Draga Garašanin
(1921–1997)

Teškom lancu nestanaka dragih kolega dodat je još jedan beočug. Na prelazu jednog dana u dugi, pred svitanje, napustila nas je Draga Garašanin. Vinula se u Jelisejska polja, ostavljajući za sobom svetao i neizbrisiv trag. Retko se u našoj struci sreću ljudi koji su tako uspešno spojili izuzetno muzeološko znanje i ljubav prema muzeju, a sa druge strane se iskazali kao vrsni naučnici, kao što je to bila Draga Garašanin. Ona je i jedna od retkih ličnosti koja je dajući trajan pečat orijentaciji i fizionomiji jednog muzeja, već za života postala deo njegove istorije.

Rođena je 6. aprila 1921. godine u Parizu. Školovala se u Beogradu, gde je i pored prekida za vreme Svetskog rata, već 1946. godine završila studije klasične filologije i arheologije. Na Univerzitetu u Ljubljani odbranila je 1953. godine doktorsku disertaciju "Starčevačka kultura".

Već je 1942. godine asistent volonter Muzeja kneza Pavla, u kome sređuje i klasira neobrađen materijal sa brojnih predratnih iskopavanja. U kraćem izletu u Muzej grada Beograda postaje njegov upravnik i postavlja čvrste temelje rada na arheologiji, na kojima i danas počiva rad u ovom Muzeju. Povratkom u Narodni muzej 1950. godine, staje na čelo Praistorijskog odeljenja, kome je postavila osnove i dalje smernice radu na praistoriji. Od te godine, do 1979. kada odlazi u zasluženu, možda čak i preranu penziju, ona je svoju izuzetnu energiju usmerila u četiri osnovna pravca: rekognosciranje terena, sondažna i sistematska iskopavanja, naučna obrada i publikovanje materijala i postavka velikih i izuzetnih naučno–istraživačkih izložbi koje su obilazile Evropu, reprezentujući na najbolji način našu nauku i muzeologiju.

Draga Garašanin je smišljenom politikom dovela do uske saradnje Praistorijsko odeljenje Narodnog muzeja sa Arheološkim institutom i iz ove simbioze proistekle su i značajne publikacije koje su se ticale rekognosciranja zapadne i centralne Srbije. Dugačak bi bio spisak svih lokaliteta na kojima je iskopavala Draga Garašanin, još duži njenih objavljenih radova. Ipak bih pomenuo neke, čini mi se ključne radove potekle iz njenog pera. Na prvom mestu je njena doktorska disertacija o starčevačkoj kulturi, zatim "Katalog metala" bez kojih se ni danas ne može zamisliti ozbiljno proučavanje praistorijskih kultura. U nauku je unela pojmove kao što su Paraćinska grupa, nakit tipa Gučevo–Barajevo–Jajčić, Brestovik–Vinča, grivne tipa Janjevo. Dala je periodizaciju gvozdenog doba Srbije koja, i pored novih nalaza i istraživanja, mora još uvek široko da se koristi u proučavanju ovog perioda. Zajedno sa svojim suprugom Milutinom Garašaninom radila je i na čitavom nizu lokaliteta u Makedoniji i Crnoj Gori.

Moramo se ovde podsetiti i na velike i nezaboravne izložbe kojih je bila autor, a iznela ih sa timovima saradnika: "Neolit centralnog Balkana" koju prati dvotomna publikacija i koja je bila prezentovana u Danskoj i Engleskoj. zatim "Iliri i Dačani" u saradnji sa muzejom u Klužu; slede izložbe "Bronzano doba Srbije" i "Praistorija na tlu Srbije" koja je prikazana i u Danskoj. Kada sumiramo sve njene rezultate, oni bi bili dovoljni za dva života.

Pored toga što je bila neumoran radnik, katkada stroga, nekada bez razumevanja za one koji ne mogu da je prate u njenim stremljenjima, ona je bila beskrajno draga (nomen est omen) i beskrajno duhovita, tako da su se njeni sagovornici teško odvajali od prijatnog razgovora. To je i doprinelo da je imala širok krug prijatelja, kako kod nas tako i u inostranstvu gde je bila rado viđen gost i učesnik na kongresima i simpozijumima. Koliko je sa Lalkom moglo beskrajno da se priča, toliko mi sada nedostaju reči da iskažem svu tugu što nije više među nama. Uzdam se u svoje sećanje, ma koliko ono varljivo bilo, da će mi čuvati njen lik i uspomene na naš zajednički rad u Narodnom muzeju i kasnije na Pontesu.

// Projekat Rastko / Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]