Stevan Jovičić

Skica za biografiju
Mihajla Al. Popovića

Iz knjige: Mihajlo Al. Popović, Zapisi sa periferije, Institut za film, Beograd, 1982.

Pogledati takođe: Filmografija Mihajla Al. Popovića, sastavio Stevan Jovičić

Prošlo je više od pola veka kako s kamerom druguje i stvara »žive slike« izuzetne lepote i snage Mihajlo Al. Popović — čika Mika snimatelj, poznati direktor fotografije i reditelj najboljeg jugoslovenskog predratnog filma.

Rođen je u Beogradu 1908. godine, otac mu je bio Aleksa, štamparski radnik, socijalista, prvi čovek koji je u Kragujevcu nosio crveni barjak. Mihajlo Al. Popović odrastao je na periferiji Beograda, kraj Novog groblja, gde i danas živi. Završio je Trgovačku akademiju, trebalo je da postane bankarski činovnik.

Očekujući posao u banci prihvatio je poziv poznanika da glumi u filmu Kroz buru i oganj reditelja Milutina Ignjačevića. Nije imao uspeha kao glumac, ali je bio ipresioniran radom snimatelja Josipa Novaka i neopozivo je rešio da postane filmski snimatelj. Prva znanja o tehnici snimanja s filmskom kamerom dobio je od svoga prijatelja Miodraga-Mike Đorđevića, tada već poznatog snimatelja i reditelja. Brzo je proniknuo u tajne kamere i pokazao da ima talenta. Đorđević ga je pozvao da zajedno rade i svoj prvi film Belje snimio je 1929. godine. Postao je snimatelj, beležio je razne događaje po gradu, ali želeo je da napravi igrani film. Inspirisan invalidom-ratnim herojem ikoji prosi, realizovao je film o stradanju našeg naroda u prvom svetskom ratu. Film je prikazan 1932. godine pod nazivom S verom u boga. Filmski kritičari pisali su da je to istinsko umetničko delo i najbolji film koji je do tada snimljen u zemlji. Pojedini delovi filma su sačuvani i kada ih gledamo uveravamo se da je to bio zaista dobar film, čak i po današnjim merilima.

S verom u boga bio je nemi film i nije se :mogao isplatiti na tržištu, jer su se gledaoci već bili navikli na zvučne filmove. Preduzeće je moralo da bankrotira i celokupna tehnika je rasprodana da bi se isplatili dugovi. Postao je snimatelj koji snima filmove za druga preduzeća, žaleći što ne može da realizuje sopstvene projekte i što više ne postoji njegov MAP film (Mihajlo Al. Popović film). Da bi mogao da živi prihvatao je svaki ponuđeni posao, bio je prvi jugoslovenski! "slobodni filmski radnik». Radio je za Novaković film«, »Artistik film«, "Jugoslovenski prosvetni film«, Jugoslaviju k.d.«, "Svjetloton film«, »Maar reklamu". Realizovao je veliki broj reportaža i kratkih filmova, pokazujući da je jedan od najboljih snimatelja u zemlji.

Najznačajnije mu je ostvarenje igrano-dokumentarni spektakl Proslava 550. godišnjice kosovske bitke reditelja Koste Novakovića i reportaže snimljene u Zagrebu pred početak rata. Rat je prekinuo i snimanje igranog filma Ljubica i Janja koji je režirao Miodrag-Mika Đorđević.

Za vreme okupacije nije snimao, ali oslobođenje Beograda dočekao je s kamerom u rukama. Od prvih dana učestvuje u stvaranju i organizovanju nove jugoslovenske kinematografije. Snima prve dokumentarne filmove u Srbiji Beograd i Koraci slobode, reporter je »Filmskih novosti" i «Filmskog pregleda". Njegovo ime se nalazi na zaglavlju niza filmova koji se ubrajaju među najuspešnija ostvarenja naše filmske umetnosti. Snimio je Novu zemlju, prvi jugoslovenski film koji je ušao u svetsku kolekciju velikih dokumentaraca. Koreditelj je i snimatalj filma Pegavac je harao koji predstavlja dokument trajne vrednosti. Autor je dve filmske poeme: Jesenja elegija i Zimska impresija, bio je direktor fotografije u osam igranih filmova, ali je najveći domet ostvario u filmovima Puriše Đorđevića s kojim je sarađivao nekoliko godina. Njegovo osećanje za kadar i smisao za stvaranje atmosfere došli su do punog izražaja u filmovima On, Majka, sin, unuk i unuka, San i Jutro.

Pola jednog veka posvetio je kameri, spravi za koju estetičari kažu da snima potpuno ravnodušno i tek posredstvom umetničke montaže snimljeni materijal dobija osećanja. Mihajlo Al. Popović svojim brojnim filmovima je to demantovao njegovi kadrovi su ispunjeni smislom, značenjem, intenzitetom i dubokom emocionalnom sadržinom, a to je ono što ga je uvrstilo u red najistaknutijih filmskih umetnika koje imamo.

Dobio je niz zvainičnih priznanja za svoj rad, a svakako treba Istaći Zlatnu arenu. za fotografiju u filmu Kroz granje nebo reditelja Stoleta Jankovića. Pre nekoliko godina penzionisan je kao zaslužni jugoslovenski filmski umetnik. Prestao je da snima, ali nastavio je da svira na violini, da slika u bakru, da piše o ljudima i filmovima iz vremena svoje mladosti.

Za svoj dugogodišnji rad Mihajlo Al. Popović nagrađen je priznanjima:

• Orden rada sa srebrnim vencem
• Orden rada sa zlatnim vencem
• Orden zasluga za Narod sa srebrnim vencem
• Nagrada Savezne vlade
• "Zlatna arena" u Puli
• Diploma grada Beograda za kulturni razvitak
• Diploma "Filmskih novosti"
• Plaketa Kinoteke za preratni i posleratni doprinos razvoju filma
• Srebrna plaketa Udruženja filmskih radnika Srbije
• Zlatna plaketa za dvadesetogodišnjicu rada
• Diploma Udruženja filmskih radnika Srbije
• Počasna povelja Udruženja Srbije
• Diploma "Milton Manaki"
• Povelja "Milton Manaki"