|
|
 |
Предраг ПиперСрпска лингвистичка славистика деведесетих година ХХ векаИсторијски оквири. – Српска лингвистичка славистика[1] деведесетих година ХХ века, супротно великим условностима многих декадних периодизација научног развоја, доста се јасно разликује од стања у којем је српска лингвистичка славистика била у некој од претходних деценија. Разлози томе нису искључиво научне природе него су пре свега историјски и друштвено-политички. Као што је у српској историји ХХ век згуснут између ратних година 1912. и 1999, тако је и последња деценија ХХ века, као изузетно трагично и у целини ратно раздобље за српски народ, историјски омеђена годинама 1991. и 1999, тј. почетком насилне сецесије западних југословенских република (1991) и ратом северноатлантског војног савеза против Савезне Републике Југославије (1999). Издвајање четирију федеративних република из састава друге Југославије и стварање Савезне Републике Југославије 1991. године, са Србијом и Црном Гором као јединим републичким јединицама, имало је за последицу промену друштвено-политичког статуса српскохрватског књижевног језика и формирање нових, засебних језичких политика и језичког планирања како у новоствореним државама у којима се дотле књижевни језик звао српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски (поред других назива) тако и у трећој Југославији. Прве и највидљивије промене тицале су се назива и уставноправног статуса дотадашњега српскохрватског књижевног језика и његових писама у новим државним творевинама и у Савезној Републици Југославији. Са тим променама ишле су и промене књижевнојезичке норме. У Хрватској су нормативне промене умногоме претходиле оним уставноправним, које су тај процес максимално интензивирале. У СР Југославији и у Босни и Херцеговини уставноправна језичка регулатива и нова нормативистичка литература следиле су ток историјских догађаја, разуме се, не увек једнаким темпом нити на исти начин. Чињеница да је један до тада колико-толико јединствено нормирани језик (нпр. у фонетско-фонолошком погледу варијантно издиференциран мање од савременог енглеског језика) наставио да постоји под неколико назива и у различитим друштвено-политичким окружењима, иако крајње необична, донекле је ослободила лингвисте потребе да, бавећи се нормативистичким питањима, често више воде рачуна о могућним политичким последицама појединих решења него о језичкој стварности. У СР Југославији, где је остало двојство писма (ћирилица и латиница), изговора (екавица и ијекавица), а донекле и назива језика (српски и, све ређе у употреби – српскохрватски), није нестала неопходност сталног балансирања у језичкој политици и језичком планирању између елемената таквих двојстава него је само донекле ублажена. Како због тога тако и због хитности стандардизације српског језика у новим околностима, а понајвише као природан след много раније започетих проучавања српског и других словенских језика - која су сада делимично морала бити појмовно-терминолошки модификована - упркос крајње неповољним приликама за научноистраживачки рад и за објављивање радова српска лингвистичка славистика дала је током деведесетих година низ значајних резултата.[2] Лингвистички оквири. – Специфичности развоја српске лингвистичке славистике током деведесетих година овога века такође су одређене општим развојем лингвистике и славистике у свету, као и у Југославији и Републици Српској. Разноврсност савремених лингвистичких теорија и методологија неизбежно се одразила у по много чему модификованом виду и на радове српских и југословенских лингвиста и слависта. Током деведесетих година у њиховим истраживањима и даље доминирају питања лингвистике текста и контекстуалне лингвистике, анализе дискурса, прагматике, теорије говорних чинова, социолингвистике, психолингвистике, ређе и неуролингвистике, и историје српске и словенске филологије.[3] Уочљиво је порасло интересовање за когнитивну лингвистику.[4] Општа одлика таквих теоријских радова јесте да у њима емпиријску базу чини првенствено грађа из матерњег језика истраживача, који је у Југославији најчешће српски, ређе грађа из других словенских и несловенских језика, што је мање-више аналогно ситуацији у другим словенским славистичким срединама.> Поред тога, видљиво је и одсуство сасвим чврстог теоријско-методолошког везивања за одређену лингвистичку школу или правац. Синтезе, сабрани и изабрани радови. – Деведесете године за српску лингвистику јесу, с једне стране, године крупних промена у језичкој политици и језичком планирању, а, са друге стране, то су године сабирања најбољег што је урађено у претходним деценијама и објављивања низа нових радова. Уз то су ишли повремени, срећом неуспели, покушаји да се српско лингвистичко наслеђе превреднује према новим дневнополитичким мерилима и појединим личним амбицијама. Напори да се постигне брижљивији однос према српском лингвистичком и славистичком наслеђу испољавали су се обележавањем важнијих годишњица истраживачког и наставног рада, организовањем научних скупова и објављивањем зборника реферата са тих скупова (на пример, поводом стогодишњице лексикографске делатности САНУ, стогодишњице полонистике у Србији, стодвадесетогодишњице Катедре за славистику Београдског универзитета и педесетогодишњице Славистичког друштва Србије),[5] али и објављивањем изабраних и сабраних дела истакнутих српских слависта и лингвиста, као и јубиларним зборницима у част појединих слависта, у којима се кроз биобиблиографске и друге радове осветљавају индивидуални научни опуси у српској славистици и лингвистици: зборници у част проф. Р. Бошковића (Стварање, Подгорица, бр. 47), проф. Александра Младеновића (ЗМСФЛ XXXIII), проф. Вере Јерковић и проф. Јована Јерковића (ЗМСФЛ XXXVII), проф. Живојина Станојчића (Српски језик I, 1-2) и др. Завод за издавање уџбеника започео је 1998. године са објављивањем изабраних дела Александра Белића,[6] а приштинско "Јединство" издало је 1990. том изабраних радова Павла Ивића, чије је изабране студије нишка "Просвета" објавила 1991. године у три тома, док је исте године у издању књижарнице Зорана Стојановића изашла и прва књига (четврти том) целокупних дела тог водећег српског слависте током неколико последњих деценија.[7] Објављене су и зборничке проблемски конципиране књиге Милке Ивић: О језику Вуковом и вуковском (1990), и, после Лингвистичких огледа из 1983, нови лингвистички огледи са фокусом на теоријским и типолошким питањима семантике назива за боје и другим питањима лексичке и граматичке семантике превасходно српског језика, као и нова издања чувених Праваца у лингвистици (1990, 1996).[8] Научно дело Ивићевих, као и њихов укупан досадашњи славистички рад, осветљени су и из посебног, личног угла, у форми радијских разговора са Милошем Јевтићем, који је пре тога српску славистику задужио, уз неколико десетина књига интервјуа са српским интелектуалцима различитих профила, и збирним књигама разговора са југословенским и страним славистима.[9] У познатој библиотеци Ивана Чоловића "ХХ век" изашла су 1996. и 1997. године сабрана дела Ранка Бугарског, у којима се општелингвистичка и социолингвистичка питања разматрају превасходно на примерима језичке ситуације у Србији и Југославији.[10] Поред тога, више лингвиста и слависта објавило је ауторске зборнике у којима је представило своје изабране радове из одређене проблемске области, мање или више прерађене и допуњене новим радовима.[11] Стандардизација српског језика. – У друштвено-политичким приликама које су настајале у процесу одвајања четирију република од СФРЈ мењао се статус српског књижевног језика, односно мењали су се језичка политика и језичко планирање у СРЈ. Уз политичку и државноправну сецесију Хрватске и Босне и Херцеговине ишла је књижевнојезичка сецесија (ретка социолингвистичка појава). Политичком вољом од до тада једног, варијантно издиференцираног језика створена су три књижевна језика са различитим називима (српски, хрватски, бошњачки), са различитим статусима у државама у којима се ти језици говоре, донекле и са различитим односом према писмима, али са готово идентичном структуром (уз настојање да се у новим државама створе што веће посебности и у инвентару јединица, посебно у општем и терминолошком лексичком фонду). За разлику од политичког окружења "отцепљених" језика, које је налагало да се језичка политика води у правцу што изразитијег диференцирања у односу на српски књижевни језик, ситуација у којој се нашао српски књижевни језик, а са њиме и српска лингвистика, била је сложенија (у много чему још увек је таква). У изразито нестабилним политичким околностима, насталим услед државноправне издељености српског етничког бића и српског језичког простора, требало је артикулисати нову језичку политику и осмислити друкчије језичко планирање. Оквир за језичку политику дали су пре свега државни органи у СР Југославији, Републици Српској и Републици Српској Крајини одговарајућим уставним решењима, а степен неусаглашености тих трију језичких политика био је приближно сразмеран степену укупне политичке неусаглашености међу њима. Српски слависти окренули су се раду на пословима стандардизације српског књижевног језика у новим историјским и друштвено-политичким приликама, али ни они, поготову на почетку деведесетих година, нису деловали довољно сложно. Почетак последње деценије овога столећа српски књижевни језик дочекао је у јединствено необичном статусу постојања у два изговорна лика (екавском и ијекавском), са два писма (ћирилицом и латиницом) и два назива (српски и, све ређе, српскохрватски), при чему се та двојства не поклапају, нити су елементи тих двојстава увек статусно и употребно равноправни. Дода ли се томе државна издељеност српског језичког простора, и повремено врло јаке тежње да се политички манипулише језичким питањима, као и амбиције појединаца да направе брзе професионалне и политичке каријере заступајући, у историјски крајње нестабилном времену, језичку политику популизма и екстремног национализма, јасно је да се српска лингвистичка славистика почетком деведесетих година налазила у тешком стању. Задаци су многобројни и хитни, захтеви времена изузетно велики, а услови за рад конфузни и у целини доста неповољни. Део лингвистичких кадрова, па и јавног мнења, како онај који је наставио да подржава идеје пролетерског интернационализма, тако и онај који је прихватао идеологију мондијализма као "вестернизоване верзије интернационализма" (где се нашло доста идеолошких конвертита), нерадо је гледао на покушаје да се језичка политика и језичко планирање организују око концепта српског књижевног језика, а не српскохрватског језика, као и на враћање ћирилици статуса примарног писма српске културе. У тој ситуацији, као што се и могло очекивати, део српске славистике захватиле су оштре полемике. Неке од њих биле су наставак ранијих полемика, друге су започели нови учесници. У општим цртама тај унутарсрпски филолошки "рат за српски језик и његову стандардизацију" обележила су током деведесетих година четири догађаја: припрема, израда и прихватање новог српског правописа, увођење екавице као службеног изговора у Републици Српској, настанак и рад Одбора за стандардизацију српског језика и полемика поводом декларације-памфлета Слово о српском језику. Иако су околности налагале сложно усредсређивање најбољих лингвистичких стручњака на изграђивање савременог, јединственог и стабилног српскога језичког стандарда, 1993. [1994] године објављена су два правописа српског језика, а недуго затим (1994) и трећи.[12] (Покушај стварања црногорског правописа ни називом ни крајњом несолидношћу, како идеје тако и њене реализације, не заслужује више од помињања као илустрација бизарних израслина на ткиву једног ружног времена.) Правопис српскога језика у издању Матице српске настао је као плод претходног дугогодишњег колективног рада већег броја стручњака који су у оквиру Правописне комисије радили на усавршавању Правописа српскохрватскога књижевног језика Матице српске из 1960. године у складу са променама у језичкој стварности и у науци о српском језику. Полазећи од најбољих елемената претходног правописа Матице српске (и потребе за очувањем неопходног степена правописног континуитета), резултата до којих се дошло у оквиру Правописне комисије, као и сопственог рада на правописној проблематици, М. Пешикан, Ј. Јерковић и М. Пижурица приредили су 1993. [1994] године, у издању Матице српске, нови правопис – први целовит правопис под називом Правопис српскога језика. Готово истовремено, 1993. [1994] године, и за многе неочекивано, у издању Унирекса из Никшића и ЧИП-а из Београда појавио се Правопис српског језика Р. Симића, Ж. Станојчића, Б. Остојића, Б. Ћорића и М. Ковачевића, чији је највећи део написао Р. Симић углавном на основу свога рада о правописним питањима из 1991.[13] Начела на којима су та два правописа била написана толико су се разликовала да се њихово усаглашавање показало немогућним.[14] Уследиле су полемике, највећим делом новинске, у којима су посебну оштрину показали поједини коаутори и присталице Унирексовог правописа, не устручавајући се ни политичких инвектива (нпр. да Матичин правопис није довољно српски јер се у њему израз српски језик не среће довољно често), ни напада на личност аутора Матичиног правописа и његових рецензената, посебно на П. Ивића.[15] У таквој атмосфери М. Дешић 1994. године објављује Правопис српскога језика, приручник за школе са основним циљем да попуни потребу за краћим правописним приручником намењеним школској употреби. Следеће, 1995. године објављен је и Матичин школски правопис српског језика, а затим (1998) и Правописни приручник српског књижевног језика (1998) Р. Симића и Правописне комисије при новооснованом Друштву за неговање и проучавање српског језика. Правопис М. Дешића већим делом је усаглашен са Матичиним правописом, али једним делом ни у новијим издањима није, због чега његова функција објективно није популаризација Матичиног правописа, нити то може бити само делимично. То је правописну ситуацију учинило још компликованијом, посебно када се посматра из угла професора и лектора српског језика, који су се морали да определити којег ће се правописа држати у раду. Тензија због таквог стања почела је да попушта после одлуке Министарства за просвету Републике Србије 1996. године да се у школама примењује правопис српског језика у издању Матице српске, али није тиме била у потпуности отклоњена. Полемика око српских правописа, коју су подстицали неки од аутора и присталица никшићког правописа, водила се и преко за ту прилику организованих трибина, округлих столова, књижевних промоција, у ревијалној штампи и књижевним часописима и сл. (Београд, Топуско, Бања Лука, Никшић и другде). Нови талас полемика, које се често не би могле без много условности назвати научним, иако су у њима учествовали научници, уследио је 1994. године и био је изразито персонализован.[16] Иако та ружна прича из историје паранаучних полемика не спада у лингвистичку славистику, него се плете око ње, пред њом се не могу затворити очи ни када се разматрају питања развоја новије српске славистике. Полемика је као прозиран (у ствари – тобожњи) повод имала увођење екавице као службеног изговора у Републици Српској, при чему је то социолингвистичко питање било заоденуто у ултранационалистичку форму бриге за српски народ и српски књижевни језик. Полемику су подстицали и у њој вољно или невољно учествовали лингвисти, и она је у извесном степену утицала на организацију научног и наставног рада у српској лингвистичкој славистици деведесетих година ХХ века. Тај утицај имао је, ипак, и позитивне стране јер је убрзао сазревање свести о неопходности бољег организовања рада на стандардизацији српског књижевног језика на основама најбољег што је до тада било изграђено у српској лингвистичкој славистици, на основама модерних лингвистичких сазнања и најактуелнијих националних и друштвених потреба. Резултат тог сазревања било је стварање Одбора за стандардизацију српског језика. Одбор за стандардизацију српског језика основан је у Београду 12. децембра 1997. године договором САНУ, ЦАНУ, АНУРС, Матице српске, Института за српски језик САНУ, свих универзитета у Југославији и Републици Српској, односно њихових филолошких и филозофских факултета, и Српске књижевне задруге. Оснивање Одбора, чији је председник академик П. Ивић, а секретар Б. Брборић, представља до сада најзначајнији корак ка институционализовању рада на проучавању и даљој стандардизацији српског језика са основним циљем да се на том за српску културу изузетно важном послу окупе појединци и институције које могу дати највећи допринос систематском нормирању српског књижевног језика на целокупном српском језичком простору, са екавским и ијекавским изговором, доношењу одговарајућих докумената и приручника, уклапању српског језика у међународне пројекте и стандарде, унапређивању сарадње са државним органима на питањима језичке политике и језичког планирања итд. Одбор ради у пленуму и у осам комисија (за фонологију, за морфологију и творбу речи, за синтаксу, за лексикологију и лексикографију, за праћење и истраживање правописне проблематике, за историју језичког стандарда, за односе са јавношћу и решавање неодложних питања и за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима). Почетак рада Одбора и његових комисија био је претежно конститутивне природе, али се одмах почело и са радом на конкретним и најважнијим пословима какви су израда српског језичког стандарда у области фонологије, творбе речи и синтаксе, израда одговарајућих библиографија и картотеке актуелних питања, одговори на питања која се тичу језичке норме (у часопису Језик данас), организовање научних скупова и објављивање реферата са тих скупова, објављивање списа о раду Одбора итд. [17] Чињеница да и српски народ и југословенска држава, са свим народима који у њој живе, током деведесетих проживљавају један од најтежих периода у својој историји, неминовно се одразила и на лингвистичку славистику. Последице се нису испољиле само у тешкоћама око назива и статуса српског језика и писма, око проблема стандардизације језика, у промени лингвистичких интересовања, као и у отежаним условима за научноистраживачки рад и публиковање, него и у покушајима отворене дневнополитичке инструментализације лингвистичких питања и институција које се њима баве. Екстремни облик уплитања политике у лингвистичку славистику пада на август 1998. године када је прво у дневном листу Политика (1. и 8. августа 1998), а затим и у засебној брошури преведеној на неколико језика, објављен текст (памфлет у форми декларације) насловљен као Слово о српском језику. Ту су грубим комбиновањем неких општепознатих научних истина са полуистинама и потпуним нетачностима, што поименце, што имплицитно, оглашени за политички корумпиране и научно некомпетентне личности (које су свесно или несвесно радиле на штету српског језика и српског народа)> практично сви српски филолози после Вука Караџића до данас (осим, ваљда, потписника Слова).[18] Фактички, то је био покушај групе углавном некадашњих идеолошких бораца из једнопартијске Југославије да, уз јаку подршку државним структурама блиских медија, ударе по највећим ауторитетима српске лингвистике са позиција ултранационализма, како би обезвредили њихов научни рад и углед у јавности, и стекли потпуну контролу над кадровском политиком у српској филологији. Доношење новог Закона о Универзитету Републике Србије и постављење владином одлуком главног потписника Слова за декана Филолошког факултета Универзитета у Београду (после осам месеци под притиском јавности, а пре свега због протеста студената и професора Филолошког факултета, морао је да поднесе оставку на ту функцију), а затим кадровске чистке које су на том факултету уследиле и незаконита запошљавања потписника Слова и њихових истомишљеника на Филолошком факултету, показали су да је читав тај филолошко-политички случај имао не баш много скривену подршку неких утицајних државних чинилаца, и да је могао имати дугорочне негативне последице по српску славистику. Укратко, објављивањем те декларације-памфлета у српској славистици и филологији за неко време је инсталиран један феномен који је најсличнији "маризму" совјетских времена. Иако је одмах добио сасвим негативну оцена од стране за то најмеродавније институције[19] (в. горе о саставу Одбора за стандардизацију српског језика) и био релативно изолован, он је био освојио неке важне позиције и, нажалост, неко време прогредирао омогућујући својим присталицама брзе каријере, које се уобичајеним академским путем не би могле остварити. Поред дела дневне штампе и медија, главну подршку закаснелој југословенској верзији маризма дао је часопис Србистика, орган Друштва за обнову србистике (основаног 1997. године када је и покренут тај часопис). Поред правописа и радова најнепосредније везаних за правописну проблематику српска нормативистика била је предмет и у више других радова.[20] Значајан допринос развоју и стабилизовању српске језичке норме имају радови посвећени, у целини или знатним делом, ужим нормативистичким задацима, као што су терминолошка питања[21] или неговање културе говора (почев од, за ову материју посебно значајног, Језичког приручника).[22] Пројекти. – О разноврсности истраживања у српској лингвистичкој славистици током деведесетих година сведоче и научноистраживачки пројекти о српском и другим словенским језицима у том периоду. Они окупљају већи број сарадника на крупнијим истраживачким темама какве су: (I) Српскохрватска лексикографија и лексикологија и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика, (II) Обрада старих српских споменика и израда речника црквенословенског језика српске редакције, (III) Јужнословенска филологија и лингвистика и издавање часописа Јужнословенски филолог, (IV) Савремени српски језик и језичка норма и издавање часописа Наш језик, (V) Српска дијалектологија и издавање часописа Српски дијалектолошки зборник, (VI) Етимолошки речник српскохрватског језика (све пројекти САНУ), (VII) Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика (пројекат Филолошког факултета у Београду), (VIII) Опис ћирилских рукописа у Југославији и српских у иностранству (пројекат Народне библиотеке Србије), (IX) Историја српског језика, (X) Ономастичко-лексиколошка истраживања, (XI) Психолингвистичка истраживања, (XII) Језици у контакту (пројекти Филозофског факултета у Новом Саду) и (XIII) Лексикографска истраживања српског језика (Матица српска). Пројекти имају финансијску подршку Министарства за науку и технологију Републике Србије и организовани су за петогодишњи период. Већина наведених пројеката настављена је и у другој половини деведесетих година. Први наведени пројекат засновала је још 1888. Српска краљевска академија, која је 1893. основала Лексикографски одсек са основним задатком да изради велики речник српског народног и књижевног језика. За протекло време картотека тог речника нарасла је на скоро шест милиона листића из литературе и народних говора од почетка XIX века до данашњег српског језика (лексика од XII до XIX века обухваћена је Рјечником хрватскога или српскога језика, који је издавала ЈАЗУ од 1868. до 1977. године). Од 1959. године, када је објављен први том, до средине 1999. године објављено је петнаест томова Речника српскохрватског књижевног и народног језика (о чему опширније пише Е. Фекете у Славистици I, 1996, 126-146), и низ посебних лексикографских и лексиколошких радова уредника и сарадника на речнику.[23] Пројекат (II) проистиче из пројекта Речника црквенословенског језика српске редакције заснованог 1969. године. Током деведесетих година истраживањем је обухваћено 25 старих српских јеванђељских споменика од XII до XVI века, који су предмет филолошког и лингвистичког проучавања и објављивања. Стварање картотеке и припрема Српскословенског јеванђељског речника заснована је на корпусу тих споменика (упоредно са класичним старословенским споменицима, грчким јеванђељским текстом и Вуковим преводом Новог Завета), а, са друге стране, и на искуствима са рада на ширем пројекту Речника црквенословенског језика српске редакције, који се саставља у Старословенском одсеку САНУ. У току је и ексцерпција грађе из апостола српске редакције, на којој ће се заснивати планирани Речник апостола српске редакције. (О пројекту црквенословенског речника српске редакције в. чланак Н. Родића у Славистици III, 1999.) Пројектом (III), у оквиру славистичких и лингвистичких истраживања чији се резултати објављују у најстаријем и најугледнијем српском часопису за језичка питања Јужнословенском филологу (1913- ) обухваћена су проучавања различитих проблема савремене лингвистике на грађи српског и других словенских језика, савремена кретања у српском језику и у словенским језицима уопште, обрада лингвистичке библиографије јужнословенских језика, као и проучавање других лингвистичких области на јужнословенском простору – старословенистика, историја српског језика и др. (в. чланак М. Ивић о том пројекту у Славистици II, 1997). Пројекат (IV) организован је око проблематике савременог српског књижевног језика, развојних процеса у њему, његове стандардизације као и објављивања резултата таквих истраживања у часопису Наш језик (1932- ), али и у другим, проблемски мање или више сродним публикацијама (нпр. Јужнословенски филолог, Научни састанак слависта у Вукове дане и др.). У оквиру истраживања на том пројекту (у целини или делимично) до 1995. године објављено је стотинак радова. Програм истраживања у оквиру пројекта (V) обухвата а) израду монографија о појединим народним говорима или о појединим питањима која се односе на говоре, б) лексиколошка проучавања српских дијалеката и израду дијалекатских речника, в) рад на лингвистичким атласима, и у све три области обухвата више ужих истраживачких задатака у оквиру којих су проучени говори србијанског Полимља, банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта, говор Драгачева, говор Призрена, говор Петровог села и више других говора (за библиографске податке в. напомену 51), завршено је и објављено неколико речника дијалекатске општеупотребне и терминолошке лексике (ратарске, повртарске, пастирске и др.) и обрађивани пунктови за три међународна дијалектолошка или лингвистичка атласа (Општесловенски лингвистички атлас, Општеевропски лингвистички атлас и Општекарпатски дијалектолошки атлас) и један национални атлас (Српски дијалектолошки атлас), о чему опширније пише С. Реметић у Славистици I/1996. Пројекат Етимолошког речника српскохрватског језика (VI), заснован 1983. године, усмерен је пре свега на стварање кадровске базе за организована етимолошка проучавања српског језика, затим на формирање одговарајуће библиотеке, ексцерпцију грађе и стварање картотеке, на проучавања конкретних етимолошких питања и, најзад, на израду етимолошког речника српског језика. Током последња два петогодишња периода пређене су све предвиђене фазе рада, истраживачки колектив окупљен око пројекта објавио је више десетина радова, а затим (1998) и Огледну свеску планираног етимолошког речника (о пројекту пише П. Ивић у Славистици I/1997). Научни пројекат поређења српског језика са руским и другим словенским језицима (VII) започет је на Одсеку за славистику Филолошког факултета у Београду 1976. године, а од 1991. добија назив Конфронтациона истраживања српскохрватског и других словенских језика. Истраживања која су обављена у оквиру пројекта у периоду 1991-1999. стоје у континуитету са проучавањима из претходних периода рада на пројекту, али се од њих у извесној мери разликују методолошки, јер су усмерена од примарног, истраживачима матерњег, српског језика ка инословенским језицима, и првенствено на осветљавање односа између српског језика на једној страни и руског, пољског и македонског језика на другој. У њима се разрађују модерне основе како унилатералне тако и билатералне конфронтационе анализе српског и других словенских језика и разматрају бројни проблеми из различитих лингвистичких области: граматике, лексикологије, лексикографије, стилистике и др. Научни резултати до којих се дошло у току истраживања на пројекту саопштавани су на бројним националним и међународним скуповима и најчешће су били објављени и у сажецима реферата са тих скупова, а касније и у интегралном облику. Посебан облик презентације резултата пројекатских истраживања била су два научна колоквијума са међународним учешћем (1992, 1994) на којима је српски језик конфронтативно и типолошки анализиран у поређењу са руским, украјинским, пољским, чешким, словачким, словеначким, македонским и бугарским језиком у области фонологије, морфологије, синтаксе, творбе речи, лексикологије, лексикографије, стилистике, прагматике. У истраживачки период 1996-2000. година пројекат "Конфронтациона проучавања српског у других словенских језика" ушао је као потпројекат у шири пројекат Конфронтациона проучавања српског језика заједно са потпројектом "Конфронтациона анализа релевантних аспеката енглеског, француског, немачког и руског језика" Филозофског факултета у Новом Саду. Основни циљ потпројекта "Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика", као и славистичког дела другог потпројекта у оквиру заједничког пројекта у наведеном периоду јесте осветљавање релевантних структурних и функционалних аспеката српског језика у поређењу са ситуацијом у другим словенским језицима, како би се на тој основи дошло до нових сазнања о типолошким специфичностима српског језика и његовим генетским везама са другим словенским језицима. Истраживања воде и ка потпунијем опису словенских језика који се у поступку конфронтативне анализе пореде са српским. У непосредној вези са радом на пројекту организована су и одржана два међународна контрастивна симпозијума (1996, 1998) са којих су објављени зборници реферата (в. напомену 58). Опис ћирилских рукописа у Југославији и српских у иностранству (VIII) пројекат је Народне библиотеке Србије. У склопу истраживања на том пројекту, поред низа других значајних резултата, археографски је обрађен и описан велики број старих српских рукописних књига које се чувају у Народној библиотеци Србије, у Пећи, Дечанима, Никољцу, Софији (укупно 410 књига), Сентандреји (143 књиге), на Цетињу (80 књига) и у другим местима. Објављен је палеографски албум уз раније објављен опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије, први пут је фототипски издат рукопис Студеничког типика (са пропратном студијом) и дневник српског патријарха Арсенија III Црнојевића о његовом путовању у Јерусалим. Током деведесетих година из рада на том пројекту проистекла је и серија радова о развитку књижевног језика код Срба у XVIII веку (в. и чланак А. Младеновића о том пројекту у Славистици II, 1998). Дугорочним пројектом проучавања историје српског језика (IX) предвиђено је проучавање језика, графије и ортографије старих српских споменика и појединих писаца од XII века до Вуковог доба, а посебно оних периода у развоју српске писмености и културе који су представљали значајне прекретнице. Комплексност проблематике изискивала је да пројекат буде подељен на уже области: језик, графија и ортографија српскословенске писмености, језик писаца вуковске епохе, језик и ортографија српских повеља, писама и других световних списа и др., а досадашња истраживања уродила су већим бројем значајних радова: издавањем споменика, монографијама, научним чланцима итд. Пројекат Ономастичко-лексиколошка истраживања (X) организован је око три теме: (1) топонимија, (2) антропонимија и патронимија, (3) проблеми српске дијалекатске лексикологије и лексикографије. У сва три проблемска круга садржан је већи број конкретних истраживачких задатака, као што су нпр. симболика боја у ономастици и лексици, хидронимијски апелативи у топонимији југоисточне Србије, топонимија села општине Пландиште; лична имена у српском народу, речник презимена Војводине, пчеларска терминологија Војводине, фитонимска и кулинарска лексика Војводине и др. Истраживањима на том пројекту успешно се релевантним радовима попуњава област која је у српској славистици била релативно слабије заступљена у односу на неке друге словенске научне средине. Рад на пројекту Психолингвистичка истраживања (XI) усмерен је на стварање кадровског подмлатка психолингвистичког профила, на прикупљање грађе, њену обраду и објављивање радова, а одвијао се у три тематска круга: 1) социјални аспекти разговора, 2) културни аспекти разговора и 3) когнитивни аспекти разговора. Велики досадашњи резултат тог пројекта јесте, пре свега, корпус природно остварених разговора у периоду 1980-19>95 са саговорницима различитог узраста, пола, образовања, и из различитих градова (разговори су регистровани на сто магнетофонских трака и у 30 свезака грађе), као и фреквенцијски речник разговорног језика (укупно 500.000 речи одраслих и деце) поред неколико монографија и више чланака. Пројекат о језицима у контакту (XII) оријентисан је на српско-словачке и српско-мађарске језичке везе посебно са становишта функционисања словачког језика у Југославији (посматраног у дијахронијској и синхронијској перспективи) израде двојезичног речника, утицаја мађарског језика на језик српских писаца и говорника српске националности у Мађарској, резултата које може да пружи контрастивна анализа, проблема интерференције у процесу превођења и др. Пројекат (XIII) представља део развијене истраживачке и издавачке лексикографске делатности у Матици српској, на чему су ангажована два њена одељења – Одељење за књижевност и језик и Биобиблиографско-лексикографско одељење. У оквиру лексикографских истраживања на том пројекту централно место заузима прикупљање грађе и припрема за израду речника славеносрпског књижевног језика (в. и чланак А. Младеновића о том пројекту у Славистици II, 1998). Најзад, пројекат (XIV) "Развојни процеси у стандардном српском језику" Филозофског факултета у Новом Саду и Филолошког факултета у Београду организован је око три крупне истраживачке теме " Структура развој и раслојавање стандардног српског језика" (у оквиру које се проучавају конституисање и развој стандардног српског језика, типолошки аспекти и функционално раслојавање српског језика), "Савремени српски језик, језичка норма и издавање часописа Наш језик" (укључујући и девет појединачних истраживачких тема везаних за међународни пројекат о променама у словенским језицима) и "Развојни процеси у савременом српском језику" (фонолошка и граматичка структура, српска лексикографија и фразеологија, језик М. Црњанског и Д. Максимовић). Поред тога, на подручју рачунарске лингвистике и лексикографије у првој половини деведесетих година на савезном нивоу финансиран је пројекат "Вештачка интелигенција" са потпројектом "Обрада српско-хрватског", а у другој на републичком нивоу тема "Обрада текста" у оквиру ширег пројекта "Математичка логика, комбинаторика и обрада сигнала: заснивање и примене рачунарства". На тој теми ради истраживачка група са Математичког и Филолошког факултета укључена и у међународне пројекте, посебно TELRI (трансевропска инфраструктура језичких ресурса, програм Copernicus) и као неформални члан мреже европских лабораторија RELEX, које раде на развоју електронских речника (www.ladl.jussieu.fr), сарађујући и са већим бројем европских лабораторија за рачунарску лингвистику. Истраживања на тој пројекатској теми односе се првенствено на: конструкцију, обележавање и обраду корпуса савременог српског језика за потребе истраживања на подручју рачунарске лингвистике, лексикографије и обраде текста; на конструкцију система морфолошких електронских речника савременог српског језика; на израду паралелних текстова на више језика (у оквиру TELRI-пројекта); на развој локалних граматика српског језика и примена система INTEX за аутоматско индексирање текстова електронским речником и отклањање вишезначности и др. Плод ових истраживања су, поред већег броја других радова и дисертације Д. Витаса (в. нап. ) такође докторска дисертација Ц. Крстев: "Алгоритми за аутоматску трансформацију текста", 1997) и два магистарска рад (Г. Ненадић: "Алгоритми за препознавање сложених речи у математичком тексту", 1997, и И. Спасић: "Природнојезички интерфејс ка релационим базама података", 1999). Граматика. – Српску лингвистичку славистику данас обележава, поред осталог, контраст двеју чињеница: са једне стране, убрзано расте број објављених радова, тематских зборника и монографија из области српске и уопште словенске граматике (посебно – синтаксе), а, са друге стране, још увек постоји потреба за већом и целовитијом модерно написаном српском граматиком, у поређењу са другим словенским језицима или без таквог поређења. Низ чињеница иде на руку том за српску лингвистику данас најпречем послу. Пре свега, постоји солидна граматичка традиција, која сеже од Даничића преко Белића до, током последњих пола века, Ивићевих (помињући само најзначајнија имена у тој традицији); на српској језичкој грађи размотрена су многа важна теоријско-методолошка питања (о фактивности, емпатији, језичким прототиповима, пресупозицијама и др.); многи кључни проблеми описа српске граматике решени су у светлу савремене лингвистичке теорије, при чему је остављен простор за разраду и примену тих решења у граматичким дескрипцијама;[24] многа значајна питања српске граматике (посебно њене синтаксе) подробно су монографски обрађена;[25] објављено је више тематских о зборника о појединим важним морфолошким и синтаксичким питањима српског језика;[26] у лингвистичким часописима дат је велики број парцијалних теоријских и дескриптивних радова; многа питања савремене српске граматике обрађена су у конфронтативним и типолошким радовима (в. напомене 55, 56, 58); постоје модерно написане граматике више словенских језика које могу представљати концепцијски ослонац за нову српску граматику; постоји разноврсна објављена библиографска грађа коју треба сабрати и у критичком избору објавити; у српској лингвистици постоји развијен научни кадар модерних граматичара разних генерација; постоји организациона основа за глобалне граматичке описе у облику низа научних пројеката у различитим српским научним и универзитетским центрима; најзад, нестали су неки најважнији политички и социолингвистички проблеми који су деценијама стајали на путу изради савремене граматике савременога српског стандардног језика. Чињеница да такве граматике (или још боље – таквих граматика) српског језика још нема вероватно би се могла објаснити околностима као што је извесно помањкање осећања за приоритет послова од општијег значаја над појединачним и индивидуалним плановима и недовољно развијена традиција трајног тимског рада на глобалном опису и нормирању савременог српског књижевног језика. То се, поред осталог, може илустровати чињеницом да велики лингвистички пројекти у српским славистичким центрима, и поред низа добрих резултата, нису били усмерени на израду целовите српске фонологије, творбе речи, морфологије, синтаксе, лексикологије или фразеологије, нити су резултирали неком таквом већом целином. Ситуација, до сада, није у том погледу битно друкчија ни када је реч о контрастивним, односно конфронтативним славистичким пројектима. Са друге стране, пуну пажњу заслужује чињеница да су се управо деведесетих година појавиле нове граматике књижевног српског језика (све са извесним дидактичким усмерењем), чије се објављивање може видети не само као очигледан знак потребе за савременије написаним граматикама српског језика него и као претходница већих и обухватнијих граматичких описа. Свака од њих има специфичан профил.[27] Граматика српскохрватског језика за странце П. Мразовић и З. Вукадиновић, најобимнија и методолошки најконсеквентнија, написана је у теоријском моделу који је релативно познатији германистима, али нема традицију у науци о српском језику, а настави српског језика као страног не само што је сасвим нов него због наглашене експлицитности појмовно-терминолошког апарата тешко да чини учење српског језика по тој граматици лакшим и ефикаснијим. Та граматика може бити посебно корисна за стране лингвисте (нарочито германисте) са извесним теоријским образовањем који желе да се обавесте о граматичкој структури српског у светлу једне специфичне теорије језика, као и за контрастивна проучавања српског језика, пре свега српско-немачка контрастивна истраживања (за шта већ има доста потврда). Граматика српског језика Ж. Станојчића и Љ. Поповића с много разлога има најшири круг читалаца не само зато што су аутори универзитетски професори српског језика и што граматика има статус граматике за средње школе (а успешно се користи и као универзитетски уџбеник) него и зато што је концепцијски ослоњена, с једне стране, на српску граматичарску традицију (више у првом делу), а, са друге, и на научне стандарде модерне граматике (изразитије у другом делу). Без дидактичке компоненте (вежбања, задаци и сл.), и у развијенијој верзији, та граматика била би најближа савременој универзитетској или нормативној граматици какве постоје за већину словенских језика и какву би у догледној будућности требало написати и за српски језик. Оглед српске морфосинтаксе П. Пипера специфичан је по томе што представља покушај да се граматичка структура српског књижевног језика наглашеније прикаже из функционално-семантичког угла и са ослонцем на теорију семантичких локализација. С обзиром на невелик обим Оглед представља тек кратку скицу могућне граматике. У раду је предложено више нових решења, али због малог тиража, удаљености издавача и типолошке профилисаности описа (поређење са македонским) са Огледом се упознао релативно узак круг лингвиста. У сваком случају евидентна је чињеница да је синтаксичка проблематика у српској лингвистичкој славистици деведесетих година привлачила више пажње него морфолошка, што потврђује више посебних издања изабраних синтаксичких радова, монографија и дисертација.[28] Фонологија, прозодија, интонација. – Степен проучености других језичких нивоа српског језика углавном је сличан ономе који је констатован за морфологију и синтаксу – има чак веома значајних резултата, али њихово заокруживање на нивоу најбољег у лингвистичкој славистици краја ХХ века још је ствар будућности.[29] То важи и за истраживања у области фонологије, прозодије и интонације. Иако у разматраном периоду није било посебних лингвистичких скупова нити тематских зборника посвећених теоријској, дескриптивној или нормативној фонологији, прозодији или интонацији српског језика, објављено је више радова који сведоче о континуитету истраживања, што би морало уродити очекиваним плодом. Лексикологија и лексикографија. У српској славистици лексикографија већ деценијама има једно од централних места, што се огледа, поред осталог, у чињеници да је делатност Института за српски језик САНУ превасходно усмерена на израду Речника српскохрватског књижевног и народног језика и других речника. О богатој двојезичној лексикографској продукцији сведочи низ прегледних чланака у часописима Преводилац и Задужбина, поред посебних прегледних чланака за неке посебне сегменте српске лексикографије.[30] Из тога се ипак не би смео извести закључак да је опште стање српске лексикографије изузетно високо. Радови из савремене лексикографске теорије на српској и словенској грађи релативно су ређи, иако их је све више, многи преко потребни типови речника још нису састављени и објављени (нпр. једнотомни речник савременог српског стандардног језика, речници синонима, антонима, хомонима, паронима, различити граматички речници и многи други), а и већина постојећих речника ни у теоријском ни у емпиријском погледу не одражава довољно савремени тренутак лексикографске теорије и живи српски језик. Може се очекивати извесно побољшање таквог стања најављеним објављивањем у блиској будућности неких преко потребних речника српског језика (једнотомног, a tergo и других). Поред тога, боље дане за српску лексикографију наговештава уочљив пораст лексиколошких истраживања, којих је, додуше, било и претходних деценија, али знатно мање него у последњој деценији овога столећа, када се појављује неколико монографија из те области. Лексиколошка проблематика, чешће дескриптивна или нормативна него теоријска, предмет је и неколико тематских зборника, колективних или ауторских, поред низа појединачних чланака и мањих прилога.[31] Електронска лексикографија у Србији, захваљујући активности Д. Витаса и његових сарадника при Рачунском центру Математичког факултета у Београду и научном пројекту тога центра, има врло компетентне иако релативно малобројне представнике, чији крупнији резултати тек предстоје. Са друге стране, за непуних десет последњих година овога столећа у српској славистици објављено је више речника српског или других словенских језика, који су по нечему били посебно запажени, било да се издвајају квалитетом, или ретким профилом, било да је за њима постојала велика потреба (укључујући и нова издања неких старијих речника).[32] Посебно место међу њима заузима огледна свеска етимолошког речника српског језика, плод вишегодишњег пројекатског истраживања којим руководи академик П. Ивић. Огледном свеском научној јавности је представљена концепција етимолошког речника српског језика чија је израда у току. Она афирмише низ нових етимолошких решења, као и сам истраживачки колектив, који се први пут појављује као ауторски колектив.[33] Ономастичка проучавања српског језика такође добијају на интензитету и квалитету, што потврђују и радови објављени последњих година. Такав се закључак може извући из прегледа новије југословенске ономастике до 1990. који је дао П. Шимуновић,[34] а још више из непосредног увида у новије ономастичке радове, којима су обухваћене све важније ономастичке дисциплине, пре свега антропонимија, топонимија и микротопонимија. [35] Најзад, иако још није објављен фреквенцијски речник српског књижевног језика на корпусу различитих функционалних стилова, до сада се појавило више фреквенцијских речника српског језика заснованих на посебним и специфичним корпусима: дидактичком, књижевноуметничком, религијском.[36] Стилистика. – Стилистичка истраживања у српској славистици, која су током претходних деценија постајала све разноврснија, са обележјима почетака стварања проблемски уже традиције у појединим научним центрима (у београдској славистици преовлађивали су радови о језику и стилу писаца, у сарајевској – истраживања из теоријске, функционалне и контрастивне стилистике, док су новосадски слависти сразмерно више пажње посвећивали стилистици у светлу науке о превођењу), током деведесетих добијају на замаху и постају шира и разуђенија, како проблемски тако и према појединим славистичким центрима. Наставља се проучавање језика и стила писаца (синхронијски или из перспективе историје књижевног језика),[37] функционалностилистичка истраживања усмеравају се и у правцу подробног проучавања специјалних стилова, стилистике врста речи, версификације, стилских фигура итд.[38] Објављују се програмски и прегледни радови, као и радови који, иако превасходно на српској језичкој грађи, имају за предмет општа и теоријска стилистичка питања. [39] Дијахронијска лингвистика. – Историја српског језика на крају ХХ века заступљена је бројним истраживањима, која су једним делом организована око колективних научних пројеката (в. горе) и највећих научних и културних установа (Институт за српски језик САНУ, Народна библиотека Србије, Матица српска, филолошки и филозофски факултети), а делом су индивидуални. Значајни синтетички резултати проучавања историје српског језика били су објављени претходних деценија да би се током деведесетих година појавили у облику нових издања или изабраних радова, и као основа за даља истраживања. Зато се и у овом сегменту српске лингвистичке славистике може констатовати да су деведесете године изразитије него иједна претходна деценија обележене, с једне стране, сабирањем и синтетизовањем најбољег што је до тада урађено на пољу проучавања историје језика (пре свега, историје српског језика), и, са друге стране, настављањем раније започетог, уочавањем и решавањем нових проблема итд. У прву групу иде, пре свега, ново издање чувене књиге А. Белића О језичкој природи и језичком развитку (у којој, поред осталог, важно место има Белићева теорија дијахронијске лингвистике с краја прве половине ХХ века заснована превасходно на српској и словенској језичкој грађи), као и нова издања књига П. Ивића објављених у његовим изабраним и целокупним делима, издање изабраних радова М. Ивић о српском књижевном језику од Вуковог времена до савременог стања, и књиге А. Младеновића о славеносрпском језику.[40] Ту је још низ посебних издања којима су поједини истраживачи заокружили дуже периоде свог проучавања историје српског књижевног језика из одређеног угла (нпр. језик и стил појединих српских писаца, историја језика на одређеним подручјима, историја појединих функционалних стилова итд.).[41] У другу поменуту групу иду проблемски доста разноврсни радови, међу којима је највише посвећених историји српског књижевног језика различитих периода, етимолошким питањима, историји појединих речи и лексичко-семантичких група, променама у савременом језику итд.[42] Низови проблемски блиских радова аутора из истих истраживачких колектива, као и радови појединих аутора добили су облик посебних публикација. Тако су многа вишегодишња истраживања сарадника Етимолошког одсека САНУ, већином саопштавана на научним скуповима и објављивана у низу југословенских и страних зборника и часописа, била основ за поменуту Огледну свеску етимолошког речника српског језика,[43] иако многи значајни радови тих истраживача у огледну свеску из концепцијских разлога нису могли ући; [44] а изузетан резултат колективног рада јесу и издања рукописних књига Библиотеке Матице српске[45] као и серија радова сарадника Народне библиотеке Србије, већином објављених у Археографским прилозима.[46] У овом периоду је и иначе посвећена велика пажња проучавању старе српске књиге и рукописа[47] и њиховом издавању.[48] Дијахронијско проучавање других словенских језика било је знатно слабије заступљено од проучавања српског језика.[49] Дијалектологија. – Српска дијалектологија, традиционално једна од централних дисциплина у српској славистици, и у последњем десетлећу двадесетог века имала је богате резултате, међу којима су, опет традиционално, монографски радови о појединим говорима и дијалектима најчешће објављивани у Српском дијалектолошком зборнику. Најисцрпније та проблематика обрађена је у српском преводу немачког издања књиге П. Ивића о структури и развоју српскохрватских дијалеката, а сажети врло информативни прегледи стања у новијој српској дијалектологији у главним линијама су изложени у радовима Д. Петровића и Д. Ћупића.[50] Посматрано проблемски, највећи број истраживања био је посвећен исцрпним описима појединих говора (фонетско-фонолошким, морфолошким, у мањој мери творбеним и синтаксичким описима),[51] дијалектолошкој лексикологији и лексикографији,[52] али и другим питањима, нпр. изоглосама које повезују поједине говоре, српским говорима у несловенском окружењу, ономастици, дијалекатској фразеологији итд.[53] Истражују се по правилу рурални говори, готово по изузетку урбани.[54] Рад на дијалектолошким атласима обухватио је прикупљање грађе за српски дијалектолошки атлас из око 300 пунктова, као и испитивања српских говора у оквиру Општекарпатског дијалектолошког атласа, Европског дијалектолошког атласа и Општесловенског лингвистичког атласа (у оквиру последњег до сада су обрађена 33 пункта са српским говорима). Трагични прогон Срба из вековних српских територија данашње Хрватске и Федерације Босне и Херцеговине учинио је изузетно хитним опис појединих српских говора из тих крајева према говору Срба избеглих у Републику Српску, Србију и Црну Гору. У току је прикупљање грађе за таква испитивања која је организовао Институт за српски језик САНУ. Контрастирање, типологија, језици у контакту. –> Контрастивна или конфронтациона истраживања имају у српској славистици дугу традицију постављену русистичким радовима Р. Кошутића почетком ХХ века. У последњој деценији овог века настављању те традиције дали су печат славистички пројекти, научни скупови и зборници у целини или делимично посвећени контрастивним, односно конфронтационим питањима (за могућну терминолошку дистинкцију, на којој у Југославији углавном инсистирају београдски русисти, в. П. Пипер, Између контрастивне и конфронтативне лингвистике, Зб. Контрастивна језичка истраживања, Нови Сад, 1987, 401-409). На југословенским славистичким скуповима, ако тематика није изразито специфична, саопштавају се, по правилу, и радови контрастивне природе (нпр. Конгрес Савеза славистичких друштава Југославије, Научни састанак слависта у Вукове дане, Скуп слависта Србије), а неки скупови су у целости или највећим делом посвећени контрастивним // конфронтационим истраживањима, какви су научни симпозијуми Контрастивна језичка истраживања у Новом Саду (1980, 1983, 1987, 1991, 1996) и међународни русистички симпозијуми у Београду (1978, 1988, 1996, 1998). Већина контрастивних радова који се на тим скуповима саопштавају настала је као резултат ширих, пројекатских истраживања, док се, са друге стране, резултати многих контрастивних пројектских истраживања публикују и на другим релевантним местима. У Србији од краја осамдесетих постоје три контрастивна славистичка пројекта, београдски, који је од деведесетих година добио шири славистички профил (србистика, русистика, полонистика, украјинистика, македонистика и др.), и два новосадска: русистички и словакистички. Прва два су у другој половини деведесетих добила статус потпројеката у ширем пројекту "Конфронтациона проучавања српског и других језика" (в. горе о славистичком пројектима, стр. ...). Контрастивна и контактолошка истраживања у српској славистици деведесетих година највећим делом су русистичка (обухватајући различите језичке нивое и различите проблеме језика у контакту),[55] али и полонистичка, украјинистичка словакистичка, македонистичка, словенистичка и друга[56] (поред великог броја контрастивних описа српског и различитих несловенских језика). Русистика је и изван контрастивних истраживања после науке о српском језику (за коју се устаљује назив србистика) најразвијенија грана српске лингвистичке славистике, што резултира и искључиво или претежно русистичким монографским истраживањима.[57] Часописи. – Поред лингвистичких и славистичких часописа који редовно излазе деценијама, а неки и скоро читав век (Јужнословенски филолог, Наш језик, Српски дијалектолошки зборник, Ономастички прилози, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Зборник Матице српске за славистику, Археографски прилози, Књижевност и језик и др.) у Србији и Југославији, као и у Републици Српској, деведесетих година појавио се низ нових научних часописа посвећених већим или мањим делом и лингвистичкој славистици: Славистика (Београд, 1996- ), часопис Славистичког друштва Србије, који је почео да излази као годишњи часопис за радове о словенским језицима и књижевностима, информације о славистичким научним пројектима, преглед новије славистичке литературе и научног живота, Кодови словенских култура (Београд, 1996-), часопис за словенску етнографију, етнологију и семиотику, чија су три прва, тематска броја посвећена јелу, пићу и свадби; Српски језик (Београд, 1996-), часопис Друштва за проучавање и неговање српског језика, који је почео да излази као годишњак чији је први број посвећен шездесетпетогодишњици рођења проф. др Живојина Станојчића, Србистика (Нови Сад, 1998- ), часопис Друштва за обнову србистике, у првим бројевима превасходно ангажован на промовисању теза потписника ултранационалистичке декларације о српском језику (Бојић и др. 1998) и присталица тзв. алтернативне српске филологије, Језик данас (Нови Сад, 1996-), тромесечни часопис Матице српске за културу говора и питања српске језичке норме, Словенски гласник (1996- ), часопис Друштва црногорско-руског пријатељства, са научним и публицистичким радовима из словенске историје и филологије у првом делу, и књижевним прилозима углавном родољубиве оријентације у другом делу, Ријеч (Никшић, 1996-), Свет речи (Београд, 1997-), часопис Друштва за српски језик и књижевност, неколико нових часописа у Републици Српској (нпр. Знамен, Завјет, Словеса) и др. Излажење неких часописа са богатом традицијом деведесетих година у дужем је прекиду (Анали Филолошког факултета у Београду, Живи језици), а излажење других часописа, за које се мислило да су заувек угашени на врло успешан начин је обновљено (пре свега, Филолошки преглед, часопис Филолошког факултета у Београду) Научни скупови. – Десета деценија овога столећа у српској лингвистичкој славистици такође се издваја се од многих претходних по одржаним научним скуповима и објављеним зборницима реферата са тих скупова.[58] Реорганизовани Савез славистичких друштава Југославије одржао је два југословенска славистичка конгреса, у Београду 1994. и у Будви 1997. године. Поред познатог редовног годишњег међународног скупа Научни састанак слависта у Вукове дане у организацији Међународног славистичког центра Филолошког факултета у Београду, са којег је до сада објављено безмало тридесетак тематских зборника реферата о српском и другим словенским језицима и исто толико зборника књижевноисторијског садржаја, Славистички друштво Србије од 1950. године одржава сваке године Скуп слависта Србије (на којем обично учествују и слависти из иностранства). Од 1997. године реферати са Скупа слависта Србије објављују се у часопису Славистика. Поред тога, Славистичко друштво Србије организовало је са Катедром за славистику Филолошког факултета у Београду током деведесетих година више међународних славистичких скупова знатнијим делом посвећених проучавању словенских језика. Године 1992. и 1994. одржани су на Филолошком факултету у Београду научни колоквијуми Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика, а 1995. на истом факултету међународни скуп "Актуелности проучавања међусловенских језичких, књижевних и културних веза", 1996. године 4. конфронтативни симпозијум под покровитељством МАПРЈАЛ-а "Конфронтативно и компаративно проучавање руског и других језика" и научни скуп "Сто година полонистике у Србији", а 1998. године симпозијум под покровитељством МАПРЈАЛ-а "Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини", поводом 120. годишњице Катедре за славистику Универзитета у Београду и 50. годишњице Славистичког друштва Србије. На Филозофском факултету у Новом Саду 1995. године настављено је одржавање периодичних симпозијума "Контрастивна проучавања језика", на којем се поред осталих саопштавају и резултати истраживања на славистичким контрастивним пројектима, а у Београду је 1996. године одржана и научна конференција "Сопоставительные, типологические и сравнительно-исторические исследования русского и других славянских языков", "Међународни симпозијум: 800 година Хиландара" (октобар 1998, САНУ); док се у Црној Гори повремено одржавају научне конференције у спомен на професора Радосава Бошковића. За науку о српском језику, поред поменутог Научног састанка слависта у Вукове дане, посебно су били значајни научни скупови "Пет вјекова Октоиха, прве штампане књиге на словенском југу" (Цетиње, 1994), "Нижа словенска митологија" (Београд – Сокобања – Зајечар, октобар 1995), суботички скупови "О лексичким позајмљеницама" (1996) и "Актуелна питања проучавања граматике српског језика" (1997), и саветовање "К новој писмености" (одржано у Великој Плани 1998), као један од првих корака Одбора за стандардизацију српског језика. Општи поглед на научне скупове у Југославији на којима су током деведесетих година претресана питања лингвистичке славистике, у оваквом прегледу неизбежно селективан, очигледно сведочи како о континуитету славистичких скупова установљених знатно раније тако и о низу нових научних симпозијума и конференција, шире или уже тематски профилираних, јубиларних или организованих поводом актуелних социолингвистичких околности у којима се у деценији и веку на измаку проучавају српски језик и други словенски језици, сведочећи такође о све боље прихватаној пракси да се реферати са таквих скупова објављују у посебним зборницима или часописима. Библиографије. – Поред познате текуће библиографије лингвистичке продукције на српском језику, коју редовно доноси часопис Јужнословенски филолог српска лингвистичка славистика последње деценије добила је низ посебних библиографија: персоналних, тематских, периодичних, дисертационих, пројекатских, према одређеним славистичким гранама и других.[59] Све је већа потреба за израдом библиографије српских славистичких библиографија. * Резимирајући и уопштавајући овај преглед основних праваца и резултата истраживања у српској лингвистичкој славистици у последњој деценији ХХ века, може се закључити да је тај период у историји српске лингвистичке славистике (уосталом још више у историји српског народа) био изузетно буран. Али док су историјски догађаји имали драматичан ток (деведесете године су за Југославију обележене ратом од самог почетка те деценије и насилне сецесије Словеније, 1991, до 1999. године, када се ови редови пишу док траје рат НАТО против Југославије), најновија историја српске лингвистичке славистике имала је динамичан, у целини посматрано, позитиван ток, изузетно богат значајним резултатима. Још многа истраживања нису завршена и многе преко потребне књиге нису написане, али врло много је ипак завршено и, што је такође веома важно, многе велике ствари су започете, што се основано може видети као залог још бољих времена за српску лингвистичку славистику. НАПОМЕНЕ ИСПОД ТЕКСТА1 Терминолошки израз српска лингвистичка славистика овде, и уопште, означава пре свега истраживања српских лингвиста која имају за предмет српски и друге словенске језике. Као што између лингвистичке славистике и других грана славистике постоје области и дисциплине прелазне природе (нпр. реторика, версификација, стилистика итд.) тако ни национална одредница у том изразу нема апсолутно оштрих граница. Значајан је допринос проучавању српског и других словенских језика који у Југославији дају лингвисти других националности, а заслужује да се има у виду допринос који тој предметној области дају српски лингвисти на страни – као гостујући професори, сарадници у међународним часописима, страним издавачким кућама и сл. 2 В. више о томе у радовима: M. Radovanovic, Standard Serbo-Croatian and the theory of language planing. – Language Planing in Yugoslavia. – Eds. Ranko Bugarski and Celia Hawkesworth. Columbus, Ohio: Slavica Publishers, 1992, p. 93-100; M. Radovanovic, Yugoslavia: Language situation. – The Encyclopedia of Language and Linguistics. Vol. 1-10, Eds. A. Asher and J.M.Y. Simpson, Oxford, 1993, p. 5077-5078; као и у књизи – Српски језик на крају века. Ред. М. Радовановић. – Београд, 1996, а у њој посебно код М. Радовановића (Предговор, 1-17) и Б. Брборића (Предисторија и социолингвистички аспекти. 17-37). Етно-конфесионални, културноисторијски, правно-политички и социолингвистички оквири настанка и развоја српског језика подробније су размотрени и у раду Б. Брборића Српски језик. – Sdosteuropische Linguistik. – Uve Hinrichs (ed.). – Leipzig, 1999 <у штампи>, где је дат и преглед научно-културних и наставно-научних институција у којима се проучава, учи и негује српски језик у СР Југославији и Републици Српској са прегледом репрезентативних новијих публикација и оценом достигнућа и слабости у језичкој науци и језичкој политици. 3 Нпр. (редом објављивања), Језичка политика и планирање језика у Југославији. – Приредила Вера Васић. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1990; Математичка и рачунарска лингвистика – теорија и пракса: зборник радова. – Београд, 1990; С. Савић, Дискурс анализа. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1993; В. Васић, Новински рекламни оглас, Студија из контекстуалне лингвистике. – Нови Сад, Добра вест, 1995; Д. Мирић, Упитни исказ у руском и српском језику. – Докторска дисертација. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1996; Љ. Поповић, Епистоларни дискурс украјинског и српског језика. – Докторска дисертација. – Београд, Филолошки факултет, 1996; М. Радовановић, Списи из контекстуалне семантике. – Сремски Карловци – Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1997; И. Грицкат-Радуловић, Наука о језику у делатности Академије. – Отисак из Гласа САНУ CCCLXXIX, Одељење језика и књижевности, књ. 15, 1996; Истраживања језика и око језика, Зборник радова посвећен професору Науму Димитријевићу. – Приредила С. Ђолић. – Београд, 1996; Ј. Милојевић, Мозак и говор. – Београд, Филолошки факултет, 1996; Р. Симић, Политички дискурс, Инфлација речи у самоуправном друштву СФРЈ и језичка профилакса. – Земун, Актуел, 1996; Актуелна питања граматике српског језика. Гл. уредник Ј. Планкош. – Суботица, Градска библиотека – Београд, Институт за српски језик САНУ – Народна библиотека Србије, 1999. (Вид. такође литературу наведену уз одељке о граматичким, стилистичким и нормативистичким испитивањима у овом раду.) 4 В. нпр., Д. Кликовац, Концептуализација и предлошка реализација садржавања (на примерима српскохрватског и енглеског језика), докторска дисертација. – Београд, Филолошки факултет, 1995; В. Половина, Прилози за когнитивну лингвистику. – Београд, Филолошки факултет, 1996; Блиски принципима когнитивне лингвистике показали су се принципи теорије семантичких локализација изложени у књизи: П. Пипер, Језик и простор (Београд, 1997), које је аутор, независно од каснијег формирања когнитивне лингвистике, развијао и излагао у више радова од краја седамдесетих година. 5 Сто година лексикографског рада у САНУ. – Главни уредник П. Ивић. – Приредио Д. Ћупић. – Београд, САНУ и Институт за српски језик САНУ, 1993; Сто година полонистике у Србији, Зборник радова са јубиларног научног скупа. Ред. одбор, Г. Јовановић и др. – Београд, Катедра за славистику Филолошког факултета, Славистичко друштво Србије, 1996; Сопоставительные и сравнительные исследования русского и других языков. – Отв. ред. Б. Станкович. – Белград, Филологический факультет, 1996 и др. 6А. Белић, Изабрана дела, т. 1 (1998), 6, 8 (1999). – Београд, Завод за уџбенике и наставна средства. (Т. 1: Општа лингвистика. Приредила М. Ивић; т. 6: О великим ствараоцима. Вук Караџић. Ђура Даничић. Петар II Петровић Његош. Бранко Радичевић. Стојан Новаковић. приредио А. Младеновић; т. 8: Око нашег књижевног језика. Приредио А. Младеновић.) 7 П. Ивић, О језику некадашњем и садашњем. – Београд, БИГЗ – Приштина, Јединство, 1990; П. Ивић, Изабрани огледи, књ. I-III. Приредили С. Реметић, Н. Богдановић. – Ниш, Просвета, 1991. <I О словенским језицима и дијалектима, II Из историје српскохрватског језика, III Из српскохрватске дијалектологије>; П. Ивић, Целокупна дела. У ред. М. Радовановића. – Нови Сад, Књижарница Зорана Стојановића, 1991- . <До сада објављено, књ. I О говору Галипољских Срба (1994); књ. III Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој(1994); књ. IV О Вуку Караџићу (1991); књ. VII/2 Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику (1996); књ. VIII Преглед историје српског језика (1998); књ. X/1 Расправе, студије, чланци. О фонологији(1998) > 8 М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском. – Нови Сад, Књижевна заједница, 1990; М. Ивић, О зеленом коњу, Нови лингвистички огледи. -Београд, Словограф, 1995; М. Ивић, Правци у лингвистици. Осмо издање. – Београд, Словограф, 1996. 9 М. Јевтић, Са светским славистима. – Београд, Дечје новине, 1991; М. Јевтић, Са домаћим славистима. – Београд, Завод за уџбенике и наставна средства – Вукова задужбина – Орфелин, 1996; М. Јевтић, Ивићеви, Ранији и садашњи разговори. – Београд, Партенон, 1998. 10 Посебно следеће књиге из Сабраних дела Р. Бугарског, књ. 3. Језик у друштву (1996), књ. 8. Језик у контексту (1997); књ. 11. Језик од мира до рата (1997); књ. 12. Језик и друштвена криза (1997). 11 А. Младеновић, Славеносрпски језик. – Нови Сад – Горњи Милановац, 1989; А. Младеновић, Књига о Његошу. – Београд – Горњи Милановац, 1989; Ж. Станојчић, Синтаксичке студије. – Никшић, 1990; М. Радовановић, Списи из синтаксе и семантике. – Сремски Карловци, Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Нови Сад, Добра вест, 1990; А. Пецо, Књижевни језик и народни говори. – Мостар, Прва књижевна комуна, 1990; М. Окука, Огледи о нашем књижевном језику. – Никшић, Универзитетска ријеч, 1990; М. Дешић, Из српскохрватске лексике. – Никшић, Универзитетска ријеч, 1990; Ј. Јерковић, Језик и писци. – Нови Сад, Матица српска, 1991; В. Половина, Огледи из опште лингвистике. – Београд, Научна књига, 1992; М. Станић, Лингвистички листићи. – Никшић, Унирекс, 1993; Б. Остојић, Из црногорске лексикографије и лексикологије. – Никшић, Унирекс, 1992; А. Младеновић, Прилози о Његошу. – Ваљево, Ваљевска штампарија, 1996; М. Радовановић, Списи из контекстуалне семантике…(в. напомену 3); П. Пипер, Језик и простор… (в. напомену 4); М. Ковачевић, Синтакса сложене реченице у српском језику. – Београд, Рашка школа – Србиње, Српско просвјетно и културно друштво Просвјета, 1998; Б. Станковић, Лексикографски огледи. – Београд, Славистичко друштво Србије, 1999. 12 М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српскога језика. – Нови Сад, Матица српска, 1993; Р. Симић, Ж. Станојчић, Б. Остојић, Б. Ћорић, М. Ковачевић, Правопис српског језика са рјечником. – Београд – Никшић, 1993; М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српског језика. Школско издање. – Нови Сад, Матица српска, Београд, Завод уџбенике и наставна средства, 1995; М. Дешић, Правопис српског језика, Приручник за школе. – Друго издање. – Београд, Привредни преглед, Никшић, Унирекс, Земун, Нијанса, 1995. <3. допуњено издање, 1998>; Р. Симић, Правописни приручник српскога књижевног језика. – Београд, Друштво за проучавање и неговање српског језика, 1998. 13 Р. Симић, Српскохрватски правопис, Нормативистичка испитивања у ортографији и ортоепији. – Београд, Научна књига, 1991. 14 М. Пешикан, Поређење понуђених правописних правила. – Наш језик, ХХIХ/5, 1995, 259-278. 15 Р. Маројевић и М. Ковачевић су се поводом правописних и нормативистичких питања најчешће оглашавали у дневној и ревијалној штампи. М. Ковачевић је такве своје текстове објавио под заједничким насловом У одбрану језика српскога (Београд, Требник, 1997). 16 Оштрица напада била је усмерена првенствено на академика Павла Ивића, а затим и на лингвисте који су у тој полемици узели реч да оповргну речи Ивићевог критичара као нетачне, а и као непримерене по тону и изразу. Почело је у форми дискусије на Другом конгресу српских интелектуалаца (Београд, 22-23 априла 1994) изјавом Р. Маројевића да П. Ивић намерава да укине ијекавски изговор српског књижевног језика и олакша кроатизовање Срба ијекаваца као, наводно, идејни творац одлуке руководства Републике Српске о екавици као службеном изговору српског књижевног језика у тој републици. Ни тада ни касније нису наведени докази за такве тврдње, али је њихов аутор ипак ту тезу варирао у четрдесетак интервјуа и чланака (углавном новинских) све до 1999. године. Све грубље квалификације које су при томе упућиване П. Ивићу сводиле су се на покушај његовог научног, националног и моралног дезавуисања. П. Ивић је на те нападе ретко одговарао све док они нису у још ружнијем тону били обновљени, после саопштења Одбора за стандардизацију српског језика о "декларацији" о српском језику (в. ниже напомену 19). Дотле су у заштиту истине, достојанства српске лингвистике и угледа П. Ивића, реч повремено узимали други слависти (Пре свих и врло успешно Д. Петровић, в. посебно, Д. Петровић, Школа немуштог језика. – Нови Сад, Цветник, 1996). Пошто је у неколико одговора П. Ивић показао бесмисленост тврдњи о антисрпској, а прохрватској завери, чији је он, наводно, центар, полемика се, можда дефинитивно, утишала. 17 К новој писмености. – Приредио Р. Гачевић. – Београд, Научна књига, 1998; Списи одбора за стандардизацију. – Приредили Р. Гачевић, Ј. Вуксановић. – Београд, Институт за српски језик. 18 Аутори "декларације" (В. Бојић, М. Влајисављевић, П. Р. Драгић, М. Ђурић, М. Ковачевић, З. Костић, Р. Маројевић, П. Милосављевић, С. Ракитић, Т. Росић, Б. Ћорић, М. Шћепановић), наступајући као да говоре у име свих српских филолога и у име иначе непознате организације Светски сабор Срба, представили су себе као једине праве заштитнике српског књижевног језика, називајући савремени књижевни језик Хрвата једноставно српским, а књижевност на том језику такође српском итд. Свој текст су због нечега назвали законоправило и датирали га годином 7605. од стварања света. Тај текст не би заслуживао осврт на овом месту да није представљао груб покушај политичког утицања на организовање научноистраживачког и наставног рада у српској славистици. 19 У одбрану достојанства српске језичке науке (Саопштење надлежних комисија Одбора за стандардизацију српског језика), Политика, 15. августа 1998. Критика Слова дата је и у чланку: П. Пипер, Ни језици ни културе нису недељиви. – Језик данас, 1998, 8, 1-5. 20 Упор., М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском. – Нови Сад, Књижевна заједница, 1990; П. Ивић, О језику некадашњем и садашњем. – Београд, БИГЗ – Јединство, Приштина, 1990; А. Пецо, Књижевни језик и народни говори. – Мостар, Прва књижевна комуна, 1990; М. Окука, Огледи о нашем књижевном језику. – Никшић, Универзитетска ријеч, 1990; Језичка политика и планирање језика у Југославији. – Приредила Вера Васић. -Нови Сад, Филозофски факултет, 1990; П. Ивић, И. Клајн, М. Пешикан, Б. Брборић, Језички приручник. – Београд, РТБ, 1991; Р. Симић, О нашем књижевном језику. – Никшић, Универзитетска ријеч, 1991; Научни састанак слависта у Вукове дане 1993; Пешикан 1993, М. Пешикан, Наша азбука и њене норме. – Београд, Вукова задужбина, Политика, Завод за уџбенике и наставна средства, 1993; Нормирање српског језика – НССВД 24/1, 1995; Б. Брборић, Предисторија и социолингвистички аспекти. – Српски језик на крају века. Ред. М. Радовановић. – Београд, 1996, 17-37; О лексичким позајмљеницама. – Гл. уредник Ј. Планкош. – Суботица – Београд, Градска библиотека Суботица, Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, 1996; Р. Симић, Политички дискурс, Инфлација речи у самоуправном друштву СФРЈ и језичка профилакса. – Земун, Актуел, 1996; К новој писмености... (в. напомену 17); Списи одбора за стандардизацију... (в. напомену 17). 21 Упор., Терминологија – теорија и пракса (= НССВД, 1990, 18/1); Р. Д. Ракић, Терминологија сродства у Срба, Етноантрополошки проблеми. – Београд, Филозофски факултет, 1991; Основни принципи превођења религијске терминологије, Зборник радова. – Нови Сад, Покрајински секретаријат за остваривање права националних мањина, управу и прописе, 1996; Стандардизација терминологије, Зборник радова. – Београд, САНУ, 1996; и превод с немачког, Ј. Шиц, Географска терминологија српскохрватског језика. – Горњи Милановац, Дечје новине – Нови Сад, Матица српска – Београд, Вукова задужбина, 1994. Последњи овде наведени рад припада српској лингвистици, разуме се, само предметом и језиком превода, као што је то случај са још неким преведеним књигама страних слависта значајних за српску славистику, нпр., Н. И. Толстој, Језик словенске културе. – Ниш, Просвета, 1995; Б. Унбегаун, О почецима књижевног језика код Срба. – Прев. М. Поповић. – Београд, Вукова задужбина, Орфелин – Нови Сад, Матица српска, 1995; К. Фелешко, Значења и синтакса српскохрватског генитива. – Прев. Г. Јовановић. – Нови Сад, Матица српска – Београд, Вукова задужбина – Београд, Орфелин, 1995; К. Е. Нејлор, Социолингвистички проблеми међу Јужним Словенима. – Прев. М. Јоковић. – Београд, Просвета, 1996. 22 П. Ивић, И. Клајн, М. Пешикан, Б. Брборић, Језички приручник. – Београд, РТБ, 1991. В. такође: И. Клајн, Речник језичких недоумица. – Треће издање. – Београд, 1992; И. Клајн, Писци и писмењаци. – Нови Сад, Матица српска, 1994; Д. Ћупић, Е. Фекете, Б. Терзић, Слово о језику, Језички поучник. – Београд, Партенон, 1996; И. Клајн, Испеци па реци. – Београд, Центар за примењену лингвистику, Нови Сад, Прометеј, 1998; М. Шипка, Приче о речима. – Београд, ЦПЛ – Нови Сад, Прометеј, 1998; М. Телебак, Говоримо српски, С лакоћом до језичке културе, Друго издање. – Бања Лука, Нови глас, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1998; Језик и култура у образовању. – Уред. Смиљка Васић. Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1998; М. Шипка, Занимљива граматика. – Београд: ЦПЛ, 1999. 23 О лексикографској активности Института за српски језик САНУ прегледно информише зборник Сто година лексикографског рада у САНУ (Београд, 1993). Међу новијим монографијама проистеклим из рада на том пројекту јесу и књиге С. Ристић Начински прилози у српскохрватском језику (1991), Д. Гортан-Премк Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику (1997), Б. Сикимић Етимологија и мале фолклорне форме (1994) као и Огледна свеска Етимолошког одсека САНУ (монографија Д. Гортан-Премк је и плод дугогодишњег ауторкиног научног и наставног рада на Филолошком факултету Универзитета у Београду). У претходном периоду Институт за српски језик објавио из проблематике своје лексиколошко-лексикографске делатности и зборник реферата Лексикологија и лексикографија (са Матицом српском, 1984), као и монографије О функцији и природи заменица, 1985 (И. Клајна) и Заменички прилози у српскохрватском, руском и пољском језику, 1988 (П. Пипера). 24 Већи део таквих радова садржан је у првој и другој књизи Лингвистичких огледа М. Ивић (Лингвистички огледи. – Београд, 1983; О зеленом коњу, Нови лингвистички огледи. – Београд, Словограф, 1995), где су дата теоријска решења већине проблема који би морали бити обухваћени модерном граматиком српског језика, што се, уз радове других савремених граматичара, може видети као потенцијално теоријско језгро једне такве дескриптивне или нормативне граматике. 25 В. следећа посебна издања (редом излажења током деведесетих), С. Ристић, Начински прилози у савременом српскохрватском језику. Лексичко-граматички приступ. – Београд, Институт за српскохрватски језик САНУ, 1990; M. Tir, Čislovky v spisovnej slovenčine a v spisovnej srbohorvatčine. – Novy Sad, Obzor – Tvorba, Bratislava, Alfa, 1991; С. Савић, Дискурс анализа. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1993; Д. Витас, Математички модел морфологије српскохрватског језика (именска флексија). – Докторска дисертација. – Београд, Природно-математички факултет, 1993; Дискурс српскохрватског језика и језички нивои, НССВД 21/2, Београд, 1993; Р. Симић, Морфофонолошки процеси у српскохрватском језику, Њихови узроци и последице. – Београд – Никшић, 1994; В. Васић, Новински рекламни оглас, Студија из контекстуалне лингвистике. – Нови Сад, Добра вест, 1995; Д. Мирић, Упитни исказ у руском и српском језику. Докторска дисертација. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1995; Д. Кликовац, Концептуализација и предлошка реализација садржавања (на примерима српскохрватског и енглеског језика), Докторска дисертација. – Београд, Филолошки факултет, 1995; С. Танасић, Презент у савременом српском језику.- Београд, Институт за српски језик САНУ, 1996; Људ. Поповић, Епистоларни дискурс украјинског и српског језика. – Докторска дисертација. – Београд, Филолошки факултет, 1996; Ј. Милојевић, Граматика речи. – Београд, Математички институт САНУ, Филолошки факултет, 1996; Љуб. Поповић, Ред речи у реченици. – Београд, Друштво за српски језик и књижевност Србије, 1997; П. Пипер, Оглед српске морфосинтаксе (у поређењу са македонском). – Сеул, Ханкук универзитет за стране студије. 1997; Међуоднос граматике и речника у српском језику, НССВД 26/2, Београд, 1997; Врсте речи у српском језику, НССВД 27/2, Београд, 1998; В. Петровић, Синтаксичке структуре као комплементизатори. – Докторска дисертација. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1997; И. Антонић, Временска реченица. – Нови Сад – Сремски Карловци, Књижарница Зорана Стојановића, 1999 <у штампи> 26 В. следеће ауторске тематске зборнике радова, Ж. Станојчић, Синтаксичке студије. – Никшић, 1990; М. Радовановић, Списи из синтаксе и семантике… (в. напомену 11); М. Радовановић, Списи из контекстуалне семантике... (в. напомену 3); П. Пипер, Језик и простор… (в. напомену 4). 27 П. Мразовић, З. Вукадиновић, Граматика српскохрватског језика за странце. – Сремски Карловци, Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Нови Сад, Добра вест, 1990; Ж. Станојчић, Љуб. Поповић, Граматика српског језика, Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе. – Пето издање. – Завод за уџбенике и наставна средства, 1997; П. Пипер, Оглед српске морфосинтаксе (у поређењу са македонском). – Сеул, Ханкук универзитет за стране студије, 1997. 28 В. поред поменутих радова М. Ивић такође Синтаксичке студије Ж. Станојчића, Ред речи у реченици Љ. Поповића и другу литературу наведену у напоменама 3, 4, 11 и 26, у оквиру које претежу истраживања текста и дискурса. Информативан преглед српске лингвистике текста даје М. Чаркић (Развојни правци лингвистике текста. – Наш језик, н. с. XXXII, св. 1-2, 1997, 98-121; М. Чаркић, Сербская лингвистика текста. – Stylistyka, 6, Opole, 1997, с. 541-564). М. Ковачевић је објавио 1998. књигу под насловом Синтакса сложене реченице у српском језику, која садржи разне ауторове чланке из те области објављиване раније у Југославији и донете без икаквих измена. Интересантно је да тај активни представник ултранационалистичке струје у српској лингвистици (који је критиковао Матичин правопис и због недовољне фреквентности израза српски језик у њему) задржава у својој књизи израз српскохрватски и кроатизовану терминологију којом се некада служио уз објашњење (у Предговору) да није присталица "накнадне памети", супротно, дакле, многим текстовима и инвективама које је потписао по доласку из Сарајева, укључујући и злогласно Слово о српском језику (в. напомену 16). 29 И овде централно место имају књиге П. Ивића објављене у његовим изабраним и целокупним делима (в. напомену 7), посебно у целокупним делима књ. VII/2 Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику (са И. Лехисте) (1996); књ. VIII Преглед историје српског језика (1998); књ. X/1 Расправе, студије, чланци. О фонологији(1998). Најновија слика фонолошких и прозодијских карактеристика српског језика (са освртом на изабрану литературу) дата је у раду Д. Петровића "Фонетика" (Српски језик на крају века. – Београд, 1996, 87-111) Р. Симић и Б. Остојић објавили су друго издање своје фонологије српскохрватског језика, чије је прво издање из 1983. добило доста подељене оцене (Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика. /2. изд./ – Београд, Универзитет, 1996), уосталом као и морфофонологија Р. Симића (Р. Симић, Морфофонолошки процеси у српскохрватском језику, Њихови узроци и последице. – Београд – Никшић, 1994). Поред радова А. Пеце (в. А. Пецо, Акценти и дужине у српскохрватском језику. – Београд, Научна књига, 1991), и фоностилистичких радова М. Чаркића (Фоника стиха. – Београд, Научна књига, 1992; Фоностилистика стиха. – Београд, Научна књига, Институт за српски језик САНУ, 1995) више радова из области фонолошке, прозодијске и интонацијске проблематике објавила је током деведесетих Ј. Јокановић-Михајлов, између осталих: О моделима ритмичке организације исказа. – НССВД, 1991, 20/2, 105-113; Интензитетска обележја исказа у јавном комуницирању. – Књижевност и језик, 1991, 4, 470-477; Прозодијска средства у организацији дискурса. – НССВД, 1993, 21/2, 118-124; Стилистички статус варијантних интонационих облика. – НССВД, 1995, 23, 81-89; Интонационе карактеристике читаног текста. – Српски језик, 1996, 1, 1-2, 132-143. 30 Сто година лексикографског рада у САНУ (в. напомену 5); М. Окука, Нови дијалекатски рјечници српскохрватског језика. – Књижевни језик, 1991, 20/1-2, 73-77; М. Јоцић, Лексикографија у Војводини. -ЗМСФЛ, XXXIV/2, 1991, 145-157; Д. Шипка, Српски рјечници од сеобе до Вука. – НССВД, 1991. Више о речницима дијалеката в. у напомени 52. 31 М. Ивић, О зеленом коњу… (в. напомену 8); С. Ристић, Начински прилози у савременом српскохрватском језику. Лексичко-граматички приступ. – Београд, Институт за српскохрватски језик САНУ, 1990; М. Дешић (в. напомену 11); М. Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрватском језику. – Горњи Милановац, Дечје новине, 1991; Д. Гортан-Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. – Београд, Институт за српски језик САНУ, 1997; Б. Остојић, Из црногорске лексикографије и лексикологије... (в. напомену 11); Лексичко-семантички систем српскохрватског језика, НССВД 22/2, Београд, 1994; Д. Шипка, Основи лексикологије и сродних дисциплина. – Нови Сад, Матица српска, 1998; Д. Шипка, Опсцене речи у српском језику. – Београд – Нови Сад, 1999. 32 Изузетно место у српској филолошкој лексикографији енциклопедијског типа свакако има књига, Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. – Београд, Нолит, 1990. Међу поновљеним издањима су и, М. Московљевић, Речник савременог српскохрватског књижевног језика с језичким саветником. – 2. изд. – Београд, Аполон, 1990; Пословице. – На свијет издао Ђ. Даничић, у Загребу 1871. Репринт. – Београд, МСЦ, 1996, док модерно издање пословица представља речник, Вукове народне пословице са регистром кључних речи. – Уред. С. Ђорђевић, регистар кључних речи израдио М. Шћепановић. – Београд, Нолит, 1996. Међу лексикографске радове специфичнијег профила иду, поред многих других, и, М. Јосић-Вишњић, Азбучник придева у српској прози ХХ века. – Београд, Књижевна фабрика МЈВ и деца, 1991; Т. Војновић, Велика библијска конкорданција, том I-II, Загреб, Кршћанска садашњост – Нови Сад, Добра вест, 1991; ; И. Клајн, Речник нових речи. – Нови Сад, Матица српска, 1992; В. Петровић, М. Бурзан, Ј. Вајда, Српско-мађарски речник глаголске рекције. – Нови Сад, Филозофски факултет, Завод за издавање уџбеника, 1992; Т. Прћић, Транскрипциони речник енглеских личних имена. – Београд, Нолит, 1992; Стево Ћосовић, Рјечник српског имена. – Ново Сарајево, Срна-фест – Подгорица, Знамење, 1994; С. Савић, Речник псовки у српском језику. – Нови Сад, Футура, 1995; Речник одомаћених речи и израза. – Приредила Д. Гортан-Премк. – Посебан отисак из Свезака Задужбине Иве Андрића, бр. 12, 1996. У датом периоду русински слависти објавили су и први већи српско-русински речник, Српско-русински речник. I, II. Уред. Ј. Рамач, М. Фејса, Х. Међеши. – Београд, Завод за уџбенике и наставна средства – Нови Сад, Филозофски факултет, Друштво за русински језик и књижевност, 1995, 1997; Огледна свеска, Етимолошки одсек Института за српски језик САНУ. – Уред. П. Ивић. – Београд, Институт за српски језик САНУ, 1998. 33 Огледна свеска... (в. претходну напомену). 34 П. Шимуновић, Ономастичка знаност у Југославији данас. – Onomastica Jugoslavica 14, 1991, 153-167. 35 На пример, Љ. Рајковић Кожељац, Ономастика Тимока. – Ономастички прилози, Београд, 1990, XI, 109-366; Н. Богдановић, О говору и именима, прилози из језичке проблематике сврљишког краја. – Ниш, Просвета, 1990; Н. Богдановић, О говору и именима. – Ниш, 1990; В. Михајловић, Име по заповести; Императивни ономастикон српскохрватског језика. – Београд, Нолит, 1992; Стево Ћосовић, Рјечник српског имена. – Ново Сарајево, Срна-фест – Подгорица, Знамење, 1994; М. Пеић, Г. Бачлија, Именослов бачких Буњеваца. Уред. Д. Петровић. – Нови Сад, Матица српска – Суботица, Суботичке новине, 1994; Р. Стаматовић, Ономастика Зете. – Београд – Голубовци, 1994; Р. Јовићевић, О именима. – Београд, 1995; Г. Чулић, Антропонимија Боке Которске (од првих писаних споменика до краја XIX вијека). – Подгорица, Универзитет Црне Горе – Котор, Факултет за поморство, 1996; Михаило Шћепановић, Именослов ваљевске Петнице. – Институт за српски језик САНУ – Истраживачка станица Петница, 1997. 36 В. Кнафлич, Фреквенцијски речник будућих учитеља. – Београд, Институт за педагошка истраживања, Просвета, 1990; Васић С. 1996, С. Васић, Полазне основе новије српске прозе, Речник четири јеванђелиста. Књ. 1 – Београд, Институт за педагошка истраживања, 1996; Васић С. 1998, С. Васић, Полазне основе новије српске прозе, Хазарски речник Милорада Павића. Књ. 2. Фреквенцијски речник. – Београд, Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за педагошка истраживања, 1998. Неки посебни фреквенцијски речници налазе у рачунарској бази на Природно-математичком факултету у Београду у центру којим руководи Д. Витас. Лексиколошка проблематика предмет је и контрастивних и контактолошких радова (в. напомену 55), дијалектолошких радова (в. напомене 51-54), радова из историје језика (в. напомену 41-48), културе говора (в. напомену 22), терминологије (в. напомену 21) итд. 37 Љ. Суботић, Језик Јована Хаџића. – Нови Сад, Матица српска, 1990; Ј. Јерковић, Језик и писци. – Нови Сад, Матица српска, 1991; А. Пецо, Писци и њихов језик. – Београд, Просвета, 1995; С. Стијовић, Славенизми у Његошевим песничким делима. – Нови Сад – Сремски Карловци, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1992; З. Радуловић, Језик и стил Чеда Вуковића. – Никшић, 1994. 38 Језик и стил средстава информисања. – Ред. Б. Тошовић. – Сарајево, Свјетлост, 1991; Стилистички аспекти проучавања српског језика, НССВД 23/2, Београд, 1995; Д. Појатић, Глаголске именице у друштвено-политичкој лексици у руском и српском језику. – Подгорица, Универзитет Црне Горе, 1996; М. Луковић, Развој српскога правног стила. – Београд, Службени гласник, 1994; М. Луковић, Специјални стилови. – Српски језик на крају века..., стр. 143-159 (в. напомену 2); Б. Тошовић, Стилистика глагола. – Wuppertal, Lindenblatt, 1995; М. Чаркић, Фоностилистика стиха. – Београд, Научна књига, Институт за српски језик САНУ, 1995; М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура. – Никшић, Унирекс, 1995; Р. Симић, Политички дискурс... (в. напомену 3) и др. Осврт на литературу о функционалним стиловима у српском језику (укључујући и ону објављену пре 1990) даје М. Радовановић у књизи Српски језик на крају века..., стр. 10 (в. напомену 2). 39 Б. Тошович, Сопоставительная функциональная стилистика русского и сербохорватского языков (предмет, задачи, перспективы). – Славист, I/1, 1990, 41-51; М. Чаркић, Стилистика на српском језичком подручју – кратак историјски преглед. – Наш језик, н. с., 1995-1996, ХХХ/1-5; А. Стоянович. Проблемы сопоставительной стилистики в отечественной славистике. – Сопоставительные и сравнительные исследования русского и других языков. – Под ред. Б. Станковича. – Белград, Филологический факультет, 1977, 360-366; Р. Симић, Лингвистика стила. – Никшић, 1993; Р. Симић, Увод у филозофију стила. – 2. издање. – Београд, Универзитет, 1997; Р. Симић, Општа стилистика. – Београд, Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, 1998. 40 А. Белић, Општа лингвистика... (в. напомену 6); П. Ивић, Изабрани огледи... (в. напомену 7); П. Ивић, Целокупна дела... (в. напомену 7); М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском... (в. напомену 8); А. Младеновић, Славеносербски језик. – Нови Сад, 1989; Историја српског народа. – 2. издање, књ. 4, т. 2. – Београд, СКЗ, 1994. 41 М. Стевановић, О језику Горског вијенца. – Београд, САНУ, Научна књига, 1990; И. Веселинов, Трагом српске прошлости. – Нови Сад, Библиотека Матице српске, 1991; М. Окука, Љ. Станчић, Књижевни језик у Босни и Херцеговини од Вука Караџића до аустроугарске владавине. – Mьnchen, Slavica Verlag, 1991; М. Луковић, Развој српскога правног стила. – Београд, Службени гласник, 1994; Владика Данило – Владика Сава, Писма (избор). – Приредио А. Младеновић. – Цетиње, Обод, 1996; Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. – Приредио А. Младеновић. – Цетиње: Обод, 1996; Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма. – Приредили А. Младеновић и М. Флашар. – Цетиње, Обод, 1996; Ђура Даничић, Рат за српски језик и правопис. – Београд, Народна библиотека Србије, 1997 <са поговором А. Младеновића Ђура Даничић и његов "Рат за српски језик и правопис"> ; Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. – Приредио С. Стијовић. – Београд. Графокомерц, 1996 <А. Младеновић приредио текст дела за штампу и написао уводну студију (стр. 5-24), коментаре (стр. 49-204), речник уз дато издање (стр. 211-233); С. Стијовић О лексици "Горског вијенца" (стр. 207-209) >. В. и радове Љ. Суботић, Ј. Јерковића и С. Стијовића у напомени 37, и М. Луковића (напомена 38). 42 Српски језик на крају века (в. напомену 2); Почеци и развој српског књижевног језика – НССВД 25/2, 1996; Срби и њихов језик, хрестоматија. – Уред. П. Милосављевић. – Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1997; Језичке мене и живот речи, Огледи из лингвистике. – Уредник Б. Савић, ред. М. Шћепановић. – Ваљево, Истраживачка станица Петница, 1997; 43 Огледна свеска... (в. напомену 33) 44 Нпр. A. Loma, Vorslavisches Substrat in der Toponimie Serbiens. Bisherige Ergebnisse, Probleme und Perspektiven weiterer Erforschung. – Die Welt der Slawen, 1991, XXXVI/1-2, 99-139; А. Лома, Подунавска прапостојбина Словена, легенда или историјска реалност? – ЈФ XLIX, 1993, 187-220; А. Лома, Неки славистички аспекти српске етногенезе. – ЗМСС, 1994, 43, 105-126; А. Лома, Даље од речи – реконструкција прајезичких лексемских спојева као перспектива словенске и индоевропске етимологије. – ЈФ, 1995, LI, 31-58; Б. Сикимић, Етимологија и мале фолклорне форме. – Београд, Институт за српски језик САНУ, 1996. 45 Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске обрадили су и издали у редакцији В. Јерковић: В. Јерковић, Љ. Васиљев, Д. Грбић, Ј. Грковић-Мејџор, М. Гроздановић-Пајић, С. Јакшић, К. Минчић-Обрадовић, К. Шкорић. Прва књига објављена је 1988. год. Током деведесетих година објављене су књиге: 2. Апостоли (1991), 3. Псалтир Гаврила Тројичанина из 1643 године (1992), 4 Псалтири (1993), 5. Минеји. Октоиси. Триоди. (1996), 6. Стихологија Кипријана Рачанина (1996). 46 Посебно је велик допринос у томе начелника Археографског одељења А. Младеновића, који је током деведесетих година, поред многих других објавио и радове: Тридесет година постојања Археографског одељења Народне библиотеке Србије, – АП, 13, 1991, 351-363; Језичка ситуација код Срба у време велике сеобе (1690). – НССВД 20/1, 1991, 345-350; Русско-славянский язык и сербский литературный язык нового времени. – Вестник Санкт-Петербургского университета, серия 2, 1992, вып. 1, 108-111; Прилог тумачењу постанка генитивног множинског наставка -а у једном делу српског језика. – ЗМСФЛ, 1992, XXXL/2, 7-36; Прве српске штампане књиге – напомене с филолошке стране. – Београд, Народна библиотека Србије, 1993; Славеносрпски књижевни језик – почеци и развој. – ЗМСФЛ, 1995, XXXVIII/2, 1995, 103-117; О неким питањима стварања српске редакције старословенског језика. – АП, 1995, 17, 7-18; Текстуална и филолошка основа критичког издања Његошевог дела. – Подгорица, ЦАНУ, 1995; Филолошке напомене уз критичко издање Његошеве "Луче микрокозма" (Прилог критичком издању Његошевих дела). – ЗМСФЛ, 1995, XXXVIII/2, 119-148; Почеци и развој књижевног језика код Срба новог времена (Друга половина XVIII и прва половина XIX века). – НССВД, 25/2, 1996, 67-77; Српска редакција старословенског језика и употреба само танкога јера у писању. – ЗМСФЛ, 1997, XL/1, 97-104; Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића о путовању у Јерусалим. (Текст и филолошке напомене). – Сентандрејски зборник, Београд, САНУ, 1997, 3, 207-224; О неким особинама језика Његошеве "биљежнице". – Глас (САНУ. Одељење језика и књижевности, 1998, 171, књ. CCCLXXXV, 39-67; Филолошке напомене о Карејском типику светога Саве. – Свети Сава у српској историји и традицији. Београд, САНУ, 1998, 117-126. 47 В.: Н. Р. Синдик, М. Гроздановић-Пајић, К. Мано-Зиси, Опис рукописа и старих књига Библиотеке Српске православке епархије будимске у Сентандреји. – Београд – Нови Сад, 1991; Л. Цернић, Опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије. Књига прва. Палеографски албум. – Београд, Народна библиотека Србије, 1991 <тај албум иде уз издање: Љ. Штављанин-Ђорђевић, М. Гроздановић-Пајић, Л. Цернић, Опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије, књ. 1. – Београд, Народна библиотека Србије, 1986>; Ј. Грковић-Мејџор, Језик Псалтира из штампарије Црнојевића. – Подгорица, ЦАНУ, 1993; Ј. Грковић-Мејџор, Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика. – Београд, Просвета – СКЗ, 1993.; Пет векова српског штампарства 1494-1994. Раздобље српскословенске штампе XV-XVII века. Гл. уредник М. Пантић. – Београд, САНУ; Нови Сад, Матица српска; Београд, Народна библиотека Србије, 1994; Црнојевића штампарија и старо штампарство. ЦАНУ, Научни скупови, књ. 26, Одјељење умјетности, књ. 9, Подгорица, 1994. 48 В., М. М. Петровић, О законоправилу или номоканону светога Саве. – Београд, Култура, 1990; Законоправило или Номоканон светога Саве. Иловички препис 1262 година. – Приредио и прилоге написао М. М. Петровић. – Горњи Милановац, Дечје новине – Београд, Историјски институт САНУ, Републички завод за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу Србије, Народна библиотека Србије, 1991; Љ. Васиљев, П. Момировић, Ћирилске рукописне књиге Цетињског манастира XIV-XVIII века. – Цетиње, 1991; Н. Синдик, Студенички типик, Цароставник манастира Студенице. – Београд, 1992; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1. Сакупио и обрадио Петар Момировић. – Нови Сад, Матица српска – Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, 1993; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 3. Сакупио и обрадио Петар Момировић. – Нови Сад, Матица српска – Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, 1996; И. Шпадијер, Житије Марије Египћанке у српскословенској рукописној традицији. – Археографски прилози, 1994, 16, 15-89; Р. Станковић, Датирање и водени знаци рукописне збирке Манастира Никољца. – Археографски прилози, 1994, 16, 141-306; Б. Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи. – 2. издање. – Београд, Чигоја, 1995; Гроздановић-Пајић, Станковић 1995, М. Гроздановић-Пајић, Р. Станковић, Рукописне књиге манастира Високи Дечани. Књига 2. Водени знаци и датирање. – Београд, Народна библиотека Србије, 1995; Н. Родић, Сврљишки одломци јеванђеља. – Сврљиг, Етнокултуролошка радионица – Ниш, Просвета, 1995; М. Пижурица, Андрија Змајевић, Љетопис црковни. 1, 2. – Цетиње, Обод, 1996; Ј. Грковић-Мејџор, Ђурађ Црнојевић, Макарије, Октоих првогласник. 1,2. – Цетиње, Обод, 1996 и др. 49 В., нпр., Р. Мароевич. Патронимы в системе категориальной принадлежности древнерусского языка. – ОЛЯ, Материалы и исследования, 1988-1990. – Москва, Наука, 1993 [1994], 103-116; Р. Маројевић, Присвојни придеви (posssesiva) у старословенском језику. – Српски језик, II, 1-2, 153-183; Р. Мароевич. Методологические вопросы реконструкции древнеславянских топонимов . Ономастика та етимология: Збирник наукових праць на честь 65-риччя Ирини Михайливни Желсзняк. Кипв, 1997, 151-158; Р. Мароевич. Посессивы – гибридная часть речи праславянского языка. – Славянское языкознание. XII Международный сљезд славистов. Краков, 1998 г. – Москва, Наука, 1998, 615-621; Этюды по грамматике древнерусского языка. II (Посессивы типа Творимиричь). –- Вопросы языкознания, 1998, 2, 51-59. На почетак деведесетих пада и издавање првог увода у славистику на српском језику (П. Пипер, Увод у славистику.- Београд, Филолошки факултет, 1991). Књига је у малим тиражима прештампавана без измена 1995. у Београду и у Сеулу, а ново, прерађено и допуњено издање објавио је 1998. године Завод за издавање уџбеника из Београда. Знатан део књиге посвећен је формирању и развоју словенских књижевних језика. 50 П. Ивић, Изабрани огледи... (в. напомену 7); П. Ивић, Српскохрватски дијалекти – њихова структура и развој, Прва књига, Општа разматрања и штокавско наречје. – Сремски Карловци – Нови Сад, 1994 (= П. Ивић, Целокупна дела, књ. 3, в. напомену 7); Д. Петровић, Српска дијалектологија данас. – Задужбина, 1994, VII/25, 7; Д. Ћупић, Дијалекти. – Српски језик на крају века..., 159-171; Н. Богдановић, Лексиколошка истраживања југоисточне Србије. – Славистика 1996, I, 151-154. 51 П. Радић, Цртице о говору села Мрче у Куршумлијском крају. – СДЗб XXXVI, 1990, 1-74; С. Ракић-Милојковић, Основе морфолошког система говора Доње Мутнице (код Параћина). – СДЗб XXXVI, 1990, 75-118; М. Шпис, Говор села Параге, СДЗб XXXVII, 1991, 549-620; Р. Ђуровић, Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговине. – СДЗб XXXVIII, 1992, 9-378; М. Божовић, Говори средњег Ибра. – Приштина, Универзитет у Приштини, 1993; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Књига прва, Увод и фонетизам. – СДЗб, књ. XL, 1994, 1>-419; М. Николић, Говори србијанског Полимља, СДЗб, XXXVII, 1994, 1-548; Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката. – Ниш, Филозофски факултет, Београд, Институт за српски језик САНУ, 1994; М. Вукићевић, Говори крагујевачке Лепенице. – Приштина, Универзитет у Приштини, 1995; П. Ђукановић, Говор Драгачева. – СДЗб, 1995, XLI, 1-240; З. Кашић, Говор Конавала. – СДЗб, 1995, XLI, 241-396; С. Ракић-Милојковић, Синтаксички упитник за говоре косовско-ресавске – призренско-тимочке дијалекатске зоне. – СДЗб XLI, 1995, 491-520;С. Реметић, Српски призренски говор 1 (гласови и облици). – СДЗб XLII, 1996; П. Ивић, Н. Богдановић, В. Вукадиновић, Ј. Марковић, Призренско-тимочки говори, досадашња проучавања, библиографија. – Ниш, Филозофски факултет, 1996; В. Вукадиновић, Говор Црне Траве и Власине. – СДЗб XLII, 1996, тр. 1-317; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Књига друга, Морфологија, синтакса, закључци, текстови. – СДЗб, књ. XLIII, 1997, 1-586; Зб. О српским народним говорима. – Деспотовац, Народна библиотека "Ресавска школа", 1997; Стево Далмација, Ијекавски говори Поткозарја. – Бањалука, Народна библиотека "Петар Кочић", 1997; Пол-Луј Тома, Говори Ниша и околних села. – СДЗб, књ. XLV, 1998, 1-473. 52 М. Станић, Ускочки речник. 1-2. – Београд, 1990, 1991; Р. Стијовић, Из лексике Васојевића. – СДЗб, XXXVI, 1990, 119-380; Ј. Динић, Речник тимочког говора (додатак). – 1990; Ж. Бошњаковић, Из ратарске терминологије Срема, СДЗб XXXVII, 1991, 709-740; Ј. Динић, Речник тимочког говора (други додатак). – СДЗб, XXXVIII, 1992, 379-586; Г. Драгин, Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке. – СДЗб, XXXVII, 1991, 621-708; Г. Комадинић, Ткачка терминологија Драгачева. – Београд, 1993; М. Марковић, Речник народног говора у Црној Реци, књига II. – СДЗб, XXXIX, 1993, 149-398; С. Ракић-Милојковић, Пастирска терминологија Кривовирског Тимока. – СДЗб, XXXIX, 1993, 11-148; М. Вујичић, Рјечник говора Прошћења (код Мојковца). – Подгорица, 1995; М. Шпис-Ћулум, Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора). – СДЗб, XLI, 1995, 397-490; Д. Ћупић, Ж. Ћупић, Речник говора Загарача. СДЗб XLIV, 1997, 1-615; Ј. Марковић, Јужноморавска повртарска лексика. – Ниш, Филозофски факултет, 1997; Д. Манић-Форски, Лужнички речник. – Бабушница, 1997; М. Златановић, Речник говора јужне Србије. – Врање, Учитељски факултет, 1998. 53 Д. Златковић, Фразеологија омаловажавања у пиротском говору. – СДЗб, XXXVI, 1990, 423-740; Н. Богдановић, Изоглосе југоисточне Србије. – Ниш, Просвета, 1994; М. Вукићевић, Огледи из дијалектолошких истраживања. – Приштина, Филолошки факултет, 1993; П. Степановић, Говори Срба и Хрвата у Мађарској – штокавско наречје. – Горњи Милановац, Дечје новине – Београд, Вукова задужбина – Нови Сад, Матица српска, 1994. 54 Нпр., П.-Л. Тома, Говори Ниша и околних села у социолингвистичкој перспективи. – ЗМСФЛ, XXXVIII/1, 185-191; С. Станковић, Градски власотиначки говори – социолингвистички процеси (Опште карактеристике). – Дани српског духовног преображења: зборник радова, Деспотовац, 1997, IV, 167-179. 55 Хронолошки, то су монографије, тематски зборници, дисертације или уџбеници, М. Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и пароними... (в. напомену 31); Р. Маројевић, Граматика руског језика. – 4 изд. – Београд, Завод за издавање уџбеника, 1994 (прво издање ове средњошколске граматике са елементима контрастивног описа изашло је 1983); А. Стојановић, Синтаксичке одлике научног стила руског и српског језика у области технике, докторска дисертација. – Београд, 1995; Д. Мирић, Упитни исказ у руском и српском језику, докторска дисертација. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1996; Д. Појатић, Глаголске именице... (в. напомену 38); В. Девић-Романова, Актуальные проблемы изучения русского языка наших дней (в сербско-хорватской языковой среде). – Нови Сад, Футура публикације, 1996; П. Пипер, Језик и простор. – Београд, XX век – Чигоја штампа, 1997 (= Библиотека XX век, књ. 91); А. Мушовић, Фразеолошки адвербијали, на материјалу руског и српског језика. – Приштина, Универзитет у Приштини, 1997; Б. Терзић, Руско-српске језичке паралеле – Београд, Славистичко друштво Србије, 1999 <у штампи>. О принципима, узроцима и облицима адаптације инословенских елемената у српском језику у дијахронијској и синхронијској перспективи в. посебно, С. Стијовић, Славенизми... (в. напомену 37); О лексичким позајмљеницама. – Гл. уредник Ј. Планкош. – Суботица – Београд, Градска библиотека Суботица, Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, 1996; Ј. Ајдуковић, Русизми у српскохрватским речницима. Принципи адаптације. Речник. – Београд, Фото футура, 1997. Српски језик у светлу међујезичких контаката предмет је и књиге В. Станишића Српско-албански језички односи (Београд, Балканолошки институт САНУ, 1995). Типолошка славистичка проблематика, поред контрастивне, у датом периоду најзаступљенија је у радовима Д. Војводића, в. посебно, Futurum effectivum у словенским језицима. – Славистика, III , 1998, 45-52; Об инклyзивных формах императива в славянских языках. – Зб. Изучавање словенских језика..., 130-138 (в. напомену 5) и др. 56 В. Митриновић, Пољски глаголски префикс прзе- и његови српскохрватски еквиваленти пре- и про-. – Београд, Научна књига, 1990; M. Tir, Čislovky v spisovnej slovenčine a v spisovnej srbohorvatčine. – Novy Sad, Obzor – Tvorba, Bratislava, Alfa, 1991; П. Пипер, Оглед српске морфосинтаксе... (в. напомену 27); Љ. Поповић, Епистоларни дискурс у украјинском и српском језику, докторска дисертација. – Београд, Филолошки факултет, 1997; П. Пипер, Граматичке структуре српског и словеначког језика у огледалу руског. – Славистика, 1999, III,150-161. В. такође славистичке (у целини или једним делом) контрастивне зборнике радова наведене у напомени 55. 57 Таква је монографија А. Терзића Синтагме с генитивом без предлога у синтаксичким варијантним редовима у руском језику (Београд, Филолошки факултет, 1995). 58 То су, хронолошким редом, зборници, Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 20-28 (од 1990. до 1998), Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика, Зборник теза и резимеа. – Београд, Филолошки факултет, 1992; Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика, Зборник теза и резимеа другог научног колоквијума. – Београд, Филолошки факултет, 1994; Осма југословенска ономастичка конференција, Зборник радова, ЦАНУ, научни скупови, књ. 33, Подгорица, 1994; Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката, Зборник радова. – Ниш, 1994; Актуелност проучавања међусловенских језичких, књижевних и културних контаката и веза, Зборник теза и резимеа. – Београд – Москва, 1995; Трећи Бошковићеви лингвистички дани. – Подгорица, ЦАНУ, 1996; О лексичком позајмљеницама... (в. напомену 55); Сопоставительные и сравнительные исследования русского и других языков. – Отв. ред. Б. Станкович. – Белград, Филологический факультет, 1996; Сто година полонистике у Србији... (в. напомену 5); IV симпозијум Контрастивна језичка истраживања. – Уред. М. Тир. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1991. V Симпозијум Контрастивна језичка истраживања, зборник радова. – Уредници Р. Шевић и М. Тир. – Нови Сад, Филозофски факултет – Друштво за примењену лингвистику Војводине, 1996; Словенске културе и историја међусловенских веза. – Гл. уредник С. Бабић. – Београд, Библиотека града Београда – Друштво српско-руског пријатељства, 1996; Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини... (в. напомену 5); К новој писмености... (в. напомену 17); Опсцена лексика, зборник радова. – Ниш, 1998. и др. Поред тога, доста значајних лингвистичких радова објављено је у колективним монографијама или зборницима који су само једним делом лингвистички или славистички, нпр., Историја српског народа. 2. изд. – Београд, 1994; Становништво словенског поријекла у Албанији, Зборник радова за међународног научног скупа одржаног у Цетињу 21, 22 и 23. јуна 1990. – Титоград, Историјски институт СР Црне Горе, 1991; Дурмиторски зборник 1. На Извору Вукова језика. Зборник радова са научног скупа одржаног у Шавнику 7. и 8. јула 1988. Титоград, Историјски институт СР Црне Горе, 1991; Catena mundi, српска историја на светским веригама. I, II. – Приредио Предраг Драгић Кијук. – Београд, Матица Срба и исељеника Србије – Краљево, Ибарске новости, 1992; Историја српске културе. – Београд, Дечје новине – Удружење издавача и књижара Југославије, 1994; Ресавска школа и деспот Стефан Лазаревић (округли сто, манастир Манасија, 28. 8. 1993). Деспотовац, Народна библиотека "Ресавска школа", 1994; У светлу царских градова. Приредио Н. Богдановић. – Ниш, 1994; Стојан Новаковић – Личност и дело, Научни скуп поводом 150-годишњице рођења (1842-1992)>. – Београд, САНУ, 1995; Проучавање средњовековних јужнословенских рукописа. – Београд, САНУ, 1995; МИТ, Зборник радова. – Нови Сад, Филозофски факултет, 1996; Славистички зборник у част Радована. Лалића. – Београд – Никшић, 1997. и др. 59 Персоналне славистичке библиографије јесу најбројније. Неки од јубиларних зборника са таквим библиографијама овде су већ били поменути. За остале поменуте врсте библиографија в., на пример, редоследом којим су горе у тексту наведене, С. Савић, Љ. Спасић, В. Васић, Т. Војновић, Селективна библиографија о времену и аспекту у модерном српскохрватском језику. – 1990-1992. EUROTAP Working Papers, Series VI/4, 1-43; <Библиографије часописа НЈ, ЈФ, СДЗб>. – Наш језик, н. с. ХХХ, св. 1-5, 1995-1996, 149-184; С. Танасић, Библиографија докторских дисертација и магистарских радова из области језика одбрањених на Универзитету у Сарајеву. – Призма I/1, 1990, 181-184; Б. Чудомировић, Докторске дисертације из словенских језика и књижевности, одбрањене на Филолошком факултету у Београду од 1985-1994. године. – ЗМСС 50-51, 1996, 261-267; Докторске дисертације из словенских језика и књижевности, одбрањене на Филозофском факултету у Новом Саду од 1985-1994. године. – ЗМСС 50-51, 1996, 267-269; Резултати научних истраживања из области хуманистичких наука у периоду 1991-1995. – Београд, Министарство за науку и технологију Републике Србије, 1996; П. Пипер, Библиографија југословенске лингвистичке русистике. – Нови Сад, Матица српска, 1990. Многе добре тематске библиографије наведене су у прегледним чланцима из области стилистике, лингвистике текста, дијалектолошке лексикографије, ономастике и другим, поменутим у одговарајућим параграфима овог чланка. Скраћенице у раду:АП – Археографски прилози (Београд), ЗМСС – Зборник Матице српске за славистику (Нови Сад), ЗМСФЛ – Зборник Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад), ЈФ – Јужнословенски филолог (Београд), Њ – Наш језик (Београд), НССВД – Научни састанак слависта у Вукове дане (Београд), СДЗб – Српски дијалектолошки зборник (Београд). П. ПиперСЛАВЯНСКОЕ ЯЗЊКОЗНАНИЕ В СЕРБИИ В ДЕВЯНОСТЫЕ ГОДЫ ХХ ВЕКАРезyмеПоследнее десятилетие ХХ века оказалось одним из самых трагических периодов сербской истории, начавшимся насильственным разложением СФРЮ и кончающимся войной стран НАТО против СРЮ. Исторические обстоятельства сильно обусловили ход развития славянского языкознания в Сербии и СРЮ в этот период, что особенно заметно отразилось в области языковой политики и нормирования современого сербского литературного языка. Дискуссии по этим вопросам порой становились сильно политически окрашенными, особенно в связи с вопросом о сфере применения лингвонима сербский язык, об отношении сербского к хорватскому языку, об употреблении кириллицы и латиницы, или экавского и иекавского произносительного варианта, и о вопросах новой сербской орфографии. На исследования сербских славистов в области славянского языкознания в данный период помимо исторических обстоятельств немалое влияние оказала сложившаяся традиция изучения сербского и других славянских языков. Опубликован ряд работ, обобщающих достижения последних десятилетий в области славяноведения и языкознания, начали выходить собранные и избранные сочинения, и избранные работы видных сербских специалистов в этой области (А. Белича, П. Ивича, М. Ивич, А. Младеновича, Ж. Станойчича и других ученых). Славянское языкознание в Югославии в девяностые годы ХХ века также отражает общие тенденции и направления развития славяноведения и языкознания в других странах: иследования по когнитивной лингвистике, социолингвистике, психолингвистике и нейролингвистике, этнолингвистике, лингвистике текста и контекстуальной лингвистике, вычислительнох лингвистике, синтаксису, семантике, прагматике, сопоставительному и типологическому описанию славянских языков и т.д. широко развернулись диалектологические исследования и исследования по истории сербского языка, также прочно опирающиеся на существующую научную традицию. Девяностые годы оказались очень плодотворными для славянского языкознания в Сербии, если их оценивать с точки зрения качества и количества научной продукции. Однако не менее важным является то, что именно в этот период заложен ряд новых начал дальнейшего развития славянского языкознания в Сербии и Югославии: исследовательская работа получает все более организованные формы (напр. в рамках научных проектов САНУ, Матицы сербской, Национальной библиотеки Сербии, филологических и философских факультетов), формируются новые молодые и успешные научные коллективы (напр. в Этимологическом отделении САНУ), создан Комитет по вопросам стандартизации сербского литературного языка, выходит несколько новых журналов, посвященнных славянскому языкознанию или вообще славяноведению (напр. Славистика, Кодови словенских култура, Српски језик), укрепилась традиция ряда научных славистических конференций, симпозиумов, чтений (Научни састанак слависта у Вукове дане, Скуп слависта Србије, Научни скуп у част Радосава Бошковића и др.). // Projekat Rastko /
Filologija i lingvistika // |