|
|
 |
|
 |
Elektronsko izdanje
Zajednički poduhvat TIA Janus i Ars Libri
Ars libri i Kremen
Beograd
2001
Biblioteka Lavirint
Knjiga 10
Dvojna sekira, konsekrativni rogovi i ptica - tri suštinska simbola kritsko-mikenske religije - pojavljuju se u istim oblicima i na tlu badensko-vučedolske kulture koja je od civilizacija Krita i Mikene razdvojena teško prohodnim i necivilizovanim delovima Balkanskog poluostrva. Pojava zagonetna i dostojna pažnje, utoliko pre što s jedne strane stoji kritsko-mikenska kultura s približno pouzdano određenom hronologijom i bar u glavnim crtama poznatom kulturnom istorijom, prema badensko-vučedolskoj kulturi koja još i danas ima potpuno maglovit spoljni i unutarnji izgled i sasvim neodređene vremenske i teritorijalne granice. S druge strane, od hiljadu oblika materijalne kulture ostvarenih na tlu kritsko-mikenske kulture, na badensko-vučedolskim lokalitetima pojavljuju se samo predmeti i oblici koji su u vezi s polisimbolizmom kritsko-mikenske religije[1]). Taj uski izbor svakako nije slučajan, već se njime otkriva karakter odnosa između kritsko-mikenske i badensko-vučedolske kulture. Jer, kada se površno govori o vezama između dve kulture, obično se primećuju samo oni oblici koji su prihvaćeni, dok se zaboravlja sve ono što nije prihvaćeno, a u čemu se redovno i krije suština tog odnosa, u ovom slučaju i odgovor na pitanje kada i kako je doletela golubica sa dvojnom sekirom iz Mikene na Vučedol i kakvu je metamorfozu na tom putu doživela.
Badensko-vučedolska kultura pojavljuje se iznenada i naglo, bez prethodnog razvoja, na prostoru Save, Drave, Dunava i njihovih pritoka u vreme formiranja mlađih slojeva u Vinči (posle kote 2,5 m)[2], stvaranja naselja u Žutom Brdu[3] i na Ptujskom Gradu[4], razvijajući se paralelno s gradinskom kulturom na jugu[5], panonskom na istoku[6], Altheim Remedello na zapadu[7] i kulturnim grupama bodrogkeresturskom, salcminderskom i balberškom na severu.[8] Badenska i vučedolska kulturna grupa čine na najvećem broju naših lokaliteta "jednu jedinstvenu kulturu"[9] koja je, iako okarakterisana vrlo raznorodnim elementima, unutarnje čvrsto povezana, naročito u smislu jedinstvenog religioznog shvatanja.
Za ispitivanje odnosa između badensko-vučedolske i kritsko-mikenske kulture najznačajnija su dva nalaza sa teritorija naše zemlje: iz Vučedola i s Ušća.
Prilikom istraživanja Vučedola R. R. Schmidt je otkrio dva predmeta koja ponavljaju u potpunosti poznate oblike nađene na kultnim mestima kritsko-mikenske kulture: konsekrativne rogove i figuru golubice sa urezanom dvojnom sekirom na vratu.[10] Na Vučedolu je nađeno više primeraka konsekrativnih rogova, od kojih je naročito značajan onaj otkriven u niši "podruma" (?!) II A + D. Fragmenti ostalih primeraka nađeni su u šutu porušenih zgrada na kojima su sigurno stajali kao akroterije, slično kao na predstavi sakralne građevine na zlatnoj pločici iz Mikene. Figura golubice od pečene zemlje, s tri puta urezanim znakom dvojne sekire na vratu, nađena je u blizini konsekrativnih rogova u "podrumu" II B. Naročito je interesantna dvojna sekira urezana na desnoj strani golubičinog vrata, koja umesto držaljice ima prsten za vešanje ili privezivanje, oblik koji ponavlja i bronzana dvojna sekira nađena na lokalitetu Ušće. R. R. Schmidt je već naglasio frapantnu sličnost između ovih vučedolskih i kritsko-mikenskih oblika i istakao jaku "duhovnu vezu" između ove dve kulture, ali je ostao rezervisan u pogledu datovanja ovih objekata u Vučedolu zbunjen tada opšteprihvaćenim mišljenjem po kome je badensko-vučedolska kultura paralelisana s kulturom ranog heladskog doba u Grčkoj.[11]
Drugi značajan nalaz potiče s lokaliteta Ušće, nedaleko od Vinče. Tu je u jednoj urni badenskog tipa zajedno s ostacima spaljenog pokojnika nađena jedna dvojna sekira od bronze, za koju prof. Vasić pretpostavlja da je služila kao amulet pokojniku.[12] Vrlo kratka bronzana drška završava se u obliku prstena. Ovaj tip dvojne sekire s prstenom za vešanje pojavljuje se u Egeji relativno pozno.[13] Dvojna sekira u vezi s badenskom keramikom poznata je i sa niza drugih nalazišta van naše zemlje[14] ali dvojna sekira s Ušća naročito je značajna zbog svog specijalnog oblika i okolnosti pod kojim je nađena.
Dvojna sekira, konsekrativni rogovi i golubica nađeni na Vučedolu i Ušću pokazuju samo svoje kritsko-mikensko poreklo i nesumnjiv uticaj Egeje na formiranje religioznog shvatanja stanovništva badensko-vučedolske kulture, ali ne otkrivaju put kojim se taj uticaj kretao niti određuju vreme kada su ovi kritsko-mikenski religiozni simboli prihvaćeni u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. Istovetnost oblika između kritsko-mikenskih i badensko-vučedolskih religioznih simbola ne znači da se sme odmah pretpostaviti i njihova istovremenost i isto značenje. Prenošenjem oblika iz jedne kulture u drugu gubi se redovno i unutrašnji, prvobitni smisao tih oblika, pogotovu u slučaju kao što je ovaj, gde se mora računati sa znatnom teritorijalnom udaljenošću i različitom etničkom obojenošću tla. Zato se pre može tvrditi da religiozni simboli otkriveni u Vučedolu i Ušću nisu presađeni sa tla kritsko-mikenska kulture u svom prvobitnom smislu, već da su nosioci badensko-vučedolske kulture odabrali jedan deo iz riznice religioznih predstava Krićana i Mikenaca i od tog dela, u kome su otkrili mogućnost za sopstveno stvaranje, ostvarili sasvim novu vrstu religioznog izražaja koja je samo za njih nešto značila. Tako su ove dve kulture samo spoljno, prividno povezane jednakim oblicima svojih religioznih simbola, dok u stvarnosti one ostaju sasvim razdvojene i tuđe jedna drugoj.
Teritorijalno se badensko-vučedolska kultura nigde ne dodiruje s oblastima koje su bile zahvaćene kritsko-mikenskom civilizacijom. Tako ove dve kulture, u vreme svoje najsilnije teritorijalne ekspanzije, čak i kada bi se pretpostavila njihova istovremenost, ostaju sasvim razdeljene jedna od druge. One se međusobno najviše približavaju na tlu Apeninskog poluostrva[15] i u oblastima oko Crnog mora, pod uslovom da su Mikenci poznavali njegove obale, što još nije dokazano.[16] Mikenski moreplovci jedva su dodirnuli obale Sicilije i južne Italije, a vode Ponta ostale su nedirnute od njihovih lađa, kao kasnije i od feničanskih i helenskih, sve do VIII i VII veka pre n. e. Tako bi se reklo da između badensko-vučedolske i kritsko-mikenske kulture ne može postojati nikakav direktan kontakt i da one ostaju izgubljene jedna za drugu u vremenu i prostori, da se u Mikeni i Vučedolu ne pojavljaju dvojna sekira, konsekrativni rogovi i golubica kao unutarnja spona koja na neki način vezuje ove dve kulture. Da su dvojna sekira, konsekrativni rogovi i golubica nađeni slučajno izdvojeno jedan od drugog, kao što je to slučaj s izvesnim sporadičnim nalazima ovih oblika u nekim praistorijskim kulturama Evrope[17], moglo bi se pomišljati da je u pitanju onaj poznati fenomen rađanja novih oblika iz jednorodnosti ljudske svesti, koji izviru spontano, bez ikakvih međusobnih uticaja i veza iz istovetne psihičke konstelacije. Ali povezanost dvojne sekire, konsekrativnih rogova i golubice u Vučedolu, s jedne strane, i na sarkofagu iz Hagija Trijade ili u "kapeli dvojne sekire" na Kritu, s druge strane, potpuno isključuje ovu mogućnost, ali i sva ona gruba, formalno mehanistička objašnjenja po kojima su dva oblika, već time što su međusobno podjednaka, i savremena jedan drugom. Zato se pojava istih religioznih simbola u kritsko-mikenskoj i badensko-vučedolskoj religiji, kao i međusobni odnos ovih kultura, mora posmatrati kao jedan kulturno-istorijski fenomen u svoj svojoj složenosti, bez neodgovornih uprošćavanja koje u ovaj problem unosi tipološki metod.
Krit je postojbina dvojne sekire, konsekrativnih rogova i golubice[18], ili bar tle na kome su ova tri oblika, prvobitno svakako predmeti profanog karaktera ili još neodređene namene, uzdignuta na stepen najviših religioznih simbola. Najpre se pojavljuje dvojna sekira u ranom minojskom II ili srednjem minojskom I periodu, što pokazuje nalaz iz jednog groba na Mohlosu[19]. Nešto kasnije, u srednjem minojskom II periodu, pojavljuju se i prvi primerci konsekrativnih rogova[20], a iz istog perioda potiču i prve figure ptica za koje se može smatrati da predstavljaju golubicu.[21] Ali u ovom ranom periodu kritske kulture sva ova tri oblika egzistiraju bez ikakve uzajamne veze i imaju verovatno još sasvim neizdiferenciranu religioznu funkciju, kao što je to slučaj i sa sličnim sporadičnim nalazima iz evropskih praistorijskih kultura. Prisustvo dvojnih sekira u grobovima (na primer na Mohlosu) nije dovoljno da se one dovedu u vezu s nekim određenim religioznim shvatanjem i isključe iz praktične upotrebe, pošto je utvrđeno da su dvojne sekire svih dimenzija mogle da služe kao oruđe ili oružje u svakodnevnom životu.[22] Što se tiče terakota ptica koje je Evans našao u najstarijim slojevima palate u Knosu, njihova upotreba u kultu ničim nije dokazana. Čini se da se konačno formiranje jednog religioznog shvatanja u kome su dvojna sekira, konsekrativni rogovi i ptica međusobno povezani u kultu i uzdignuti na stepen religioznih simbola, dogodilo pri kraju srednje minojskog doba i u prvim fazama pozno minojskog perioda, u vreme kada je cela kultura Krita dobila jedinstven karakter i organizovanu religiju.[23] Tako tek na predstavama i u depoima koji potiču iz pozno minojskog doba nalazimo ova tri simbola međusobno povezana u kultu.[24] Znači da oblici koji povezuju kritsko-mikensku sa badensko-vučedolskom kulturom postaju religiozni simboli tek u poznominojskom, odnosno mikenskom dobu, pa bi se zato godina 1560. pre n. e. mogla aproksimativno uzeti kao terminus post quem za početak badensko-vučedolske kulture, pod uslovom da se iz tog doba nađu pouzdane posredne veze između Mikene i Vučedola i da se tome ne protivi ostali materijal i stratigrafija badensko-vučedolske kulture. Ali arheološki materijal nađen na evropskom kontinentu pokazuje da je najraniji neposredni uticaj Krita na Balkansko poluostrvo otpočeo tek sa poznoheladskom kulturom u Heladi i da je bio u prvo vreme ograničen samo na izvesne delove Peloponeza, pre svega na Meseniju i Argolidu.[25] Na mikenskom toreutskim izrađevinama nalaze se scene koje predstavljaju najstarije dokumente o kulturnoj upotrebi dvojne sekire, konsekrativnih rogova i golubice na evropskom tlu. Dalje širenje ovih religioznih simbola po ostalim oblastima Evrope tesno je povezano s ekspanzijom mikenske kulture i njenom daljom sudbinom: izvesnim odumiranjem u geometrijskom periodu i ponovnim oživljavanjem u arhajskom i helenističkom vremenu.
Upravo tek od početka XIII veka počinje snažna ekspanzija mikenske kulture s Peloponeza u susedne oblasti, čije se stanovništvo moglo tek tada upoznati s tekovinama kritsko-mikenske religije čije je izvesne oblike i ideje prihvatilo i prilagodilo sopstvenom religioznom shvatanju. Pa i tada je mikenska kultura obuhvatila samo relativno uzanu oblast oko obala Egejskog mora, ne prodirući nigde dublje u azijsko ili evropsko tlo. Ni u Bogaskeju, ni u Ališaru, niti u jednom mestu Trakije, ili negde dublje na azijskom i evropskom tlu nije do sada nađen nijedan jedini objekat koji bi bio importovan s Krita ili iz Mikene.[26] Ali ovaj prvi veći zahvat mikenske civilizacije bio je dovoljan da omogući nekoliko vekova kasnije blistav kulturni renesans u kome je učestvovala ne samo Helada i oblasti ranije zahvaćene kritsko-mikenskom kulturom, već i veliki deo Evrope i Azije i u kome se ponovo javio veliki broj elemenata kritsko-mikenske kulture, naročito onih koji pripadaju njenom najunutarnjijem, religioznom delu. Naravno, u ovom renesansu oblici kritsko-mikenske kulture zadržali su samo svoje spoljne oblike, dok su izgubili dobrim delom svoj stari unutrašnji smisao, omogućujući na taj način da se u njih ulije sadržaj koji odgovara duhu nove kulture.
Sada postaje razumljiva pojava izvesnih kritsko-mikenskih oblika u ambijentu jedne sasvim druge kulture, kao što je na primer badensko-vučedolska, koja se inače svojim najbitnijim odlikama potpuno razlikuje od civilizacije Krita i Mikene. Nadživljavanje kritsko-mikenskih oblika, naročito dvojne sekire, konsekrativnih rogova i golubice, ne pojavljuje se samo u helenskoj kulturi, već i u religijama svih onih kultura koje su se s njom paralelno razvijale. Ova vitalnost kritsko-mikenskih religioznih simbola pokazuje da oni do kraja antike nisu nadmašeni nekom boljom formulacijom za jedan određeni religiozni osećaj. Dvojna sekira zadržala je svoj značaj i mnogostruku simboliku pojavljujući se čas kao htoničan simbol na jednoj steli iz Eleusine, čas kao munja u rukama Diva ili kao znak efeske Artemide, zatim kaoT e n e d i o z p e l e c u z u vezi s Dionisom i njegovim kultom, postajući najzad glavni Divov atribut iz Dolihe s kojim je obišla ceo ondašnji kulturni svet od Mesopotamije do srednje Evrope. Konsekrativni rogovi su i dalje zadržali svoju staru dvojaku ulogu: kao akroterija oni su stajali na Afroditinom hramu u Pafu, a kao kultni predmet služili su u celi Serapisova hrama u Solima.[27] Što se tiče golubice, ona je postala atribut Afrodite i jedan od najznačajnijih religioznih simbola u helenskoj i hrišćanskoj religiji.
Gde je onda mesto badensko-vučedolskoj kulturi u ovom dugom vremenskom razdoblju koje sledi momentu njenog prvog mogućeg kontakta s kulturom Krita i Mikene? Da li je dvojna sekira iz badenske urne sa Ušća srodnija kritsko-mikenskom labrisu ili T e n e d i o z p e l e c u z i da li su golubica i konsekrativni rogovi iz Vučedola bliži građevini sa zlatne pločice u Mikeni ili Afroditi i njenom kultu u Pafu?
Ako se sudi samo po religioznim simbolima, pouzdano je da badensko-vučedolska kultura mora pripadati vremenu koje sledi ekspanziji mikenske kulture, tj. početku XIII veka. Bliže hronološke termine pruža stratigrafski položaj badensko-vučedolskog kulturnog materijala na izvesnim lokalitetima u našoj zemlji i u Mađarskoj. na lokalitetima u istočnom delu naše zemlje materijal badensko-vučedolske kulture redovno se javlja izmešan u istom sloju i u zatvorenim nalazima sa materijalom žutobrdske kulturne grupe (Vinča, Orašje, Žuto Brdo, Velesnica), dok se u zapadnim oblastima redovno sreće na naseljima halštatske kulture (Hrustovača, Ptujski grad, gradine u Bosni).[28] U Mađarskoj je badenska keramika nađena u grobovima koji vremenski pripadaju skitskom periodu.[29] Prema tome, badensko-vučedolska kultura istovremena je s panonskom keramikom žutobrdskog tipa koja se u našim oblastima zadržala sve do dolaska Kelta u srednje Podunavlje.[30]
Ali pored stratigrafskog položaja badenske i vučedolske kulturne grupe na našim lokalitetima i pojave kritsko-mikenskih religioznih simbola u okviru ovih kultura, postoji još čitav niz činjenica koje potpuno demantuju ranije opšteprihvaćeno datovanje ovih kulturnih grupa u eneolitsko doba. A. Mozsolics je pokazala (u W. P. Z., 1942, 38) da se u kulturi ranog bronzanog doba ne oseća nikakav uticaj badenske kulture koja bi trebalo da joj prethodi. Međutim, badenska i vučedolska keramika se po tehnici, oblicima i ornamentici jasno vezuje za keramiku srednjeg i poznog bronzanog doba, a naročito za halštatske keramičke oblike što su već i ranije naglasili Bayer, K. Miske i Hrodegh (up. A. Hrodegh, Urgeschichte des Waliviertels, 1926, 88 i J. Bayer, Die Ossarnerkultur, 1928, 78). Uz to običaj spaljivanja pokojnika i sahranjivanje u urnama u badenskoj kulturnoj grupi jasno ukazuje na uticaje Urnenfelder kulture. S druge strane, pojava badenske keramike u grobovima 3 i 12 u skitskoj nekropoli u Tapioszele i u halštatskom tumulu u Kanya (Mađarska - kom. Tolna), kao i mešavina badenske i žutobrdske keramike u Orašju i Žutom Brdu, utvrđuju dolju hronološku granicu badenskoj i vučedolskoj kulturnoj grupi u našoj zemlji i Mađarskoj. U ovim oblastima badenska, pa zatim i vučedolska kulturna grupa pojavljuju se verovatno tek u Rajnekeovoj fazi C - D bronzanog doba i nastavljaju svoj razvoj kroz Halštat A - B, sve do vremena skitskog upada u Mađarsku.
Simboli kritsko-mikenske religije otkriveni među materijalom badensko-vučedolske kulture nisu značajni samo kao materijalni dokaz koji sasvim obesnažuje sve one hipoteze o "nordiskom" poreklu i velikoj starosti ove kulture, već, u prvom redu, kao arheološka građa za proučavanje religije i kulta praistorijskog stanovništva u srednjem Podunavlju.
O ulozi i smislu dvojne sekire, konsekrativnih rogova i golubice u kultu i religiji badensko-vučedolskog stanovništva može se, kao uostalom i o svim religioznim simbolima, mnogo spekulisati ali ništa određeno reći. Stvaranje spada u red religioznih klektivnih fenomena koji pripadaju unutarnjoj, psihičkoj istoriji jedne kulture, koja je proizvod kolektivnog, plemensko-istorijskog doživljaja slike sveta u jednom određenom trenutku. Simboli jednog plemena predstavljaju, kao mit, njegovu živu religiju i imaju izvesnog smisla i uticaja jedino na svest iz koje su proizišli. Zato se kao jedino pravilno tumačenje mora uzeti ono koje, iznad svih iznalažljivih objašnjenja, gleda na simbol kao na izraz nekog još nerazumljivog, mističnog i složenog religioznog osećaja, koji se najprikladnije može predstaviti oblicima odgovarajućih simbola. Zato se religiozni simboli nikako ne smeju dovoditi u vezu s nekim određenim božanstvom. Dvojna sekira na sarkofagu iz Hagija Trijade, ili na vratu golubice iz Vučedola, predstavlja živ religiozni simbol, dok u rukama Zevsa, Dolihenusa ona postaje samo njegov atribut, običan znak, čiji se smisao za i koji je time izgubio svako mistično dejstvo. U badensko-vučedolskoj kulturi dvojna sekira, konsekrativni rogovi i golubica javljaju se u smislu čistih religioznih simbola. Zato se može smatrati da u badensko-vučedolskoj religiji još ne postoje konkretna strogo diferencirana antropomorfna božanstva. Religiozna misao vidi i izražava postojanje i prisustvo božanskih numena u oblicima apstraktnih simbola kroz koje se njihova snaga naslućuje i oseća i koji svojim formama vrše snažan utisak na vernike. Otuda u badensko-vučedolskoj kulturi nisu poznati idoli koji bi predstavljali božanstvo. Terakote koje pripadaju ovoj kulturi su malobrojne i verovatno predstavljaju samo adorante ili zavetne darove (ex voto). Ista smisao ima i ljudska figura uokvirena sa dva koncentrična kruga na fragmentu jedne vučedolske vaze.[31] Stilski ona sasvim odgovara sličnim predstavama na geometrijskoj i halštatskoj keramici.[32]: telo je stilizovano u obliku dva trougla koja se dodiruju temenom, a ruke sa nesrazmernom velikim šakama uzdignute su naviše ("en crossant") u gestu adoracije kao i na poznatim teratorikama iz poznominojskog III perioda.[33] Ovaj značajan fragmenat je slučajno nađen, ali je verovatno pripadao kultnoj vazi (možda urni) na kojoj je predstavljen adorant ili pokojnik. Samo božanstvo i njegovo prisustvo ne prestavlja se antropomorfnim oblicima, već se otkriva vernicima preko religioznih simbola koji se postavljaju na mestima vršenja kulta kao zamena za nevidljivu božansku ličnost. Tako su u Vučedolu konsekrativni rogovi nađeni u niši jedne zasvedene odaje manjih dimenzija (širina 1,8 m, a visina 1,9 m) ukopane u zemlju u koju se ulazilo stepenicama. Tlo odaje bilo je prekriveno slojem pepela u debljini od 45 cm u kome su nađeni delovi razbijenog posuđa.[34] U sličnoj, nešto manjoj odaji iste konstrukcije, koja je od prve neznatno udaljena, nađena je na istoj dubini na kojoj i konsekrativni rogovi figura golubice s urezanom dvojnom sekirom na vratu, pored mnogobrojnih keramičkih fragmenata i debelog sloja pepela i gara.[35] Oblik i veličina ovih prostorija, kao i materijal koji je u njima nađen, pokazuju da je u oba slučaja reč o mestima namenjenim samo kultu, o jednoj vrsti manjih domaćih svetilišta - "kapela" - u kojima je pred religioznim simbolima vršen određen ritual - prinošena žrtva (verovatno e n a g i s m o z i o l o c a u t h s i z ) i čuvan pepeo od spaljenih žrtava. Blisku analogiju ovim vučedolskim svetilištima predstavlja "sala dvojne sekire" u Knosu, kritsko svetilište iz poznominojskog II perioda, koje je manjih dimenzija (svega 1,5 m) i u kome su na specijalnom banku, kome u potpunosti odgovara niša u vučedolskoj podzemnoj odaji II A + D, postavljeni religiozni simboli. Slična svetilišta poznata su i iz Mikene i Azine.[36] Ali za razliku od kritsko-mikenskih kultnih odaja, značajno je da su obe kultne prostorije u Vučedolu ukopane pod zemlju, što je pouzdan dokaz da je u njima vršen mističan kult htonsko-agrarnog karaktera. Zato su ove kultne odaje iz Vučedola po svojoj nameni mnogo bliže enagisterionima (e n a g i s t h r i o n ) ili m e g a r a - c a s m a t a - podzemnim odajama u kojima je vršen htonski ritual.[37] R. R. Schmidt, smatrajući ove kultne odaje za obične podrume, nije primetio tesnu vezu koja postoji između njih i nadzemne građevine s apsidom koja je takođe kultnog karaktera.[38] Uopšte, ceo ovaj kompleks nadzemne građevine s ukopanom podzemnom prostorijom u apsidi neverovatno mnogo podseća na t e l e s t h r i a sa Samotrake i na hram Kariba u Tibi.[39] Htonski karakter kulta vršenog u vučedolskim podzemnim "kapelama" dokazuje i prisustvo konsekrativnih rogova i golubice sa dvojnom sekirom koji ovde obeležavaju prisustvo vrhovnog božanstva za koje se verovatno pretpostavlja da ima ius vitae necisque. Čisto htoničan smisao ova tri simbola poznat je sa sarkofaga iz Hagija Trijade i Episkopia. Konsekrativni rogovi su nađeni u grobu Kralja-Sveštenika u Knosu, a njihova upotreba u celi Serapisova hrama u Solima verovatno je u vezi s htoničnom funkcijom ovog božanstva. Na vazama geometrijskog stila prikazana je dvojna sekira često pored konja, izrazito htonične životinje, ili pored jednog božanstva koje je u vezi s konjem (verovatno Posejdona). Kritski grobovi iz poznominojskog doba često imaju osnovu u obliku dvojne sekire. S druge strane, stilizacijom dvojna sekira se pretvara u figuru leptira, kao što je to slučaj na kritskim vazama iz poznominojskog doba i na vučedolskoj keramici gde je sličnost s leptirom potencirana ukrasima u obliku koncentričnih krugova ("okca") na krilima dvojne sekire.[40] Poznat je smisao leptira na čuvenoj fresci iz palate u Knosu, na zlatnim braktejama iz Mikene, kao i specijalni odnos koji postoji između falosa, leptira, kulta duše i besmrtnosti u kasnijoj helenskoj religiji.[41] Tako i golubica iz Vučedola ne označava verovatno epifaniju vrhovnog božanstva kao na Kritu, već pre ima smisao Seelenvogel. Što se tiče konsekrativnih rogova nađenih u šutu porušenih zgrada na Vučedolu, oni su verovatno bili postavljeni na fasadama građevina a apsidom, zadržavajući i tu svoju sepulkralno-htoničnu simboliku. Ali svakako je dvojna sekira iz badenske urne sa Ušća najizrazitije povezana s kultom pokojnika i verovanjem u zagrobni život. Ona stoji u najintimnijoj unutarnjoj vezi s dvojnom sekirom predstavljenom na steli jedne devojke iz Eleusine.[42] U oba ova slučaja reč je o jednoj vrsti povezivanja pokojnika preko simbola dvojne sekire s vrhovnim božanstvom s kojim se on donekle identifikuje, odnosno, na što se čini samo aluzija.
Prema tome, bez obzira na mnogostruko značenje i ulogu dvojne sekire, konsekrativnih rogova i golubice u kritsko-mikenskoj religiji, ovi oblici u badensko-vučedolskoj kulturi izgleda da imaju samo smisao htoničnih simbola oko kojih je vršen htonsko-agrarni kult, sličan onome sa sarkofaga iz Hagija Trijade. Po značajnoj ulozi koju je u vučedolskoj religiji imao jelen[43], moglo bi se pretpostaviti da su ovi simboli u vezi s jednim božanstvom koje je istovetno s maloazijskom Artemidom, u čijem je kultu dvojna sekira i golubica igrala važnu ulogu.[44] Takođe se može pomišljati i na jednu boginju, poznatu po terakotama iz submikenskog doba otkrivenih u Gazi, koja je nosila na glavi konsekrativne rogove, dvojnu sekiru i golubicu.[45]
Pored dvojne sekire, konsekrativnih rogova i golubice, badensko-vučedolska religija sadrži još izvestan broj manje značajnih oblika pozajmljenih iz kritsko-mikenskog religioznog polisimbolizma, čiji religiozni smisao još nije dovoljno potvrđen, ali čije je egejsko poreklo nesumnjivo. Tako bi se prema izvesnom broju fragmenata vučedolske keramike na kojima je predstavljen krst s ravnim kracima ili zrakasti točak i koncentrični krugovi[46], moglo govoriti s mnogo rezerve o astralnim simbolima u badensko-vučedolskoj religiji. R. R. Schmidt je pravilno izdvojio objekte na kojima su ove predstave izvedene u slobodnom, praznom polju, od onih gde one ulaze u ornamentalni friz i imaju dekorativan smisao, ali je pogrešno smatrao da ovi simboli vode poreklo sa severa i da se time sasvim izdvajaju od konsekrativnih rogova i golubice u čije kritsko-mikensko poreklo nije sumnjao.[47] Međutim, u "temple-repositories" u Knosu, među svetim predmetima, nađen je i mramorni krst, koji, kako smatra Picard[48], izražava moć velike kritske boginje nad nebom, zemljom, morem i podzemnim svetom. Predstave zrakastog točka ili krsta u koncentričnim krugovima poznate su sa bronzane ploče iz pećine Psihro, sa kalupa za livenje iz Sitie, kao i na mikenskoj keramici.[49] Nilson s pravom smatra da ove predstave nisu dovoljan dokaz za utvrđivanje nekog određenog astralnog kulta, mada dopušta njihov simboličan smisao koji je zadržan još i na akroterijama helenskih arhajskih hramova.[50] Na najlepšoj vučedolskoj zdeli koja je pokrivala glavu pokojnice u grobnoj odaji[51], iznad crveno i belo inkrustiranih koncentričnih krugova koji svojim zupcima imituju astralno zračenje, urezano je na sjajnoj crnoj osnovi dvadeset krstića raspoređenih u četiri zvezdolike grupe u znaku krsta. Ko ne bi u ovom slučaju pomislio na htoničnog Helija i na zvezde koje obasjavaju tamni svet umrlih.[52]
Krugu kritsko-mikenskih simbola pripada i predstava "božanskog oka" koje je predstavljeno na nekoliko vučedolskih vaza[53], kao i figura jedne male stolice (trona) izrađene od pečene zemlje.[54]
Trougao s unutra zatvorenim okom neposredno nameće posmatraču svoj simboličan smisao. Na jednom prstenu iz Vafija prikazano je iznad scene agrarnog kulta i jedno "božansko oko" u slobodnom prostoru.[55] Slične predstave oka nalaze se i na egipatskim nadgrobnim stelama, a stoje u vezi i s J e o i e p h c o o i u helenskoj religiji.[56]
Što se tiče glinenog modela stolice, njena kultna izmena je nesumnjiva, ali je pitanje da li se u badensko-vučedolskoj kulturi sme govoriti o nekom specijalnom kultu trona kao na Kritu, ili je ovde reč samo o kultnom predmetu koji je u vezi s božanstvom na prestolu. Slični modeli glinenih stolica poznati su sa većeg broja praistorijskih lokaliteta, naročito u Rumuniji[57], i ukazuju nesumnjivo na mogućnost postojanja jednog takvog kulta u srednjem Podunavlju. Ali, pošto se simbol trona u kritsko-mikenskoj religiji pridružuje hipolatriji, koja je zacelo proizvod visokog ratničko-aristokratskog uređenja, to se model trona iz Vučedola pre mora dovesti u vezu s prestolom velike majke bogova Kibele ili Reje, ili s poznatim tronom Hermesa Perpheraeos-a iz Aenos-a u Trakiji.[58]
Lakoća s kojom je duh kritsko-mikenske religije ponovo oživeo u gotovo svim kulturama ubrzo posle propasti kritsko-mikenske civilizacije može se objasniti samo specijalnim društveno-ekonomskim okvirom u kome su se te kulture formirale i jednom istorijskom nužnošću. S jedne strane, u Heladi i na tlu koje je zahvatila kritsko-mikenska kultura, nastao je mučan trenutak kada su se posle pustošenja i opšteg zamora počele tražiti mogućnosti za stvaranje nove kulture i kada je stvaralački duh čoveka nailazio stalno na prepreke koje su mu izgledale nesavladive. Zbog toga on se prirodno okretao u prošlost i ovde tražio, nalazio i ponovo oživljavao stare oblike i isprobane puteve prilagođavanja uzdižući na taj način prošlost pred sadašnjicom. S druge strane, u oblastima naseljenim varvarima, u primitivnoj kulturi koja tek što je stupila u neposredan kontakt s Egejom, ne može se očekivati ostvarenje novih religioznih simbola koji su uvek proizvodi vrlo složene prirode. Tu se varvarski duh redovno zadovoljavao onim što već tradicionalno postoji. Uz sve to, pojam jedne kulture nikada se ne poklapa s pojmom religije: svetska istorija je puna momenata nastajanja novih kultura, dok rađanje ili napuštanje jedne religije spada u red onih retkih pojava kojima otpočinju sasvim nove istorijske epohe i koje se dešavaju jedanput u razmaku od nekoliko hiljada godina. Tako su i oblici kritsko-mikenske religije preživeli umiranje kulture u kojoj su ostvareni i postali sastavni elemenat helenske, etrurske i rimske kulture, kao i kultura ostalog evropskog i azijskog stanovništva, sve do presudnih promena koje je u ove oblasti unelo hrišćanstvo. Zato se kritsko-mikenski religiozni simboli u badensko-vučedolskoj kulturi moraju posmatrati u vezi sa sličnim pojavama nadživljavanja ovih oblika u poznijim kulturama, kao važan istorijski dokumenat za ispitivanje malo poznatog i nedovoljno ispitanog renesansa kritsko-mikenske kulture van područja Egeje, u Trakiji, Skitiji i Iliriku.
1 Ch. Picard je prvi istakao važnu ulogu simbola u kritsko-mikenskoj religiji govoreći o njenom „polisimbolizmu“ (Les origines du politheisme hellenique, I, 1930, passim). M. Nilsson odbacuje uglavnom svaku dublju religioznu vrednost većini kritsko-mikenskih simbola (The Minoan-Mycenaean Religion, 1927, str. 140-200).
2 M. M. Vasić, Preistorijska Vinča II, sl. 394 a; IV, sl. 222, 225, 226, 237.
3 M. M. Vasić, Žuto Brdo, Starinar, 1907, sl. 17, 18, 56.
4 J. Koroljec, Predzgodovinska naseldba na Ptujskem Gradu, 1951, str. 166-179.
5 up. J. Koroljec, Nove priloge k datiranju "slovenske" kulture v Jugoslaviji, Sbornik Gavril Kacarov, I, 1950, str. 131-141.
6 Istovremenost badenske i žutobrdske keramike dokazana je stratigrafskim položajem ove dve keramičke grupe u gornjim slojevima Vinče i u praistorijskom sloju na Orašju (up. M. M. Vasić, Jonska kolonija Vinča, Zbornik Filosofskog fakulteta I, 1948, str. 116 i Iskopavanje na Orašju, Starinar, 1950, str. 146-147).
7 P. Reinecke, Vučedol, Vinča, Altheim-Remedella, Serta Hoffileriana, 1940, str. 31-87.
8 up. V. Milojčić, Hronologie der jungeren Steinzeit Mittel und Sudosteuropas, 1949, str. 92, 95, 98, 99.
9 up. Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, 1946, str. 16.
10 R. R. Schmidt, Die Burg Vucedol, 1945, T. 50, 1, 2, 3.
11 Ibid., str. 188; Nedavno je V. Milojčić (op. cit., str. 88) pokušao da na osnovu kalupa za livenje nađenih u badenskom sloju Sarvaša paraleliše badensku kulturu s krajem ranog bronzanog doba u Egeji, Međutim, egejske analogije kalupima za livenje sa Sarvaša datuju se tek oko 1300. godine (up. S. Przeworski, Die Metallindustrie Anatoliens, 1939, str. 39).
12 M. M. Vasić, Preistorijski obredni predmeti, Starinar, 1908, str. 97-99 i Tenedos i Vinča, Glas SAN, CCXIV, 1954, str. 111-118.
13 Najraniji primerci ovog tipa dvojnih sekira poznati su tek iz poznominojskog doba (LM I a) i iz geometrijskog perioda u Grčkoj (up. A. Evans, Palace of Minos, IV, I, fig. 153 i Jahrbuch des deut. Arch. Inst. B. XXXX, 1925, str. 140-142). Najbližu analogiju dvojnoj sekiri s Ušća predstavlja dvojna sekira nađena u Efesu (G. Hogarth, Excavations at Ephesus, 1908, Text, fig. 31).
14 up. Hewkes, The Double Axe in Prehistoric Europe, Annual of the British School at Athens, XXXVII, 144-146.
15 Nalazi keramike srodne vučedolskoj poznati su u Berge Cetona kod Sijene, zatim u Belvedere i Parrano (up. W. P. Z., 1942, str. 116). Samo nekoliko fragmenata mikenskih vaza nađeno je na Siciliji i u južnoj Italiji (up. G. Karo, Mykenische Kultur u Pauly-Wissova, RE, col. 604 sq).
16 Još nije poznato dokle se prostire badensko-vučedolska kultura prema istoku. Mikenski nalazi otkriveni u južnoj Rusiji koje pominje G. M. Hirst (up. JHS, 23, 1903, str. 29 i dalje) sasvim su nepouzdani, kao i zlatna ukrasna pločica nađena u blizini Turn-Severina (up. JHS, 45, 1, 1925, fig. 50).
17 up. O. Montelius, Die Chronologie der altesten Bronzezelt in Nord-Deutscheland und Skandinavien, 1900, str. 14-20; A. Lissauer, Doppelaxte der Kupferzelt, Zeltschrift fur Ethnologie, 1905; Hewkes, ABS, str. 140-146;M. M. Vasić, Preistorijska Vinča I, fig. 147, str. 108, 146.
18 B. Hrozny (Histoire de l’Asie anterieure, 1947, str. 43, 46) smatra da je dvojna sekira poreklom iz prednje Azije. Međutim, prve predstave dvojne sekire sa azijskog tla nisu starije od XIII veka (up. R. Dissaud Les civilisations prehelleniques, 1914, str. 345).
19 R. B. Senger (Explor, Mochlos, 1912, str. 36) datuje ovaj grob u ranominojsko doba (EM II). R. Dissaud (op. cit., str. 343) smatra da ovaj nalaz pripada tek srednje minojskom periodu (MM I).
20 Ch. Picard, Les religions prehelleniques,(Crete et Mycenes), 1948, str. 106.
21 A. Evans, op. cit., I, fig. 166.
22 up. Pauly-Wissova, RE, s. v. labrys (Ganszynlec).
23 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 108.
24 Na primer u kapeli dvojne sekire u Knososu (LM II), na sarkofagu iz Hagija Trijade (LM II-III), u vezi s boginjom iz Gazi (submikenski period) i na mnogobrojnim pečatima, prstenju i predmetima iz poznominojskog i mikenskog doba (up.Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 106, 112).
25 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 181-282.
26 P. Demargne, La Crete dedalique, 1937, str. 58-78 i K. Bittel, Grundzuge der Vor-und Fruhgeschichte Kleinasiens, 1950, Karte 5.
27 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 178. Veliki broj dvojnih sekira koje pripadaju VI veku otkriven je u Olimpiji (un. A. Furtwangler,Die Bronze von Olympia, Textband, str. 71) a poznate su i u Etruriji (Muhlestein, Die Kunst der Etrusker, 1929, fig. 149, 197).
28 Vidi napomene 2,3,4,5 i 6.
29 Nandor Fettich je u Taploszele otkrio nekropolu iz skitskog perioda s badenskom keramikom u grobovima (W. P. Z., 1942, str. 36-98).
30 up. B. Gavela, Keltski oppidum Židovar, 1950.
31 R. R. Schmidt, op. cit., Textbild, 58, 4.
32 up. E. Buschor, Griechische Vasenmalerej, 1940, fig. 12 i J. Dechelette, Manuel d’archeologie prehistorique celtique et galio-romanie, II, 2, fig. 334.
33 Bossert, Altkreta, 1923, fig. 115.
34 R. R. Schmidt, op. cit., str. 36.
35 Ibid.
36 J. B. Wace, Mycenue, 1949, str. 114.
37 up. F. Robert, Thymele, 1939, str. 156-180, 210-227.
38 Ibid., str. 253-258.
39 Ibid., str. 256-257.
40 M . Nilsson, op. cit., str. 167 i dalje; R. R. Schmidt, op. cit., T.47, 10, 17, 18.
41 K. Kerenyl, Hermes der Seelenfuhrer, 1944, str. 83-86.
42 M. Guarducci, Rivista Ist. arch. e storia arte, 9, 1942, str. 38.
43 up. R. R. Schmidt, op. cit., str. 109.
44 Ch. Picard, Ephese et Claros, 1922, str. 517-520.
45 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 112, 114.
46 R. R. Schmidt, op. cit., Textbild 58, 1/3, T. 51, 3, 4, 5.
47 Ibid., str. 98-99.
48 Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 158.
49 R. Dussaud, op. cit., fig. 288, 289.
50 Geschichte da griechischen Religion I, str. 279-280.
51 R. R. Schmidt, op. cit., T. 36, 1 a, b.
52 Helios je specijalno kod Tračana imao izrazito htoničan karakter (up. F. Robert, op. cit., str. 126-127).
53 R. R. Schmidt, op. cit., T. 51, 9, 10.
54.Ibid., T. 29, 2.
55 A. W. Persson, New Tombs of Medea, 1942, fig. 139.
56 up. Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 198.
57 up. Dacia, fig. 42, 2; Dacia II, fig. 63; Dacia III-IV, fig. 8.
58 up. Ch. Picard, Les religions prehelleniques, str. 199.
// Projekat Rastko /
Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
