Бојан Јован Стефановић Балевић

Философска дисертација о ширењу војне религије

1752

Са латинског превео Александар М. Петровић
магистар философије

Електронско издање на Пројекту Растко објављено 4. фебруара 2003. године

Напомена о аутору (преузета из списа: "Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе"): Јован Стефанов Балевић из Братоножића, рођен је у Пелевом Бријегу између 1725-1728. године. Школовао се у Сремским Карловцима, а затим на Универзитету у Халеу гдје је 1752. одбранио философску дисертацију из области каноничког права и историје хришћанске религије. То је била прва философска дисертација у Срба. По повратку у Сремске Карловце радио је као магистарски синдикус, да би доцније постао шеф градске полиције. Недуго затим побјегао је од аустријских власти и отпутовао у Русију, гдје се посветио војној служби, поставши прво капетан, а затим и руски мајор. Своје дјело "Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе" написао је у Санкт-Петербургу 1757. године, које је, међутим, објављено тек 1884, на Цетињу.

Техничка напомена: пошто тренутно није могуће представити све старогрчке акценте на Интернету, одлучили смо да подвучемо слова где су акценти изостали (пример: αυτος), за шта верујемо да ће оспособљеним читаоцима бити довољна назнака - редакција Пројекта Растко.

Философска дисертација о ширењу војне религије

Април 1752

под председништвом
Готхилф Траугот Захарије
философ. и слободних умећа магистра,

Јавно бранио
кандидат
Бојан Јован Стефановић Балевић,
Братоножић-Албанац
филос. и права неговатељ
ХАЛЕ МАГДЕБУРГА

Из штампарије Хилигеријана

Прејасном и најученијем
магистру председнику,
и најгосподственијем и изузетном
одговорном
Јовану Јоакиму Лангеу
проф. јавних наука реда акад. цар. прир. госп. и обл. Борус. колегијум науке.

Допустите да Вам, који је неко одређено писмо желео, те хтео да буде другачије, растегнут многим преокупацијама, уприличим да се то сведе на једно: да буде виђен да чини неухватљиво, којим би као одбраном у расправи, у академској заједници био положени рад. Није без значења ишчитавајући позив сећања на друге предаваче из колоквијума /диспута/, да Твоје, прејасни присутни магистре, који си често колегијум реда философије посећивао, а и Деканом ћемо те установити, и колико треба за све захвалне душе од Тебе дароване, разне и понекад пучке образованости, јединог процењујућег духа, те обележјем властитих обичаја, који су похваљени. Једнодушна одлука о твом меродавном праву уопште су прилог од мене за Декана части Магистра философије.

Ту се гледа и на моје друго, ако време нагло обрне двозначне ствари Твоје позиције и академске посебности у нашем курсу увећавају број учених, те га унеколико украсе плодовима марљиве омладине. Сада се радујем више него онда, када то беше у жељама, док сам гледао /ствар/ у излажењу. Нека не буде мање части што си Ти, најуваженији пишче, саветниче мој, дискутовао са мном на катедри за философију и проистекао као овладавајући /суверен/, док смо бранили неке академске ствари. Прво засигурно важи и за друге, који упражњавају грчки обред хришћанске религије, што јавно нешто паметно и корисно у врсти износе, који су на корист Твоју више похваљени. Теби је то теже, јер су у танкој младости од Турака поробљени, развлашћени од свих обиља живећи и сами у туђини, те беху на путу ка добрим умећима, а више су живахни од других, што Ти је међу свим тајнама извода божанског здравља очева увећаног весеља, започето за књижне студије и корисно израсло. Тебе са школом често са поштовањем, као и са уважавањем помињем, а када улазим међу друге ваше великаше, ближњи из провинција ваше државе дуго се туже на узрок студирања, а који на институције моје државе, приватне, најприватније, гледају са подозрењем. Таква чињеница беше, ако нисам одбацио ниједан случај међу другим нашим академским јавним докторима, које су поставили стари у необавезним ћаскањима као и изучавањима, као нити од иког другог за које је немогуће да су пришли, обећано је за будућност. Захвалан за право које за мене свакако потиче од Вас, указано на јавном предавању, да се поклони тужба мојим оповргаватељима, а што би ишло ако би било снаге. Колико достаје истине и Ваше проучене одбране из душевне жеље, ако Вам то по божанској милости одсуствује, за Ваша многа изучавања која су похвална, јавни је преплављен плод. Мене, за кога никада из душе подршку нисте опозвали, Вашој се подршци и љубави препоручујем.

Најуваженији и најцењенији
Саветниче
С. П. П.
садашњи

Не могу а да не приметим како похвална јавност десничарске врсте /важи/ за Ваше раније излагање. Веома су ретки примери у нашој академији, да се установи и државна катедра грчке религије, не тако да равноправно личи на друге, већ да веома мало слобода буде како му драго. Опет, више ми је похвално, да је у том случају толико весело ухватљиво, не само у држави без посебног враћања. Доказ, који брани једнако колико хоће, допушта се у свим религијама и зове се скоком који после исходи у незаконите погледе. За нас заиста то личи на друге неосетљивости, у којима опет сасвим саосећамо. Грчка црква, још са знацима трпљења, јесте несрећна и пресечена, чије хришћанске ствари непријатељи који уносе притисак ако желе досуду за свету наказну беживотност, која самима умногоме срећно пада; те није узмакла, што опет унесрећује живот кроз присвајање вере. Сама Твоја домовина стално одржава ратове у неосетљивости у религији; па даје ствари о искуству штете, и из те се установе шири казивање. Опет нема двоумљења, а наши су докази за стварну одбрану, чији се десни пример твог меморисања на нашој академији усталио да се више ништа не гледа, него је из науке и праве ерудиције исијано и разглашено из најудаљенијег предела. Крајње нова опажања и учења највише су корисна и упутна. Камо среће да из тих знакова Твоја држава убире плодове, привучена многим Твојим примерима, поздрављајући учења за делатно управљање, што није само за војску, већ и заиста поуздани докази и још становишта недвоумеће одбране ваше религије. Водимо, колико опажамо учења, ако усавршавају. Није за расправу што за то само знамо, него ако живот који сачињава обичајне састојке не подлеже служинству. У домовини се уче друга запажања, које исправно нису сам разум, истина и приписано божанско откровење, да се слушају. Овај знак из Твог излагања у нашој је академији и колико он цвета и слави се, сам сазрева. Речено ме жестоко утемељује за стално Твоје напредовање да тачније и уопште захватим у тајанствено, да се за тебе приволи оно поуздано поузданог. Можда неком приликом више о теби, моје сећање живо моли. Трајно захвалан.

§ 1

Ако никада не би погледали целокупно мишљење, права је религија њено законито ширење. Она није веће хтење нити изврснија корист од моћи изврсности људи као оно по чину поштовања правог Бога што га називамо религијом. Само су отуд корисне опомене, ако ништа друго, који тај плод исправно опажају као дат, па су онде са било чим пуштеним да с мења колико има силе, сва друга хтења у најкраћем периоду после себе остављеног у зарази уверавања да се неће хтети. Љубав, чије нас природно светло у другим људима подмлађује, не утврђује сама, већ кад смо сазрели из жеље религије, схватамо друге, те колико је становишта за саму подлогу или средње у нашим мужевима, на које указујемо и полажемо их да би се до њих прешло. Него на делу је највиша опрезност по степену распаљености и поштовање, па нико ко установљава исту тежину обреда /неће бити без/ назива у сумњама. Медијуми /посредовања/ су опет законити, а незаконита је тачна разликованост, чија је опасност исправно примећена. Ако на то није пажено, а што опуштено проучавамо, највише штете видели би уношењем из опажене религије у место жељења, откуда се наслеђује и у нама највише смерања, која нас најбоље усмеравају, ниподаштавање. Често када унапред процењујемо, ако је повољнији доказ о сили привлачности и корисности што их расправљамо, може да се узме. Из философских начела немогуће је ширење оружане религије, што ћемо да покажемо. Друге расправе наводимо набрајањем споменутих ратова из потеза религиозне пропаганде, која се са овом као прикупљена саставља, са чиме законито проистиче, као и незаконито.

§ II

Религијом зовемо начин повезивања с богом, са божијом везом, казано је, која описује славу божанског и законе истог прописа, што су природни, сами откривени, вођени опаженим делима. За начин поштовања Бога, с обзиром на различите појмове схватања о Богу, различита су и овладавања религија или искуство којим сазнајемо, у чему се повратно разликују према начину. Са златницом само једне мисли о Богу његово се савршенство може узети за генуино бивствовање, за које све оно што укупно противречи јесте лажно, па је један једини начин дат као поштовање правог Бога, а такође и једина права религија. Све што је, опет, у разним религијама право, приличи да буде здружено у тој једној религији, а са здравим разумом поштовања Бога од нас тражи онолико, колико је међу људима могао да заузме. То је заправо, да будући да се или начела сијају из природе сазнања, или се установљава неко откровење, да се зову природним или откривеним.

§ III

Обожавање Бога или овладана унутрашња деловања, или пак исто служење спољним деловањима, даје такве поунутрене знаке, да се сачињава разлика између спољашњих и унутрашњих религија. Природни знак поуздано и неизбежно се слаже са означеним, а има неку добит ако је прави знак. Спољашња деловања, опет, на која се у поштовању Бога ослањамо, унутрашња су по нужности одговарања, тако да није водећи други начин спољашњости, а што не противречи унутрашњем обреду Божијем, из чега сажимамо да спољашња религија треба унутрашња одговарања установљености, те није сва корист од потребе лишавања спољашњег обреда Богу. Спољашња деловања очекујемо, те смерају ли други одатле да суде, то је био наш суд религији. Опет, промењена спољашња религија, не мења стварно религију.

§ IV

Поштовање Бога повезано је са религијом, па заиста ништа што је супротстављено његовим обележјима а и укида га, усмерава саму захваћеност поштовања, наставља религију божанских обележја, те је такође друго мишљење које поседујемо о истом, што треба установљавање. Са правим сазнањем и појмом, којим људи себи о укупној тајни и божанском обликују а и разликују, није ништа чудновато јер је међу тим исказима разлика сама раздељивање. Ниједно право своје сазнање о Богу нема лажности према другима, ако је њихова лажност размотрена, није дуже поседник у истом. Не следимо, опет, ништа лажно те дозвољавамо за норму деловања, а не ону под видом истине. Како год било, што је речено, религија има за истину божанско, да у оном истом од Бога остаје и за божанске изреке. Са нашим правим сазнањем могућа је различитост, преглед унутрашње ствари, наших грешака и истине других религија које поседујемо у самопосматрању /introspicere/, уколико је наше расправљање које је обухватно неопходно. Људи даље називају своје религије, које о истом појму о Богу и истим начином поштују Бога, те у разним религијама и они с различитим појмовима усвајају и различите начине поштовања Бога. Није чудновато, опет, да лажна религиозна убеђења оштро бране своју веру, које њу следе као најпоузданију истину.

§ V

Из казаног у § 0. раније исправно закљученог, каква год да су очувана сазнања, која следећи заподева религија, она исказује себе. Њу бира да би имала право, да је има за истину, што иде са мишљу о Богу, која сама генуино води, из чега следује се опет сапоставља како је оно у другим начелима империје у религији било уставно. У држави грађани безгласно шаљу своју вољу од укупног збира налажуће религиозне воље, ако то лежи у праву природе да није одступило од ниједног господара у сазнањима. Грађанство није узрок религиозне установе, нити је религија слава грађанства, а старим и другим својим изворима обнавља царство грађана и покорност, а истичући унеколико сазнање Бога као посед, била је и претпостављена за све службе. То је проузроковано на свој начин, не у односу на религију која јој се не покорава; њена ствар била је с нама, па захтевамо да поново буде оно за њих изграђено, те искључујемо све делове додавања изнутра, а без којег не постоје првенства за објекте науке.

§ VI

Као што је у претходећем исправно /схваћено/, ако увиђамо и расправљамо, религија није у милости грађанских установа; а то порицање, чије је бивствовање у хришћанству крајње неопходно, негирамо. Религија постоји пре грађанства, али државе без религија једва заузимају чврстину (consistere). За народ Божији не постоји ни један разлог да се плаши стега, за строжије покоравање јачим делима и правности права, које нас поседујући није обавезало најсветијим оковима, па не може да користи у сумњи ни узрок истине. Много се мање очекује да нека правда у делима разних јавних ствари буде победничка. Нити је то опет страх од Бога и народ се не узима за изгубљен у правди и сличним стварима кроз примедбе на његов говор, нити је то у ранијем обуздавању, где задржавају узрок и неправду других народа, да вазда не бране ни војни закон. Исправно је да заједно с Платоном религију назовемо завојевачком силом, те законом и оковом части дисциплине, па царевима који у својим законима трују религију, за све им пада да воде неправди, неосетљивости.

§ VII

Да се мења кажимо за религију ако је она коју овде одсечно сажимамо, следимо, те друге из наше разлике обухватамо. Њена су покретала оно, што разумно биће одређује за кретање. Дакле када слободно биће ништа не покреће, нема ниједан разлог, куда то креће, или у етичким стварима, ништа не сазнаје с обзиром на добро; без кретања се не може религиозно променити. Заједно са порицањем по себи и остаци су једнако оправдани, па колика је промена религија (§ IV), све се враћа према мотивима, оно у њему неоправдано и оправдано, те испада да је промена религије или оправдана или неоправдана. Двоструким представљамо да мора да буде дат род покретајућих на религиозну промену која нас одређује. Па или то проистиче из савршене саградње по нашој лажности и истини /по питању/ других религија, или то затим очекује према другим спољним удобностима. Ако је прво, та је промена оправдана и одобрива. Са нашим сазнањем о Божјем начину разложности, поштовању Бога, то се садржи. (§ IV). Ако је само потоње, уз све поштовање неоправдано је, са религијом која није спољашњег положаја, него је била прилагодљива другима. Ова удобна спољна очекивања су или сама исправљање спољашњег статуса, или ослобађање од молитвености и тежина, које према религији претпостављамо. То је у оба правца неоправдано, па се заједно раније не уздиже ни разлог, који сам достаје очекујућој промени, па је каснији одједном виђен као веће правдање, него ранији. Отуд су могућа слична сједињавања, било да цео народ може да саосећа то право, или да религија, која влада у некој области, бива мењана, од самих избеживих равни урока рата од религије, што се заслужено пориче.

§ VIII

Казано је да ширење религије, које следе друге ако мењају своју религију, као оно чијим су деловима сношени, они који следе и сматрају да имају право, обухваћени су. То опет даје различите начине ширења религије, да су родови промена за његово мењање откривани као саветовање (§ VII). Поводимо се некад за нечим другим, док предлажемо сама покретала за његово сачињавање. Следимо ли неке друге, за то предлажемо сама сачињена покретала. Слеђење заједно, опет, наилази на аргументе лажне религије, који за следбеника још нису били исказани, те на истине других, које сами препоручујемо. То приказујемо или слањем удобних спољашњости или претпостављених и тежих, као обојених од самих себе, а да то припада роду рата који је од религије уведен. Једини начин слеђења чега, ако се религија мења, снагом припојеном споља, називамо ширењем оружане религије. Из пређашње реченог још примећујемо, да показујемо показатеље о неким начинима ширења религије. Раније оправдано похвалан положај, касније заиста држимо одбацивим и неиспитивим, премда га је касније могуће илустровати, па грешимо.

§ IX

Друго које је у стању да пред суд покреће за религију с ратом и гоњењем, јесу прапрвенствена начела. Тужбе се подносе ако су ранији субјекти снагом незнатни и војску против њих окрећу, а опет њихово царство само није субјекат, те тужење радије приказујемо као ниже, јер не поседује правност, противречећи њеној силовитости и даље распирујући рат. Ако пак споменути исто тако прикупе и отуђену војску, и саму силу од управитеља или начелника као другу силу поставе на испит, отуд се развија грађански рат. Премда су неки други јачи ако из неке царске религије уводе различита гоњења, њихова већина начела чине се некорисним, и ту нарочито остају сами узроци других вођа; или пак скоком могу да пресажму начела договора, да је тај случај разлог, да су начела гоњења некорисна чињеница. Док опет, оружје без сумње сажима споменуте угњетене отуђене релије против воље начела, да су биле највише установљене и неједнаке, да им је падало и највише грехова, па су или начела правности била пређена, или се десио скок права, који су опуномоћили они сами, сами се чинећи дрским, што очигледно јесте њихово, па казнама одступајући од властитих изрека чине лоше.

§ X

Прво дакле очекујемо као могуће, да је то начело рата или у претпостављеним или у другим људима, који требају сазнања за опасану религију, што је крајње неправедно. Ни по једном начелу религије царство не доличи (§.V.), дакако по оним што указују на самог остављеног Бога. Дакле начелно нико ко је говорио за религију, не може да обухвати друга сазнања. Религија је установљива по нашем одговарању Божијим сазнањима (§ IV) откуд је религија сама променљива, ако мора да се мења. Дакле против властитих сазнања о Богу у стварима неко води да се мисли доследно против сазнања, те скоковитошћу из своје изјаве оштећује службе, што их Бог треба. Рат дакле, који треба друге за мишљење о мењању религије, исти је за службе, које Бог треба за њихова грешења, јер су оне немарне у самим супротностима и такође су против сазнања које треба да води мишљење. Лош је дакле и одвраћајући узрок, који рат очекује. Колико даље више права сабиремо, када је само бивствовање рата неправедно? Сваки је опет рат, онај који себи нешто поклања, који сам ни на какав начин не захтева доличност, у мери тог узрока власти у религији, те који хоће нешто од других да заузима, а сам није против свих једнакости; истинито је опет да су све правде супротстављене, а рат је неправедан.

§XI

Ако је упркос присутнима у ратним прогонима предложено да гледамо у нека уведена религиозна начела, њено бивствовање се види више као неправедно. Ако постоје потчињени у свем добру државе грађана, ако закони који су од Бога примљени нису супротстављени да се постављају без остатка, (те ако не пролази да за све злочиначке крвнине заслужују да се по праву кажњавају, а нити су све могли да припишу танким обесвећивањима по њиховим успелим религијама), да ли у начелу заслужују веће право за своју заштићеност? То је дакле начело, ако актери снабдевају своја добра исмевана од свих. Да дакле мора да се види више његове неправде, уколико сам испољава оно најслужинскије пред значајнијим који су најнемилосрднији, не води ли томе сам разлог, који би о истом да разазнаје у религији? Док лошији учествују тако да воде док извршавају обесвећености, магистрат са његовим кажњавањима води право. Него,

§ XII

Види се заиста ного више упућених, ако њихов магистрат, који није субјект самог царства, уводи у рат своје суделовање, ако са самим тим о Богу казују, поштујући га на исти начин. У томе опет царство нема ништа, па њихови закони могу да пропишу далеко мање савести. Ако то сагледамо, не би ли осећање лажне религије било злочиначко бивствовање, и како би око ичег очекивали магистрат, ако злочином окаљани кажњавају? Нећемо да се варамо, да не постоје они који су сами приличили, па су као сами људи магистрата били у злочину, а да дотле није било ништа што кажњава друге. Ови принципи никако нису отуђени, ако и има злочина у другим магистратима, које нису предати оштећењу у другим државама, кажњивости. То опет личи (§.VI.), слутимо, на установљавање затроване религије што припада свим неправдама, а опет не треба да се од других људи зове затрованом религијом, нити да окамењује обесвећења њихових вероисповести, због њих самих, макар су и све религије затроване, чији су јавни закони свети. Овде спада рат Филипа краља Македоније, који је пљачкао храмова, а за које се код свих народа очекује да буду свети и ненасилни. Заиста различите религије не треба да зовемо религијом затрованом генерацијама. Од тога није изузетак, да краљ који није сам себи субјект него задржан кроз бригу о свим тим родовима, што и Хуго Гроцијус спомиње из говора Темистија од Валента траженог, да краљ који није једини не само да за себе има разложна веровања народа, већ и целог људског рода, не φιλομακέδονας (филомакедонце) или φιλορωμάιους (филоримљане), него треба и само бивствовање, па и φιλανθρώπους (човекољубиве) (а). За нас тај разлог није само брига, него нешто насупрот сазнању који га је мисаоно сачинио, па износи највише самих могућих неправди. (§.X.).

(а) I. B. & P. Proleg. §. 24.

§ XIII

Ако таква ратна прогањања сагледамо у сврси, нема ниједног другог разлога и могућности заузимања ни на који начин, те је то заиста крајње задржано без других разлога заузетости. Циљ је распрострањење религије. Људи саживљени са истином своје религије или склони да се наговарају о бивствовању тог споја, а чију силу привлачности сви непрекидно лоше одмеравају искључивши властите животе, држе праву религију са лажним заменама, оним што не заузима, него тражи сапозиције у простој религији. Или дакле побеђују или су побеђене. Ако побеђују, религије се не мењају. Ако су побеђене, лишавају се живота, а ниједна религија тај разлог не распрострањује. Када је то дато другима, они што мисле трпе због спуштање до /равни/ светих птица. Што се нас тиче то се не мења успешно, па враћања /на пређашња стања/ не мењају религију (§ IV). Споља се некако овај разлог мења, премда се никада не слаже спољашње са унутрашњим, а да ништа није учињено (§ III). Ако нешто изнутра треба да се мења, спој истине религије је променљив. Колико је заиста одједном постављено, војске некада могу да се споје са истином неке религије. Војске на ту изјаву стварно мисле, да сазнање никако није у стању да осветли нешто да би се имала права моћ. Ако требају неко право спајање, оно је исказиво, да је њихов ум у удобности вољног расположења, које уопште у мери у којој то војске задржавају, немају припојивог разлога да су у стању да појме. Ако је то дато, што мења религију и нова учења религијске вере без сапобеђивања, од религије немају здраве користи. У учењима је обухваћено да властити обичаји нису описани да треба да се појаве, па ако те војске нису у садејству, њихову истину /обичајности/ црпу и после промене религије, да то нагло видимо као неухватљиво.

§ XIV

Заиста је снажан овај разлог који пресавија за распрострањивање, што душевно припрема, ако шири даље и лакше приволева. Ко ни на један начин не покреће, могуће је и супротно, да је више задржан у оправданом ширењу религије. Навика је људска, а ако је мрзимо, што поунутривањем наноси само штету, држимо је за вишу храбру религију, као ствар за коју је обухватање угњетавање. Не траје ли дакле такав пут више, и не враћа ли се теже на његово мењање? Његове примедбе спадају под право природе, или сазнање других разлога, а неоправдано је проширивање религије силом, откуда је овом мњењу о лажности таквих религија далеко лакше, што наслеђују учења и право природе и других истина мада и супротних; што их учвршћују тако да је заједно с њом присутно људско стање, будући да га не осећају као лакше, јер оно одговара са приклањањима самом уму, откуд су без њих мрски. Што се тиче ствари што се као окамењене ретко покрећу, ако се само допадљиво потврђују у грешци, а не по њиховој истини, оно је у томе забављено и уздижући помаже оном што се мисли.

§ XV

Из казаног се узима на знање да сама религија не треба да очекује никакву удобност од установа за ширење /propagatio/, да са људским душама не привлаче своју чистоћу, него је учесник пакости онога и само га враћа назад. Оне имају исту судбину као и друге религије, које напуштају злочине и извикивања гадости и шкодљивости каквих год да су. Пре злочина животне датости нису обухваћене, а заиста то воли да прети и проклиње све врлине.

§ XVI

То што је приличило једној религији, приличило је и свим таквим религијама. Неке праве религије, колико су праве, ниједно право не опуномоћују а да остаци не опуномоћавају, па да би се са неком својом религијом имала права, из оног истог права по коме је била истинска религија, да себи такође присваја слободу. Ако дакле чланови исте религије сличе, исто је проширивање и у војсци, а исти њихови остаци биће разрушиви. Вазда дакле друга религија, чије би присталице (asseclae) имале највећу силу ширења притиснула остале, те би друга религија била за право држање, које има за основ најјача обожавања, да се лако с другом уздижу свети остаци, као и посвећене мисли, те саосећа са таквима за право држање. Упоредо са лошом исправношћу то иде са правим поимањем исправности, колико год се лако стекло оно из раније реченог.

§ XVII

Ако опет све религије присвајањем приписују себи све норме, поседује ли властиту религиозну силу и ватру, може да изађе било где, да се шири, без икакве друге религије, представљајући нешто божанскије, па може ли да се очекује било какво тиховање и обезбеђивање? Није ли то увек било поштовано, и неће ли други род да прижељкује другу веру што би другима наговестило рат, те да буде са довољним узроком ратовања различитих религија? Него шта је о религији речено, неће ли и најразбукталији да поседује губитак вазда неопходне и неотуђиве учтивости? Ако дакле мир трајно треба да заузима, сви родови треба да се слажу, те да изричито теже правој религији, и даље сви да буду обухваћени. На који начин заиста та различита племена читаво небо супротстављених изрека потврђују као јединствен и у једном исправљању имају, није уочљиво.

§ XVIII

Сама религиозна истина и изврсност више ће да осветли, ако се шири без споља припојене силе. Многе опет привлаче за њихова искористива учења, ако се увиђа да су онде многи обухваћени, те изгледају несазнатљиви на било који начин, не би ли у нади била неометано остављена спољашња удобност, без ичега пре истине у религији, да ће само да се очекује када прођу. Ниједан здрав доказ за истину хришћанске вере из знакова њеног ширења то не може да узме на себе, ако војске оним истим путевима буду повезане. Са првим правим докторима ови докази се никако неће удвостручити, а одговараће неким људима за њихову истину, која је за многе остављена за незбринуте хришћанске тврђавице да тумарају, те ће да иде са поверењем, без најокрутнијих мољења за најважније постављености у његовој истини да то сачињава знак вере. Противљење ширењу обележја и подземне религије Мухамеданаца није за чуђење, са огњем и ратом угњетаваће их и избацивати, не да би саме себе успоставили, па њихову религију поништавају до правог несазнавања.

§ XIX

О тима што расправљамо, имамо многе потврде од самих старина. Ако гледамо обичаје старих, веома су ретки примери ратова од држања религиозног ширења. Од самих њихових времена некоји народи у хришћанству најнемилостивије су побеснели, међу истим народима, па се нису уклонили ни пред самим царевима, који су то одбацили. М.. Антоније 1. IX. Ει μεν δύνασαι, μεταδίδασκε, ει δε μή, μέμνησο, οτι προς τούτο η ευμένεια σοι δέδοται, και οι θεοι ευμενεις τοις τοιούτοις εισιν. [аκξ се може, пренеси, а ако не, сећај се, да ти се за сву милост дало, те да богови јесу милост тих истих.] Si potes, doce meliora, sin minus, memento, in hoc tibi lenitatem datam, ipsosque Deos talibus lenes esse. Сенека у De ira 1. 14. Non est prudentis, errantes odisse, alioquin ipse sibi odio erit. [Није мудрима, да мрзећи грешења, самом себи неком другом мржњом греше.] Хришћански списи пуни су невероватних прогањања од религија других, и не само њих, чије су најозбиљније молитве биле у тескоби сређене, а то исто и за друге који живе у то време, којој је боља судбина хришћанске религије прискочила, након чега ју је Константин М. пренео у његове замкове. Атанасијева Писма усамљеном најсиловитије је унео у Аријана, који беше користио начело противречности, тако да и Хиларије говори за Констант. у књизи Августина, о користи веровања, где је јако одбацивао прогањања Манихејаца. И у Галији, наведеној од Сулпиција Севера, кажњавани су епископи, који су у Присцилијанистима крвнике опазили. Августин је потребан и у неком каснијем времену, ако је укупно и начелно оштрији у Дароваоцима, и саветује, да би учврстио многобројне доказе у испитивањима, што је за све неодбрањиво.

§ XX

Него од посланих аутора за некакве изреке виђен је да узмиче ЈУСТУС ЛИПСИУС , у грађанском учењу са увођењем начела мудрости 1.4.c.2.opp његов Весалија 1675. издање T. IV. P. 63. seqq. Он наводи неко подсећање из Мецената Августа датог код ДИОНА КАСИЈА 1. 3. који одсек садржи: Το μεν θειον πάντη πάντως αυτος τε σεβου και τα πάτρια, και τους αλλους τιμαν ανάγκαζε, τους δε ξενιζοντάς τι περι αυτο και μισες και κολαζε, μημονον, των θεων ενεκα, ων καταφρονήσας ουδ' αλλου αντινος προτιμήσειεν, αλλ' οτι καινά τινα δαιμονια οι τοιουτοι αντεισφέροντες πολλούσε αναπέςθουσιν αλλοτριονομειν^. κακ τούτου και συνωμοσίαι, και συσάσεις, επαιρίαι τε γίγνονται, απερ ηκιθα μοναρχία συμφέρει.  Божанско само је све у свему и светло и домовина, те су по њему нужне и остале части те пријатељства за шта само и ненавиди и обуздава. То није само због богова који не помишљају почашћеност супротстављеног другог, него и да нова нека полубожанства што исти супротстављањем умножавају у другачије озакоњена убеђења: и да их присвоје, те да заједништвују, подижући и настајући, премда свака једноначелност уклапа. d. e. Diuinum illud numen omni tempore ipse cole iuxta leges patrias, & alii ut colant effice, eos vero, qui in diuinis aliquid innouant, odio habe & coerce; non deorum solum caussa (quos tamen qui contemnit, nec aliud sane quicquam magni secerit) sed quia noua quaedam numina hi ta les introducentes multos impellunt ad mutationem rerum; unde coniurationes, seditiones, conciliabula existunt, res profecto minime conducibiles principatui. Томе је ЛИПСИЈЕ придодао: за реч о неверном и након неверног никако веран! Ово је права разборитост и начело које прија, без других религија и обожавања, нити да је један Бог са склоностима и намеран према обичајима старих…Казне, опет, /важе/ ако нешто покрећу. Друго се право ранијих богова има, преко ког је достојанство богова било оправдано присвајано /vindicatur/. Заиста, озбиљно, у тако усковитланом, у стварима људске религије не постоји изврсност, па његов збир приличи сили одбране. Одсек III. кога опслужују да је оно шо је више виђено као стишавано, међу грешећима је разликовано по јавној и приватној религији. Раније је, да и саму рђавост осећају у примању Божјих светиња, а друге да покрећу осећање помоћу метежа, којим се смутљивцима и сам назив допада. Последице су им да у истој мери лоше осећају, баш за себе оно што називају грешком. Ранији који су били одувек кажњиви и ограниченог бивствовања /esse/ то потврђују, са изузетком спорних случајева, који су очито више од кажњавања били уплашени метежом, те утолико боље могу да се подигну казнама задржавања /retardatione/. Када је, никада потврђен, сам тај /разлог/ од нас виђен, испољен са својим доста неодлучним духом, да опет вољно поима преко метежи, да не показује, и да ако исти говоре о гробовима и седиштима скупљања душа, ако су се ту задесили, сама им позорница и није сношљива, а и сами су ти састанци кажњиви према успостављеној дозволи грађанству. Када се погледа са супротне стране, сва та учења иду под именом јавног метежа, противрече са својим грешењима да сами себи рђавост наносе, те исказујући старо за објашњење изјава производе прошлост. На казано опет изазива Августин: Боље је ако једно покорава, да покори јединство; као и Цицерон: Паљење, сечење, ако делови нешто требају, да сво тело пропада. Тај смисао њихових изрека као оно што је највише, одбацујемо разлозима пре избора, те не расправљамо о наводима изрека старих, па и сам ЛИПСИЈУС није их узимао за опробане, већ их је прикључио за описивање одвојених ствари, те у вези њеног посматрања никако није спорно да је била некаква фактура (начинилац, оно справљајуће).

§ XXI

Ову своју изреку брани Липсијус у књизи о једној религији против расправљајућих, као што се и Карол Скрибанус, теолог Друшт. Исус., заузео у истим о Липсијусовим постхумним дефиницијама. Сам илуструјући и потврђујући грешећу разлику довољно износи, и разуме се преко узвитлавајућих, који друге неке упућују у своја учења, те се нагло и лако дата начела као кажњива држе, а не покоравају преко једног многе. Које како док иде могуће је да грешимо, док препоручена начела исто тако прелазе у прскајућа начела државних веза и то је у примању религије крајње неправно. Ћутање остатака живућих не допушта да постоји бивствовање које се кажњава, што је исто да као према непривлачној у многим данима лече и ћуте, у чему саосећамо, премда је и исто сасвим ограничено од Липсиуса. За време док смо са другима оно што је од њих говорено расправљали, од нас уочена неслагања, са на пр. стр. 294. сарадњу примера старих и брбљавих очева, присутних код Августина, бранећи смо повезали, да је све против нас што ништа нисмо учинили, већ само преиспитивали са некаквим примерима, и ту августинијанци греше у ствари, како смо пре расправљали. Далеко мање од ових су сачинили неки пример јавних ствари рода, са доказима касније присилно проистеклим. Бранитељ га изазива на пример самог Бога, пишући: Није ли бог самих Јевреја увео светиње и церемоније да се сазна? Не огањ, змију, поново довео до сјајних стезања и свако за себе мог Бога оптужује? Умирене жели, не ратоборне, не несмотрене? Сем ако Бог води људе према правој обухватној религији? Није он био само краљ Јевреја, и бојали су се његових закона, а који прекораче захтева ли се казна? Никога оно у принципу не притиска, ако своје прекршиоце закона најстроже казне. Бог ништа узвишеније не сазнаје, и не претходи ниједан закон самих закона. Начела правог Бога узвишеније сазнају и, ако се њихови закони супротстављају божанским законима, они су запостављени. Даље бранилац који се исто тако борио за примере Липсиуса, коме или то другачије иде у разлог, или опет није за подражавање равни, то тада опомиње за остали степен посматрања, где се за препоруку губљења претходно требају и претње, те да их прате њихове казне. Све то њихово заиста ништа не чини за разрешење сарадње, а касније ћемо да повежемо, да је колике су награде за препоруке и претње, бесмислено приказивати.

§ XXII

Они који затим посматрају корист саме државе, разматрају колико је заражена неудобност од таквог извршења да се излију у саме казне. Ако грађанин не поштује своје установе, посебна се начела супротстављају самим супротстављајућим, грађански рат, који никада без крајње штете државе нису завршиле, опоравиле се. Ове подвргнуте службе које себе разматрају, и претрајавају у властитој религији, највише су штетне међу подређенима, и одједном је смањен број подређених, који није заробио ниједну удобност државе. Неке нагодбе са другим народима служе, нама који су припојени другој религији; па се чувају, не у религијама чија су продуктивна начела у истој опасности у којој су потчињени небризи, па одједном имају неку штету од ратова са другим народима око религиозног избора гести, које, са било ким лако могу да се сазнају, а што одбацујемо, не будући стога нимало срећни.

§ XXIII

Исписана неправда војски уопште за религиозно ширење, и знаци штете који отуд потичу, показујемо одмах у свој тежини, што мека дела магистратуре оних потчињених у светињама, чини обесмишљеним. Ако може да изађе, да се одговарајућа начела државе не виде, њих држава искључује, те их подносећи и сама напушта, на начин да су виђени у најбољем од Бога да највише одговара, Бога поштујући. Да оваквом подношењу заиста не припадају уступци јавних светиња, ако је то у корист храмова, већ једино уколико они сами од њих одустају, који су у другим религијама исто тако виђени као лажни, то није забрањено. Уступак било које јавне светиње припада начелима одлучивања. Ако грешке наступају грађанским везама, могу да забране саме своје опростачене заблуде, а не да поткупљују рђавим и убитачним учењима грађанске обичаје.

§ XXIV

Ако исте грешке од којих њихови људи бране државу знају, исто ће бити са досељеним или другим који учествују у подмићивањима, те неће ли они да освајају слогу за њихову неправду? Не проистиче да у томе треба да посредујемо, јер су пре тога су образовани, те усаглашени око лажности религије и из ње изведених начела. Грешећи су вазда кажњивог бивствовања, учи Платон мудро зборећи. Само о њима говоримо, чија религија носи начела, не о људским навикама и метежима, што су за своје покривене злочине смислили само лажна и убитачна учења. Они некако за повезаности са рђавостима заслужују казне. Други пак који ка томе ни на који начин не теже ако се не плаше, а држава се у неким опасностима не брине, такође ако су навикли на грешење или неће или не могу да не греше, њихова слобода, превазилазећи границе државе, пропада, или када искорачују, истима су поверени. Јавна безбедност од малених религија не испољава опасност.

§ XXV

Не виде се његове изрека као да обухватно стоје, па неке примљене примедбе враћа. Прво може да се каже, нису ли смерни који кажу да се не мисли као људи који мењају религију, већ само ако су њихове установе и учени трпељиви. За ово дајемо четворострук разлог. 1) Или мислећи сам треба друга религиозна учења, њихове доказе и супротстављена спорна решења оних који слушају, или су опет за њихов пружени смисао. Ако је раније, оно без узајамних деловања може да буде у многим случајевима, што од њих захтева ширење религије. Ако је касније, исто је, што одбацујемо и показујемо као неправно бивствовање. 2) Дух те најтеже и најмутније ствари покреће у трајном страху, не подмећући већа и нетрпељива понижења, упућени, да могу снажно да црпу истину неких религија. За њих је разлог, да је то неки народ трајно заокупљен ратовима, све док не саосете промену религије. На који начин друга истина религије и њених учења мора да се каже да је на испиту? Претходно, о истини религије су или здружена размишљања, или недостају. Утолико пре, воде ка сличном страху од Бога, те не покрећу ка њиховим жељама. Уколико је касније, или има распрострањену мржњу делатних извршитеља да одрже водећи појам, или своју религију напуштају без испита ако су ослобођени казни. 3) Примери супротности показују, с њима, ко су, како им било драго њихово извињење, колики су присутни клерици Понтификата, након установљавања, ако осећају своја учења да пружају отказ установи, подразумевајући оружје, а оно их пак куди преиспитујући, или посрће ако са установама никако не иде, што саме установе не садржавају, већ захтевају саосећај. 4) Покретачи, какви год, премда су незаконити, са оним из другог дела самих најогорченијих казни преступају, из њиховог другог добра и највеће удобности или делом или чашћу, а са наговарањем на религиозну обухватност не потребују никаквих доказа, чија истина и истицање њих чине добрим.

§ XXVI

Браниоци ширења војне /религије/ разарају друго место, да са свим припојеним не иступају у сарадњу у ниједној другој средини, па ту ратови и понижења никако нису казне за непоколебљивост и упорност. Каже се у неком случају да је неко непоколебљив, који смислено оповргава нека учења, /оним/ што личи на његову саживљену истину. Па одговарамо: 1) не знају ли, да њихово бивствовање побеђује, ако то поричу? Одговарају, из двоструког основа самог оног који сазнаје, ако није обухватан да одговара на примедбе или против одговора који могу да изведу сумњу, и ако докази истог дана буду јаснији. За прво за шта се залаже, од њега, који некако неке сумњиво заинтересује да из основа неће одбећи, нису слеђени, па је њихово бивствовање у истинском учењу неко уједињење, налаже да учени расправља против неученог. Та ово касније мора да се понови и као питање: и знамо, докази саме његове људскости немају ли јасније бивствовање? Шта дакле имамо за несумњивост и испољеност, не да је то виђено од других, који или позитивно или негативно виде спрам нас. Они имају неко окретање назад, утврђено у њиховим учењима, па је само њихово бивствовање јасније, и из тих разлога своје противнике за постојане имају. 2) Колико нам право допушта да кажњавамо људе за постојаност у религији? Нема никог да за самог себе мисли да је јогунаст, нити иког да Божје царство у религији упореди. Ако су упорна дела законитог мандата магистрата, право кажњава, чак и ако нека учења са смислом пружена налажу, да им је мандат незаконит.

§ XXVII

Ако поставимо треће, да није права религија јер не доликује закону мишљења, одмах неке религије отпадају, па би се за праву држало са било којом својом религијом. Ови дакле, премда су раније побијени (§ XV) том понављању отуд морамо да се надредимо.

§ XXVIII

Морамо даље да приметимо, да ова сарадња пада код комотних учесника, а с њима су предвођени према правој религији. Него за то одговарамо 1) повластице никоме нису наметнуте, а ни сам Бог на људе у погледу примања повластица не мисли. 2) Људско мишљење није у погледу повластица да не сазнаје, као оно према себи спрам истине и лажи, те пречишћавање води светло према мраку. 3) Највећа повластица је била, ако се установи супротност према истини, и лажи других, који су посвећени, религиозни, а овладавају стварима без икакве сарадње.

§ XXIX

Хришћани ту нису први да изразе мандат свог законодаваца, Христа, па је могуће да изазивају и да и накнадно изазивају, што сам Лука користи XIV.23. ако је мислио на такав приступ. О овоме бележимо 1) ако божански законодавци то казују по другим саветницима, не треба да сами себи противрече, да то није сила са физичким садејством стварне војске, већ /да казују/ о моралу, који је био покретачки, што и приличи казивању. 2) Реч αναγκάζειν /бити принуђен/ највише се ограђујући као упозоравајуће припојена, код Матеј XIV. 22. Марко VI,45. Акта ап. XXVIII.19. једнако као παραβιάζεσθαι /усилити/ Лук. XXIV.29. Акт. XVI.15.3. Ако се контекст скупи, запазиће се супротности. Ако би икада био мислећи, без сумње би прошао као протестант. Него, оно од претходећих који стоје на располагању није нас увукло, него само изазвало.

§. XXX

Исти хришћани или Јевреји за нас су се снажно супротставили налогу Бога у Деутериум XIII.13-19. који, ако су као речи Израелске сачињене по правој вери, и кумирства чине своје ствари, пустоше га, утемељују сваљивања на све, који су живот имали, мачем наређују на убијање; што припада чињеници Илије, који је све Баалове свештенике наредио да се убију I Краљ. XVIII.19-40. Одавде примедба 1.) краљевство Израел било је теократија, када је и сам Бог поштовао и требао да служи, а присутно име теократија је заслужила у његово време, који је носио изабрани закон. Заједно са другима је служио замишљене богове, а у целини је имао заповедништво над бунтовницима. 2) Многи докази саживљено су бивствовање задобили о лажности у народним религијама, што се узрока човека тиче, па то њихово заиста не пристаје. 3) Чињеница Илије исте оставља равнодушним, а Илија није по својој одлуци, већ по Божјем позиву чинио, са начелима најсвојственијим нареченом Богу што кажњава.

§. XXXI

Већ по овом разлогу, снажно се изузима било ко, који би уводио трпељивост уопште, и који се показује крајње збркам и неосетљивим у држави. Него 1) то побија, из уметања ширења оружја или посецања неосетљивих што подиже општу трпељивост. Оно што си нам начелно допуштао није хтело многе религије, па саме треба да се одједном врате, ако неосетљиви не налажу да се раселе. 2) Ако заиста сагледамо, колико рђавог онде може да се уздигне? Одговорено је: крајње пометње и неосетљивости, док се другачије учи. То у грађанском друштву не може ништа да промени. Ако се опет неосетљиви подигну, а то је било, чији су грађани главних религиозних припојених црта без трпељивости, исто је из нетрпељивости као и из трпељивости. 3) Ако се од тих ставова и нагло плаши, одвојени ставови се не гледају као да су без трпељивости, него да су нагли, што су грађански злочини, који су кажњиви крајњом строгошћу.

§.XXXII

Тако нам неки јако приговарају, да постоје многи примери, бивствовање људи и основи за право увођење религије, за овладавање грешкама уколико иду уз деловање, што ће да буде боље него ако то не би била и чињеница. Одговарамо 1) дато је да се победи, о чему је преговарање законито по себи, те показивање неједнаких изневеравања, који примери ништа не вреде. Нама које наша слобода условљава, да чинимо и лоше; хоће ли то да изађе на добро? У природној теологији приказује се страх код Бога, што се напушта према промењеном бољем циљу. Ако сада из тога закључимо, да нам је немогуће да се зло обнавља, да ли ће Бог да га окрене на добро? Нема таквог здравог разлога доказивања да буде одобрен. 2) Дати су и други путеви, који су наши, ти могу да се обједине, те може да се држи исто уколико сарадња није на делу.

§.XXXIII

Поводом одбране неке оружане религије обећано одскаче од везе, те се неки ако су отворени умећу са нашим доказом, што их притиска у погледу религиозног рата, што је и било учињено. Враћа га ово у доказивању истрајно претходно питање, никако не личећи на овакву одбрану, на што одговарамо са ниподаштавањем, имајући основ разлике статуса бранилаца. Они уводе или магистратско или следеће начело рата. Магистратско или начело без основа ратовања је водеће, а припадају им и начела друге државе, или су сами носиоци магистрата нижеразредни. Каснији или који немају удела у целом царству, или који себи нешто обезбеђују, ако право и повластице саме собом личе да су против целе царске одбране, колико су бирајући и носиоци германског царства, што цара не узимају за носиоца, ако и нису сами против њега, па изгледа да бране своја права, него да исти са царем имају удео у целом царству.

§. XXXIV

Премда о различитом са чиме настаје човек истражујемо, уколико нам доликује, да религију бранимо оружјем, не пориче се да општа царска војска против других војски личи на заштитницу религије. Будући да се на земљи никако не сазнаје јача, самој њој не доликује да се заиста сагиње, те да своје ствари и законе отаџбине против освајача и непријатеља државе штити, и са њима се бори, где то тим самима не доликује, те бране копно и огњишта где је настањена властита с./вета/ религија. Већа је међутим неправност самих других, ако поводом религије воде рат, чак ако се и само право других изводи из противречности. У германском царству одбрана религије унапред је оптужена код императора, који је поводом узрока настанка царстава у златним одлукама, предавањима, осекама царства, у разним списима било јавним било приватним именом старатељем или браниоцем религије постављен. Тако Константин М. хваљеног од других за поклоне, да је против неверних народа и варварских бранио хришћанску религију, те савешћу своје слободне потчињености узео у заштиту. Нису сви помешани ратови због религије против Турака по својим покретима неприхватљиви, ако је свето хришћанство брањено против истих, или баш ни опрезан није био, није се сам надвио и разорио ратну религију Турака.

§. XXXV

Ти неки на начин који није претеран, носећи притисак са првима у другим стварима државне религије решавају узрок увећавања. Са било којим нагрђивањем око заједничке безбедности са другима законито је одређено, где не могу да чине нагрђивања по праву њихове религиозне одбране, ако на првом месту њихова вера сабире угњетавања? То се присутнима одузима, ако су начела поштована, а не угњетавана од других држава, па су продрла кроз заједничке религиозне непријатеље, који могу да буду сједињени са раније стиглим угњетавањима.

§. XXXVI

О њиховим магистратима, који у целини имају део царства, својим правом против општег царског могу да се бране, док су потискивани. Његово је против спољних непријатеља да се бори за светости, достојно бивствовања, и неће бити са заразама. Али оно је и против заједничког цара, који са на неки начин намеће, да у случају крајње потребе за одбраном религије, од многог права буде одвојен. Са било којим правом господарења преносно учествује и појављује се, и општи цар је ограничен са предавањем /капитулацијом/, против ког ће то неки нерадо да приме, као сву неправедну снагу по себи самом, која се уводи против уговора и правила понашања, што личи на парничарство, те саму слободу ставља у положај пре других права и религиозне слободе, бранећи се од себе самог. Много је тих преобликовања у садашњем времену у Немачкој, а где је та много после за друге, за расправљање је. Како било у конвенту Спиридоновом године 1529. и саветима Августиновским године 1530. религија Протестаната била је одбачена, и свима који су је мењали установила право повратка, а Протестанти о нагрђивању започели су религиозну одбрану лепо мислећи, која су начела на крају Смалкадије пред крај 1530. године договорили, облике нагрђивања потписали, такође и поменуте године потврђују на другом конвенту године 1536. у десет година поправљане, те у обличју следбеника и придруженог године 1537. су то сачинили. Цар са својим братом Фердинандом из друге религије Првосвештеничких указа кажњен је супротстављањем које је оздрављивало из Норимберга године 1538. Рат је опет 1546. избио у пламеновима, кажњавана начела оружјем су се покоравала, на силу силом узвраћајући. Стога личи да цар не замеће рат помоћу религије, већ ради побуњених, који су од њега оптужени, а Протестанти су на тај начин побијали оптужбе да су захваљујући предусретљивости религиозног рата ушли у друго. Као случај међу теолозима, правницима и философима баш по овом питању, да ће одбрана религије да буде војна слобода /произвољност/, неухватљиво је. Суђење и докази који потврђују и поричу скупио је ХОРТЛЕДЕР у О рату Смалкалдика том. II., те MELCH. GOLDASTVS у Полит. империал. Део XXXI. О одбрани слободе и религиозног лист 1371. seqq. Одвраћајући ратови њихови су чињени из њима знаних разлога, чија су начела царства немачког са нижим магистратима, са старим Риљанима лажно је поредити, који никако нису имали магистрат по заједничким посланицима царева, и по свима представљају цело царство, које ни Христ ни апостоли за одбрану нису користили. На крају, када философи расправљају, виђени смо у томе, ако је ширење наоружаности разликовано од наоружане одбране, па према ћутању није закључено као одбациво, то је статус Римске империје од оних времена до сада такав да се цело небо другачије гледа, све тешкоће лако исправља.

§.XXXVII

Шта још о подређенима и нижима у магистрату у свим општостима царства утврђује носиоца? За њих, њихову оружану одбрану у религиозном угњетавању на начелу чињенице незаконитог бивствовања, без икаквог суздржавања присвајамо. Потчињени се покоравају начелима у свим супротностима без сазнања, у ком на вишим положајима неће да се покоравају. Због чега док се молиоци по начелу покоравања не савладавају, ако се раздељују по примедбама закона целине свих ствари Монархије противречним законима, чија трпљења су подношљива, што ударају само поводом одбијања послушности. Исти је разлог, ако су сами од нижих у магистратима да понизне молитве по религији делују, а то је враћање на опште царства што је очевидно. То примећено озакоњујемо по хришћанима, који подржавају њихове светиње царством придружених народа, те Тертулијан у одбрани с. 35. наводећи и објашњавајући Х. Гроције И. Б. и П. Л. Р. с. 4. § – 5.6. и Касије, укључујући Црне и Беле? те на који од два ловорова венца стављених на Цезара? И чији своје теснаце опробавајући у вежбалиштима увежбава? И који наоружани провалили су у палату, у свим Сигеријама и Партеијама храбри? О Римљанима (ништа лажно) је то, о нехришћанима, и Амброзије говор против увећавања, 1.5. каже да одбијање сарадњом није ново: заробљава бол, учествује у плачу, учествује у рађању, против војске, ратника, неке готске сузе је моја војска. Такви споменици опет су свештенички…Излазећи од мене, ако задовољимо пук: навешћу по мом правном бивствовању, ако нису истерани, ако ублажава /облагорођује/Божја рука. Нижи службеници јесу по начелу посланства, у чему нема ничег приватног него слеђења поштујући начела, па нема сумње, да војне одбране религије истих не доликују да буду против целог царства.

§. XXXVIII

Не доликује опет ниједан лек да се припоји потчињенима, који се сами другим ликвидацијама уклањају. Ако се једино бежање доживљава, то нема сумње да наличи одбеглом. Неком својом религијом гледају свој живот, да начином спашава и носи неповредивост. Како то заиста као истима не доликује, ни њихових остатака није било, нити доживљавања и подношења славе. У њима опет могу да се покупе, и у свим религијама божански закони не супротстављају својим службама тачно задовољавајући, у чему заиста бивствује задовољство, па гнев и начела прогањања собом показују, служећи једино слободној свести, и колико их је у превазилажењима, који су за већину процењени, из укупних поука и од управљача и оних потчињених монарху.

§. XXXIX

Исти који су потчињени религиозном угњетавању, писмено ударају по обичајима, као што доликује. Прописано је пак онима што су само живи, да не престају са прогонима других, а доказивано је по њиховој религиозној истини. Будући да је лажно, ако насупрот њима придодамо писмене, и ако се правда Божја посматра кажњавањем, што их обара да греше, нису они ти који теже крајњем покајању, које је прво од хришћана у правој религији подношено. Али није мање грешења у другом делу, док то покајање за доказ истинитости припаја неке религије, које према хришћанима иду представљајући себе саме и свима су најлакши, те са самим својим начелом Христом, и крајње писмени са обожавањем праве религије повезују ствари, проповедају. Религија тако поседује праву повезаност са писменошћу, али не свих што имају везе са писменошћу, и тада јесте права. Постоји мноштво примера, да су Јевреји након сужањства по рођењу или роду извели многе свете подржаване прогоне; но колико су затим поштовали праву религију, приволели се? Не треба да превиђамо да су касније доказ могућности однекуд за хришћанску религију да су истински чврсти, да су се међу знацима прогањања опет ширили и у растењу ухватили везу са хришћанима, који су то упутство повезали са другим јачим доказима, свакако снагом, па доспевамо до тога да је терет распоређен.

§. XL

Ти прогони нас опомињу, ако их више преиспитамо, која је била права, а која лажна религија. Ништа се међу људима не примећује више од њихове религије, да су родитељи противни томе, те да су за истину имали искуство без икакве разлике. Док опет посматрамо истину осталих, њихово је дело већа производња, а не писменост по себи коју подређујемо противправно да без потребе проистиче, док је у религији потискујемо, а о којој након законитог преиспитивања сазнајемо, да то није право бивствовање. Док ови опет, што је истина, шире војну религију, која није да не може да греши, и док њену истину прегледамо по смислу, колико то подносимо, прогонства су оживљена. Нема сумње, када Бог посредује у намери да прогони, ако су људи неодвојиви од поузданости у већини религиозних истина постају мешине. Посматрамо како је могуће, међу тим многим писменим да се подижу до победе, кроз то о чему су расправљали, и још кроз најизврсније околности рођени, да то истраже. Брижљиво се унапред чувајући, њихова религија неће да буде доведена до највеће равнодушности. Лако је могуће да испадне, ако је од нас равнодушно виђена, колико следимо религије, вазда их обухватајући, да крајњу удобност имају са собом припојену. Све дакле религије без потцењивања нису обухватне да имају здраву религију. Као кривица дакле, то грешење нису само грешке за себе; заправо су и јавна ствар биле, па премда нису биле победничке, са другима су просветљавале ствар и састављале углађене списе.

// Projekat Rastko / Filosofija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]