Šmuel Avijatar,
Jerusalim

Sinovi Srbije i sinovi Izrailja

Besjeda napisana za simposion o vl. Nikolaju Velimiroviću, 3. januar 2003, Žiča, u organizaciji Eparhije Žičke

[O autoru: Šmuel Avijatar / Shmuel Avyatar, izraelski diplomata i istoričar, dugogodišnji je savetnik gradonačelnika Jerusalima, zadužen za hrišćanska pitanja]

Vaša Preosveštenstva,
Vaše ekselencije,
uvaženi skupe,
pripadnici naroda sabranih danas da obilježe praznik blaženog spomena Episkopa Žičkog i Ohridskog Nikolaja Velimirovića.

Blagodarim Bogu Koji mi je dao priliku da Vam predstanem ovim rečima koje će uslediti. Imao sam jaku želju da učestvujem i da imadnem čast da vam se sam obratim, ali mi je to bilo nemoguće iz razloga koji nisu važni za ove reči koje vam šaljem. Nadam se da će reči koje ću nečijim drugim glasom reći ovde dosegnuti vaše srce, da će zadobiti vašu pažnju i da ćete ih naći doličnim.

Tema je stradanje. Zajedničko stradanje sinova srpskog naroda i sinova Izrailjevih koji su hodili pod srpskom krunom kroz mnoga pokolenja. I stravična bura potresla je sinove Srbije, one koji su po pravdi trebali da budu vladari ove blagoslovene zemlje. I one koji su u njoj videli svoj dom i čija sudbina je bila svezana sa njenom sudbinom, a koji nisu bili nameravali da budu njeni vladari nego da prosto budu i da žive. To su sinovi Izrailjevi čije stradanje jeste posebno. Ovo stradanje bilo je obilježavano u Jerusalimu na različite načine. Njihov bol bio je tako velik da ponekad izgleda da u njihovom srcu nema mesta za stradanje drugih. Ne nameravam da se bavim važnim pitanjem zašto stalna obuzetost stradanjem sinova Izrailja tobož ne ostavlja mesta za stradanje drugih naroda. Reći ću samo ovo, na jednostavan i suv način: nema naroda čije srce stradanje sveta dotiče dublje nego izraelski narod. Moguće da će u zaključku ovih reči koje vas molim da saslušate, ovo pitanje osvetliti drugačija svetlost. Možda ću moći da doprinesem ovom usputnom pitanju.

Stvari izgledaju jednostavne. Zao duh koji je pohodio Zapadnu Evropu bio je koncentrisan u do tada neviđenoj i nepoznatoj agresiji ovaploćenoj u obliku društvenog, političkog, duhovnog, ekonomskog režima nemačke nacije. Ovaj zao duh i zao dah produvao je kroz mnoge zemlje i zaokružio vasceli evropski kontinent bez izuzetka. U ovo uključujem i one zemlje koje su se krasile epitafom neutralnosti. Nema neutralnosti. Ko god proklamuje i zauzima neutralan stav prema đavolu seče sebe kao drvo i svoje biće odseca od izvora života, od Boga Samoga. Neutralnost uvek služi sili zla. Srbija se u ovome svemu obrela okupirana i zgažena. Njena čast je bila oduzeta, njena mogućnost da odlučuje je isparila i nije više bilo pitanje naroda koji okupira ili naroda koji je okupiran: Srbija je postala žrtva. Njeno imanje je zaplenjeno i razgrabljeno, njen život postao svačiji, a nebiće uvedeno u njen dom. Sve ostalo su tehnički detalji.

Njen prirodni otpor, otpor žrtve ubici, stvorio je gnezda nade za budućnost. On će postati dio vekovnog herojskog tkanja srpskog bića. No čak i to je bilo oduzeto od Srba od jednog drugog besomučnog duha koji je pohodio Evropu, duha koji je tobož spasio Evropu od nacističke zveri. Komunistički pokret je obrnuo naivni i legitimni, prirodni i neophodni otpor u oruđe jedne grupe koja je preuzela zemlju i dodala još jedan zločin na scenu. Sada kada spomen ovog režima potpuno ili delimično nestaje ili se prikriva, pitanje ovog strašnog poglavlja ponovo se postavlja.

Šta je koncentracioni logor u Jasenovcu? Šta je koncentracioni logor u Dahauu? O, sramotnog li nadmetanja u tome koji je gori! «Jesu li bili prisilni radni logori ili logori smrti?» Eto, mnogo li se puta mi učenjaci moramo da bavimo ovim akademskim pitanjem! Nema sumnje da za ljude koji su išli ovim poljima smrti nije bilo mesta za ovakva pitanja. Ovo je uvredljiva rasprava, sa jasnim ciljem da se nastavi sa ubijanjem istine, da se nastavi sa ubijanjem Boga Samoga. Otkud mi pravo da iznosim ovakve stavove? Nema ni ideje ni misli koja ima biće ako nije iz Pisma. A sva su Pisma po sebi rečena i izvedena iz takvog sistema u kome proizlaze iz onog što je bilo pre njih i što je rečeno pre njih. U stvarima u kojima tobož pronalazimo kontradikcije moramo se potruditi i razumeti njihovo značenje i razrešiti suprotnosti. Konačno, suprotnosti i nema, i sve je sazidano u vrlo preciznoj i zadivljujućoj logici sa Božijim malterom. Tako znamo da je stvar pisana Svetim Duhom, jer je naše ljudsko razumevanje po prirodi ograničeno i nedostatno. I zbog toga želim da otvorim Sveto Pismo. Ne istražujem stihove koji će podržati ono što vam želim reći; pretpostavljam tome da otvorim sedmično začalo, ono koje se čita u sinagogi svake subote, ove subote. I smatrajući i nadajući se da stvari neće biti nepovezane, neophodno mi je i ono od prošle; ono koje sve rečeno čini celinom.

Događaj o kome je reč je silazak Jakova (Izrailja) u Egipat. Sretanje Izrailja sa faraonom. I kasnije, početak Knjige Izlaska i to je događaj koji se odnosi na nas. On izbistrava stav Božiji prema Josifu, izrailjskom narodu, prema faraonu i prema prilici koja je data Egiptu i propuštena.

U glavi 47, stihovi 5-10, vidimo susret Jakovljev sa faraonom:

«Faraon reče Josifu: otac tvoj i braća tvoja dođoše k tebi; U tvojoj je vlasti zemlja Misirska; na najboljem mjestu u ovoj zemlji naseli oca svojega i braću svoju, neka žive u zemlji Gesemskoj; i ako koje znaš između njih da su vrijedni ljudi, postavi ih nad mojom stokom. Poslije dovede Josif i Jakova oca svojega i izvede ga pred Faraona, i blagoslovi Jakov Faraona. A Faraon reče Jakovu: koliko ti ima godina? Odgovori Jakov Faraonu: meni ima sto i trideset godina, kako sam došljak. Malo je dana života mojega i zli su bili, niti stižu vijeka otaca mojih, koliko su oni živjeli. I blagosloviv Jakov Faraona otide od Faraona.»

Želim da naglasim da je faraon pozvao Jakova i tražio blagoslov od njega. Jakov je blagoslovio faraona. Ovaj blagoslov je doneo Egiptu blagodat i bogatstvo. To znamo. Inače, cela povest o faraonovim snovima i Josifovom tumačenju nije jednostavna priča. Ona nije ništa drugo nego kočija kojom nam je stigla velika ideja. Faraon je znao da njegov san nije običan san. U Josifu je prepoznao onoga koji mu je dao rešenje i Josif je rekao faraonu u glavi 41, stih 16: «to nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro Faraonu» i kasnije u stihu 32: «A što je dva puta zasopce Faraon snio, to je zato što je zacijelo Bog tako naumio, i naskoro će to učiniti Bog». I faraon prepoznaje Boga. I on kaže u stihovima 38-40: «Možemo li naći čovjeka kakav je ovaj, u kojem bi bio duh Božji? Pa reče Faraon Josifu: kad je tebi javio Bog sve ovo, nema nikoga tako mudra i razumna kao što si ti. Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovijem prijestolom biti veći od tebe».

Ovakav način događanja ponavljaće se kroz istoriju u mnogo slučajeva: kralj Poljske Jan Kažimir Veliki pozvao je Jevreje u Poljsku; kalifi Španije uzdigli su svoje jevrejske vezire na nivo velikih vezira; sultan Sulejman Veličanstveni pozvao je Don Josefa De Prezidenta i Dona Graciju i dao im u nasleđe ostrvo Naksos; nemačke vojvode pozvale su Jevreje da kontrolišu trgovinu u njihovim zemljama; porodica Rotšilda bila je pozvana od engleske krune da finansira engleske ratove protiv Napoleona. Možemo dodati mnoge primere. Jevrejski narod doneo je blagoslov u svakom od primera kojima sam vam naveo. Nema suprotnog primera. I sada, sa vašom dozvolom, vratili bismo se na Sveto Pismo i videli nastavak zbivanja. Knjiga Izlaska počinje sa stihom 8-11. Pitom i Ramzes – to su Dahau i Jasenovac; redosled nije bitan. U samosaznanju sinova Izrailja, ovo su bili gradovi likvidacije a ne radni logori. To je bio način na koji je Egipat uzvratio za blagoslov koji je ovaj narod doneo njegovom carstvu. Ali ključne reči koje nas povezuju sa srpskom stvarnošću su reči «koji nije poznavao Josifa». I kasnije, isti faraon će reći Mojsiju u glavi 5, stih 2: «Ne znam Gospoda». Midraš nam kazuje priču o čoveku koji je ubio carevu voljenu. Car je naredio da mu se odrubi glava: danas je ubio carevu ljubav, sutra će podići ruku i na samoga cara.

Srbija je prihvatila svoje Jevreje sa blagoslovom i odnosila se prema njima sa poštovanjem. Ovim, ona je prepoznala Boga Izrailjevog. I, hvala Bogu, nije se desilo da «novi car dođe, koji nije poznavao Josifa». U zapadnim zemljama bilo ih je mnogo nalik faraonu. I zbog toga što se to nije desilo Srbiji, Srbija se pridružila sinovima Izrailjevim i bila kažnjena jer je prepoznala Boga. To znači da veza između ubijanja Srba i njihove likvidacije u Jasenovcu i Dahauu jeste ubijanje sinova Izrailjevih (iako nisu bili Jevreji). Narod Izrailja vidi to zajedništvo i razumevanje, i najbolji dokaz za to je način na koji su nacisti i ustaše videli Srbe: ovo je rat demonskih sila protiv Boga. Jezikom ulice, bilo bi rečeno: «Eto ti ga sad na!» – Evo ti kazna koju je Satana namenio Izrailju. Na takav način, ne samo da je Bog stavio Srbe među one koji znaju Boga nego je to i antihrist učinio. I Bog i antihrist su stavili Srbe u istu kategoriju – kategoriju Izrailja. Iz ovoga je razumljivo zašto su Srbi nebesni narod, Božji narod. Naglašavam da to nije samo po Ocima Crkve da su Srbi Novi Izrailj. Ovo je shvatljivo iz svakog mogućeg ugla. Čoveku se jednom daje mogućnost da bira. Srbi su izabrali kao što su izabrali, i ovo je cena. Cena je Dahau, cena je Jasenovac. I sada hoće da nas uvere da su to bili radni logori. Kao da je nacistima i ustašama data dozvola da stavljaju ljude u radne logore! Iz radnih logora ljudi se vraćaju u život. Iz ovih, većina se nije vratila. Ovde govorimo o stotinama hiljada koji su bili ubijeni pre nego što su počeli da podižu ova dva grada. Uvreda je za ljudski um da proglasi da su ovo bili samo radni logori! Ovo su bili logori za mučenje kakve čak ni Egipat, koji je prema Midrašu bio na četrdeset i devetim vratima nečistote, nije izumio.

Nekolike reči o Vladici Nikolaju Velimiroviću. Nacistički Satana znao je jako dobro zašto ga je utamničio. Utamničio ga je jer je čovek Božji. Jer je odbio da se odrekne Boga. On sobom simvolizuje Srbiju, jer je došao iz prestone kraljevske Žiče, Žiče Svetoga Save koji je podigao srpski šator u taboru Izrailja.

Mi smo pozvani danas da obilježimo rođendan čoveka Božjeg. Naš je izbor: da li da prepoznamo prvorodnog koji nam uvek donosi blagoslov. Čineći to, mi smo istinski Srbi. Molim da mi se dozvoli da izaberem reči ruskog pesnika Jevgenija Jevtušenka, koji u svojoj pesmi kojom se sećao kijevskog pokolja u Babij Jaru, kaže:

Čini mi se da sam Ana Frank – ja
Čini mi se da sam Drajfus – ja
Čini mi se da sam raspeti večni Jevrej
Čini mi se da sam Jevrej
I zato sam pravi Rus.

// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]