|
|
 |
Jagnje Božije i Zvijer iz bezdanaRadoš Mladenović, Filosofski fakultet, NikšićNacionalizam i ratUDK 172.15(355.01) O AUTORU: Radoš M. Mladenović (1961), asistent na katedri za uvod u filosofiju Filosofskog fakulteta u Nikšiću. SAŽETAK: Tri su različita koncepta nacije. Romanski koncept naciju razumeva kao svakodnevni plebiscit. U germanskom kontekstu nacionalnu pripadnost određuju krv i tlo, a u slovenskom kontekstu nacija se vezuje za pojmove mesijanizma i spasenja. Ako najbolji od svih mogućih svetova kao žrtvu traži suzu jednog deteta, ne pristajem u njemu da živim, kaže nam Dostojevski. Iz Hegel-ovog stava da se istorija završava u germanskom kontekstu porodila se socijalistička ideja u dva svoja vida: Hitlerovom nacional-socijalističkom, i marksističkom internacional-socijalističkom. Oba su totalitarna i zločinačka kao i sama ideja. Romano-Germani svoju kulturu proglašavaju opšteljudskom a svoju civilizaciju čovečanstvom, a u stvari su svoj etnički šovinizam proglasili za kosmopolitizam. Isto je i sa demokratijom. Ne postoji planetarni model demokratije. Sve svetske demokratije su nacionalne. KLjUČNE RIJEČI: nacija, krv i tlo, suza dečija, nacional-socijalizam, internacional-socijalizam, etnički šovinizam kao kosmopolitizam, demokratija, nacionalna demokratija. Tri su moguća govora o naciji nastala u prošlom veku. Uslovno govoreći to je romansko, germansko i slovensko razumevanje ovog pojma. Prema romanskom (francuskom) konceptu svaki čovek može slobodno da bira svoju nacionalnost i svaki izbor može da bude državotvoran. Čuveni ateista Renan je tvrdio da je nacija svakodnevni plebiscit, dakle moje pristajanje da svakog jutra pošto prethodno poverujem da sam u budnom stanju, pristajem da živim po zakonima Francuske, recimo. To moje pristajanje je dovoljno da me legitimiše kao Francuza. Germanski koncept smatra da nacija nije posledica slobodnog izbora. Nacija je organizam koji teži da se samoutvrdi, a njegovi označitelji su krv i tlo. I danas kod Nemaca jedino onaj koji je i po krvi Nemac može biti zaposlen u javnoj službi kao policajac npr. To da nacija od svojih članova traži žrtve fihteovska je lozinka, a Hegel je to opravdavao tvrdnjom da se svetska istorija završava u nemačkom kontekstu. "Svetski duh je duh novoga sveta" – kaže Hegel u svojoj "Filosofiji istorije" – "cilj germanskog duha je realizovanje apsolutne istine kao beskonačnog određenja slobode, i to one slobode koja za svoj sadržaj ima samo svoju apsolutnu formu. Određenje germanskih naroda je da budu (pazite sad ovo – op. aut.) nosioci hrišćanskog principa." Hegel-ova koncepcija je, naravno, jasna. Nosioci duhovne i svake druge slobode su Nemci. Apsolutni duh se uzastopce ovaploćuje u pojedinim narodima, u kitajskom kontekstu, u grčko-rimskom kontekstu itd., ali se on dovršava u germanskom kontekstu. Konačno ovaploćenje duha je nemačka nacija. Nemci su nosioci svetskog duha, a pošto je osnovni princip duha ili boga u Hegel-ovoj verziji – sloboda, onda su Nemci barjaktari slobode sveta. A taj izuzetan status pripada im zbog toga što su oni prvi shvatili tajni smisao istorije koji je istinsko ljudsko zajedništvo. Hitlerovi socijalisti su upravo na ovakvoj strukturi pokrenuli Nemce u rat. Nemački vojnici su sebe smatrali barjaktarima slobode, zato su se tako motivisano i borili. Oni su vrlo žustri i uporni borci. Naša istoriografija i naši posleratni istoriografi su namerno mutili ovu inače jasnu strukturu socijalističkog rezona čije je rodno mesto i tajna upravo Hegel-ova filosofija, pa su poistovećivali i još uvek poistovećuju fašizam i nacizam, odnosno nacional-socijalizam. Akademik Zoran Lakić (upada u reč): Znamo mi za tu razliku. Nacizam je ekstremni fašizam... Ne! Upravo vam tvrdim suprotno. Nacizam je socijalistička ideja u izvornom smislu. Hitlerova partija nosi naziv: Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke (NSDAP). Hitlerova partija je imala milionsko radničko članstvo, SS-odredi takođe. Vojne parade, grandiozne i po obimu i po ikonografiji su prvomajske parade. Takođe, bitna je razlika i u strukturi vlasti. Fašističko državno uređenje je korporativno. U skupštini se kristališe državni interes, a duce (vođa) taj interes sprovodi u delo. Struktura vlasti socijalističkih država je hijerarhijska. Postoji fьhrer – vođa, oko njega je politbiro sastavljen od vrlo uskog broja ljudi istog ubeđenja koji imaju moć da kontrolišu vojsku i policiju, a preko ove dve mobilišu celokupnu populaciju. Takva je struktura vlasti Hitlerove Nemačke, Staljinovog SSSR-a, Titove Jugoslavije i sadašnje Miloševićeve vlasti. Oni se ponašaju kao da kroz njih govori svetski duh i to "samo apsolutnu i golu istinu". I ne tolerišu ništa što nije njihova zamisao i generalna linija. I još u nečemu je bitna razlika. Fašizam iza sebe nije ostavio industrije smrti. Zločine streljanja i ratnih odmazdi je činio, ali industrije smrti nije bilo. Jevreji su u italijanskim okupacionim zonama prošli odlično u odnosu na svoje sunarodnike u nemačkim okupacionim zonama. Hitlerova industrija smrti je progutala prema nekim procenama i dvadeset miliona ljudi. Staljinova industrija smrti po Solženjicinovom svedočenju preko četrdeset miliona. Naravno, ja znam da su sve ovo poznate stvari, ali mi još uvek slavimo dane ustanaka i pobeda nad fašizmom. Nacizam, zbog toga što je socijalizam niko ne pominje, jer je jako nezgodno – može izgubiti posao državnog istoričara. No bilo kako bilo sa državnom istoriografijom, fihteovski i hegelovski koncept, a to je socijalistički koncept, Nemcima-Germanima uopšte propisuje ulogu uvođenja istinskog ljudskog zajedništva u svet. Hitler je nemačku naciju mobilisao na dva pravca: borba protiv plutarhije, odnosno bankarskog kapitala čije je oličenje Engleska, i čupanje malih naroda i Slovena iz "varvarskog blata", na taj način što će ih pokoriti, držati pod prismotrom i inkorporirati u opšti tok kada za to dođe vreme. Taj opšti tok se zove neue weltordnung – novi svetski poredak. Na istoj ovakvoj strukturi zavođenja novog svetskog ustrojstva radila je naizgled drugačija grupacija, ali iste metodologije i načelnog stava: grupacija internacional socijalista. Cilj je isti: postizanje istinskog ljudskog zajedništva, ali nosioci te ideje više nisu samo Nemci, već proleteri. Proleteri su, kako svedoči njihov otac Karl Marx, klasa koja to još ustvari i nije. Pošto je ovo određenje po kvalitetu, znači da su oni kvalitet koji to još nije. Insistira se dakle na onom kolektivno-nesvesnom i predkrštenjskom kao na preobraženjskoj snazi. A njihova motivacija za "revolucionarni preobražaj sveta" leži u tome što poslodavci uzimaju deo dohotka, zarade koju su oni svojim leđima stvorili, pa se tako prema njima ne čini neka pojedinačna nepravda, već nepravda po sebi. Ovo se dalje može varirati koliko god hoćete, ali sve ostalo je u suštini isto. Prvomajske parade, agitacija među radnicima, inicijacija u redove "najprogresivnije" od svih partija, raskrštavanje sa krštenjem, dovođenje u predhrišćansko stanje, stvaranje idola u vidu Hitlera, Lenjina, Staljina, Broza itd. i poklonjenje njima. Sve u svemu, svetim ciljem i zarad slobode pravdala se težnja da Germani, ili pak proleteri budu herren volk, da budu gospodari – gospoda narod, i da njihova stihija postane weltmacht, da postanu svetskom silom. Sećate se da je doskoro na našoj televiziji i u našim novinama glavna tema bila tema: socijalizam kao svetski proces. I internacionalistički socijalizam, i nacional-socijalizam proizilaze iz iste koncepcije nacije. Tobož pokreti za slobodu sveta, a ustvari totalitarizam najcrnje vrste. Na sličnoj strukturi funkcioniše i americana, nato-izovana kulturna revolucija Amerike prema Evropi i ostalom delu sveta, američki nacional-socijalizam, koji neslučajno koristi ljude, strukture i medijske socijalističke strategije nasleđene iz nacističke Nemačke i sovjetskog avangardizma: americana je ustvari otvoreni komunizam.[131] I najzad treći koncept nacije, koji je ustvari slovenski koncept. Nacija se tu vezuje za pojam spasenja. Kod Rusa i kod Srba ovaj uvid je dobio karakter mesijanizma. Srbi su gubitak svoje samostalnosti poredili sa razapinjanjem na Golgoti, po nepravdi ljudskoj, što de facto jeste, i što se dešava i danas. Suština ruskog mesijanizma kod slovenofila i kod Dostojevskog sva je sadržana u onom čuvenom programu: ako najbolji od svih mogućih svetova kao žrtvu traži jednu dečiju suzu – neću, ne pristajem da živim u takvom svetu. Ne mogu, dakle, kao čovek biti srećan, ukoliko je svet pun nepravdi i zla... Ja ne znam otkad datira i odakle potiče vrlo naivna uverenost Romano-Germana: Nemaca, Francuza, Italijana da svoju kulturu proglašavaju opšteljudskom, a svoju civilizaciju čovečanstvom, ali su oni rešenošću osude za sve drugo i drugačije ogradili svoj duhovni zabran. Ili kako se knjaz Sergej Trubeckoj u svom tekstu "O istinskom i lažnom nacionalizmu" izrazio: Svoj šovinizam oni su proglasili kosmopolitizmom, a mi smo usvajanjem parametara te kulture preko škola, primili i njenu sopstvenu ocenu o samoj sebi. Te se sada, u ovom vremenu, otkriva da termini demokratija, opšteljudska civilizacija, jednakost imaju isključivi etnografski karakter. To što se zove opšteljudska civilizacija u stvari je obrazac urađen po meri Nemaca, Engleza, Francuza, Talijana... Ja sam se sam pred sobom zapanjio zbog zakasnelog uvida da ne postoji nikakav planetarni model demokratije, već da su sve svetske demokratije nacionalne. Francuska demokratija je različita od nemačke, a ova od engleske i tako redom. To što se naziva zapadnom civilizacijom, jeste u stvari zbir nekoliko nacionalnih kultura. Pavić u "Hazarskom rečniku" kaže na jednom mestu da grčko "ne" nije isto što i francusko "ne", a da ovo nije isto što i nemačko "ne", i da nemačko "ne" nije isto što i srpsko "ne". Naše istorijsko iskustvo nije istorijsko iskustvo zapada. Sloveni (pravoslavni) nisu iskusili shemu: Robovlasništvo – feudalizam – kapitalizam – građansko društvo, stari – srednji – novi vek. Oni su kršteni drugačije i sa drugačijim predanjem su ušli u istoriju. I kad god su pokušavali da grade na tuđem temelju, na temelju zapadnom kao posledicu su imali posunovraćenje i tragičan rasplet. Beleške131 Obratiti pažnju na dva procesa koja su se desila tokom osamdesetih prilikom raspada starokomunističkog bloka: s jedne strane kako se nekadašnji rukovodioci transformišu u biznismene, a s druge, kako disidenti i bespoštedni kritičari socijalističkog populizma odjednom postaju militantni zagovornici američkog (Americana-e). Matej Arsenijević: Pravoslavlje i rat >> // Projekat Rastko / Filosofija / Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana // |