|
|
 |
МИРКО СТОЈКОВИЋ Она је то урррадиларадио-драмаЛИЦА: (Јака киша, звук окретања педала.) НЕНАД: У пропаст ме послали! У пропаст! Кажу "Пала бандера, пут затворила". А, уједушо? Затворила пут, к'о да неко путује по оваквом времену... Само ти, моја драга моторна тестеро, моја једина, обожавана глодушо, и ја, и то на бициклу. Ја и ти, заједно, на бициклу... На бициклу, по оваквом времену, по оваквом времену, нашем бремену. Нећеш ваљда да кородираш. Нећу ваљда ни ја да паднем, врат да сломим. А опет, можда и хоћу, никад ове бицикле нисам волео, климави су са свих страна... А ти нећеш да кородираш? А, уједушо? Нећеш, нећеш, знам ја. Што нећеш, не мораш. А ја морам и шта нећу. "Мораш, Ненаде, бандеру уклонити са пута државнога", каже шеф. Не могу, шефе, удавиће ме киша. "На ти кабаница", опет ће он. А ти.... ћутиш, не ћутала. На ми кабаница, а где су ми шкрге? Шкрге - мрге. Прст се пред оком не види, све ми вода улази у уста док причам овако. Не верујеш, а, уједушо? Где смо сада, делује ми као да смо скоро стигли. Кад бих бар... Каква рупа, јао, уједушо, пази! Пад са бицикла, ударац, јака киша, звук точка на бициклу који се врти у празно. НЕНАД: Уједушо, падосмо! Јао, врат, боли! Како боли... Топло је. Мути ми се пред очима, мрак је уједушо... Мрак је... у мраку ме не боли. Ево, не боли... Више ме ништа не боли... Ово ми је крај. Молим те, не кородирај, моторна тестеро, једина... моја... мала. (Прелаз. САВО: Нале-во! ВЕРА: А је л' мораш стално да ми говориш како да возим? А? Знаш да то мрзим. САВО:Знам да то свако мрзи. ВЕРА: Боље пусти радио. САВО: Нећу. ВЕРА: Зашто? САВО: Не могу да ухватим "Кошаву". Нале-во. (Пали се радио, мењају се станице. Бајага: "Са друге стране јастука".) САВО: Остави омладинца. (Радио се гаси.) ВЕРА: Оставила сам. САВО: Десним крилом! ВЕРА: Шта се дереш? САВО: Нале-во! ВЕРА: Је л' 'оћеш у ку'рузу да завршимо? САВО: А ти би десно, Вера? А? А, другарице, ти би десно? ВЕРА: Јесте, ја би' десно. Путем, десно. А ако теби то не одговара, на ти, Саво, па ти вози, ионако је твоја идеја била да крећемо на пут по овом времену... И то због чега - због четворогодишњице Јованове смрти! САВО: Немој тако, Вера. Три пута ми је живот у рату спасао. ВЕРА: Није, него двапут. Једном од четника и једном од Немаца. И то на исти начин. Викн'о "Бежи!", а ти побег'о... Шта је, шта сад ћутиш? Да нећеш да возиш? На ти волан, на ти папучица за гас, на ти квачило и на ти кочница. Ил' ти кочница не треба на путу за светлу будућност? САВО: Не греши душу, жено. ВЕРА: Што, је л' зато што си безног? Неспособан? За шта неспособан? Ето, немаш ноге, а мени се успешно одржаваш на врх главе већ пола века... Зајахао, па не пушта... Родео-инвалид. САВО: Не гледај у мене, гледај у пут. ВЕРА: Где ми је памет била пре четрдесет година, да гледам у пут, а не у тебе... САВО: Пази, рупа! ВЕРА: Е, сад ми је стварно доста! САВО: Стој, жено, бандера! Бандера! (Шкрипа кочница, туп ударац, мотор се гаси, брисачи и даље раде, киша добује по стаклу.) ВЕРА: За мало. САВО: Кад нећеш да послушаш. ВЕРА: Мора да је олуја оборила бандеру. И то баш преко целог пута. САВО: А преко чега смо прешли? ВЕРА: Не знам, нешто је лежало на путу. САВО: Пред бандером? ВЕРА: Да, иза рупе. САВО: Погледај, на твојој је страни. ВЕРА: Не видим баш најбоље. САВО: Је л' ауспух читав? ВЕРА: Ваљда. Чекај, чекај, ено га нешто тамо. САВО: Је л' дрво? ВЕРА: Више ми личи на неку... животињу. САВО: Опа, биће дивљач за вечеру. Је л' зец? ВЕРА: Није, веће је. САВО: Вепар? ВЕРА: Дуже. САВО: Јелен? ВЕРА: Не видим рогове. САВО: Медвед? ВЕРА: Ма, јок. Није толико велико. Чекај, чекај... Видим и нека кљуса. САВО: Кљуса? ВЕРА: Замка, шта ли... Ухватила му предњу ногу. САВО: Ма, мора да је медвед. ВЕРА: Кажем ти, премало је за медведа. САВО: Изађи и погледај. (Верин уздах, отварање врата. Киша се појачава, кораци који се удаљавају.) ВЕРА: (Из даљине.) Ал' лије! САВО: Знам! Медведић! (Верин крик из даљине, кораци који се приближавају, затварање врата, киша се утишава.) ВЕРА: Саво... оно нису кљуса. САВО: Да? ВЕРА: Оно је моторна тестера. САВО: Шта ће медведићу моторна тестера? ВЕРА: Није оно медведић. Оно је неки... човечић. САВО: Човечић? ВЕРА: Човек... Мали човек. Црн, набијен и... чини ми се... мртав. САВО: Мртав? Човек? Мртав човек? Човека си ударила! ВЕРА: Нисам га ударила, лежао је на путу. САВО: И бандера је лежала, па њу ниси.... (Вера почиње да плаче.) САВО: Добро, добро, само немој да плачеш... Биће све у реду. Ево, признајем, погрешио сам - ниси га ударила, згазила си га. (Вера престаје да плаче и почиње да шмрца.) САВО: Је л' сигурно мртав? ВЕРА: Врат му је сломљен, глава му је скроз на другу страну окренута. САВО: Како, мајку му? Кад удариш неког колима, не бива да се врат изокрене. ВЕРА: Нисам га ударила, нисам! САВО: Да, да. 'Ајде, изађи и погледај има ли још неких повреда. ВЕРА: Што, је л' ово није довољно? САВО: Ма, довољно је, али можда га ниси ти... Ма, излази! ВЕРА: Нећу. САВО: Изађи, не можемо тако да га оставимо. ВЕРА: Зашто? САВО: Како "зашто"? Па... ето. Не можемо. ВЕРА: Али зашто? САВО: Па... не можемо напред, од бандере. А ако кренемо назад, могли би да налетимо на некога и онда си... и онда смо готови. ВЕРА: Како готови? САВО: Знаш ти како... Не може напред, не може назад... Е, а шта је оно? Личи ми на пут. Јесте, пут! (Пали се мотор.) САВО: Куда?! ВЕРА: Како "куда"? Па, тамо. САВО: А онај са тестером? ВЕРА: Он неће никуда. (Прелаз. ФИЛИП: Фи-лип... Фи-лип... Фи-лип. НОРМАН: Она је то урррадила. Она је то урррадила. ФИЛИП: Фи-лип. Филип. НОРМАН: Она је то урррр...адила. Она... је то урррадила. ФИЛИП: Фи-лип. Кажи "Филип", је л' тол'ко тешко? Фи-лип. Кажи. Пре или касније, а мени се чини да би чак и вечерас могло бити то пре, а изјутра то касније, неко ће наићи. А нећу да ти се чуде, већ да ти се диве. Ми смо перспективна, угледна, реномирана угоститељска кућа, не требају нам различита питања, претпоставке, сумње... Не, не, то никако. Не треба нам то "она је то... НОРМАН: ...урррадила. ФИЛИП: ...урадила", треба нам нешто једноставно. на пример, моје име. Кажи га. НОРМАН:Она је то... ФИЛИП: Урррадила. НОРМАН: ...урррадила. ФИЛИП: Сврако обична! Ти папагај, пи! НОРМАН: ...лип. (Пауза.) ФИЛИП: Пи! НОРМАН: ...лип. ФИЛИП: Пи! НОРМАН: ...лип. (Пауза.) ФИЛИП: Фи! НОРМАН: Она је то... ФИЛИП: Ма, мајку ли ти... НОРМАН: ...урррадила. ФИЛИП: ...твоју пернату! (Крештање, лепет крила, Филип тешко дише.) ФИЛИП: А, бежиш, кукавице! Не у кухињу! Нормане! (Отварање врата, киша се појачава, звонце над вратима, затварање врата, киша се утишава.) ВЕРА: Добро вече. ФИЛИП: (Задихано.) Добро вече. ВЕРА: Извините, је л' ово мотел? ФИЛИП: Јесте, а што питате? ВЕРА: Па... ја сам ту са супругом... ФИЛИП: Да? ВЕРА: ...и ми смо ту, колима... ФИЛИП: Па? ВЕРА: Па смо мислили... ако има места. ФИЛИП: Ако има места? Па, Ви би сте да одседнете код нас? ВЕРА: Да, бар вечерас. ФИЛИП: Наравно, свакако, сигурно... Опростите, молим Вас, већ неко време нисмо имали муштерије. Изволите, седите, одморите... Само изволите. Ево, ту, крај камина... Мало смо заложили, није нам обичај. Мислим, није да није, ал' ето, нестало нам струје, опростите због мрака. Само изволите. Ето, ту имате фотељу. Тако. Ево - књига гостију! Сад ћемо све завршити. (Отварање књиге, листање страница, Вера кашље.) ФИЛИП: Мало прашњаво, шта ћете... Само још једну свећу да упалим, очи су ми начисто пропале, ослабиле. Тако... Са супругом сте, кажете? ВЕРА: Да. (Лепет крила.) ФИЛИП: Одлично, одлично. И још једном - извините због мрака. Опростите, шта ћете - виша сила, је л'. То је ова олуја. ВЕРА: Па... НОРМАН: Она је то урррадила. (Вера врисне.) ФИЛИП: Нормане! Не плашите се, не бој'те се, то је само папагај... Нормане, губи се! ВЕРА: Нека, нек' остане. Ух, баш ме уплашио. Нисам га видела. ФИЛИП: Да, да, тако се он стално шуња. Ето шта вам је еволуција, природа, је л' те - перната зверка, дивља птица, а развила ту способност шуњања, прикрадања... А после кажу да смо ми интелигентнији, паметнији од животиња... Куриозитет, тако рећи. Али, извините, молим Вас, ја сам се распричао, забрбљао, а Ви - преплашени. ВЕРА: Ништа, ништа, већ је прошло. Тренутак слабости. ФИЛИП: Опростите мојој природи. Побринућу се, постараћу се за њега - обећавам. (Крештање.) ВЕРА: Ма, у реду је, верујте. ФИЛИП: Верујем. ВЕРА: Лепа птица. ФИЛИП: Хвала. (Крештање.) ФИЛИП: Мислим, хвала, мада не знам да ли баш треба да се захваљујем. (Крештање.) ФИЛИП: Мислим, сестрина је. (Крештање.) ФИЛИП: Односно, била је сестрина. ВЕРА: Па Вам је она поклонила? ФИЛИП: Не. Она ми је преминула. (Лепет крила која се удаљавају.) ВЕРА: Ах, опростите, жао ми је... ФИЛИП: Нема проблема, нема проблема. ВЕРА: Извините, можда је мало индискретно... ФИЛИП: Пре неколико месеци, несрећним, бруталним, трагичним случајем. ВЕРА: Ах, молим Вас, нисам на то мислила. ФИЛИП: Нисте? ВЕРА: Не, не, Боже ме сачувај... Трагичним? ФИЛИП: Да, трагичним. Пљачка, изгледа. Знате, секиром су је... ВЕРА: Пуј, пуј, далеко било! Ух!... Извините. ФИЛИП: Ништа, ништа. Навикао сам. ВЕРА: Извините, отело ми се. Не би' ни питала, него та фотографија на зиду... ФИЛИП: Да. То је моја несрећна сестра. ВЕРА: Тако сам и мислила. Има Ваше обрве, тако... пуне. И издигнуте. И тај поглед. Да, лепа жена. ФИЛИП: Хвала. (Пауза.) ВЕРА: Је л' можете... кључеве? ФИЛИП: Јао, опростите, ја сам се замислио, занео... Ево, апартман. ВЕРА: Нисам тражила апартман. Сасвим нам је довољна и двокреветна соба. ФИЛИП: Не, молим вас, инсистирам! ВЕРА: Али... ФИЛИП: Цена ће бити иста. ВЕРА: Онда у реду. 'Оћете ли поћи до кола, нећу моћи сама да се изборим са стварима. ФИЛИП: Наравно, наравно. Дозволите. (Отварање врата, киша се појачава, звоно над вратима.) ФИЛИП: Изволите. ВЕРА: Хвала. (Затварање врата. Изузетно јака киша.) ФИЛИП: Пасје време, заиста. Госпођо, пазите на... (Нога која стаје у бару.) ФИЛИП: ...бару. ВЕРА: Хвала. (Отварање врата на колима. "Бијело дугме", "Шта би дао да си на мом мјесту".) САВО: Где си ти досад? ВЕРА: Нашла сам смештај. (Музика престаје.) ФИЛИП: Добро вече. САВО: 'Бро вече. ФИЛИП: И добродошли. САВО: Боље те нашли. ВЕРА: 'Ајде сада полако. (Шкрипа инвалидских колица.) ФИЛИП: Само полако, сада су непогодни временски услови за кретање у колицима. Изволите, изволите. Сада пажљиво, ту је једна велика... (Ударац.) САВО: Јао! ФИЛИП: ...рупа. Дајте, ја ћу. Госпођо, пазите... (Нога која стаје у бару.) ФИЛИП: ...на бару. ВЕРА: Хвала. ФИЛИП: Ево, стигли смо. Изволите. (Отварање врата, звоно над вратима. Лепет крила.) САВО: Шта би ово? ФИЛИП: Нормане! Враћај се! Нормане! (Крештање из даљине.) ВЕРА: Побеже папагај. ФИЛИП: (Нестаје у даљини.) Норманеее! (Прелаз. МАША: (Пева.) "Јер ти си принцеза... и твоја ријеч ствара чуда... буди искрена, упути ми..." Јао, папагај! Откуд овде... Јао! Бандера! Бандера! (Кочница, туп ударац, музика се наставља, мотор се гаси.) МАША: Јао! Јао! (Отварање врата, киша се појачава, затварање врата, музика се утишава.) МАША: Јао! Браник. Јао! Бандера. Јао... човек. Јао, јао, јао! Господине... господине... Јао! Јао! Нисам вас приметила, господине! Јао! Зашто ме гледате тако попреко, само ми се учинило да сам видела папагаја и само сам за тренутак склонила поглед и... јао! Господине! Јао! (Отварање врата, музика се појачава, затварање врата, киша се утишава. Маша покушава да укључи мотор, Слађана и Дадо певају.) МАША: Јао! (Мотор се укључује, ауто креће, поново туп ударац.) МАША: Јао, не у рикверц! Јао! (Гас, шкрипа гума. звуци се удаљавају. Грмљавина. ВЕРА: Леп апартман. Чист. Мало запуштен, али чист. ФИЛИП: (Споља.) Ноормааанееее! САВО: Много важно, ионако крећемо сутра. У зору. Не желим крај овог лудака да проведем ни тренутак дуже него што морам. ВЕРА: Саво, не говори тако. Баш је љубазан. И сасвим је норма... ФИЛИП: (Споља.) Ноормааа... ВЕРА: ...лан. ФИЛИП: (Споља.) ...нееееее! ВЕРА: Чак нам је и ватру заложио. САВО: Држати папагаја у овој недођији, у овој... климатској зони... то није нормално. ВЕРА: Шта? САВО: Плашити госте папагајем... безобразлук. ВЕРА: Какав безобразлук? САВО: Оно излетање. ВЕРА: Како то може да буде безобразлук? ФИЛИП: (Споља.) Норррмааане! САВО: Јесте, безобразлук! К'о и ово викање, уосталом. На шта то личи?! ВЕРА: Е, Саво, Саво... Човеку је побегао љубимац, можда и једини пријатељ, а ти се понашаш као да га је он специјално припремао да тебе малтретира. САВО: Откуд знаш да није? ВЕРА: Зашто би то учинио? САВО: Због пара. Пуне су новине таквих случајева. Добро, можда не таквих, али сличних. Откуд знаш... можда већ неког и носи на души. ВЕРА: Ма, шта ти пада на памет. Онако фин човек, а убица. САВО: А што да не? ВЕРА: Ма, 'ајде, молим те. САВО: Па, ево, ти, на пример. ВЕРА: Молим? САВО: Кажем, ево ти, на пример. Онижа, али јача женица у најлепшим годинама... лепа, дотерана, са минђушама, манирима и мужем носиоцем партизанске споменице... Фина, једном речју, а овамо убила човека. Колима, истина, али убила. (Пауза, почиње плач који се лагано појачава.) САВО: Немој молим те, немој. Ниси схватила, ја то онако... као аргумент... Није озбиљно. Само као пример... парадокса. О човеку и ситуацијама које га окружују. 'Ајде, 'ајде, обриши сузе. (Плач се смирује, споља се чују кола и шкрипа кочница. Отварају се врата аутомобила, музика: Слађана и Дадо, отварају се врата хотела, звоно над вратима.) САВО: Неко је дошао! Мораш брзо доле! Сигурно су прошли крај... бандере. ВЕРА: Ух. САВО: Тако, обриши се. Пожури, можда пропустимо нешто. Брзо, брзо. (Прелаз. МАША: Јао! Јао! Стопут јао! ФИЛИП: Полако, смирите се, уразумите. МАША: Нисам га видела, нисам! ФИЛИП: Ма, и то је живот... Односно, то је смрт, али свеједно. МАША: Јао! ВЕРА: Добро вече! МАША: Јао! ВЕРА: Шта се догађа? ФИЛИП: Изгледа да је млада дама згазила, прегазила неког. ВЕРА: Заиста? МАША: Полиција! Морамо звати полицију! ВЕРА: Полицију? Зашто полицију? ФИЛИП: Изгледа да је млада дама то гажење обавила... темељно. Учинило јој се да та прегажена особа показује све симптоме потпуне... преминулости. ВЕРА: Ах! Трагедија. МАША: Јао! ВЕРА: А где се то догодило? МАША: Ено, тамо. ВЕРА: Тамо? МАША: Може да се види када сева. ВЕРА: Одавде? ФИЛИП: Само када сева. ВЕРА: Ах. МАША: Ено... ено... (Изузетно јак ударац грома.) МАША: Јао, и гром је тамо ударио! То је знак! Знак! Јао! ФИЛИП: Изгледа да је гром нешто запалио. ВЕРА: Угасиће киша. ФИЛИП: Ваљда. (Прелаз. НЕНАД: Пао, умро? Умро, умро. Умрут, згажен. Умрут, згажен. Умрут, умрут, згажен, згажен. Два пут. Умрут, згажен, гром га уст'о. Ме уст'о. Гром. Умрут уст'о. Згажен уст'о. Какво време. Какво време. Какво вре-ме! Вреееемееее.... В-р..е...мммм...е. Бр. Брррр. Бррррррр-р! 'Ладно! Х-ладно! Хлад, хлад - но, но! О! Оооооо.... Богоо... О, Боогооо, хвала ти за моју никловану громобранушу наоштрену, нападушу назубљену, уједушу напујдану, зуба гвожђе, зуба метала, зуба марциипааа-на. А. А-аа, а. Зуб-а, а. Р. Б-р-р. Рррр. "Срррушило се дрррво се обрррушило!" Путем ауто клиз-клиз, уједуша гриз-гриз. Горим? Горим. Гасим? Киша гасим. Горим - хладно? Хлад, хлад - но, но. Устати, скитати, скитати, доскитати, доскитати, питати, питати, допитати, уједуша гриз-гриз, ауто путем не клиз не клиз. Устати. (Устајање.) НЕНАД: Скитати. (Лагани кораци, лепет крила.) НОРМАН: Она је то... уррррадила. НЕНАД: Урррадила, зло посадила. (Грмљавина, крештање. МАША: Јао, ено тамо се нешто мрда! ФИЛИП: Чини вам се, у шоку сте. Седите овде. МАША: Телефон! Ради? ФИЛИП: Да. МАША: Полицију! Одмах! ФИЛИП: Полако, прво се мало смирите. ВЕРА: Нека, можда се смири ако се одмах пријави. МАША: Телефон! ФИЛИП: У реду. Ево. (Окретање бројчаника на телефону.) ФИЛИП: Хало? Станица милиције? Зовем из мотела, изгледа да је дошло до несреће на главном путу. МАША: (Виче.) Ја сам то учинила! Ја! Ооо! Јаооо! ФИЛИП: Да, ту је девојка која је пријавила. Да, она то дречи. Да, и мени је то личило на признање... Је л' имао моторну тестеру? МАША: Јесте! Јао! ФИЛИП: Да, имао је моторну тестеру. Да, рећи ћу јој. Када? Не можете раније? Добро. Хвала такође. И ја вама, и ја вама. (Спуштање слушалице.) ФИЛИП: Кажу да је то вероватно радник који је послат да уклони бандеру са пута. Полиција ће доћи када буде могла, а ви седите мало и смирите се. МАША: Јесте, имао је тестеру. И папагаја. ФИЛИП: Папагаја? МАША: Папагаја. Зато и нисам видела оног човека, загледала сам се у папагаја. Верујете ли ми? ФИЛИП: Папагаја? Видели сте папагаја? Где? МАША: Па... тамо, код бандере. Зашто? (Трк, отварање врата, звоно над вратима, затварање врата.) МАША: Куд оде? ВЕРА: Папагај? МАША: Не разумем. ВЕРА: Папагај? Могли сте и нешто боље да смислите. Видите како људи реагују на такву врсту лажи. То је за неке потпуно неиздржљиво. МАША: Али... ВЕРА: Не, нема потребе да се мени правдате. Ја вас потпуно разумем, као жена жену, ако никако другачије, разумете? Ја знам шта је тренутак непажње... то је довољно и да настане нов живот, а камоли да се угаси стари. Разумете? Али, полиција... Они другачије размишљају. МАША: Другачије? ВЕРА: Другачије. Њих не интересују папагаји. Нимало. Њих интересује само кривица. МАША: Јао! ВЕРА: Ваша кривица. МАША: Јао, јао, јао! ВЕРА: Али, не брините... Са Вашом младошћу и Вашим изгледом... Имате ли марамицу? МАША: Овај... да. ВЕРА: Од кише и суза Вам се потпуно размазала маскара. О томе морате водити рачуна. Где Вам је марамица? МАША: Ево, у торби. ВЕРА: Одлично. (Рајсфешлус, претурање по торби.) ВЕРА: Ах, нешто Вам је испало. МАША: Нека, ја ћу. ВЕРА: Фотографија! МАША: Да, са матуре. (Отварање кутије папирнатих марамица.) ВЕРА: Симпатично. МАША: Знате, ја сам баш вечерас кренула на петогодишњицу матуре... И мислила сам се и мислила због овог времена, али онда сам рекла себи да ће тамо бити и Оља и Драгана и Јелена и Милица... ВЕРА: А где сте Ви на овој фотографији? Никако не могу да Вас пронађем. МАША: Ево, ту у средњем реду. ВЕРА: Где? МАША: Ту, са стране. ВЕРА: Које стране? Ах, видим. Да, да. Та смеђа коса и те смеђе очи и та... смеђа, овај, средња висина... Одмах сам Вас приметила чим сте ми показали где сте. МАША: Заиста? ВЕРА: Заиста. Кажем Вам, са Вашим изгледом, немате се чега бојати. А, Ви сте већ очистили лице. Мислим, од маскаре. Чекајте, овде мора бити још нека свећа, требаће Вам више светлости ако желите да је и поправите. Потражићу још коју свећу, сигурно су ту за рецепцијом. (Кораци, претурање и пад неких ствари, паљење упаљача.) ВЕРА: Шта је ово? Секира? Откуд секира? А где је ова нестала? Девојко! Девојко! Боже ме сачувај, лудог ли места. Саво! Саа-вооо! (Прелаз. НОРМАН: Уррррадила... Уррррадила. НЕНАД: Крррривац, живац. Нема живац, оде кривац. ФИЛИП: (Из даљине.) Нормане! Норманееее! НЕНАД: Кривац. (Прелаз. ФИЛИП: Тако ми и треба. Хтео промет да повећам, госте да доведем. Све склонио, њу уклонио, ја преузео... "Филипе, очисти двориште!" Увек ме мучила. "Филипе, замени осигураче!". Како ме само мучила! "Филипе, нахрани Нормана!" Уф! "Филипе, ти си за државни сектор!". Е, показаћу ти ја државни сектор! Трч', трч' по секиру, па онда ево ти! На ти! На ти државни сек-сек-сек-сектор! А онда, чекај, чекај, па бандеру... Бандеру! Ето гостију. Успело је. Али гости ће довести полицију, а полиција воли питања, питања... Биће питања. Нећу питања, ја мрзим питања. Сам сам крив. Сам, пи! НОРМАН: ...лип! ФИЛИП: Нормане? НЕНАД: Крив? Сам? ФИЛИП: Ко је то? (Моторна тестера се укључује.) ФИЛИП: Ко је тамо? Хало! А, ту сте... Али... ово је немогуће! Али... Ваша глава... на коју је то страну окренута, то је сломљен врат... Ваше лице... То су опекотине од грома, од тога се умире! То је немогуће, па ви сте потпуно изгорели, Ви сте... немогуће! Ви морате бити мртви! Ваше руке! НЕНАД: Моје руке, моје муке, твоје руке, моје муке. (Појачава се звук тестере.) ФИЛИП: Ваше очи... такве су биле и њене... Не, не! Нисам хтео да је убијем, нее! Нисам! Није хтела реформу мотела, али нисам хтео да је убијем! Па она је била моја сестра! НЕНАД: Нарогушо назубљена, уједушо оштрозуба, гриз-гриз! ФИЛИП: Не! Кајем се! (Крештање. Звук моторне тестере која сече. Филипови крици. Грмљавина, ветар. МАША: Каква зла жена. Са мојим изгледом се не би бринула... За моје добро да не кажем за папагаја... Јао! Згазила човека! Видела папагаја! Јао! Јао! ФИЛИП: (Из даљине.) Нееееееееее! МАША: Ето, сад ми се причињава да чујем и нечије крике у агонији. Јао! Можда сам полудела. Јао, јао, јао! ФИЛИП: (Из даљине.) Кајееем сееее! МАША: Сада се и каје. Јао! Засигурно сам полудела. (Прелаз. САВО: И све је признала? ВЕРА: Све. САВО: Пред сведоцима. ВЕРА: Бројним. САВО: Савршено. А ако ћемо право, и јесте га згазила. ВЕРА: То и ја кажем. А ако је побегла... САВО: Још боље. ВЕРА: Још боље. САВО: А сикира? ВЕРА: Оставила сам је на рецепцији. САВО: Правилно. (Отварање улазних врата, звоно над вратима, затварање улазних врата.) ВЕРА: Вратио се Филип! САВО: Можда, а можда је и полиција. ВЕРА: Да идем да погледам? САВО: Идемо заједно. Ако је полиција, важан је и утисак. Знаш, породица и то. ВЕРА: На све мислиш. Хајдемо. (Куцање на вратима.) ВЕРА: Како су само брзи... Ко је? (Куцање се понавља.) САВО: (Задовољно.) Неке ствари се никада не мењају. Отвори, жено, ово је полиција. (Отварање врата.) ВЕРА: Добро вече... (Крештање.) ВЕРА: ...же-лим. Али... Ви сте... мртви. НОРМАН: Она је то уррррадила! ВЕРА: Случајно! Кунем се! Нисам вас видела! САВО: Лице... руке... црно... Све црно. НОРМАН: Она је то уррррадила! НЕНАД: Ти си то уррррадила! Нарогушо назубљена, уједушо оштрозуба, гриз-гриз! (Моторна тестера се укључује, Вера вришти.) САВО: Остави је! Остави! Не, не! У помоћ! У помоћ! А што сад према мени? Па, ја сам само сувозач. НЕНАД: Нарогушо назубљена, уједушо оштрозуба, гриз-гриз! (Моторна тестера се појачава и меша са крештањем. САВО: (Из даљине.) Само сувозаааач! МАША: Ето, стварно сам полудела. Јао! Само ми се крици привиђају. Или се каже прислушају? И моторна тестера. То знам зашто. Зашто ми је она зла жена оставила секиру? Ух, ала је тешка. (Лепет крила, кораци који се приближавају.) МАША: Не, не можете ме уплашити, ја сам већ полудела. Сада ми се и ви згажени привиђате као да вас је оживео удар грома, па сте зато потпуно унакажени и поцрнели од ватре. Чак и ону шарену птицу видим. Иш, иш! Обојица! НОРМАН: Она је то уррррадила. МАША: Иш! НЕНАД: Нарогушо назубљена, уједушо оштрозуба, гриз-гриз! (Ненад покушава да укључи тестеру, не успева. Поново покушава.) НОРМАН: Она је то... МАША: Иш! Иш! НЕНАД: Нарогушо назубљена, уједушо оштрозуба, гриз-гриз! (Лепет крила, ненад поново покушава да укључи тестеру, и даље неуспешно.) МАША: Ви ми се само привиђате, ја сам сасвим луда. Видите, сада ћу и замахнути секиром у правцу ваше главе... НЕНАД: Нарогушо назубљена... МАША: ...и она ће проћи као кроз... (Туп ударац, на под падају тело и моторна тестера.) МАША: ...ваздух... Јао. Јао. Јаооо! Није прошла као кроз... ваздух. Јао! (Завијање полицијских сирена, долазак кола. Отварање врата. Звоно над вратима, затварање врата.) ПОЛИЦАЈАЦ: Добро, да видимо шта смо овде имали... Не мрдај! Пуцаћу, не мрдај! МАША: Молим вас, не пуцајте, а ја нећу да мрдам. ПОЛИЦАЈАЦ: Не мрдај! МАША: Нећу. ПОЛИЦАЈАЦ: Одбаци секиру... сад! МАША: Нећу... Овај, хоћу. Да одбацим секиру, а не да се мрдам. (Секира пада на под.) ПОЛИЦАЈАЦ: Лези на земљу! Руке на леђа! Не мрдај! Тако. Лисице... Тако. А-ха. Да видимо сада. Ту имамо два оружја. Првим, секиром, је посечена бандера да се препречи пут. Чини се да је то оно оружје којим је пре шест месеци убијена и бивша власница овог мотела, а за којим... оружјем... се дуго и неуспешно трагало по околним шумама и ливадама и скровиштима на истим. А-ха! Увиђај на лицу места установљава да је истим оружјем, горе наведеном секиром, одсечена и глава непознатог црнца. Другим оружјем, такође секиром, али моторизованом, су убијени - "а" - Филип Манојловић, власник мотела, "бе" - непознати број гостију хотела, тако да овај списак можда има и "це", "еф" и "ге" део. То ће бити предмет истраге, коју ћу ја спровести колико сада. Ти, не мрдај! (Кораци који се брзо удаљавају.) МАША: Ах, какве ледено сиве очи! Каква одлучност! То је права власт! Не, то је прави... мушкарац. (Уздах. ПОЛИЦАЈАЦ: Да видимо шта смо овде имали... Колико крви! Делови тела разбацани по читавој просторији! Какав ужас! Да видимо колико је невиних овде настрадало: једна, две, три, четири руке крај кревета. Крај инвалидских колица једна, две... две ноге. Како сад то, мајку му! Четири руке и две ноге... Кол'ко му то дође глава? А, ено, крај врата су две главе. Мушка и женска. А шта са ногама? Бар две фале. Потраживаћу од министарства огромна средства која ће ми омогућити да спроведем потрагу огромних размера. Ако покренем читаву општину, можда нађем и коју ногу више од оних за којима ћемо да трагамо. Можда и коју главу, ако ми се посрећи. А зна се, за одсечене главе се добија... шта? ...шта? Напредак у служби! Али ако их не нађем... А шта ако их не нађем?! Ух, само неке одлуке. Ако нема ногу, где су ноге? Ако их нема, шта им се десило? Размишљаћу мозгом криминалца у циљу решавања случаја... А-ха! Знам! Она девојка је појела ноге! А-ха! Људождер! Ко би рек'о, онако смеђа и средње висине и тежине, а може две ноге да поједе! Шта ти је глад... Ето! Решено, а сада брзо, ка њој, пре него што поједе саму себе и тиме уништи доказе! (Кораци који се удаљавају. МАША: Како је само мужеван! Таква сигурност! Кад ми је оним лисицама стегао руке, прво сам помислила да ће зглобови да ми попуцају, а након тог првог утиска, пала ми је на памет мама и онда сам схватила како би леп утисак на њу он морао оставити. (Кораци који се приближавају.) МАША: Ах, ево га! Сада ћу му све објаснити! Господине полицајче! Господине полицајче! ПОЛИЦАЈАЦ: Не мрдај, људожедеру! МАША: Нисам се мрдала, више сам се мигољила. ПОЛИЦАЈАЦ: Утолико горе! Вишеструким убицама не приличи мигољење! МАША: Али ја нисам никог убила... осим овог овде. ПОЛИЦАЈАЦ: А-ха. Измамио сам признање за црнца. МАША: Али њега сам убила два пута. Можда на то мислите када кажете вишеструко убиство? ПОЛИЦАЈАЦ: Ништа ја не мислим! Да видимо да ли има неких изјава сведока, овај што си га двапут убила к'о да је још помалко жив. Црнац! Еј, црнац! Ко је убица? (Лепет крила.) НОРМАН: Она је то урррадила. ПОЛИЦАЈАЦ: Чудно. Рекао је, а није отворио уста. Црнац - трбухозборац. Ал' нема везе, битно је да ми је потврдио оно што сам ја већ и сам схватио, и то само на основу материјалних доказа. МАША: Али, то је папагај рекао. ПОЛИЦАЈАЦ: Папагај? Какав папагај? МАША: Тај иза Ваших леђа. ПОЛИЦАЈАЦ: Ха! Најстарији трик у нашем послу! Ја се сада окренем да видим папагаја, а ти се ослободиш и убијеш и мене! Нисам ја идиот, знаш! Пи! НОРМАН: ...лип! ПОЛИЦАЈАЦ: Шта? НОРМАН: Пи-лип! Пи-лип! (Полицајац укључује моторолу, статички електрицитет.) ПОЛИЦАЈАЦ: Соко овде, соко овде, пријем. НОРМАН: Пи-лип! Пи-лип! ПОЛИЦАЈАЦ: Соко овде, пријем! НОРМАН: Пи-лип! Пи-лип! (Полицајац искључује моторолу.) ПОЛИЦАЈАЦ: Слабе ове мотороле... Ништа, у станици ћемо све да завршимо. Полази! МАША: Али... (Отварање врата, звоно. Гласови лагано нестају у даљини.) ПОЛИЦАЈАЦ: Знам, папагај. НОРМАН: Пи-лип! Пи-лип! (Укључивање мотороле, статички електрицитет.) ПОЛИЦАЈАЦ: Соко овде, пријем! МАША: Али, господине... ПОЛИЦАЈАЦ: Ћут'! НОРМАН: Пи-лип! Пи-лип! ПОЛИЦАЈАЦ: Соко овде, пријем, бре! НОРМАН: Пи-лип! Пи-лип! (Пали се мотор кола, звук мотора нестаје у даљини. чује се лепет крила. Све је гласнији. Престаје.) НОРМАН: Она је то урррадила... Ха-ха-ха! Урррадила! Ха-ха-ха-ха-ха! Пи-лип! А-ха-ха-ха! (Смех нестаје у даљини.) КРАЈБеоград, 1996. |
// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма
//
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]