Vladeta Jerotić

Sveti Marko Podvižnik i naše vreme

Izdanje Ars Libri, Beograd, 1998.

Sveti Marko Podvižnik, nazvan još i Pustinjak i Čudotvorac, pripada grupi Velikih Otaca Egipatskih. O svetom Marku nema mnogo sačuvanih podataka, ali se sačuvalo predanje da je on bio učenik svetog Jovana Zlatousta. Rođen je krajem IV veka. Jedno vreme je živeo u Galatiji, današnjoj Turskoj, ali je najveći deo svoga života proveo u Judejskoj pustinji u Palestini ili Nitrijskoj pustinji u Egiptu.

Ovaj sveti otac jeste jedan od najvećih i najpoznatijih učitelja asketskog i monaškog života. Po svedočanstvu svojih savremenika, sveti Marko je bio trudoljubiv i krotak. Dostigao je vrhunac podvižništva i vrline. Blagodat Božija, iskustvo života i izučavanje Svetoga pisma, kao i ostvarenje istoga u životu, učinili su ovoga velikog podvižnika dubokim poznavaocem duhovnog života.

Sveti Marko je napisao, prema Nikiforu Kalistu, oko 40 podvižničkih spisa. Nažalost, većina njegovih spisa je izgubljena.

Od sačuvanih spisa navešćemo sledeće: O duhovnom zakonu, O onima koji misle da se opravdaju, Poslanica monahu Nikolaju, O postu, O trpljenju, O pokajanju, O krštenju, Razgovor uma sa svojom dušom.

Delo Svetog Marka Podvižnika je prevođeno na mnoge jezike.

"NE POŽELI DA ČUJEŠ TUĐE LUKAVŠTINE
ZBOG TOGA ŠTO ĆE TI OSTATI U PAMĆENJU
OSOBINE TIH LUKAVŠTINA...
NE POŽELI DA SLUŠAŠ
O NESREĆI SVOJIH NEPRIJATELJA.
ONAJ KO SLUŠA TAKVE REČI,
TAJ SABIRA PLODOVE SVOJE ZLE NAMERE".

Čovek, koji je prema učenju judeo-hrišćanske religije "palo i grešno biće", stvoreno prethodno "po obličju Božjemu" (naslućivanja, pa i jasnijih nagoveštaja čovekovog sagrešenja nalazimo u mitovima gotovo svih naroda sveta), prema učenju savremene dubinske psihologije, nagonsko je biće, snabdeveno seksualnom i agresivnom energijom, sa ciljem njenog pražnjenja put spoljašnjih objekata. Prema tvorcima tzv. ego-psihologije (Hartman, Kris, Levenštajn), naše Ja ne razlikuje se od Onog (kao nesvesnog izvora nagonskih težnji i želja) po poreklu, nego se oba razvijaju iz iste osnove. Ovakvo mišljenje navedenih poznatih psihoanalitičara mogli bismo primiti, iz hrišćanskog ugla posmatrano, kao tačno, samo pod pretpostavkom da se čovekovo Ja (koje se u psihoanalizi izjednačava sa svešću) ne uzima kao najviša i poslednja bitnost čovekova do koje je čovek po materijalističkom, a i psihoanalitičkom materijalističkom gledištu, u toku svoje duge evolucije stigao. Prema hrišćanskom, mnogo složenijem učenju, čovek je jedinstvo tela, duše i duha, koje bi jedinstvo, prema nešto uprošćenijem shvatanju, moglo da odgovara psihoanalitičkoj podeli ljudskog bića na Ono, Ja i Nad-ja. I pored, dakle, bitnih razlika u shvatanju čoveka, između hrišćanskog i psihoanalitičkog učenja, jedno im je zajedničko: oba učenja, naime, posmatraju čovekovo Ja, kao ugroženo, stešnjeno i nedovoljno jako u odupiranju nagonskim prohtevima koji dolaze iz unutarnjeg, skrivenog i "dubinskog" (otud i naziv: dubinska psihologija) bića čovekovog, kao i sličnim, rđavim i opasnim uticajima koji navaljuju na čoveka (na njegovo Ja, "trsku koja misli" - Paskal) spolja, dolazeći od drugih ljudi. Iako je Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, ubeđeni ateista, grčevito hteo da veruje u snagu ljudskog Ja ("Glas razuma je tih, ali prodoran" - Frojd), on je ostao dosledan svome pozitivističkom stavu, dubok pesimist u odnosu na čoveka i njegovu budućnost. Sigmund Frojd, tanan i prodoran analitičar svih tamnih strana ljudskog bivstva, u pravu je kada tako misli. Bez vere i nade u Boga, bez pomoći Duha, Svetog Duha, kao Trećeg lica Svete Trojice, čovek ne može da samog sebe spase, kao što ni Minhauzen ne može samog sebe da izvuče iz blata "povlačeći svoj perčin nagore"!

Sada bismo se mogli vratiti na navedenu pouku sv. Marka Podvižnika iz uvoda našeg članka. "Tuđe lukavštine", o kojima govori sv. Marko, u stvari su naše sopstvene lukavštine kojima je ispunjeno svačije srce, ako nije čišćeno, a onda, (uz pomoć i blagodat Božiju) i očišćeno. Naše lukavštine nisu ništa drugo nego prisustvo "sedam smrtnih hrišćanskih grehova" u nama kojima uvek novu hranu (energiju) doturaju neoplemenjeni (nepreobraženi) nagoni (agresivni i seksualni), kao stalni izvori neprepoznatog "palog i grešnog" bića ljudskog. Otud sve što od zla koje nas neprestano zapljuskuje, i spolja i iznutra, čujemo, vidimo, okusimo ili dodirnemo (pa, i što pročitamo), ostaje nam u pamćenju, jer se "prirodno" sliva i spaja sa istovetnim zlom, ili brojnim "lukavštinama" koje već odavno, zapravo od pravremena (od našeg sagrešenja) postoje u nama, nazvali mi tu našu unutrašnjost, nesvesno, Ono ili drukčije. Izopačene slike naše fantazije i naših fantazama (fantazmi se razlikuju od fantazije), prvenstveno agresivne i seksualne prirode, rano "prirodno" pobuđene u nama (već u najranijem detinjstvu, o čemu je davno pre psihoanalize pisao sv. Grigorije Palama, u XIV veku), neprestano, u toku celog života, žudno očekuju potvrdu i opravdanost svoga postojanja, pojavom istovetnih slika koji dolaze čoveku spolja - rečima i ponašanjem rđavih ljudi, a onda naročito putem mas-medija i šund-literature. Zato, branimo se svim sredstvima hrišćanskog naoružanja protiv ovog pogubnog zagađenja naše duše i tela - Duh se Božiji ne može u nama ičim zagaditi, zbog toga On i ostaje trajna nada i iskra spasenja kod svakog, i najgoreg čoveka pogubnijeg nego što su danas zagađenja vode, vazduha i zemlje, jer samo očišćenjem duše naše, koja se odmah, po očišćenju, privezuje uz Duh, u stanju ćemo biti da očistimo i zemlju i vazduh i vodu.

U produžetku navedene opomene sv. Marka o izbegavanju "tuđih lukavština", prirodno se nastavlja i njegova druga opomena o izbegavanju slušanja "o nesreći svojih neprijatelja". Ako, i kada već, nismo u stanju da ispunimo Hristovu zapovest da ljubimo i neprijatelje svoje, čuvajmo se od stalnog (i nesvesnog) priželjkivanja da čujemo kako je nesreća zadesila naše neprijatelje (među bliskom neprijateljskom rodbinom, među susedima, ali kako je nesreća pogodila i susedne nam neprijateljske narode) i da tada, pobednički i osvetoljubivo uzviknemo: Tako im je i trebalo! Bog ih je kaznio! Ovakvo postupanje ljudi, tako često i uobičajeno, može da se nazove "prirodnim" (i prirodno paganskim), ali nikako i hrišćanskim. Otud, ako želimo da napredujemo na trnovitom putu hrišćanskog usavršavanja, upoznajmo bolje sebe i svoje (skrivene) "zle namere" prema drugim ljudima. Naime, "poznavši bolje sebe, nećeš imati volje da osuđuješ druge" (sv. Serafim Sarovski), pa ni da poželiš nesreću i svojim neprijateljima, jer će se zlo koje smo im poželeli kad-tad sručiti na naše glave, ili još gore, na glave naše dece.

"AKO KO SLUČAJNO UPADNE
U DRUŠTVO LJUDI KOJI PRAZNOSLOVE NEKA SMATRA SEBE
ZA KRIVCA TOG PRAZNOSLOVLJA;
ONO AKO NE ZBOG SADAŠNJEG,
TADA SVAKAKO
ZBOG SVOJIH RANIJIH PROPUSTA
KADA JE SA NJIMA PRAZNOSLOVIO."

Naš narod ima dobru uzrečicu: S kim si onakav si! Ovo znači da postaješ sličan sa onim sa kojim provodiš najviše vremena u toku dana, ili jednom dužem periodu vremena, ili tokom celog života (to su najčešće naši roditelji, braća i sestre, kasnije, muž ili žena, prijatelji, poslovni ili idejni partneri itd.) - postaješ sličan njemu ili njoj, ili pak grupi ljudi. Međutim, ne postoji samo uticaj ovakvih bliskih ljudi na nas u smislu laganog, ali sigurnog uobličavanja dobrih ili rđavih crta karaktera pod dejstvom sugestivne okoline, već smo i mi oni koji utičemo na ljude sa kojima smo često zajedno. Jednom reči, mi smo odgovorni za ponašanje drugih ljudi sa kojima se družimo. Ako dostignemo jedan stepen više u sopstvenom hrišćanskom očovečenju i oboženju, mi ćemo razumeti, jer srcem pojmimo, reči starca Zosime iz romana Braća Karamazovi pravoslavnog gorostasa Dostojevskog: "Svi smo za sve krivi!".

Možda su nam posle ove naše male razrade pouke sv. Marka Podvižnika, jasnije i prihvatljivije njegove reči. Ništa u našem duševno-duhovnom životu nije beznačajno i slučajno, jer sve što smo proživeli ostavlja traga. I psihološka disciplina davno je znala i upućivala na, samo u prvi mah neverovatnu istinu koja glasi: Ništa se ne zaboravlja! Ponavljano praznoslovlje koje smo upražnjavali u nekom društvu, ostavilo je traga i kod onog ko je praznoslovio i kod onih koji su ga slušali; mogu da prođu nedelje i meseci odsustvovanja iz ovakvog društva, ali kada se u njemu onaj praznoslovac opet jednom obreo, praznoslovlje će se ponoviti, ovoga puta ne od njega, već od drugih ljudi kojima je on nekad praznoslovio. Psihološki rečeno, ovakav fenomen potiče od ogromne čovekove sugestibilnosti i autosugestibilnosti. Otud pazimo gde i šta govorimo, naročito ako se smatramo hrišćanima! Čuveni "bumerang" - bacaljka australijskih domorodaca za lov koja se odlikuje time što se, ako ne pogodi u cilj, vraća onome koji ju je bacio - još je kako delatan i u međuljudskim odnosima. Prenosimo zbog toga jedni drugima dobre poruke koje obogaćuju naša srca!

"KADA TE NEKO POMOGNE MATERIJALNO I TI GA POHVALIŠ KAO DOBROG,
ZABORAVLJAJUĆI BOGA,
KASNIJE ĆE TI ISTI TAJ
IZGLEDATI KAO LOŠ".

Moramo biti budni, duhovno budni, bilo kada primamo ili pružamo pomoć drugome, materijalnu, ali i moralnu. Mali je broj ljudi i među hrišćanima koji, zbilja, nesebično, iz čistog srca, iz srca ljubavi, uvek s Bogom u srcu, pomogne ili pomaže bližnjem. Samo ovakva pomoć, koja ni svesno ni nesvesno ne "računa na uzvraćanje, donosi blagodat i onome ko daje, i onome kome se daje pomoć (materijalna ili moralna). U većini drugih slučajeva pomaganja, poklanjanja, pozajmljivanja (novca ili saveta), naša "pomoć" odlazi u prazno, preokreće se u suprotno, čak vređa unesrećenog čoveka kome mislimo da pomažemo. Zašto je tako? Iz jednostavnog razloga što nismo s Bogom, niti je Bog s nama kada hoćemo da pomognemo. Umesto Boga, s nama je i u nama (zaista, često nesvesno), gordost jačeg i moćnijeg, u svesti prisutno čak preziranje slabog i nemoćnog, neodoljiva potreba za vladanjem i posedovanjem, a onda i skrivena, ali "prirodna" želja i očekivanje da će se učinjeno dobro na sličan način vratiti, i to ovde, na zemlji, uskoro ili malo kasnije, ali svakako ovde. Zar nas nije Gospod jednom zauvek opomenuo da ne činimo kao grešnici koji pozajmljujući ili poklanjajući očekuju da im se ovo i vrati? Ovako čineći, oni su platu već primili!

U sličnom je iskušenju, ako ne i većem, onaj ko prima pomoć. Omalovažavajući se, što je uopšte doveo sebe u situaciju da od drugog čoveka (ma i bliskog mu) mora da prima pomoć (naročito materijalnu, ali i moralnu), i ovakav primalac pomoći je ohol, jer ne podnosi na hrišćanski način stanje svoje slabosti i zavisnosti. On odmah unapred misli, da li će i kada će moći da uzvrati ponuđenu pomoć, što može da omete pravovremeno i svrsishodno korišćenje pomoći. Ukoliko je pomoć koju je primio veća, sa malim izgledima da bilo kada vrati istom merom (i kada darodavac to nije izričito spomenuo), onaj čovek može da se oseti tako jadno da počne, najpre, nesvesno, a onda (na svoje čuđenje) sve jasnije - da muči svoga dobročinitelja. Ovaj zanimljiv psihološki obrt koji se dešava češće nego što mislimo, bio je na umu još velikom antičkom istoričaru Tacitu (55-120), koji je ovaj fenomen ovako formulisao: "Dobročinstvo koje nismo u stanju da uzvratimo može dovesti dotle da počinjemo mrzeti naše dobročinitelje". Da se sličan nepovoljan, više psihopatološki nego psihološki preokret može odigrati i u duši dobročinitelja, pokazao nam je lepo (verovatno iz svoga asketskog iskustva) sv. Marko Podvižnik, opominjući nas da ništa u životu, pa ni uručivanje novca bližnjem ili pomaganje ovom na različite druge (nematerijalne) načine, ne vredi činiti bez Boga u (očišćenom) srcu, jer može proizvesti suprotno dejstvo.

"SMENJIVANJE DOBRA I ZLA
PRIMAJ DOBRODUŠNO.
NA TAJ NAČIN BOG
OTKLANJA ANOMALIJE STVARI".

Mi, kao ljudi, ne možemo do kraja razgrnuti veo tajne postojanja Dobra i Zla, u nama samima, kod drugih ljudi, u prirodi, u istoriji. Nikakve vratolomije našeg razuma, ili uma, ne pomažu nam da instrumentom mišljenja shvatimo kako je moguće da dobri i svevideći Bog dopušta zlo, koje i nije uvek najgore kada donosi bolesti i ljude odvede neizbežnoj smrti. Možda su samo autentični mističari u svim religijama sveta, posebno u hrišćanstvu, najbliži podizanju, ali ne i potpunom uklanjanju vela tajne Dobra i Zla. I dok mističari azijskih religija (bramanističke, taoističke) relativizuju pojmove Dobra i Zla, shodno politeističkom uverenju njihovih religija da su božanska bića istovremeno i "dobra" i "zla", hrišćanski mističari se radije opredeljuju za monističko ili dualističko poimanje Zla. U prvom slučaju, Zlo nije biće za sebe, Zlo je samo lišenost Dobra (Pseudo-Dionisije Areopagit). U drugom slučaju, hrišćanski mističari daju veću težinu principu Zla, jer je sam Bog odlučio da žrtvuje Sina radi spasenja ljudi od sile Zla.

Pošto mi se često činilo da jevrejski bog Jahve pokazuje ambivalentnost paganskih "prirodnih" bogova, uputio sam jednom našem poznatom duhovniku, pre više godina, ovakvo pitanje: Ko je Jahve? Ako sam dobro razumeo ovoga duhovnika (neka mi oprosti ako ga nedovoljno tačno tumačim), on je ovako odgovorio: "Jahve je viši oblik neznabožačkog i mnogobožačkog poimanja božanstva, u kome su još dobro i zlo zajedno sjedinjeni, još nepodeljeni na Dobro i Zlo, htonsko i nebesko božanstvo. Otud u njima sve prirodne stihije još su na delu. Takvog su porekla i indijska božanstva (Šiva, Kali), u kojima je istovremeno prisutna sila stvaranja i razaranja. Tek od vremena jevrejske monoteističke religije, ali još uvek nedovoljno (Jahve je ljubomorni bog), lagano počinje proces shvatanja milosti Božije koja daje ljudima slobodu i ljubav. Samim tim etički dualizam u hrišćanstvu postaje jak, Bog ostaje van zla, a na čoveku je odluka".

Jezgrovita misao sv. Marka Podvižnika sazrela, verovatno, preko njegovog mističkog iskustva, kao da daje za pravo onim hrišćanskim misliocima kroz vekove - što, izgleda, potvrđuje svakodnevno iskustvo ljudi i danas - da je slično prirodnoj smeni dana i noći, godišnjih doba, sušnih i rodnih godina, tako i svaki čovek neminovno izložen, od rođenja do smrti "svetlim i tamnim praznicima", "čaši meda i čaši žuči" (koje se tek "smiješane najlakše piju", kako kaže veliki Njegoš), zdravim i bolesnim periodima. Duboko je, prastaro i tačno narodno iskustvo, ali i iskustvo svakog odraslog, naročito starijeg čoveka, da "bez nevolje nema bogomolje"; odnosno, da nas nevolje i nesreće (nažalost, ne uvek i ne sve ljude) čine zrelijim, s Bogom pametnijim, a naročito smirenijim, manje oholim, saosećajnijim prema ljudima, dobrostivijim. Naravno, nije svejedno da li će čovek životne nedaće i nesreće shvatiti kao apsurd života, i tako još jednom potvrditi svoj ateistički ili nihilistički stav prema životu, ili će ih primiti kao iskušenja (u hrišćanskom smislu reči); ni tada, međutim, nije nevažno da li će ih doživeti kao iskušenja koja dolaze od njega samog, od đavola ili od Boga (o razlikama ovakvih doživljaja iskušenja, pisao sam članak pod naslovom: "Ko kuša čoveka?".¹

Ne ispitujmo previše, bilo neoblagorođenim razumom ili neočišćenim srcem, otkud "anomalije stvari", u stvari, postojanje Zla u svetu i gotovo ritmično smenjivanje dobrih i rđavih dana u našem praktičnom življenju. Dovoljno je da primimo verom (ne mislim da se vera, u ovome slučaju, protivi iskustvu većine ljudi, i kada oni nisu religiozni, ili dovoljno hrišćanski religiozni) ono što nam sv. Marko Podvižnik poručuje. Smenjivanjem dobra i zla Bog otklanja "anomalije stvari". Otud, ovu neizbežnu, i svima ljudima uočljivu smenu, primajmo, što je moguće češće, bez roptanja i gneva, koji nužno uvećava nesreću koja nas je zadesila, ne ni rezignirano ili depresivno, ne ni ataraksijom stoika, do kojih još nije bila doprla svetlost Hristova. Primajmo je smireno, trpeljivo i "dobrodušno", u uverenju (jer i veri) da bez iskušenja nema spasenja, a da Bog zna kada će "s iskušenjem učiniti i kraj, da možete podneti" (I Poslanica apostola Pavla Korinćanima, 10, 13).

"SVE ONO ŠTO NAM SE DEŠAVA,
VODI POREKLO OD GREŠNIH POMISLI. JER BOG JE UDESIO DA NEVOLJNO ODGOVARA VOLJNOM".

Mada u Lalevićevom Rečniku sinonima (iz 1974. godine) pomisao znači isto što i misao, pravoslavna svetootačka literatura pravi razliku između ove dve reči. Mada sveti Maksim Ispovednik (VI-VII vek) piše da "ako se prosta misao zadrži u duši, može da se preobrati u želju i postaje strasna pomisao", sv. Marko Podvižnik, koji je živeo jedan vek pre sv. Maksima, radikalnije tvrdi da "sve što nam se dešava, vodi poreklo od grešnih pomisli" (podvukao J. V.). Ovakvo hrišćansko shvatanje ljudskih pomisli umnogome odgovara podeli ljudske psihe u ovovekovnoj psihoanalizi na nesvesni (daleko najprostraniji), presvesni ili podsvesni i svesni deo (najmlađi, najuži i najkrhkiji). U nesvesnom delu čovekove psihe, razvojno posmatrajući, najstarijem njegovom sloju, sadržane su, prema psihoanalitičkom učenju, sve naše amoralne, alogične i asocijalne težnje. Poput uvek živog vulkana, ovo naše kolektivno nesvesno u kome su sačuvani arhetipovi kao trajni ostaci čovekove filogenetske prošlosti, prema učenju Karla Gustava Junga), nacionalno, familijarno (učenje Leopolda Sondija o trajnom prisustvu familijarno nesvesnog u dubinama ljudske psihe) i individualno nesvesno (čiju realnost priznaju sve škole tzv. dubinske ili dinamičke psihologije), stalno preti izbacivanjem užarene lave u područje našeg presvesnog i svesnog života, ugrožavajući tako naš razumni,, ili i umni deo bića. Ko sprečava prodor amoralnih i asocijalnih strasti, kao pogonske snage želje, iz nesvesnog, preko presvesnog, u svest? To bi bili, prema psihoanalitičarima, naši unutarnji cenzori, koji su shematski predstavljeni kao "Nad-ja struktura" psihe, pored koje su delatni još, Ja-princip (kao predstavnik svesti) i Ono, koje oličava nesvesni sloj u psihi. Što je uspešnije postignuta saglasnost unutar čovekove psihe između njegovih cenzora (od kojih su jedni postavljeni u nesvesnom, a drugi, brojniji, u svesti), njegove svesti (odnosno jačine njegovog Ja-principa) i njegovih nagona (predstavljenih Onim u tamnim dubinama starih slojeva u nesvesnom, ili, prema nemačkom psihijatru Ernstu Krečmeru, za neke istraživače ljudske psihe, podesnije nazvanim "sferom svesti"), tim je i opasnost povremenog izlivanja užarene lave iz grotla našeg unutarnjeg vulkana van dozvoljenih granica manja.

Sličnu ili istovetnu doslednost u pridavanju značaja čovekovim "pomislima" za normalan, abnormalan ili bolestan duševni život čoveka, vidimo u psihoanalizi, kada ona sadržaje u nesvesnom smatra amoralnim, i u učenju sv. Marka Podvižnika (hiljadu i četiri stotine godina pre pojave Sigmunda Frojda koji je smatrao da je mogao empirijski da dokaže postojanje nesvesnog života u čoveku, najpre preko snova, (mada ne samo preko njih), kada ovaj uzorni hrišćanski podvižnik odlučno kaže da su sve naše pomisli grešnog porekla. Bitna je razlika, međutim, između ateističkog i pesimističkog zaključka koje izvodi S. Frojd i njegovi učenici o amoralnosti ljudskog bića, odnosno ponašanja čoveka i naroda u toku više hiljada godina poznate istorije, i istovetne svesti o snazi, upornosti i tvrdokornosti Zla u paloj ljudskoj prirodi, kod svetog Marka Podvižnika. Jer dok Sigmund Frojd veruje još samo u snagu ljudskog razuma koji će, možda, u dalekoj budućnosti ljudskog roda, jednom, postati gospodar u kući u kojoj, mnogo češće i uspešnije vode kolo mračne sile mržnje i osvete (a pri tom neprestano, protivrečeći sebi, sužava mogućnost polja delovanja tog nesrećnog ljudskog razuma priklještenog, s jedne strane, strogim cenzorom Nad-ja, najčešće nepovoljnom spoljašnjom realnošću i nikad zasićenim nagonskim prohtevima), Marko Podvižnik je pun hrišćanske vere u Boga i vaskrslog Hrista koji nam, kao Sveta Trojica, uvek staje u pomoći, ali samo onda kada poznamo "poreklo grešnih pomisli", kada se slobodno i u veri obratimo Hristu za pomoć. Zato je, verovatno, ovoj misli koju razrađujemo, sv. Marko dodao, pomalo tajanstvenu rečenicu za kraj: "Jer Bog je udesio da nevoljno odgovara voljnom". Možda bismo mogli protumačiti ovu rečenicu tako što bismo rekli da svakoj nevoljnoj pomisli ljudskog srca (sažeto oličenim u sedam smrtnih hrišćanskih grehova) odgovara isto toliko voljnih misli, odluka i izbora ljudskog uma, na isto tako sažet i primeren način iskazanih u sedam odgovarajućih - gresima odgovarajućih - hrišćanskih vrlina. Pretvaranje naših grehova u vrline, moguće je i ostvarivo tek sa prepoznavanjem, osvešćivanjem (psihoanalitičari bi rekli sublimacijom) naših "grešnih pomisli" (naročito onda kada su one postale "strasne pomisli", tj. kada su se ove pomisli, prema sv. Maksimu Ispovedniku, na trećem stepenu razvoja greha "ukorenile u duši", tj. kada se njima bavimo i "naslađujemo"), a onda i povedenom beskompromisnom borbom protiv njih, naravno, uvek uz Božiju pomoć i blagodat.

"PRESTANI DA MISLIŠ NA KORISTOLJUBLJE,
I TADA ĆEŠ MOĆI DA VIDIŠ
SVE PREVARE I LUKAVSTVA ĐAVOLA... ONAJ KOJI GOVORI
DA POZNAJE SVA ĐAVOLJA LUKAVSTVA
I SVE ZAMKE,
TAJ NE POZNAJE SAVRŠENO
SAMOGA SEBE."

Kao biološko biće, čovek je oduvek bio upućen na borbu za opstanak, na pokazivanje i dokazivanje sebe jačeg i moćnijeg od drugog čoveka, svejedno da li od brata ili sestre u porodici, suseda, druga na radnom mestu ili nekog suparnika u seksualnoj, agresivnoj ili kojoj drugoj životnoj utakmici. izvitoperena ljudska priroda, onakva kakvu Bog nije namenio čoveku, učinila ga je, ne samo biološki grabežljivim, već i duševno pohlepnim i koristoljubivim. Ljudska težnja ka moći, nezasita želja za vladanjem - "iskušenje da se gospodari je najneodoljivije od svih iskušenja" (Simon de Bovoar) - poreklo beskrajne čovekove slabosti koju on neće nikako da prizna (ni sebi, ni Bogu), traje kod nekih ljudi u toku celog njihovog života, sve do starosti, kada ova težnja da se gospodari poprima groteskne oblike, upravo zbog svima vidljive, fizičke, pa i duševne nemoći. Žalosno je, pa i tragično za mnoge ljude da ova, reklo bi se, prirodna koristoljubivost čoveka, do te mere može da pomrači duhovne (a ne samo fizičke i duševne) potrebe čoveka, koje su kod svakog prisutne, a koje se ogledaju u nadi, ljubavi i veri u Boga, da se ova opšta (ontička) svojstva stvari i bića, usađenih mu od Boga prilikom čovekovog stvaranja, nikada ne razviju, odnosno pokažu. Takav čovek, onda, ostaje zakržljao, upravo u duhovnom smislu, i pored "uspešnog" ostvarenja svoga materijalno-fizičkog (posedovanje imovine - "imati", dakle, a ne "biti") i duševnog života (porodica, profesija), nasedajući tako, kako bi rekao sv. Marko Podvižnik "đavoljoj prevari i lukavstvu". Reč je očevidno o ljudima koji su, ili na "prevarni i lukav" način došli do bogatstva, moći i vlasti - ova "volja za moć" pokazuje se kod mnogih ljudi u pohlepi za znanjem i društvenim položajem, do kojih se stiže bez Boga (intelektualno, lucifersko koristoljublje obeleženo gordošću) - ili su upali u "đavolju zamku" koristoljublja (i vlastoljublja) u srednjim i starijim godinama, ako su kao mlađi i uspeli da ove zamke izbegnu.

Pošto sv. Marko, govoreći o koristoljublju, očevidno ima na umu umnožavanje nepravedne koristi, odnosno čovekovo sticanje materijalne ili duševne koristi gramžljivošću, bezobzirnošću ili pohlepom - ona vrsta koristoljublja za koju narod upotrebljava izraze kao što su: ušićariti, izvući maslo, naplatiti se, - onda je prirodno za hrišćanskog podvižnika, da on ne može nekom drugom van čoveka (ali i u čoveku), osim đavolima, da pripiše po čoveka pogubne posledice ovakvog koristoljublja. Jovan Dučić je jednom napisao: "Ima tri vrste prijateljstva: iz druželjublja, iz dobroljublja i iz koristoljublja". Naša druženja sa ljudima, nažalost (radije upotrebljavam svakodnevni izraz druženje, nego uzvišen pojam prijateljstva ili prijateljevanja), mnogo su češća iz koristoljublja, nego iz druželjublja ili, još ređe, iz hrišćanskog dobroljublja.

A šta nam savetuje opitni starac, sv. Marko? Uvek za čoveka najteže, ali jedino dejstveno: prestani da misliš na koristoljublje, jer ćeš tek onda, prepoznavajući sve đavolje prevare moći da ih izbegneš! U ovome savetu prepoznajemo jedan od tri monaška hrišćanska zaveta, od pre dve hiljade godina: siromaštvo.

Drugi deo, ili nastavak Markovih "pohvala duhovnom zakonu", veoma zanimljiv i za današnjeg hrišćanina, ali i za svakog današnjeg psihologa, psihijatra, psihoterapeuta, kao da potvrđuje ovovremena dostignuća dubinske psihologije. ova psihologija, naime, i pored pogrešnog, nehrišćanskog svođenja i objašnjavanja višeg u čoveku (duhovnog i božanskog) onim što je niže u njemu (nagonsko) - umesto da postupi obratno - tačno sagledava sve nesrećne učinke "amoralnog, asocijalnog i alogičnog" u ljudskoj prirodi, u njegovom svakodnevnom, nekad celoživotnom ciklusu postojanja. ističući prvenstveno, ili samo, pogubna dejstva ove niže čovekove prirode na celokupan tok njegovog života, kao i istorijskog života čitavog čovečanstva (ratovi, građanski ratovi, međusobno istrebljivanje u nepojamnoj mržnji čoveka prema čoveku i jednog naroda prema drugom narodu), jedan od moćnijih pravaca savremene dubinske psihologije, uzoholjen zbog otkrića tamne strane ljudske prirode, negirajući Boga i bilo kakav prepoznatljiv smisao ljudskog življenja, pada u "đavolju zamku" (negiranja i Boga i đavola) nepoznavanja "samog sebe", odnosno stvarne ljudske prirode. ista ovakva opasnost preti i hrišćanima, laicima i monasima, kada uobraze da su poznali ili prepoznali "sva đavolja lukavstva", jer je ovakva njihova ohola uobrazilja siguran znak da još nisu sebe dovoljno upoznali i da im predstoji teško iskušenje suočavanja sa onom "đavoljom zamkom" o kojoj nisu ni sanjali. Upravo zato je drugi veliki hrišćanski svetitelj, iz VII veka, Isak Sirin duboko u pravu kada je rekao: "Onaj koji je video sebe, viši je od onog ko vaskrsava iz mrtvih".

"MOLI SE DA NA TEBE NE DOĐE ISKUŠENJE, ALI KADA ONO NAIĐE, PRIMI GA KAO SVOJE, A NE KAO TUĐE... ŽIVI SA UMOM U SRCU, I NEĆEŠ BITI MUČEN ISKUŠENJIMA. AKO SE ODANDE UDALJIŠ, TADA TRPI ONO ŠTO TE ZADESI."

Iako se u molitvi "Oče naš" dve hiljade godina molimo da nam ne dođe iskušenje, ono nam, ipak, neminovno stiže, reklo bi se, podjednakom jačinom u mladosti, kada smo u srednjem dobu, kao i u starosti.

Sv. Marko Podvižnik u svojim "Pohvalama o duhovnom zakonu", kada je reč o ishodištu iskušenja, očevidno da se, najpre, odlučuje za ona koja dolaze od nas samih, mi bismo danas rekli, ne samo od naše svesti, već češće i bolnije, od prostranstva našeg neupoznatog nesvesnog života. Ovakvo opitno iskustvo Podvižnika Marka, potvrđuje danas i savremena psihologija, psihopatologija i psihoterapija. Ljudima je najlakše i najzgodnije da fizičke, duševne i duhovne nevolje koje ih snalaze, pripišu drugim ljudima (poznatim "mehanizmom odbrane" koji se naziva "projekcija"), dok su pobožni ljudi, jednostavnije psihičke strukture, skloni da u većini iskušenja vide demonski uticaj. Ima među ovima, doduše, i pojedinih koji Bogu dodeljuju ulogu onoga koji iskušava, zaboravljajući opomenu Jakovljevu, iz njegove poslanice (1, 13): "Nijedan kad se kuša da ne govori Bog me kuša, jer Bog ne može zlom iskušati i On ne kuša nikoga".

Ali i onda kada poslušamo sv. Marka, kao i većinu drugih hrišćanskih svetitelja i podvižnika kroz vekove, da iskušenja primimo kao da su naša, a ne tuđa, što znači da ne gledamo "trn u oku brata svoga", dok ne sagledamo i ne izvadimo "brvno iz svoga oka", nije nimalo lako dokučiti odakle nam dolaze iskušenja iz nas samih. Da li su skriveni izvori iskušenja nezalečene rane iz detinjstva, iz mladalačkog doba, ili potiču od neke ozlede duševne prirode koja nas je snašla u zrelom dobu života? Da li su uzroci naših iskušenja prepoznati ili neprepoznati konflikti koji nas godinama muče, a koji dolaze od našeg emotivno poremećenog odnosa sa našom najbližom okolinom (roditelji, bračni partneri, deca, bliska rodbina, susedi)? Da li su to, možda, naše strasti kojima nismo ovladali (sklonost bludu, laži, zavisti, lakomosti, pušenju, alkoholu itd.)? Nisu li uzročnici životnih iskušenja naši gresi, otkriveni i neotkriveni, i to neokajani gresi? Ne zaboravimo da je i prepoznat, u naročito neprepoznat (nesvesni) greh, stalan "žalac u meso" našeg duhovnog, duševnog i telesnog bića i da nas taj greh (ili gresi) oštećuje na duhovnom polju (udaljujući nas od vere i Boga), duševnom (čineći nas nezadovoljnim, mrzovoljnim i zlovoljnim), ali i telesnom polju (prouzrokujući nam somatske, tačnije, psihosomatske bolesti).

Imajmo uvek na umu da i kada živimo relativno čestim i moralnim životom, iskušenja opet dolaze na nas, ako smo kao hrišćani dovoljno budni i uvek pripravni na borbu sa zlom u nama i van nas, razumećemo jednom, da su iskušenja potrebna, da bez njih ne bismo sve bolje i dublje upoznavali sebe, a onda i čistili sebe od uvek dovoljno preostalog taloga nečistote u nama. Na kraju, još smo i blagodarni Bogu što nas iskušenja sprečavaju da se uspavamo u opasnom osećanju zadovoljstva sobom. "Posmatrajmo pažljivo", veli sv. Jovan Lestvičnik, "da li je naša savest prestala da nas optužuje, ne zbog naše čistote, nego zato što smo ogrezli u zlu". Tako saznajemo od sv. Jovana Lestvičnika ono isto što nam i sv. Marko Podvižnik poručuje kada piše da je "savest prirodna knjiga. Ko nju marljivo i delatno čita, taj opitno prima božansku pomoć", saznajemo, naime, da i naša savest, koja traži od nas da se uvek iznova preispitujemo, nije li u nama negde skrovito ostao da traje neki neokajani greh, može da nam priugotovi takvu životnu priliku koja će nam u prvi mah izgledati kao iskušenje, ali ćemo, potom, kada prepoznamo odakle to iskušenje dolazi, biti blagodarni što nas je savest još jednom opomenula i tako nam pomogla da nastavimo jednom započeti, a ni našom smrću završeni put oboženja.

U drugom delu, od autora ovog članka izabranog aforizma sv. Marka Podvižnika, preporučuje se uspešan lek protiv iskušenja, lek za koji smo već mogli da pretpostavimo da je neizbežan, a i koristan ispravljač i to, u toku čitavog našeg života. ovaj jedinstveni lek, prema Sv. Marku, poznat i drugim svetim ocima ranog hrišćanstva, a prispeo sve do velikog nemačkog pesnika Fridriha Šilera (1759-1805) glasi: "Živi sa umom u srcu", ili, "Blago onom kome um u srcu počiva!" Zbilja, blago onom čoveku kome je "Bog pomoćnik", jer se ovakav podvig može postići samo uz Božiju pomoć.

Poznata nam je složenost pojma srca u pravoslavnom bogoslovlju i u pravoslavnoj monaškoj praksi. Dok ogromna većina ljudi, različitih rasa, naroda i vera, praktično u toku celog života doživljava, jače ili slabije, sukob u duševno-duhovnom životu između osećanja i razuma, dajući prednost čas jednom, čas drugom, blažena harmonija hrišćanskog bića, koja se ogleda u blagosti, smernosti i bogobojažljivosti, svedoči o čudesnom izmirenju emocija i razuma, sjedinjenih u srcu čovekovom kao duhovnom središtu osećanja, mišljenja i volje. Poznati proces oboženja čoveka "do mere i rasta visine Hristove", upravo podrazumeva ili obuhvata srce kao organ ljubavi, ali tek onda kada ono počinje da kuca "unisono" (jedozvučno) sa srcem Hristove ljubavi. Sve dok se ovakvom blaženom jednoglasju ne približimo, ili, što je mnogo žalosnije, kada se od njega, pošto smo ga uz Božiju pomoć jednom postigli, udaljimo, preostaje nam, ako smo stvarno hrišćani, jedini savet sv. Marka - da trpimo ono što nas zadesi.

"ZA VREME BOLA PAZI
DA NE PADNEŠ U SLASTOLJUBLJE
KOJE LAKO BIVA PRIHVATLJIVO,
JER ONO OBEĆAVA UTEHU U BOLU."

Čoveku nije moguće da izbegne bol, bilo da je on fizičkog ili psihičkog porekla. Zemaljsko i smrtno biće, čovek je u toku celog svog života podložan štetnom uticaju spoljašnjih i unutarnjih činilaca koji potkopavaju zdravlje, i onako kod svakog čoveka relativno i kolebljivo (pri čemu se ovog puta ne osvrćemo na ljude urođeno slabe telesne građe i takvog istog nervnog sistema). Ako je čoveku, zbilja, nemoguće da u toku jednog, relativno dugog života, ostane pošteđen od raznih fizičkih bolesti, ali još i pre, od raznih duševnih potresa, pred svakog se postavlja pitanje sopstvenog duhovnog odgovora na povremene, kratkotrajne ili dugotrajne nalete duševnog i telesnog bola. I jedna i druga kategorija bola, naročito ako traje dugo, ili se jedan isti bol ponavlja, neminovno stavlja svakog čoveka pred zagonetkom njegovog porekla, kao i čovekovog svesnog i slobodnog odgovora pred tajnom Bola.

Pošto sam o bolu jednom ranije opširnije pisao², spomenuću sada samo nekoliko najčešćih karakterističnih odgovora čoveka na duševni ili telesni bol koji ga u životu snalazi: 1. negiranje i potiskivanje bola, 2. traženje brzog, delotvornog načina kako da se bol otkloni, ne ispitujući njegovo poreklo, 3. rezignirano ili depresivno predavanje sebe bolu i 4. aktivan odnos prema bolu, što znači traženje uzroka, preispitivanje svoga dotadašnjeg duševno-duhovnog života, otkrivanje smisla u bolu i, kod hrišćana, zauzimanje hrišćanskog stava prema bolu.

Mada se s pravom možemo upitati da li je ispravno stavljanje znaka jednakosti između telesnog i duševnog bola, prihvatićemo za ovu priliku stav psihofizičkog paralelizma, zastupajući stanovište po kome je teško moguće (a i nepotrebno je) razdvojiti uticaj neke dužetrajne telesne bolesti na psihu čoveka, ili uticaj neke dugotrajnije psihičke muke čoveka (tuga, strah, gnev ili mržnja) na njegovo telesno zdravlje (ovim problemom se uspešno bavi savremena psihosomatska medicina).

Da li se opomena sv. Marka Podvižnika, da se za vreme trajanja bola (ne kaže se da li telesnog ili duševnog, ili telesno-duševnog, odnosno duševno-telesnog) treba čuvati iskušenja "slastoljublja", koje biva prihvatljivo jer obećava utehu, može svrstati u jedan od četiri načina čovekovog odnosa prema Bogu? Smelo bih rekao da se ova opomena može primeniti na prva tri načina čovekovog suočavanja sa Bolom, bez obzira da li sv. Marko misli, u prvom redu, na fizički ili duševni bol.

Čovek koji traži da "lako" i "prihvatljivo" razreši svoju bolnu muku, u stvari je negira i potiskuje, tj. traži brzi i delotvorni način kako da se bola otrese. Ako u ovakvim površnim naporima ne uspe, što se najčešće i dešava, ovakav čovek sklon je da se prepusti očajanju i "melanholiji", kao jednom od "sedam smrtnih grehova".

Iako se u prvi mah čitaocu dela sv. Marka Podvižnika učini da je svetitelj ipak mislio u prvom redu na neki dosadni telesni bol čovekov, od koga se ovaj "prirodno" pokušava da odbrani "slašću", pojačanim uzimanjem hrane ili opojnih sredstava (alkohola, droge, tableta, na primer), mislim da nije neopravdano ako proširimo naše objašnjavanje o iskušenjima "slastoljublja" koja napadaju i čoveka koji se duže vremena rve sa duševnim bolom, kao posledicom neprepoznatih ili nerešenih duševnih konflikata.

Teorijska pretpostavka dinamičke psihologije o postojanju kod svakog čoveka (već kod malog deteta) "sadomazohističke klackalice", pretpostavka potvrđena empirijski u psihoterapiji i u pedagogiji, odnosno u dečjoj psihologiji, postavlja kao realnu mogućnost iznalaženje (često nesvesno) i jednog ovakvog "rešenja" bekstva od trajnog, pritiskajućeg duševnog bola čovekovog. Ne pronalazeći, naime, nikakvo celishodno rešenje koje bi oslobodilo njegovog bola, svesno odbijajući da svoju duševnu patnju "utopi" u "slast" hrane ili pića, ovakav stradalnik otkriva mogućnost mazohističkog uživanja, čak, pravog "slastoljublja" u svome bolu. On ga, na ovaj način, počinje da neguje i hrani mazohističkim fantazijama, koje obično nisu lišene ni erotsko-seksualne dimenzije. Pri tom pronalazi uvek nove i dodatne razloge, zašto je dobro i zašto treba da podnosi bol, padajući ovako u prelest ili u duševnu bolest u kojoj sebe doživljava kao "žrtveno jagnje", kao nekog ko ne nosi samo svoj, već i Hristov krst, jednom reči kao nekog ko se oseća krivim za sve bolesti i bolove sveta i koji "zasluženo" prima i podnosi duševne bolove svake vrste.

Nasuprot svim do sada opisanim pogrešnim i opasnim "rešenjima" duševnog (ili telesnog) bola čoveka, hrišćanska Crkva postavlja uvek i samo jedan mogući i spasonosni odgovor na svakovrsni Bol sa kojim se suočava u toku života svaka ljudska duša: prepoznati uzrok bola, potražiti i naći njegove korene u sebi, a ne van-sebe i kod drugoga, a onda se ispovediti, pokajati i pričestiti. Eto, jedine utehe u bolu koja obećava ne slastoljublje, nego bogoljublje!

"IZVRŠENJE ZAPOVESTI JESTE KADA NEKO ČINI ONO ŠTO JE NAREĐENO, A VRLINA JE KADA SE ČINI ONO ŠTO JE ZAISTA BOGOUGODNO... GOSPOD JE SKRIVEN U SVOJIM ZAPOVESTIMA, I ONIMA KOJI GA TRAŽE, OTKRIVA SE PO MERI NJIHOVOG ISPUNJAVANJA ISTIH".

Osnivač psihoanalize Sigmund Frojd, iako ateista i materijalistički nastrojen mislilac, koji, ipak, nikad nije bio ravnodušan prema religiji, dobro je uočio da savremeno društvo sačinjavaju tri tipa ljudi: prirodan čovek koji stremi zadovoljavanju svojih prirodnih potreba, kulturni simulant koji se ponaša kao moralna ličnost, ali to čini iz straha od kazne pod uticajem spoljašnjih zabrana i kulturni čovek koji je putem introjekcije objektivnih vrednosti usvojio norme koje iz njih potiču i koji se na taj način osposobio da sam sebi uskraćuje izvesna nagonska zadovoljenja. Možda bismo ovoj tačnoj Frojdovoj tipologiji mogli dodati i hrišćanskog čoveka koji je u stanju da sebi uskraćuje ili ograničava nagonska zadovoljstva, a da zbog ovakvih uskraćivanja ne oseća nikakve smetnje ili boli, čak je u stanju da doživi radost zbog odricanja. Kao što je svima jasno da se društvo najvećim delom sastoji od "prirodnih ljudi", tako je očigledno da istinskih hrišćanskih ljudi ima najmanje u svetu, što ne znači da ne treba upravo njih smatrati svetlosnom žižom, od dalekosežnog uticaja.

Kada sv. Marko Podvižnik kaže da je izvršenje zapovesti, kada neko čini ono što je naređeno, a vrlina je kada se čini ono što je zaista Bogu ugodno, onda lako prepoznajemo Frojdovog "prirodnog čoveka" i "kulturnog simulanta" među onim ljudima koji izvršavaju zapovesti tek kada su na njih prinuđeni, i to češće spoljašnjim naredbama i zabranama, nego glasom unutarnjeg čoveka; dok među onim ljudima koji čine ono što je Bogu ugodno, prepoznajemo Frojdovog "kulturnog čoveka" i još više, hrišćanskog čoveka jer je samo hrišćanski čovek onaj koji istinski traži Boga. Traže Ga, naime, i ostali ljudi, ali nesvesno, ili nedovoljno osvešćeno (preko nauke, umetnosti i filosofije), pokoravajući se nevoljno moralnim zakonima.

Čovek koji iz dubine svojih unutarnjih potreba, sav ustremljen, poput strele koja leti pravo prema cilju traži Boga - nalazi Ga, i tada tek otkriva i skrivene zapovesti Božje. Ispunjavajući ih voljno i radosno, on otklanja od sebe svaku prinudu, unutrašnju (usred prejake ili skrupulozne savesti) i spoljašnju ("tako valja činiti, jer su tako i naši stari činili").

Pošto svaki čovek već rođenjem postao individua, i potom se psihički razvijao pod različitim porodičnim i društvenim uslovima, mora da bude i na različitom duševno-duhovnom stupnju individuacije ili i hrišćanskog oboženja. Ako su materijalni uslovi življenja u XX veku postali povoljniji nego u ranijim vekovima, duhovno-duševni uslovi danas za razvoj mladog čoveka od individue ka ličnosti, ne čini se da su prvenstveno u uslovima evropske zapadno-hrišćanske civilizacije, povoljni u smislu hrišćanskog razvoja. Raspadanje patrijarhalne porodice kod gotovo svih hrišćanskih naroda sveta, nažalost, podjednakim ubrzanjem u zemljama sve tri hrišćanske veroispovesti, opadanje ili u potpuni gubitak morala u međuličnim i međudržavnim odnosima tzv. hrišćana u Evropi, Americi i na Balkanu, porast alkoholizma, narkomanije i samoubistva, takođe kod svih tzv. hrišćanskih naroda, kao i niz drugih činilaca, veoma otežavaju mladim ljudima sticanje sopstvenog identiteta naime tek sa dostizanjem samostalnosti i relativne psihičke zrelosti, moguć je slobodan izbor čoveka za Boga, Crkvu i svoj narod, pošto tek ličnosti (prema rečima Nikolaja Verđajeva i Jovana Majendorfa) mogu postati članovi Crkve (Crkve, dakle, ne samo kao institucije, već pre svega kao "mističnog tela Hristovog i eshatološke zajednice u istoriji").

Ako nam je i kada nam je Bog bio od pomoći u traženju Njega u ovom našem životu, ako smo, znači, imali Njegovu blagodat i tako tek postali istinski hrišćani, i ovaj probuđeni hrišćanski čovek u nama ipak će se nalaziti na različitim stepenima Jakovljeve Lestvice. Otud je sv. Marko i mogao da kaže da se Gospod otkriva hrišćanima "po meri njihovog ispunjavanja" zapovesti Gospodnjih. Nije potrebno ovde nabrajati sve zapovesti na koje sv. Marko misli. Svakako da pored Deset Božijih zapovesti, primljenih od Mojsija Objavom Božijom na Sinaju uporedo sa njima nikako im se ne protiveći, stoje preporuke Hristove u Njegovim Jevanđeljima. Posle prosvetljenja verom, hrišćanskom čoveku predstoji dug put penjanja uz Lestvice, čineći i dela vere, a ne više samo dela zakona ("Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu živim", Poslanica Glatima a. Pavla, 2, 19).

Vodeći judaista XX veka Leo Bek, kao religiozni Jevrejin (samim tim potencijalni hrišćanin, ako sledujemo viziju apostola Pavla o ulozi Jevreja u hrišćanskoj istoriji, u Poslanici Rimljanima, 11. glava), piše: "Ne možemo iskreno verovati u ono što ne radimo. Onaj koji se nije uverio u Boga čineći dobro, neće samo putem unutrašnjeg doživljavanja steći trajnu spoznaju o Božijem biću". Zaista, šta je prirodnije za pravog hrišćanina nego da dragovoljno izvršava dela Oca koga je u sebi prepoznao! Bog nam se sve više otkriva, sve do mističnog, svetlosnog ozarenja, što češće činimo dela milosrđa svima živim bićima, ne deleći ljude na dobre i rđave, prijatelje i neprijatelje. Kod sv. Marka Podvižnika može se nazreti, a kod nekih religioznih mislilaca dveju drugih monoteističkih religija (judaizma i islama) jasnije razabrati smela misao - ali i preporuka čoveku koji nije dovoljno učvrstio svoju veru - da opitno (dakle, i svesno) čini dobra dela ljudima, iskustveno se potom uveravajući da se, ovako postupajući, postepeno učvršćuje i njegova vera.

Dok je za protestantskog hrišćanina, sve od vremena Martina Lutera do danas, ostala neodlučnost i zebnja, šta zapravo, u prvom redu, spasava čoveka: vera ili dobra dela, za istinskog pravoslavnog hrišćanina ovakva unutarnja neizvesnost se ne postavlja. Vera u raspetog i vaskrslog Hrista prirodno (ili natprirodno Božjom blagodaću) upućuje hrišćanskog vernika ka delotvornom ispunjavanju Hristovih Blaženstava. Onako i onoliko - otud kod Sv. Marka ono "po meri njihovog ispunjavanja istih" - kako verujem, tako i delam! U pravog hrišćanina nema nedoumice između njegove religioznosti i njegovog moralnog ponašanja. Zreo religiozni vernik postupa u životu moralno; nije, ipak, besmisleno pitanje, postoje li u svetu ljudi koji postupaju moralno, a nisu religiozni. Mada nije svejedno iz kojih motiva postupaju moralno, na izgled nereligiozni ljudi (skriveni teisti?), živeći dovoljno dugo vremena tako, što znači, čineći dobra i onima od kojih se ne mogu nadati nikakvoj zahvalnosti i uzdarju, ovakvi ljudi vremenom postaju religiozni hrišćani, iako se nisu držali u svemu onoga što pravoslavna Crkva od svojih vernika očekuje. Jer, kao što se ljubav, prema svetom Isaku Sirinu (VII vek) rađa iz molitve, tako se i vera prirodno otkriva i pokazuje onome ko čini dobra dela, tj. ko je milosrdan prema svakom živom biću na Zemlji.

Fusnote:

¹ ISTOČNIK, BR. 3-4, BEOGRAD, 1992.

² U knjizi Psihološko i religiozno biće čoveka, Besede, Novi Sad, 1994