у потоња времена преписиван не само као збирка правних прописа и наслеђе једне државности, него и као сведочанство племените, истанчане и живописне књижевне речи. (24) 
 

       Српски цар Стефан Душан постао је велики законодавац попут царева Јустинијана, Лава шестог Мудрог и Василија Првог, држећи се духа и традиције римско-византијског права. Извори овог Законика, дакле,  нису само византијски. Византијски су само идеолошки темељ и правни модел кодификације којим се у српским и грчким земљама уводи јединствени правни систем. “Законик благословеног цара Стефана Душана” је епохално законодавно и уставотворно дело европског нивоа и правне културе и цивилизације. 
 

Напомене

 1. В. Мошин и А. Соловјев, Грчке повеље српских владара, Београд, 1936, 7(римски) 
 2. И. Божић, Успон и пад средњовековних држава - источна и западна културна зона, Историја Југославије, Београд 1973, 88. 
 3. Биљана Марковић, Душанов законик, Београд 1986, 14. 
 4. С. Рансимен, Византијска цивилизација, Београд 1964, 284. 
 5.Б. Недељковић, О саборима и законодавној делатности у Србији у време владавине цара Стевана Душана, Београд 1975, 59. 
 6. Uebersicht der vorzueglishsten  schriftlichen Denkmaeler aelterer Zeiten bei den Serben und anderen Suedslaven Wiener Jahrbueher der Literatur, Bd. 53, Januar-Marz, Wien 1831. 
 7. И.Раичъ, История разньихъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и
      Сербовъ. Ч. IV. В Виеннъ 
 8 F. Ch. Engel, Geschichte des Ungarischen Reiches und seiner Nebenlaender, T. III. Geschichte von Serbien und Bosnien, Halle 1801; A, Boue, La Turquie d’Europe, IV, Paris 1840. 
 9. С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354., Београд 1898. 
 10.Т. Зигелъ, Законикъ Стефана Душана. С. Петербургъ 1870 
 11.Т.Флоринский, Памятники законодатльной дъятельности Душана Царя Сербовъ и
      Грековъ. Киевъ 1888. 
 12 С. Новаковић, н.д. 
 13 А. Соловјев, Књига привилегија Грбаљске жупе (1647-1767) са Душановим закоником, Споменик СКА, књ. 87, Београд 1938. 
 14. В. Мошин, Властарева синтагма и Душанов законик у Студеничком “Отачнику”. Старине, књ. 42, Загребм 1949,; В, Мошин, Паштровски списак Душанова Законодавства према Загребчком рукопису. Старине, књ. 43, Загреб 1951; В. Мошин, Богишићев далматински рукопис и млађа редакција Душанова законодавства. Анали Хисторијског института Југославенске академије у Дубровнику, св. 2, Дубровник 1953. 
 15. Н. Радојчић, Душанов законик, Научна издања Матице српске, 3(римски), Нови Сад 1950; Карловачки рукопис Јустинијанова закона и Душанова законика. Годишњак Историјског друштва Војводине, 1, Нови Сад, 1951;  Два намеравана издања Душанова законика. Зборник Матице српске за књижевности и језик, 3, Нови Сад 1955; Око Душановог законика 1-4, Историјски часопис, књ. 2, Београд 1949-50 и књ. 9-10, 1959. 
 16. Н. Радојчић, Душанов законик по Призренском рукопису, Српска академија наука, Београд 1953. Струшки рукопис Душанова законика, Јужнословенски филолоф 22, књ 1-4, Београд 1957-1958; Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. Српска академија наука и уметности, Београд, 1960. 
 17.  Законик цара Стефана Душана, Струшки и Атонски рукопис, књ. 1, Београд 1975. 
 18. Законик цара Стефана Душана, Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис, књ. 2,  Београд 1981. 
 19.Законик цара Стефана Душана, Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски рукопис,  књ. 3, Београд 1997. 
 20. Биљана Марковић, н.д. 
 21.  М. Кашанин Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 253 
 22 Димитрије Богдановић у књизи Душанов законик, приређивач Биљана  Марковић, Београд 1986, 53 
 23. Звонимир Костић, Душанов законик и закони песништва, Архаично и модерно, Београд 1983, 114-149. 
 24. Д. Богдановић, н.д., 54.