NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoArheologija
TIA Janus

Vinca and its world

Abstracts in Serbian

International Symposium "The Danubian Region from 6000 to 3000 B. C.", Serbian Academy of Sciences and Arts, Centre for Archaeological Research of Faculty of Philosophy, Belgrade 1990.

Винча и њен свет

Сажеци на српском

Међународни скуп "Подунавље између 6000 и 3000 г. пре нове ере", Српска академија наука и уметности, Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета, Београд 1990.

Садржај - Contents

Дејан Медаковић (Београд)

Милоје М. Васић

(Dejan Medakovic: "Miloje M. Vasic")

У склопу симпозијума "Винча и њен свет" дат је осврт на живот и дело члана Српске академије наука и уметности, професора Милоја М. Васића (1869-1956). Истакнуто је да је био типичан представник немачко-српских односа у нашој науци. Студирао је између 1896. и 1899. године у Берлину и Минхену археологију, историју и историју уметности. Са темом "Бакља у култу и уметности Грка" докторирао је 1899. године код проф. А. Фуртвенглера.

По повратку у Београд постаје кустос Народног музеја, а 1905. године доцент Београдског универзитета. Као већ афирмисани археолог открива неолитско насеље у Винчи, о чему су уследиле и познате публикације. С друге стране, проф. Васић обрађује и историју уметности Срба. Из тог опуса произишле су познате публикације "Архитектура и скулптура у Далмацији од почетка IX до почетка XV века" (Београд 1922), и "Жича и Лазарица" (Београд 1928).

Свакако да треба посебно поменути н наставу из класичне археологије, коју је на Београдском универзитету водио неколико деценија.

Милутин Гарашанин (Београд)

Винча и њен положај у неолиту Југоисточне Европе

(Milutin Garasanin: "Vinca und seine Stellung im Neolithikum Sud-Europas)

У овом раду учињен је општи и критички осврт на сва истраживања вршена на неолитској Винчи и дато је њихово историјско и културно вредновање. У вези са хронологијом истакнути су аргументи који говоре у прилог основној подели на две главне фазе: винчанско-тордошку и винчанско-плочничку са одговарајућим подфазама. Оваква подела одражава стварни ток историјских збивања, са великом променом на прелазу у фазу Винча -Плочник у тзв. градачкој фази, што је последица почетака рударства и обраде метала. Указано је и на специфичности локалних варијаната групе у разним подручјима и њихово различито трајање, при чему су узети у обзир и резултати нових радова особито у Румунији и Македонији (група Зелениково II). Постављено је питање механизама ширења групе и скренута пажња на отворена питања у вези са појавама у Тесалији. Исто тако извршена је ревизија односа групе према појавама Потисја - групама Szakalhat и потиској.

Рад сумира досадашња истраживања винчанске групе и саме Винче, указујући на постојеће проблеме, степен њихове истражености и могућности њиховог решавања.

Алојз Бенац (Сарајево)

Винча и истовремене културе на западу Југославије

(Alojz Benac: Vinca et les cultures contemporaines a l'ouest de la Yugoslavie)

Када се говори о неолитским културама у западном делу Југославије које су хронолошки паралелне са винчанском културом, треба узети у обзир три главне групе: бутмирску, хварску (тј. Хвар -Лисичићи) и сопотску (тј. Сопот-Ленђел).

Испитујући у целини три поменуте неолитске групе, може се закључити да се оне ни у ком случају не могу уврстити међу варијанте винчанске културе. Ове три групе су само примиле технолошки процес производње керамичких продуката, што је једна од основних карактеристика балканско-анадолског комплекса млађег неолита, а која је прихваћена на широком простору од Мале Азије до централног Медитерана и централне Европе. Носиоци бутмирске културе практиковали су најчешће овај технолошки процес, а једна врста црне полиране керамике (биконичне зделице и шоље са канелованим орнаментом) вероватно је израђивана под утицајем који је долазио из североисточне Босне. Агломерације из ове последње области приписују се периферној и врло упрошћеној варијанти винчанске културе. Преко бутмирске групе малобројни примерци ове црно-полиране керамике доспевали су, у виду размене, до групација Хвар-Лисичићи. Група Сопот-Ленђел примила је, исто тако, поменути технолошки процес, али због наслеђа из старчевачке културе формирана је много монотонија култура од бутмирске.

У преузимању поменутог технолошког процеса не треба никако избегавати улогу винчанске културе, тј. винчанске групе. Она се простирала на централном делу балканске територије и сигурно је била врло важан преносилац основних елемената балканско-анадолског комплекса. Сигурно је да је било извесних миграција популација, али и њих треба схватити у оквиру социјалне поделе по слојевима која се односи на повећање броја становника и на социјалне промене. По мишљењу аутора било би погрешно мислити на велике миграције носилаца винчанске групе. Такође треба напустити идеју о доласку представника винчанске културе у централну Европу, а догађаје у неолитском свету схватити у оквиру економских и социјалних параметара тог времена. Сасвим је друго питање када се ради о постепеном ширењу и прихватању технолошког процеса производње керамичких продуката. Природно је да од овог односа зависе и синхронистичке табеле релативне хронологије млађег неолита.

Никола Тасић (Београд)

Винча после винчанске културе

(Nikola Tasic: " Vinca nach der Vinca-Kultur")

У сенци богатих неолитских слојева - добре стратиграфије, очуване архитектуре, обиља керамике и пластике, коштаног и кременог материјала - остали су млађи културни хоризонти, посебно они који се односе на енеолитски период и бронзано доба. Нова истраживања започета 1978. године, актуелизирала су неке одраније, са ископавања М. Васића, познате налазе, али и унела нова знања о поствинчанском развоју живота на насељу и новим културама које се на њему појављују.

Први проблем који се у чланку обрађује тиче се питања: да ли крај винчанске културе у Винчи значи и крај ове културе уопште у српском Подунављу и у Срему. Одговор је негативан, јер се сматра да винчанска култура (фаза 01 и 02 по С. Димитријевићу) наставља своју егзистенцију на суженом простору у Срему а изоловано и на неким налазиштима у Поморављу (Обреж, Јаково, Селевац, Опово и др.).

Други проблем односи се на појаву бодрогкерестурских гробова који су први пут у Винчи откривени 1982. и 1983. године. Они показују да из ове северне, потиске културе, постоје у Срему (Сурчин) а сада и у Винчи, не само елементи или импорти материјалне културе него и физичко присуство носилаца бодрогкерестурског стила. На самој периферији новог ископа откривена су 4 гроба са бројним керамичким прилозима и претпоставља се да се некропола шири и даље. Типолошки керамички материјал припада млађој фази (Puzstaistvanhazac хоризонту) бодрогкерестурске културе.

Tрећи проблем који сe у раду обрађује везан је за баденске налазе у Винчи. Позната још са ископавања М. Васића, керамика ове културе је обогаћена новим налазима посебно антропоморфном пластиком, међу којом један примерак пада у врх израде теракота на целом подручју баденске културе. Значајна су и нека нова типолошка запажања везана за керамику и пластику. Сматра се да налази из Винче припадају самом почетку баденске културе, прелазу између Болераз-Чернавода III и баденске културе.

Поред појединачних налаза костолачке културе у млађим, праисторијским слојевима у Винчи богато је заступљена, са бројним јамама и ватинска култура.

Миодраг Павловић (Београд)

Естетика неолитских фигурина

(Miodrag Pavlovic: The Aesthetics of Neolithic Figurines")

Множина неолитских фигурина на нашем тлу, пре свега винчанске културе, запањује и чини да питање њихове уметничке вредности постане нарочито актуелно. Највећи део ових фигурина је антропоморфан, а са ликовне тачке гледишта може се тврдити да су винчански произвођачи фигурина створили свој прототип. Тај формални прототип није ни једноставан, нити лако сводљив на функције, магијске пре свега, које треба да обавља. Известан број ових фигурина носи једну сакралну тајну у себи, као и јасне стилске одреднице. Све ово говори у прилог тези коју аутор заступа, да већи део винчанских фигурина има уметничку вредност и да их треба третирати као поглавље ране, мада рафиноване, уметности.

Јануш Козловски - Маргожата Качановска (Краков)

Кремена индустрија винчанске културе

(Janusz Kozlowski, Malgorzata Kaczanowska: "Chipped Stone Industry of the Vinca Culture")

У овом раду је проучена кремена индустрија винчанске културе, и то са три становишта:

1. Систем снабдевања сировином и њена циркулација на територији винчанске културе. Нарочита пажња посвећена је сировинама које су добављане изван граница простирања винчанске културе. Путеви којима је сировина стизала се могу пратити и на тај начин реконструисати односи винчанске културе са осталим, нарочито северним суседима винчанских заједница.

2. Технолошке особине винчанске кремене индустрије, засноване на динамичкој реконструкцији операционих ланаца, одражавају стабилну традицију у оквиру великих друштвених целина.

3. Морфолошко проучавање ретушираног оруђа показује дијахроне промене током еволуције одређених подручја винчанске културе. На основу микроскопске анализе винчанских алатки закључено је да се разлике у функцији могу довести у везу са просторном диференцијацијом насеља и неким променама у начину привређивања.

Шандор Бекењи (Будимпешта)

Налази животињских костију са ископавања у Винчи 1978-1984.

(Sandor Bokonyi: "Tierknochenfunde der neusten Ausgrabungen in Vinca 1978-1984")

Аутор закључује да је главни разлог одгајивања животиња на Винчи прибављање меса за исхрану. Најзаступљенија врста је припитомљено говече са 80-85%, а овца, коза и свиња чине 6-8%. Напомиње се да су коришћени и секундарни производи ових животиња, као на пр. млеко и вуна, док је пас (1%) могао бити вишеструки помагач човека. За говече као грло за вучу нису добијени поуздани подаци досадашњим ископавањима на Винчи.

Борислав Јовановић (Београд)

Винчанска култура и почетак коришћења метала на Балкану

(Borislav Jovanovic: "Die Vinca-Kultur un der Beginn der Metallnutznung auf dem Balkan")

Сировине за металургију бакра раног енеолита на Балкану биле су обезбеђене у рудницима као што су Рудна Глава у североисточној Србији (винчанска култура) или Аи Бунар у бугарској Тракији (Караново VI са могућношћу почетка експлоатације у Каранову V). Технологија раног рударства бакра на Балкану проучена је готово до појединости на оба наведена рудника.

У винчанској култури је постојао, иако још увек недовољно документован, затворени производни круг примарне металургије бакра: сировинска база (Рудна Глава), прерађивачка технологија (Горња Тузла, Селевац, Фафос), финални производи (оставе из Плочника, ситне алатке из Горње Тузле, перле са Гомолаве, наруквице из Дивостина и Гомолаве).

Увођење примарне металургије бакра у винчанској култури одиграло се у време градачке фазе, која је првенствена одлика јужне н поморавске варијанте. Постављена, према М. Гарашанину, између завршне етапе млађе винчанске културе (Винча - Тордош II, тј. Винча B2) и прве фазе млађе винчанске културе (Винча - Плочник 1, Винча C), градачка фаза јасно обележава типолошки прелом који дели старију од млађе винчанске културе. Ово поуздано типолошко разграничење потврдиле су у потпуности керамичке оставе са Рудне Главе. Градачка фаза уводи и територијалну поделу у металуршку активност винчанске културе. Стога подела винчанске културе у археометалуршком погледу подразумева металуршку провинцију, чија је основа представљена градачком фазом, и агрикултурну провинцију, коју у ужем Подунављу чини млађа фаза "класичне" винчанске културе.

Увођење метала у употребу у винчанској култури није последица утицаја са стране, већ првенствено служи задовољењу потреба локалне производње. При томе се истиче пресудна улога бакром богатих области.

Апсолутни датуми за појаву најраније металургије у винчанској култури су до сада опредељивани према одговарајућим терминима за градачку фазу, односно прву етапу млађе винчанске културе. 14С датум, добијен са Рудне Главе, износи 4.270±105, док са извршеном калибрацијом ставља почетак рударства, а самим тим и металургије у винчанској култури, приближно на почетак, или бар у прву половину V миленијума старе ере. Али треба имати на уму да тек серија 14С датума са Рудне Главе или сличних налазишта, може поузданије одредити њихову апсолутну старост.

Живко Микић (Београд)

Лепенски Вир и проблем неолитизације у антропологији

(Zivko Mikic: "Lepenski Vir und das Neolithisationsproblem in der Antropologie")

Антрополошки остаци, који су откривени у самом насељу, јер некропола није утврђена, пружили су могућност да се протонеолитска култура и њена трансформација до типичног неолита испита са више аспеката. Међутим, највећа потешкоћа за антрополошку реконструкцију на Лепенском Виру лежи у чињеници да су само поједине индивидуе сахрањене у оквиру насеља, тако да нам недостаје потпуни антрополошки пресек његовог становништва. Постоји могућност да је већина становника сахрањена на неком другом месту, или да уопште није сахрањена у класичном смислу.

Процес неолитизације, свакако и на антрополошком плану, могао је почети крајем млађег дела класичне фазе (Лепенски Вир I), јер је већ тада почео да се мења однос човека и његове средине. Он је свакако био завршен са почетком слоја раног неолита (Лепенски Вир III/а). Сасвим је јасно да новонастали антрополошки типови, за разлику од старијих који нису или су само делимично били стимулисани за даљу егзистенцију, постају носиоци културе: они показују њен директан антрополошки резултат, а не импулс миграције, тако да се може сагледати антрополошка промена као примарна последица неолитске културе и измењеног начина живота.

Владимир Лековић (Нови Сад)

Винчанизација старчевачке културе

(Vladimir Lekovic: "Vincanization of Starcevo culture")

Указујући на значај винчанске културе у прасторији Европе, а поготову на општеприхваћено мишљење о пореклу исте у оквиру Балканско-анадолског комплекса објашњеног успостављањем модела културне дифузије из Мале Азије "Градациона - сукцесивна миграција" аутор преферира локални развој, трансформацију, винчанске из старчевачке културе. Издвајањем две основне групе у оквиру винчанске културе, северну и јужну, са граничном зоном у висини ушћа Јужне и Западне Мораве аутор је усмерио своје анализе ка северној групи, препознајући при том све постојеће локалне варијанте ове културе. Основе за предложену радну хипотезу аутор је нашао на првом месту у непостојању, са данашњег знања археолошке науке, старије-винчанских локалитета изван територије распростирања класичне старчевачке културе те сагласно томе на изразитом присуству континуалних појава како у материјалној тако и у духовној сфери истражених културних остатака старчевачке и винчанске културе. Указује на истоветан географски положај старчевачких и рановинчанских насеља, њихов хронолошки след, истоветност форми стамбених објеката као и значајну сличност у начину сахрањивања прихватајући при том пораст популације. Потврђује се, затим, истоветна основа привређивања са указивањем на раслојавање друштва, развојном линијом производње оруђа и оружја од разнородног материјала те техничко-технолошким иновацијама започетим у оквиру Старчева II b. Скреће се пажња на континуитет у духовној сфери (развој фигурина, жртвеника-олтара, амулета и сл.). Посебну пажњу аутор указује на керамички орнаментални миље који је истоветан како у Старчевачкој култури тако и у Винчанској само изведен у другачијој техници. Том приликом указује на знатну појаву биконичних керамичких форми у Старчеву II b те посебној врсти тамномрке-сиве биконичне керамике као гласнике винчанске керамичке индустрије.

На основу предложених битних карактеристика феномена континуитета аутор сматра да се трансформација Старчевачке у Винчанску културу одиграла у југоисточној Панонији и побрђима непосредно уз средњи ток Дунава, те да је Винча легитимни наследник старчевачке културе без икаквих утицаја са стране.

Драга Гарашанин (Београд)

Винча на прелазу из средњег у касни неолит

(Draga Garasanin: "Vinca am Ubergang vom mittleren zum spaten Neolithikum")

Решавање овог проблема везано је за однос старчевачке и винчанске групе. У вези са тим указано је на постојећа мишљења у том смислу: од једностраног аутохтонизма до исто тако једностраног дифузионизма. Анализа археолошког материјала, при чему су узети у обзир налази из саме Винче као и са других насеља, показује да у Винчи не постоји непрекинути континуитет старчевачког насеља укључујући и тзв. гробницу са дромосом. На другим локалитетима, у вези са археолошком грађом и редефиницијом ауторовог појма Старчево III (Милојчић Старчево IV), показано је да се може рачунати са делимичном еволуцијом, нарочито неких облика и техника обраде керамике, према винчанској групи. С друге стране, битне разлике између старчевачке и винчанске групе у свим аспектима њихове материјалне и духовне културе, а делом и у економици, показују да је континуитет само једна од компонената у формирању винчанске групе. Посебно је указано на могућност даљег регионалног одржавања сликане керамике, везане пореклом за старчевачку групу, у току каснијег периода. Ова се појава данас још увек не може сагледати у свим својим детаљима.

Богдан Брукнер (Нови Сад)

Типови и модели насеља и стамбених објеката винчанске групе у Подунавској Низији

(Bogdan Brukner: "Typen und Siedlunges modellen und Wohnobjekte der Vinca-Gruppe in der Panonischen Tiefebene")

Чињеница је да у "Панонској Винчи", за коју се веровало да представља јединствену еколошко-економску и социолошку целину, постоје микрорегионалне зоне са географско-топографским и друштвено-економским специфичностима.

Проучавања микрорегионалних разлика дала су прве почетне резултате. Тако, на пример, винчанско насеље на Гомолави подигнуто је на плодној ливадској тераси која се наталожила на лесну подлогу. Повољни услови утицали су на општи просперитет у насељу. Ове продуктивне околности уживала су и друга насеља у Срему - Јаково, Обреж итд. Међутим, истраживања у јужном Банату показују другачију слику живота. Насеља винчанске групе су смештена на мочварно-водоплавном терену, у окукама и рукавцима Тамиша, на сиромашној чернозјом подлози. Стандарди живљења су много једноставнији него на Гомолави. Лов на дивље животиње увелико премашује коришћење доместицираних животиња.

Јелка Петровић (Нови Сад)

Прилог проучавању аутохтоних претходника винчанске културе у Срему

(Jelka Petrovic: "A Contribution to the Study of Autochtonous Predecessors of the Vinca Culture in Srem")

После сумираних резултата на истраживањима старчевачке културе у Праисторији југословенских земаља 1979. године, није се открило ништа битно што би изменило наша досадашња сазнања о хронологији и генези ове групе. Међутим, известан напредак је начињен у проширењу постојећих података на налазиштима у Срему: Златара код Руме и Голокут код Визића.

Значајну категорију налаза на овим локалитетима представља керамика, која се по фактури може, као и на другим старчевачким насељима, разврстати у три групе: грубу, обичну и фину. На Голокуту преовлађује груба керамика. Заступљени су лонци: лоптасти, заобљени и благо биконични и зделе: лоптасте, полулоптасте и коничне профилације. У обичној и финој керамици поред лоптастих и полулоптастих истичу се пехари на шупљој нози и зделе коничне и биконичне профилације.

Према својим типолошким одликама керамика старчевачке културе на Голокуту припада њеној завршној фази, Старчево III по Д. Срејовићу и М. Гарашанину, односно спиралоид B по С. Димитријевићу. То потврђује већа заступљеност спиралних мотива на финој керамици и појава биконично обликованих судова. Ова значајна типолошка одлика нарочито је честа на зделама биконичне профилације са мало разгрнутим ободом и наглашеним дном, а ретка на сликаним пехарима на нози. Груба керамика је по правилу заступљена са типичним облицима за старчевачку културу. Из тога се може закључити да се биконично моделовање јавља као резултат страних утицаја. Другим речима, могуће је да у ово време почиње живот на најранијим Винча А-B1 насељима у зони ушћа Саве у Дунав.

О карактеру међусобних утицаја и додира између касне старчевачке и ране винчанске културе у Срему, односно на Голокуту, за сада немамо сигурне податке. Не може се тачније рећи колико је у питању непосредни додир или унутрашњи развој старчевачке културе на Голокуту, настао под снажним утицајем раних винчанских насеља. Када би се овај однос могао ближе објаснити, био би јаснији процес образовања касног неолита у Срему. У сваком случају примери Голокута, Златаре, Баштина код Обрежа и Тржнице у Винковцима, показују да је у Срему постојала снажно заступљена касна фаза старчевачке културе и да је то староседелачко становништво највероватније активно учествовало у образовању популација касног неолита, винчанске културе, током друге половине V миленијума.

Саво Ветнић (Светозарево)

Најранија насеља винчанске културе (Прото-винча) у долини Мораве

(Savo Vetnic: "The Earliest Settlements of the Vinca Culture (Proto-Vinca) in the Morava Valley")

По гашењу старчевачког насеља у Дреновцу, након што су почели да се таложе стерилни седименти, који ће, до подизања винчанског насеља, досећи 1 m дебљине, на једном делу (Сектор V) насељава се скупина нових становника. Они граде полуукопано станиште, издвојено као грађевински ниво Дреновац I е, који је као непозната хронолошка и културна појава на прелазу из старчевачке у винчанску културу у Поморављу окарактерисан као "дреновачка фаза".

Под лепом станишта су нађени статуете и 17 керамичких фрагмената. Истоветни налази се не срећу на осталим деловима као самостална појава, већ измешани са раним винчанским материјалом. Укупно је, у свим секторима, прикупљено 44 фрагмената. Статуета је стубастог типа (Т. III, 1-3). Глава није рашчлањена, а тело је калемасто сужено у струку. Очи су приказане урезима, док је нос рожастог облика. Лице уоквиравају урези у виду обрнутог латиничног слова "U", а теме венац од тачкастих убода. На доњем конусу се налазе урези, у виду крајева прегаче. Фрагменти су сиви, као последица коришћења туцане камене прашине за ојачање зидова. Припадају зделама (Т. I, 1-6), лонцима (Т. I, 7-10 и II, 1-4) и судовима-спремницама (Т. II, 5). Украшени су импресо мотивима (Т. III, 4-7, 9-10, 12 и IV, 2), жигосањем (Т. IV, 1-2), канелурама (Т. IV, 8, 11-12) и комбинацијом више техника и мотива (Т. IV, 3-6, 9-10).

Овакав материјал се среће као самостална појава у Слатини (Параћин), а измешан са винчанским у Страгарима, Супски и Винчи. На старчевачким насељима се не јавља као продукт даљег континуираног развоја старчевачке културе, већ припада, као познија стратиграфска појава, новом раздобљу, које почиње тек по распаду старчевачке културе, па се може означити као Прото-Винча.

Миленко Богдановић (Крагујевац)

Каснонеолитско насеље у Дивостину

(Milenko Bogdanovic: Die spatneolithischen Siedlungen in Divostin")

Неолитско насеље у Дивостину обухвата површину око 150.000 m2. У периоду између 1967. и 1971. године археолошки је истражена површина од 2.480 m2. Према културно стратиграфским односима ово насеље одговара протостарчевачкој култури (Дивостин I), као и каснијој винчанској култури (Дивостин II). На основу хоризонталне и вертикалне стратиграфије, фаза Дивостин I има 3 потфазе - Дивостин Iа, Ib и 1с, а фаза Дивостин II има 2 потфазе - Дивостин IIа и IIb.

Аналогије овог насеља су постављене према архитектонским сличностима у Винчи, Бањици, Кормадину, Гомолави и Опову. Међутим, за поједине керамичке форме, као и за антропоморфне фигурине, не налазе се аналогије на другим локалитетима винчанске културе. Аутор закључује да насеље Дивостин IIb спада у задњу развојну фазу винчанске културе, тј. у фазу Винча D3.

Благоја Китаноски, Драгица Симоска, Борислав Јовановић (Прилеп-Битола-Београд)

Култно место на налазишту Врбјанска Чука (с. Славеј) код Прилепа

(Blagoja Kitanoski, Dragica Simoska, Borislav Jovanovic: "Der Kultplatz auf der Fundstatte Vrbjanska Cuka bei Prilep")

Народни музеј у Прилепу је обавио заштитна ископавања на праисторијском насељу-тумби, Врбјанска Чука у близини града (1979-1982), откривеном иначе током рекогносцирања музеја у 1977. год. Већа грађевина откопана је том приликом у центру тумбе. Унутрашњост грађевине је била јединствена, без преграда и ту се налазио култни објект - жртвеник знатних димензија, изведен у техници плетера и лепа. Овај објект је представљао сложену конструкцију, састављену од већег четвороугаоног простора (2x2 m), као и четири мања, такође правоугаона реципијента, постављена у низу у правцу југозапада. Зидови четвороугаоног (централног) жртвеног простора нису били очувани у целости. Посебну пажњу привлаче масивни, рељефни украси, са крупним, троугаоним зупцима, који најближу паралелу имају у сличним украсима око прозора на моделима кућа из Породина или на ножицама жртвеника тог периода.

Четири бочна реципијента била су подигнута на некој врсти заједничког постамента, у укупној дужини око 2 m, са средњом висином око 0,25 m. У њима није било посебних налаза, док су у централном жртвенику, осим керамичких уломака, била заступљена у мањем броју оруђа од камена и кости.

Према овим и другим подацима, грађевина на Врбјанској Чуки је прво поуздано одређено светилиште у старијем неолиту Пелагоније, као и Централног Балкана. У релативно хронолошком погледу стамбени хоризонт са светилиштем припада фази Велушка тумба - Породин I/II, што углавном одговара Анзабегову 1с-II, односно у Подунављу Старчеву IIа.

Досадашњи налази култних места у Повардарју, Подунављу и Поморављу или источном Балкану, говоре о њиховом двојаком карактеру. Постоје култна места архитектонски уобличена (нпр. Врбјанска Чука или Кормадин - Јаково), чији су објекти већих димензија, израђени од лепа, по унапред одређеном распореду. Друга врста је пре обележена покретним објектима, као што су модели кућа, мањи олтари, минијатурни столови и фигурине. Домаћа култна места су подизана у оквиру стамбених зграда, док су светилишта посебне грађевине, са култним објектима који служе потребама целог насеља. Врбјанска Чука је изузетан пример ове друге намене и одговара сложеној друштвеној структури ове неолитске заједнице, чија су веровања исказана одређеним ритуалним поступцима.

Јанош Макаи (Будимпешта)

Проблем Протовинче у светлости нових истраживања

(Janosz Makkay: "The Protovinca Problem - as seen from the Northernmost frontier")

У европској археологији се већ дуго расправља о проблемима финалне фазе културе Кереш (Koros)-Старчево и порекла винчанске културе. Опште је прихваћена чињеница да финалну фазу Кереш– Старчево смењује развијена винчанска култура (Винча А).

Новија истраживања у долини Керешa у Великој мађарској равници су показала да насеља не садрже керамички материјал ране фазе културе Кереш– Старчево. Материјал из појединих објеката се повезује са декорисаном керамиком типа Alfold Linear Pottery (ALP) који се може приписати најранијој ALP фази тзв. Szatmar II периоду или раној фази ALP. Истражени објекти дали су такође и керамику фазе Прото-Винча, углавном биконичних здела и постоља средње висине. Керамика ALP понекад недостаје у објектима који садрже материјал култура Кереш-Старчево и Прото-Винча.

Постепено продирање протовинчанског материјала може се потврдити на најмање осам локалитета у долини Кереш-a. Тако се протовинчански период јавља као прелазни период и наводи на закључак да се винчанска култура развијала локално, и то у срцу Кереш-Старчево комплекса, који се у Мађарској простирао дуж долине Кереш-a.

Бохуслав Новотни (Братислава)

Винча и Словачка

(Boguslav Novotny: " Vinca und die Slowakei")

Говорећи о значају открића Винче пре осамдесетак година, аутор истиче значај винчанске идолопластике. Потом су интерпретиране карактеристике Luzianky групе. Аутор сматра да сврставање ове културне групе у протоленђелски хоризонт не одговара правом стању ствари, него да са Luzianky групом почиње права/класична ленђелска култура у Словачкој.

Јурај Павук (Нитра)

Генетске и хронолошке везе винчанске културе и неолита и енеолита у Средњој Европи

(Juraj Pavuk: "Genetische und chronologische Beziehungen der Vinca-Kultur zum Neolithikum und Aneolithikum Mitteleuropas")

Предмет рада је проучавање улоге винчанске културе у формирању и развоју средњоевропске културе. Поређење типова насеља, архитектуре и керамичког инвентара винчанске културе са насељима и инвентаром из области Тисе и трансданубијског дела Карпатског басена показује да су, у принципу, све три области имале аутономан развој са различитом материјалном културом. Генетску везу средњоевропских са винчанском културом најбоље документује керамика из времена формирања ленђелске културе, која је са Балкана пренета уз помоћ културе Малог Коренова и Сопота, а не директно са винчанске територије. Винчанска култура се, у ствари, није директно граничила са типичним средњоевропским културама, па томе одговара и ниво њихових односа.

Многобројни импортовани предмети указују на синхронизовани развој винчанске културе са културама у области Тисе и у осталим деловима средње Европе. Све битне измене су се одиграле синхроно, али са територијалним одступањима. Актуелно је решење питања краја винчанске културе и њеног наслеђа у области Тисе, јер изгледа да она више није постојала у време Ленђела III-IV, Tiszapolgar и Bodrogkerseztur култура.

Упркос чињеници да се керамика винчанске културе не може лако типолошки диференцирати, као керамика средњоевропских група, она и даље остаје главни посредник синхронизованог развоја Средње и Јужне Европе. С друге стране, помоћу ње је Средња Европа одржавала контакт са југоистоком.

Иван Павлу (Праг)

Култура ране линеарне керамике у Чешкој

(Ivan Pavlu: "Early Linear Pottery Culture in Bohemia")

Развијена неолитска култура са специфичним археолошким инвентаром који делимично подсећа на ранонеолитски материјал карпатског басена (Старчево, Кереш, Methelek ), као и на материјал југоисточног дела Балкана (Прото-Сескло), јавља се на релативно широком подручју средином шестог миленијума (5500 пре н. е.). Сви покушаји да се објасни њено порекло и еволуција су остали у границама хипотеза.

Рана линеарна керамика, до сада није била издвајана као посебна култура, упркос упечатљивим разликама археолошког материјала, који је разликује од следећих периода линеарне керамике. Генетске везе са даљим развојем су неоспорне и могу бити повезане са општим ранонеолитским појавама. Основа, коју је пружила најранија линеарна керамика за цео даљи развој, мењала се у појединим подручјима, док су се значајније промене археолошког инвентара догодиле на малој територији, која са почетком Zeliezovce културе показује велики напредак.

Распоред насеља указује да најранија линеарна керамика продире у Чешку споља, и то или из северних или из централних и јужних делова Моравске. На свом почетку овај период обилује разноликим керамичким облицима, као и орнаменталним мотивима који су опстали кроз цео развој.

Главни керамички облици су зделе на високим постољима, сферичне и хемисферичне посуде, боце, велике хемисферичне посуде за складиштење. Главни орнаментални мотиви су лукови, валовнице, двојне спирале, цик-цак линије и меандри из којих се касније развијају ромбоиди и мреже. Култура ране линеарне керамике је запажена по својој специфичној орнаменталној техници глачања фине керамике, коју срећемо на потезу Bina - Biczke - Zopy - Nove Dvory. Украшавање грубе керамике барботином, финим урезима и отисцима прстију, као и технологија израде керамике која подразумева органске примесе, касније је напуштено и замењено другим техникама.

Малобројност налаза не дозвољава нам да правимо детаљну хронологију за цео период. Четири фазе, које су одређене за Словачку, чини се да јасније осликавају релативну хронологију и у удаљенијим регијама. У исто време очигледно је да се овде срећемо са једним дужим периодом, пошто је у Bylanu установљено постојање најмање седам насеобинских нивоа, а рана линеарна керамика се појављује и пре најстаријих слојева на овом локалитету.

Може се тврдити да култура ране линеарне керамике није настала на једном месту. Постоји неколико различитих путева продора анадолско-медитеранског становништва. Њихов утицај можда резултира неолитизацијом доњег Подунавља, Балкана и Потисја. Ова нова популација је довела до промена на различитим нивоима (Винча, Alfold Linear) али и до појаве сасвим нових култура (линеарна керамика) у ненасељеним подручјима. Мигранти су носили са собом утицаје из региона кроз које су прошли, што би могло да објасни и толико старчевачких елемената у грубој керамици ране линеарне керамике.

Култура ране линеарне керамике остаје једини познати израз неолитизације централне Европе, упркос чињеници да је процес неолитизације медитеранских подручја Европе завршен још у првој половини 6. миленијума.

Васил Боронеанц (Букурешт)

Локалитет Скела Кладовеи: проблеми прелаза културе Криш-Старчево у винчанску културу

(Vasile Boroneant: "Le site de Schela Cladovei: problemes poses par la transition de la culture Cris Starcevo a la culture Vinca")

На локалитету Скела Кладовеи, који се налази узводно од акумулационог језера за хидроелектрану Ђердап II, било је могуће вршити ископавања све до финалне етапе радова на овој хидроелектрани. Радовима који су вршени унутар граница Скеле Кладовеи руководио је од 1982. г. аутор овог чланка.

После података о положају и месту локалитета аутор даје стратиграфски преглед слојева - најстарији епипалеолитски слој, са четири хоризонта културе Скела Кладовеи-Лепенски Вир, покривен је неолитским слојем који чине два насеља из почетне и средње фазе културе Старчево-Криш. Касније су издвојене још две фазе, и то Прото-Старчево-Криш (Прото-Сескло) и прелазна фаза ка винчанској култури. Насеље Прото-Криш-Старчево лежи директно на последњој фази насеља Скела Кладовеи-Лепенски Вир. Изнад ових слојева је слој са материјалом из неолита, бронзаног и гвозденог доба. Најмлађи слојеви садрже материјал дако-римске и феудалне епохе.

Слој са остацима карактеристичним за прелазну фазу из културе Криш-Старчево у винчанску културу покрива површину дугу око 2 км , широку 500 m. На овој површини видљиви су остаци одбрамбеног рова или бедема, затим остаци станишта, огњишта овалног или скоро правоугаоног облика прављених од облутака.

На основу стратиграфије овог културног слоја, керамике, као и типова алатки од камена, аутор сматра да овај хоризонт припада финалној фази културе Криш-Старчево и прелазној фази ка винчанској култури.

На основу овога могло би се претпоставити да је винчанска култура настала на обе стране Дунава, и то па основи коју чини култура Криш-Старчево, као последица развоја економије и промена које су се одиграле у балканско-анадолском свету.

Еуген Комша (Букурешт)

Односи Винча-Тордош културе са културама из области Доњег Дунава

(Eugen Comsa: "Les rapports de la culture Vinca avec les cultures de la zone du Danube inferiur")

Заједнице винчанске културе на југу Баната већ у самом почетку су дошле у контакт са заједницама културе Старчево-Криш на западу Олтеније.

У следећем периоду винчанске заједнице су се прошириле ка северу Баната, у област југозападне Трансилваније. Културни хоризонти у Вербичоари где су констатоване развојне фазе Винча А, В 1 и В2, сматрају се јединственим за ову територију.

У југозападној Трансилванији у почетку културе Винча-Тордош констатовани су контакти са заједницама културе Дудешти из Мунтеније, док је Вадастра култура у Олтенији формирана на основи у којој је било елемената Винче В 1. Даљи развој Вадастра културе тече паралелно са Винчом В 2, С 1 и С 2 на суседним територијама.

Контакти носиоца винчанске културе са популацијама Бојан културе остваривани су дуж доњег тока реке Олт и из правца југоистока Трансилваније ка западу ове области.

На југозападу Олтеније, на основи која је углавном припадала винчанској култури, формира се Салкуца култура.

Култура Гумелница у Мунтенији развила се директно из финалне фазе Бојан културе (трансформација Бојан-Гумелница).

Хенриета Тодорова (Софија)

Кућа Винча D периода откривена у Подуену у Софији

(Henrieta Todorova: "Ein mittelaneolithisches Haus aus Poduene (Sofia) aus der Vinca D2 Zeit")

У априлу 1988. г. у предграђу Софије, Подуену, истраживана је кућа из периода Винча D. Подручје Подуена представља део неплављене терасе Софијског басена, која се овде, на ивици Перловске реке, издиже око 4 m. Земљаним радовима захваћен је северни зид куће, али су даља оштећења спречена. Многобројни изгорели остаци оплате са зидова указују да се ради о згради уништеној у пожару. Испитивање објекта је показало да је очуван радни простор једне правоугаоне средњонеолитске куће, димензија 4 х 5 m. Кућа је највероватније била изграђена на ниском кољу, са дрвеним подом и зидовима дебљине 0,20-0,30 m. Пећ која се налазила у кући је добро очувана. Компликоване је конструкције, са бочним џеповима, укопаним питосима и направом за млевење брашна, са уграђеним млинским каменом. Око пећи су откривене 33 посуде, од којих се један део вероватно налазио на тавану куће. Керамика светлоцрвене боје украшена је канелурама и урезима. Најближе паралеле се могу наћи на неолитском насељу у Супској. Керамика из околине куће је црна и показује небитне типолошке разлике. Пронађени комплекс указује на локалну варијанту винчанске културе (Винча D), која се у Софијском басену меша са малим бројем елемената Каранова V, што пружа значајан ослонац за датовање Винче D. Подаци о C14 анализама показују одступање уобичајено за ово доба.

Петја Георгијева - Софија

Периодизација културе Криводол-Салкуца-Бубањ

(Petja Georgieva: "Periodtization of Krivodol-Salcuta-Bubanj Culture")

Овај извештај разматра проблеме порекла, развоја и краја Криводол-Салкуца-Бубањ културе. Периодизација је заснована на типолошкој анализи керамике као и анализи стратиграфских података.

Рани период развоја културе је представљен на насељима Ђаково и Пекљук. Карактеристика овог периода је керамика са орнаментима изведеним урезивањем и сликањем графитом. Овај период још увек није констатован на до сада публикованом материјалу из Румуније и Југославије. У току следећег периода имамо и даље графитну керамику, док урезани орнамент нестаје. Материјал који припада овој фази налазимо на локалитетима Западне Бугарске, Србије и Румуније. У трећој фази развоја ове културе уочава се опадање графитног сликања, док се повећава број примерака сликаних у пастелним бојама. Финални период културе представљен је насељима Салкуца III, Ребарково, Шуплевац и Црнобуки. У овој фази запажају се најранији продори страних културних елемената у североисточним крајевима простирања ове културе.

Мишел Сефериадес (Париз)

Винча и грчка археологија

(Michel Seferidaes: "Vinca et l'archeologie grecque")

Бројна ископавања и истраживања која су вршена последњих година у Подунављу, на Балкану и у егејско-анадолским областима, знатно су унапредила знања о винчанској цивилизацији, нарочито о њеном пореклу, бројним аспектима њеног развоја, распростирању и њеној улози у дугој и комплексној историји неолитских и халколитских друштава источне и југоисточне Европе.

Улога грчке археологије у решавању ових проблема је од велике важности.

Новија ископавања у источној Македонији (Sitagroi, Dikili Tash и др.) и у Тесалији (Plateia Magoula, Zarkou, Makrishori и др.) показују да се за средњи неолит северне Грчке може везати само један хоризонт са црном керамиком који је без икаквог анадолског утицаја, а који одговара експанзији (или бар јаким утицајима) из области средњег Подунавља, односно винчанске културе, и то све до северних обала Егеје.

Јанис Асланис (Атина)

Утврђења у северној Грчкој у бакарно и рано бронзано доба

(Iannis Aslanis: Befestigungsanlagen in Nordgriechenland von dem Chalkolithicum bis zum Beginn der fruhen Bronzezeit")

Као што је познато, изградња утврђених насеља узрокована је низом социо-економских промена, које су се десиле у бакарно доба. Пошто је за њено спровођење било потребно много радне снаге и времена, потреба за таквим подухватом је морала бити заиста јака.

Утврђења су у северној Грчкој позната од прве фазе бакарног доба, Otzaki групе. Изграђена су према конкретном систему одбране. У поређењу са познатим насељима, откривен је мали број утврђења из бакарног доба, што одражава данашње стање истражености у северној Грчкој. Нешто више их је познато из раног бронзаног доба.

Алесандра Аспес (Верона) - Данијела Коки (Виаређо)

Енеолит у северној Италији

(Daniela Cocchi Genick, Aleksandra Aspes: "Das Aneolithikum in Norditalien")

Распоред енеолитских налазишта у северној Италији не разликује се у многоме од распореда неолитских налазишта овог подручја.

Поред бројних гробова јасно су утврђена само два енеолитска насеља, и то Le Colombare i Spilamberto. Ово чини потпуну супротност стању какво имамо у неолитском периоду. Спиламберто је, међутим, једино насеље директно повезано са својом некрополом.

Могу се констатовати различити погребни ритуали. На некрополи Riparo Valtenesi, на обалама језера Гарда, откривене су дрвене одаје за колективно сахрањивање, са јамама за кремацију, са огњиштима и оставама изгорелог зрневља, семења и воћа. Изгледа да погребни ритуал овде има одлике секундарног сахрањивања. Гробни прилози су већином огрлице.

У подручју доњег слива реке Chiese и Gambara погребни ритуал је сасвим другачији. Овај ритуал припада језгру Remedello комплекса и одлика су му појединачни гробови. На највећој некрополи Remedello di Sotto откривено је до сада 125 гробова. Мушки и женски гробови имају различиту оријентацију, а статус одрасле мушке индивидуе потврђује се бодежом као гробним прилогом.

Некропола Spilamberto у области Emilia дала је 39 гробова. Сви покојници су у опруженом ставу и имају приближно исту оријентацију. Тела су увек положена на леђа, док је посуда као прилог полагана код ногу. Ова група коју карактерише керамика са орнаментом крљушти и крчази са дршкама везује се за културе централне и јужне Италије - Rinaldone и Gaudo, али показује и видљиву везу са Remedello комплексом. C14 пробе стављају ову енеолитску групу у последње векове трећег миленијума старе ере.

Штефан Хилер (Салцбург)

Нова ископавања у Каранову

(Stefan Hiller: "Neue Ausgrabungen in Karanovo")

Аутор излаже резултате истраживања у Каранову 1984-1988. год. Истакнуте су разлике у садржајима културног слоја између површина истраживаних поменутих година и површина централног сектора који је истраживан 1957. године.

Посебно је обраћен однос Каранова и почетка винчанске културе. Приложени су и расположиви С14 датуми, где средња вредност за крај Каранова III износи 4400./4300. година. Додаје се да у то раздобље пада и почетак српског касног неолита (Винча А), што у Тесалији одговара ступњу Лариса-Арапи.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]