Sećanja i prilozi za istoriju arheologije

Dr Srbislav Bukumirović

Iskopavanja Manastira sv. arhanđela Mihaila
na Prevlaci 1956-1957. godine

Sećanje jednog od učesnika, tada studenta arheologije, zapisana 2003.

Iskopavanje je obavljano od 16. avgusta do 11. septembra 1956. i od 10. avgusta do 14. septembra 1957. godine

Početak radova — studenti u akciji

1. Uvod

Sećanja na prevlačka istraživanja pišem na molbu Zorana Stefanovića, predsednika Projekta „Rastko“, koji je takođe bio urednik i učesnik mnogih poduhvata u vezi Miholjske Prevlake. Prilikom zajedničkog putovanja u Novi Sad 2003, nakratko sam mu pričao o tim iskopavanjima, koja su po mnogo čemu bila izuzetna, tako da su i danas, nakon blizu 50 godina, ostala u živom sećanju. Stefanović me je zamolio da sećanja stavim na papir, jer se ovakvi sadržaji ne nalaze u stručnim radovima niti izveštajima sa iskopavanja[1], sa idejom da se to objavi na Internetu.

Arheologija je bila moja velika ljubav. Bio sam potpuni zanesenjak, do srži opčinjen ovom naukom. Na fakultet sam se upisao septembra meseca 1955. godine, i već te godine na zimu ispunila mi se želja da uzmem učešće na prvim iskopavanjima. Prilikom kopanja temelja za stambenu zgradu u dvorištu Majke Jevrosime br. 7 radnici su naišli na rimski sarkofag (verovatno pored puta Singidunum–Viminacijum), pa je Muzej grada Beograda angažovao grupicu studenata, među kojima sam bio i ja. Igrom sudbine, danas posle skoro 50 godina moje radno mesto je u ovoj ulici i na ovom broju.

Od tada sam bio redovni učesnik svih iskopavanja koje je obavljao Muzej: preistorijsko naselje na Banjici, keltska nekropola na Karaburmi, grobovi oslobodilaca Beograda iz Prvog srpskog ustanka u Karađorđevom parku itd., a zatim se ređaju iskopavanja širom Srbije: Caričin grad, Medijana, rekognosciranje i probna iskopavanja na Đerdapu odnosno Limesu pre izgradnje brane na Đerdapu, pa ilirska nekropola u Atenici, tumulusi na Kablaru, neolitsko naselje kraj Kosovske Mitrovice (fabrika fosfata), itd, itd.

Međutim ni jedno se ne može uporediti sa onima na Prevlaci. To je jednostavno bilo izuzetno iskopavanje po mnogo čemu: pripremama, izboru ekipe, formiranju boravišta, objektu iskopavanja, mestu, prirodnim lepotama kako Prevlake tako i celokupnog ambijenta Tivatskog zaliva i Boke Kotorske, po studentskoj ekipi i njenom sastavu, seminarima koje je nedeljom vodio prof. Jova Kovačević, studijskim putovanjima po Boki, itd. Ta iskopavanja su se pretvorila u pravu arheološku avanturu o kojoj sanjaju svi zaljubljenici u arheologiju.

Za sadašnje generacije studenata verovatno priča može biti interesantna zbog poređenja sa jednim vremenom kada je bilo malo para a mnogo entuzijazma i volje za novim saznanjima. Verovatno je i danas slično jer znam da često nema para za iskopavanja, ali razlike svakako postoje.

2. Pripreme

Kada je pala odluka da se krene sa iskopavanjima na Prevlaci (kasnije, posle izgradnje vojnog odmarališta nazvanom i „Ostrvo cveća“), prof. Jova Kovačević je angažovao tada studenata završene 3. godine Jovana (Vanju) Petrovića da odaberu ekipu studenata koja bi učestvovala u ovim istraživanjima koja su bila zamišljena kao seminar za studente arheologije.

Vanja je odabrao pet devojaka sa svoje godine, i to Olgicu Mozer, Jelenu Malešević (zvanu Seka), Valeriju (Čepi) Trišler, Katarinu (Kajku) Buđevac, Zlatiju (Zazu) Nikolić, i studente svršene 1. godine studija Đorđa Demića, Sergija Šipko i Srbislava (Miška) Bukumirovića, tj. mene. Pored nas učestvovao je i asistent prof. Kovačevića, Vojislav (Vojkan) Jovanović, i istoričar umetnosti Dragan Vasiljević. Na iskopavanjima je bila i supruga prof. Kovačevića, Nađa, sa njihovim malim sinom četvorogodišnjim Ivanom.

Pri kraju prve godine pridružio se i arh. Vojislav Korać, a druge godine studenti Nada Bukulić, Ilija Pušić i Obrad Kujović. (Druge godine nisu učestvovali Đorđe Demić i Sergej Šipko).

2.1 Logističke pripreme

S obzirom da se išlo na pusto ostrvo odnosno poluostrvo (za vreme plime Prevlaka je ostrvo a za vreme oseke poluostrvo), trebalo je pripremiti sve stvari neophodne za boravak – od kreveta i šatora, do šerpi, ostalih sudova, rešoa i hrane koju je bilo neophodno poneti.

Opisaću pripreme i postavljanje boravišta 1957. godine, jer se to pretvorilo u malu avanturu. Pripreme smo obavljali Vanja i ja.

Profesor Orijentalne arheologije Dušan Glumac me je posebno cenio i voleo kao odličnog studenta. Bio je tada član uprave Jugoslovenskog Crvenog krsta, tako da nam je mnogo pomogao. Preko njega smo obezbedili šatore, krevete, mleko i jaja u prahu (tada zvana „Trumanova jaja“), brašno. Ostalo smo obezbedili putem sakupljanja na raznim stranama. Pakovali smo stvari u Vanjinoj kući na Krstu i pripremili veliki broj bala. Poneli smo i Vanjin bicikl koji smo iz milošte nazvali Mancika, jer između Prevlake i Tivta kopnena veza ima preko 5 km.

Kada je sve pripremljeno a u određeno vreme, spustili smo stvari na železničku stanicu i posle velikih peripetija utovarili u poštanski vagon za Sarajevo (gde je trebalo da se presedne u „ćiru“ do Zelenike).

U kupeu smo naišli na dve studentkinje koje su krenule na more. Vanja je poznavao jednu, zvala se Rajna i studirala je Istoriju umetnosti. Uz mladalačke priče i flertovanje vreme nam je brzo prolazilo. Međutim, u Vinkovcima se dogodio neobičan slučaj. Ja sam sa drugom studentkinjom, Verom, izašao iz vagona da napunimo flaše sa vodom. U tom momentu je naišao voz iz suprotnog pravca i zatvorio prilaz našem vozu koji je već polazio sa stanice. Tako smo nas dvoje ostali bez karata, novca i drugih stvari u Vinkovcima. Čekali smo voz za Doboj, da bi se kasnije prebacili do Sarajeva. Bio sam pun briga i zbog nas i zbog Vanje koji je trebao sam (ako ja ne stignem) da iznese stvari i prebaci ih u „ćiru“ za more, kao i sve drugo što je sledilo.

Pošto nismo imali karte, lična dokumenta a ni para (u vozu za Doboj), kondukter je insistirao da nas izbaci iz voza, a jedna koleginica koja me je prepoznala (svršeni arheolog iz Banja Luke) svađala se sa kondukterom i tražila da nam veruje. U toj svađi stigli smo jedva do Doboja. Tu smo čekali na drugi voz nekoliko sati i konačno se prebacili do Sarajeva. Bilo je veče i u ogromnoj gomili naroda na peronu za more, ugledao sam zabrinutog Vanju kako stoji pored nosačkih kolica sa našim stvarima. Srećom, „ćira“ je dosta kasnio. Čekala ga je ogromna gomila turista željnih mora (bila je puna sezona), koje ne bi pokupila ni tri voza.

Čuo sam razgovor nekih momaka iz Sarajeva da voz pre postavljanja na nekoj okuci ispred stanice usporava, pa postoji mogućnost uskakanja. Brzo sam reagovao i sa tim momcima pošao u susret vozu koji je prazan dolazio na stanicu. Međutim, voz je na okuci samo malo usporio, tako da smo nekoliko momaka i ja jedva uspeli da uskočimo. U zadnjem trenutku izbegao sam i očešao metalnu banderu, što je moglo skupo da me košta.

Čim je voz ušao na stanicu, nastao je juriš ogromne mase putnika. Jedva sam dozvao Vanju. Voz se očas posla prepunio — bio je pun kao šibica, a masa sveta je blokirala prilaze pokušavajući da se domogne nekog mesta. Jedini način ulaska bilo je uskakanje kroz prozor. Nekako smo uspeli da ubacimo devojke, ali su nam ostala samo dva mesta na kojima smo se menjali svu noć i jutro, dok nismo stigli do Zelenike. Onda je usledilo mukotrpno prebacivanje naših stvari od železničke stanice do pristaništa, gde smo ih ukrcali na brod. Devojke su privremeno promenile plan i krenule sa nama. U Tivtu opet ista priča. Istovar sa broda. Zatim, trebalo je naći veću barku da se prebacimo do Prevlake. Posle dužeg vremena i to nam je uspelo i najzad smo bili na Prevlaci. Počeo je veliki posao postavljanja konačišta. Posle dva dana devojke su otišle a stigla je naša ekipa sa prof. Kovačevićem.

Grupni portret sa Vojom Koraćem

* * *

Rekognosciranje Prevlake i susednih ostrva počelo je odmah nakon našeg prvog dolaska. Ostrvo je bilo obraslo gustim rastinjem, jedino su na po nekim mestima terase bile pitome i obrasle travom. Tu smo i postavili šatore i u ostacima zvonika iznad mola obezbedili jednu prostoriju u kojoj se smestio profesor sa porodicom. Obale su bile prepune raznih fragmenata, a u njihovom pronalaženju štedro je učestvovao mali sina prof. Kovačevića, Ivan.

Početak radova — studenti u akciji

Na početku Prevlake otkrili smo deo velike rimske cisterne, a blizu našeg logora a ispod bunara ostatke rimske vile sa mozaikom koja je zbog klizišta sva bila istumbana. Rad je prve godine bio shvaćen kao seminar iz Srednjovekovne arheologije, a posebno interesantni bili su obilasci Boke i upoznavanje sa njenim znamenitostima uz komentare velikog znalca, profesora Kovačevića. To je obavljano nedeljom, kada se nije radilo na lokalitetu.

Preko dana smo uvek imali puno gostiju. Mnogi kulturni radnici iz Boke, Beograda i Cetinja, koji su čuli za naš boravak na Prevlaci, dolazili su da nas obiđu i vide kako napreduju radovi. U sećanju mi je ostao gospodin Plamenac, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture sa Cetinja, uz čiju saradnju je i obavljano iskopavanje. Bio je veliki gospodin izuzetnog ophođenja. Dolazio je na lokalitet u leptir-mašni, svečano obučen, uprkos velikim vrućinama. Druge godine sa njim je dolazio i naš kolega Dića, koji se bio zaposlio i Zavodu.

Stručni izveštaj o iskopavanjima rađen na osnovu dnevnika nalazi se u pomenutom članku[1] Vojislava Koraća. Zato bih se ja zadržao na opisu ljudi, atmosfere i događaja koji su pratili iskopavanja.

Grupni portret

Neobične dogodovštine koje su ostale u sećanju

Večera u Tivtu i 12 vesala

Kada smo 1956. godine prvi put izašli na večeru u Tivat, predstavljali smo pravu atrakciju. Tada je ovaj gradić zbog vojnog remontnog zavoda bio zabranjen za posete stranih turista. Nije bilo hotela ni odmarališta. Privatne kuće su bile posednute od strane građevinara koji su gradili aerodrom, tako da je turista bilo veoma malo, pa su došljaci izazivali veliku pažnju meštana.

Imali smo pet zaista lepih devojaka, tu je bila i porodica prof. Kovačevića, tako da je neobično društvo odmah padalo u oči. Sećam se prve večere u tada jedinoj kafanskoj bašti u Tivtu. Samo što smo posedali i dogovarali se šta i koliko da naručimo, stigla je gomila roštilja. Na komentar prof. Jove da je to verovatno neka greška, konobar je rekao da nije, i da „simpatično društvo“ čašćavaju inženjeri „Planuma“, koji je tada izvodio radove na aerodromu. Kasnije su usledila čašćavanja pomorskih oficira i velika želja svih da se druže sa nama. Svi su želeli da znaju otkuda smo i šta to radimo.

Ubrzo nas je posetila grupa mladih pomorskih oficira kojima su naše devojke očigledno zapale za oko. Obećali su svaku potrebnu pomoć i ponudili da nas uveče barkom sa 12 vesala prošetaju Bokom. Mi smo se dogovorili da se pravimo kao da su sve devojke slobodne i uživamo u tom izuzetnom gostoprimstvu. Tako smo tokom više večeri punih mesečine, nošeni zaveslajima 12 snažnih momaka i uz muziku i pesmu krstarili divnim Tivatskim zalivom.

Igranka u Gradiošnici ili „kakvi su crnogorski šoferi“

Jednog dana su došli predstavnici Doma kulture iz sela Gradiošnica u blizini Prevlake, sa molbom da zajedno sa nama organizuju igranku, jer su čuli da imamo muziku: Vojkan Jovanović je poneo harmoniku a bila je tu i gitara, tako da se naša pesma i muzika tokom noći čula širom Grblja.

Prihvatili smo ponudu. Na igranci je bilo puno mladih ljudi željnih zabave. Pri kraju je u velikom crnom „Bjuiku“ došao šofer nekog crnogorskog ministra, i sav važan ponudio da nas zabavi i provoza do nekih mesta u Zalivu. Naivno smo prihvatili. U auto se strpalo nas desetak, naravno jedno preko drugog. Šofer je bio pripit, i čim smo krenuli dao je gas i počeo da puca u vazduh. Vozio je makadamskim serpentinama Boke kao mahnit, da nama, a posebno devojkama, pokaže kako su „Crnogorci najbolji vozači na svetu“. Neke devojke su počele da plaču.

Zaustavio se pored jedne krčme preko puta Herceg Novog. Pucnjima je probudio njemu znanu krčmaricu, i nas onako preplašene počeo da tera da pijemo. Posle upornih i plačljivih molbi naših devojaka, šofer se pred svitanje smilovao i odlučio da nas vrati. Na putu kod Prevlake, uz upaljeni fenjer, sačekala su nas zabrinuta lica prof. Kovačevića i Vanje. Profesor je bio besan i za kaznu dva-tri dana bio je zabranjen svaki izlazak.

Kratak predah u Dubrovniku nakon iskopavanja 1957.

Kako smo otkrili kosturnicu

Prve godine smo uglavnom kopali mi studenti — teško je bilo naći radnike a i nije bilo dovoljno novca za te potrebe. Jednog dana, pored apside manastira radilo je nekoliko nas i upravo smo čistili popločani deo na koji smo naišli. U jednom momentu začuo se krik Sergeja, i u sledećem trenutku on je nestao a za njim se zalupila velika kamena ploča. Brzo smo pritrčali i sa ćuskijama jedva uklonili ploču. Na dnu velike ozidane grobnice ležao je preplašeni Sergej, a sa strane u policama bile su poređane kosti sahranjenih. Sreća da su zmije pobegle, uznemirene zvukom krampova i lopata, tako da je Sergej srećno prošao.

Kada smo kosti izvadili koliko se sećam bilo je blizu 20 kostura. Usledio je detaljan pregled. Na nekim lobanjama su se videli tragovi sabljom odsečenih delova, pa je profesor zaključio da su tu verovatno sahranjeni i kaluđeri koji su branili manastir od napadača. Na nekim lobanjama bilo je i tragova trepanacije, a na kostima tragova raznih bolesti. Naravno, sve je detaljno zabeleženo u dnevniku, koji smo vodili uveče, posle završetka radova, naravno, pod nadzorom profesora koji nam je objašnjavao način vođenja dnevnika.

Istraživanje na ostrvu Sveti Marko (Stradiotima) uz pomoć tenkova- amfibija — verovatno jedinstven slučaj u arheologiji

Preko puta Prevlake nalazi se ostrvo po imenu Sveti Marko, ranije nazivano i Stradioti. Kasnije je na njemu bio otvoren prvi nudistički kamp „Mediterane“.

Prema pisanim izvorima tu se nalazila crkva (mislim Svetog Luke), što je posebno kopkalo prof. Jovu. Naši pokušaji da uđemo na ostrvo i pronađemo ostatke bili su bezuspešni. Šikara je prekrila celo ostrvo, a od nje i zmija nije se moglo ni desetak metara unutar ostrva. Tada su nam oficiri predložili da prilikom vežbe sa tenkovima-amfibijama, poznatim iz borbi na Pacifiku, zajedno pretražimo ostrvo.

Sutradan su ogromne čelične grdosije došle po nas, pa smo se sa njima iskrcali na Stradiote. Međutim, šikara je bila tako gusta da se odmah posle prolaska ovih grdosija uspravljala i zaklanjala vidik. Ništa nismo pronašli. Tako se neuspešno završilo ovo prvo meni poznato rekognosciranje u arheologiji uz pomoć tenkova-amfibija.

Pronalazak natpisa iz IX veka

Na najuzvišenijem delu Prevlake nalazi se mala crkva Sv. Trojice, koju je u XIX veku podigla plemenita i važna grofica Ekatarina Vlastelinović.

Pošto su prilikom gradnje korišćeni stariji materijali sa terena, ugrađeni su i fragmenti sa reljefnim ukrasima. Prof. Kovačević je uz saglasnost više nas predložio da ispitamo temelje oltara, kako bi proverili da tamo nema ugrađenih pisanih fragmenata. Iskopavanje u oltaru smo počeli uveče jer nismo mogli da nađemo popa kako bi dobili odobrenje.

Posle velikog sloja šuta, negde oko ponoći, ukazao se ostatak jedne ukrašene grede na kojem se nazirao natpis. Bili smo srećni i oduševljeni. Natpis ispisan latinskim slovima i ukrasi su bili karakteristični za 9. vek, pa je prof. Kovačević preliminarno zaključio da se radi o ostacima benediktinskog manastira koji se na ovom mestu pominje u literaturi.

Detalj sa Prevlake

Čika Stojanovo zlato

Kada smo počeli iskopavanja 1957. godine, bilo je sredstava da se angažuju i fizički radnici. Ali, njih nije bilo ni za leka. U zavodu za zapošljavanje ponudili su nam nekoliko žena i jednog penzionisanog predratnog policajca Stojana Kovačevića koji je tvrdio da je „Savin rođak“. Bio je simpatičan, a profesora je zvao „moj rođak Jova“.

Počeo je da radi na deonici koju sam ja kontrolisao. Imao je poverenja u mene i stalno me pitao „kakvo to zlato tražimo“. Ja sam mu objašnjavao da se ne traži nikakvo zlato već da iskopavamo ostatke episkopije Svetog Save. Uzalud! On kao i drugi meštani su bez ostatka verovali da mi tu tražimo zlato.

Te godine nam se pridružio Ilija Pušić iz Herceg Novog, takođe student arheologije, a kasnije i direktor muzeja u Novom (inače, otac danas poznatog pevača Rambo Amadeusa). Ilija je bio veliko spadalo. Naročito je pravio šale na račun čika Stojana, a ovaj ga je ljutito zvao „**** bokeljsko“.

Znajući za opsesiju čika Stojana, Ilija predloži da na njegovom pravcu podmetne jednu žutu ogrlicu, bižuteriju, koju je pozajmio od koleginica. Za vreme pauze to je i učinio, a onda smo svi s nestrpljenjem očekivali šta će da se desi. Čika Stojan me je po običaju odmah zapitao: „Mišo bolan, koliko je ura“, našta sam mu ja odgovorio da je tek prošlo 2 minuta od poslednjeg pitanja. Kada je neposredno posle toga zamahnuo krampom, zažutela se ona ogrlica. Čika Stojan je nogom trapio na nju i polako počeo da se okreće da vidi da li je i neko drugi primetio i da li ga gledaju. Pošto smo se mi pravili ludi i okrenuli glavu, on je nastavio da kopa polako zatrpavajući svoju nogu. Ilija ga je opominjao da izostaje, a on je ljutito odgovarao da mu se skine sa vrata. Posle više opomena, kada je uvideo da nema kud i da je nogu zatrpao do kolena, čika Stojan odlučno iščupa nogu iz šuta, uze onu ogrlicu i pravo kod prof. Kovačevića: „Rođače Jova ja sam ovo naša` i meni sledi nagrada“. Prof. Kovačević iznenađeno pregleda ogrlicu i reče mu da je to bižuterija i da su se verovatno mangupi poigrali s njim. Mi smo se cepali od smeha, a čika Stojan doviknu Iliji: „Ovo je tvoje maslo, ***** bokeljsko“.

„Kuća“ i mleko

Neposredno pred ulazak na Prevlaku nalazila se jedna stara kamena kuća u kojoj su živeli Niko i njegova žena sa decom. Ona je imala običaj da svima tepa „kućo moja“. Odmah po dolasku prozvali smo je „kuća“, tako da kasnije niko nije znao njeno ime. Bila je izuzetno vredna žena. Suprotno, njen muž Niko velika lenština koji se stalno žalio na bolest, sedeo na kućnom pragu i bistrio novine.

„Kuća“ je bila jedna od prvih žena koja je počela da radi na iskopavanjima. Vredno je kopala i gurala kolica, a onda za vreme pauze išla da obiđe decu i muža.

Jednom prilikom dođe joj sin i glasno reče: „Majko, zvao te babo da mu sipaš mlijeka“. Kad je to čuo prof. Kovačević, sav se stresao od ljutine i rekao malom: „Kaži Niku nek’ sam sipa mleka i nek’ ostavi ovu vrednu ženu na miru, jer ako ga tužim u opštini da simulira bolest, videće svog boga“.

Bekstvo u Italiju

Jednog dana na lokalitetu su se pojavila dvojica snažnih ljudi i zatražili da ih profesor zaposli. Tvrdili su da su mesari iz Vojvodine i da traže posao na moru. Stariji se predstavio kao majstor Voja, a mlađi kao njegov šegrt Sava.

Profesoru i nama ostalim bilo je to veoma neobično i sumnjivo. Ali, kad je već tako, uz proveru i odobrenje profesora počeše da rade. Tempo iskopavanja se naglo povećao. Iza njih je sve prštalo i svi smo bili prezadovoljni njihovim radom i ponašanjem. Bili su uljudni, pristojni i komunikativni. Međutim, nakon 12-ak dana oni se ne pojaviše na poslu. Sutra dan dođe milicija i poče da se raspituje o njima. Na kraju smo saznali da su unajmili od meštana čamac, iskoristili priliku i zaštićeni tamnom noći izbegli pogranične brodove i pobegli u Italiju. Ovakva bekstva na Zapad bila su u to vreme česta pojava.

Noćno kupanje

Jedne lepe večeri par devojaka predloži da idemo na noćno kupanje.

Njih četiri je prihvatilo kao Vanja i ja. Veš smo ostavili na obali i ušli u vodu da se kupamo. Noć je bila tiha i divna a voda topla. Nedaleko su se pojavili ribari sa čamcima i feralima koji su trozupcima lovili ribu. Pošto su nam se približavali, odlučili smo da izađemo. Međutim, na obali nije bilo veša. Treći kolega je pokupio veš i sakrio ga. Vanja i ja smo izašli i zamolili ga da nam vrati. Nastalo je i zapomaganje devojaka i oštre reči upućene kolegi, ali uzalud. Ribari su čuli i shvatili o čemu se radi, pa su se još više približili (osvetljavajući sve kao na dlanu), uz komentar: „Uh kakve ribe“.

Devojke nisu ovo mogle da zaborave „šjoru“, kako su ga zvale. Bile su besne i to je potrajalo duže vremena.

Poseta iz Nemačke

Bilo je prohladno veče i duvao je maestral. Posle večere smo sedeli i ćaskali slušajući razne priče i dogodovštine članova ekipe. Iznenada, pojaviše se neki mladi Nemci koji su sa nekoliko kajaka krstarili, videli svetlo i svratili kod nas. Bili smo iznenađeni, jer je strancima pristup u Tivatski zaliv bio zabranjen. Objasnili smo im situaciju i šta ih čeka ako budu primećeni. Neki od nas su pomislili da se možda radi o namernom ispipavanju „zabranjene zone“.

Međutim, oni su tvrdili da su zalutali. Prihvatili smo to i savetovali da odmah te noći napuste Tivatski zaliv, što su oni i učinili. Naravno, nismo obavestili miliciju o incidentu.

[1: U „Starinaru“ br. LI/ 2001, Beograd, 2002., izašao je prvi put članak/izveštaj Vojislava Koraća o rezultatima ovih istraživanja manastira Sv. Arhanđela Mihaila.]

Detalj sa Prevlake

Autor je predsednik Jugoslovenskog udruženja za multimediju, predsednik Odbora za pismo „Vukove zadužbine“, i jedan od direktora preduzeća „Multimedija“, Beograd, e-pošta: srbanbs@gmail

// Projekat Rastko / Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]