NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoAntropologija i etnologija
TIA Janus

Срби у источноевропској дијаспори

Љубивоје Церовић

Срби у Украјини

Прошлост српског народа, у различитим раздобљима, била је везана и за Украјинску земљу. Овде су у раном средњем веку, у Бојкији, живели преци Срба, пре него што су се одселили на Балканско полуострво. У Закарпатју, у средњем веку, српски деспоти имали су простране поседе. Трагајући за слободом, српски граничари из Поморишја и Потисја, половином 18. века, населили су области око Дњепра и Дона - Нову Сербију и Славјаносербију. Бежећи испред турске освете, после пропасти Првог српског устанка, вожд Карађорђе је са руководством устанка, нашао уточиште у украјинском граду Хотину. Од оснивања Одесе, у овом украјинском црноморском граду, Срби су имали значајну улогу у привредном, друштвеном и културном животу. Овај град је у време Првог светског рата постао средиште окупљања добровољаца, који су у саставу српских дивизија одлазили на Солунски фронт. У време Отаџбинског рата Срби су се против нацистичких агресора борили у саставу украјинских партизанских јединица.

Братска сарадња између два словенска и православна народа - Срба и Украјинаца - траје вековима. Она је темељ пријатељским односима двеју независних и суверених држава, Југославије и Украјине.

Бојкија - стари српски завичај

Прапостојбина српског народа - Бојкија налази се на западу Украјине. Простире се на карпатском подручју, на развођу река црноморског и балтичког слива. На северу захвата горњи ток Сана, притоке Висле, на југоистоку поречје Дњестра, до ушћа Ломнице, на југу до Тересве, притоке Тисе. На западу се простире до реке Уж. Скоро у целини, Бојкија се налази у Украјини, а сасвим мали део на тромеђи са Словачком и Пољском.

Бојкију као "стару постојбину" Срба половином 10. века први помиње византијски цар Константин Порфирогенит у свом познатом историографском делу "О управљању царством".

Према тврђењу више научника, Константина Јиречека, Ђорђа Сп. Радојичића, Бошка Стрике и других, преци Срба живели су на подручју Бојкије, иза Карпата, у данашњој Украјини. Одавде се у VI веку почињу да померају према Балканском полуострву, долином Тисе. До досељавања Мађара и померања Румуна према Поморишју, од Бојкије, односно од источнословенских племена до балканских пространстава, пружио се непрекинут етнички ланац који су чинили Срби.

Расправљајући о Бојкији као прапостојбини Срба, историчар Ђорђе Сп. Радојичић у раду "Јужнословенско-руске везе до почетка 18. века" истиче да су Срби, који су два и по века живели у новој домовини коју је више генерација безмерно волело, "помињали стару домовину, тамо на северу, где се исто тако лепо живело, чак много лепше него тада на Балкану". Ово казивање о старој домовини Срба забележили су, првом половином 10. века, сакупљачи обавештења за цара Константина Порфирогенита, када се припремао да напише поменуто дело.

Константин Порфирогенит наводи да су у старој постојбини два брата наследила оца који је био кнез. Један син је остао у завичају, а други, "узевши половину народа отишао Ираклију, императору Ромеја". Цар је "са радошћу примио Србе и дао им земљиште у области Тесалонике, где су се населили на подручју Сервије", дајући јој тада овај назив.

Из података које презентује Константин Порфирогенит, Ђорђе Сп. Радојчић извлачи закључак: "Срби су своју стару домовину називали Бојком, али и Србијом, српском земљом. Казивали су да су у њој били од давнина настањени". Срби у Захумљу су знали да је "њихов кнез од Висле".

Украјински историчари В. М. Мељник и Е. В. Шишкин у раду "Најранија етничка историја Јужних Словена", на основу података које даје Константин Порфирогенит, закључују да, "пошто се из постојбине није иселила сва маса српског становништва, већ је на Карпатима остао велики број Срба, односно Бојки, преостали у Карпатским горама Бели Срби и Бојки ушли су као етничка компонента у почетку у русински, а затим у украјински елеменат источног Словенства".

Да се Бојкија у раном средњем веку звала и Бела Србија, односно Србија, сведочи и назив њеног западног дела, према Тиси, који се вековима називао Српска земља, а сада Срибна, односно Сребрна земља.

Постоје различите претпоставке о пореклу назива Бојки. Више истраживача, међу којима и Н. А. Бескид, тврди да је словенско племе Бојки добило име по келтском племену Боји, које се временом повукло са овог подручја. Могуће је, образлаже своју тезу Бескид, да је међу Словенима остао некакав незнатан део племена Боја, који је, живећи усред владајућег народа, добио име Бојки, све док се није слио потпуно са општом масом и, пословенивши се, оставио своје име словенском племену. У прилог тврдњама о сродству садашњег становништва Бојкије са Србима, Бескид наводи низ заједничких топонима, као што су: Топла, Топлица, Дубрава, Коритник, Ломница, Мајдан, Луково, Лукавица, Каменица, Слатина итд.

В. М. Бегринец у раду "О Бојкијима и о њиховом пореклу" наводи да су Бојки директни потомци Бојиска, који су, "прошавши територију савремене Украјине с краја на крај, узели учешћа у етногенези Словена, сачувавши при томе свој етнички назив у поједностављеном облику".

Савремени украјински истраживач М. Л. Дудаш у књизи "Бојковштина" образложење везе о пореклу Бојки почиње питањем: "Није ли могла постојати у далекој прошлости нека група Словена која је носила име Бојки?" Они су се могли, наставља Дудаш, са неким огранком Срба преселити на Балкан, "остављајући собом етнички назив, који се утврдио као територијални назив за њихову некадашњу територију". Могуће је да се у неком времену овај назив пренео и на становништво које је насељавало поменуту територију, сачувавши се до данас у називу украјинске етничке групе Бојки.

У блискости становника Бојкије у Украјини са Србима на Балканском полуострву, говори у својим антрополошким радовима украјински научник В. Б. Бунак. На основу свестраних вишегодишњих истраживања, дошао је до закључка да се у Бојкији наилази на антрополошки тип близак Јужним Словенима, односно Србима.

Питањем говора Бојки бави се и "Карпатски дијалектолошки атлас", у којем се наводи да су још у 19. веку слависти обратили пажњу на присуство карактеристика које повезују украјински са јужнословенским језицима, првенствено са српским језиком. У говору Бојки налази се мноштво речи које су општепознате у српском језику, а "којих нема у украјинском језику на истоку од Дњестра".

Поседи деспота Стефана Лазаревића

После осам векова, Срби се поново помињу у Бојкији. Било је то у време када је српски деспот Стефан Лазаревић добио поседе у Бојкији, чије се седиште налазило у Мукачеву.

Продор Турака крајем 14. века у српске земље условио је сеобе Срба на подручје Панонске низије, у Угарску. Овде их прихватају угарски краљеви, јер су у њима видели живи бедем који ће обезбеђивати јужне границе Угарске према Турцима. Пошто се после Ангорске битке 1402. године ослободио турског вазалства, добивши од византијског цара деспотску титулу, Стефан Лазаревић се окреће угарском краљу Жигмонду, признајући његову врховну власт. За узврат, добио је широм Угарске пространа имања и бројна утврђења, која поверава на управу српској властели. Властела у утврђења и на имања доводи оружану пратњу, али и народ који се склањао испред Турака.

На крајњем североистоку својих поседа деспот Стефан Лазаревић је добио властелинство у Мукачеву, на западу данашње Украјине. За кастелана Мукачева поставио је Николу Раца, односно Расцијана - Србина, јер су Мађари Србе називали Рацима. О кастелану и Србима први документ говори 1424. године. Други и последњи пут Никола Рац се изричито помиње 1430. године. Обе повеље као и она из 1429. године која се адресује само на кастелана Мукачева, говоре о отимању суседних поседа, а друга о бесправном убирању царина, што су биле честе појаве у средњем веку. Помињање кастелана Раца 1424. и 1430. године сведочи да је овај властелин управљао градом у време српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића.

Почетак владавине кастелана Николе Раца подручјем Мукачева историчар Петер Рокаи, у раду "О најранијим додирима Срба и Русина", ставља раније, а не у време првог његовог помињања. Наиме, мађарски историчар Пал Енгел почетак власништва деспота Стефана Лазаревића над Мукачевом ставља око 1423. године.

У настојању да лоцира период владавине Николе Раца над утврђењем Мукачевом, Петар Рокаи условно помера унапред године које су претходиле, полазећи од податка да је претходни кастелан Ладислав Палоци последњи пут поменут 1419. године. То значи да се година почетка управљања Николе Раца Мукачевом налази између 1419. и 1424. године. Што се тиче последње године његове управе, датум треба тражити између његовог последњег помињања 1430. и првог помињања наследника Ладислава Гестија 1433. године.

Становништво овог подручја били су православни Русини, чији су преци ову област насељавали вековима.

Нова Сербија

Сплет различитих околности претходио је сеобама Срба из Војне границе половином 18. века у Украјину, која се налазила у саставу Руског царства.

Губећи из дана у дан поверење у бечки двор, не желећи да дођу на власт угарског племства, изложени прогонима сваке врсте, пре свега однарођавању, Срби су у православној словенској Русији видели "обећану земљу", у којој ће наћи заштиту и нови завичај.

Интересовање Русије за православно и словенско становништво на балканско-панонском простору имало је у основи, сем емотивних, и стратешко-политичке разлоге који су били у функцији остваривања интереса на југу Европе. Поред ових разлога, Срби су, као организовани ратнички народ, били погодни за обезбеђивање јужних граница Русије према Турцима и Татарима, односно за остваривање давнашње жеље ове моћне царевине да избије на обале Црног мора.

Идеја о сеоби Срба у Русију јавила се у годинама које су уследиле после Велике сеобе. Прве исцрпније вести о Србима у јужној Угарској послао је царском руском двору кнез Прокопије Богданович Возњицин, руски посланик у Бечу, представник Русије на преговорима о закључивању мира између хришћанске коалиције и Турске, у Карловцима 1699. године. Тада је боравио у неколико манастира на Фрушкој гори, где је сазнао о жељама Срба.

У време Ракоцијевог устанка (1703-1711), када су Срби као народ били егзистенцијално угрожени, њихови представници почињу да се обраћају руском цару, тражећи да их прими под своје окриље. Појединци су почели да одлазе у Санкт Петербург како би цару изложили своје жеље и захтеве. Тако је већ 1704. године Пана Божић, обрштар из Титела, отишао у Русију да замоли цара Петра Великог да Србе прими за своје поданике. Срби су, истиче Божић, "увек на служби против муслимана без сваке плате и требовања за једино православље".

Када је Петар Велики почео 1710. године припреме за рат против Турске, Јован Текелијам, обрштар Поморишке границе из Арада, и Вулин Илић, обрштар Потиске границе из Сегедина, послали су писмо Петру Великом у којем га моле "да помисли и о њиховој српској земљи". Са своје стране они нестрпљиво чекају "да пожуре службом својом за свога православнога цара". Ова двојица су 1712. године, заједно са својим врховним обрштаром Мојсијем Рашковићем, руском цару понудили да са 10.000 граничара заједно крену на Турке. То је било у складу са позивом руског цара, упућеном свим хришћанима да се укључе у рат који су Руси повели против турака и Татара. Упркос свим позивима, одзив Срба није био велик, мада је у саставу руске војске био и један српски одред, којим је командовао капетан Јован Албанез.

Да би се подстакло досељавање Срба у Русију, основана је посебна царска комисија са широким овлашћењима, што је подразумевало све послове од врбовања, преко прихватања и смештаја досељеника на посебно одређена места, организовања насеља и њиховог укључивања у војно-територијални систем, до обезбеђивања насеља и њиховог укључивања у војно-територијални систем, до обезбеђивања финансијских средстава за ту намену. Руски цар Петар Велики је 1723. године упутио Јоана Албанеза у српске земље, мислећи на Војну границу у Потисју и Поморишју. Тада му је дао Позивну грамоту, којом се обратио свима који су били спремни да ступе у руску службу изражавајући решеност да формирају неколико коњичких пукова састављених од Срба.

Позивна грамота и акција Јована Албанеза дали су одређене резултате. Тако се 1724. године на подручју Украјине доселило око хиљаду Срба; формирана је Српска команда, која је 1727. године преформирана у Српски хусарски пук. После повратка из рата против Персије, пук је размештен између тврђава Тора и Линије, а српским војницима обезбеђена је земља за обраду. Српски хусарски пук организован је на начин који је много подсећао на систем Војне границе у Аустрији.

Следећи талас досељавања Срба на подручју Украјине уследио је 1747. године, када су дошли српски граничари из Поморишја на челу са Петром Текелијом, који је постао командант Српског хусарског пука, добивши велика признања од руског царског двора.

Пјотр Аврамович, како су Руси звали Петра Поповића Текелију, пронео је породично име од Немачке до Кавказа.

Међу Србима који су се у 18. веку одселили у Русију, Петар Текелија досегао је највиши чин и остварио блиставу војничку каријеру. У војну историју Русије је ушао половином 18. века и остао до данас. Унук Јована и син Ранка Текелије, заповедника Поморишке границе, рођен је 1720. године у Араду. Као 21-годишњи младић одлази на бојиште у време када је беснео рат за наслеђе аустријског престола. Уместо оца, предводио је арадску компанију. После седам година вратио се у Арад славом овенчан. Овде се повела расправа између оца и сина о томе ко ће командовати Компанијом у миру. Пошто је био истиснут, затражио је и добио "отпуст из аустријске службе" и отишао у Русију, где је примљен са поручничким чином.

По доласку у Русију укључен је у састав Српског хусарског пука. После неколико година, 1751. добио је чин капетана. До тог времена одлазио је више пута у завичај у Поморишје да врбује развојачене граничаре да пређу у Русију. Као "поузданик" руског цара, Текелија је био прогањан од аустријских власти, које су му на крају ускратиле гостопримство.

Нове војне успехе Текелија је постигао у руско-турском рату, који је отпочео 1757. године. У бици код Колиме био је тешко рањен. За заслуге у овом рату добио је чин потпуковника.

У руско-пруском рату главнокомандујући фелдмаршал Салтиков поверио је Петру Текелији команду над посебним "летећим одредом". У овом рату Текелија се истакао у бици за Берлин. У извештају генерала Чернигова је забележено: "Потпуковник Текелија са Српским пуком и Козацима, храбро је напао непријатеља о чему сведочи хиљаду заробљених". Од Врховне команде тражио је да буде награђен вишим чином. Пуковнички чин је добио приликом освајања Толберга, који је заузео Српски хусарски пук.

По завршетку Седмогодишњег рата 1763. године у коме се истакао, Петар Текелија је постао командант Српског хусарског пука. На челу ове јединице био је и у време када су руске снаге интервенисале у Пољској 1767. године. За "разборито командовање" Војна колегија га је унапредила у чин бригадира.

У новом руско-турском рату 1768. године посебно се истакао у бици код Хотина, када је извршен продор преко Дњестра.

Нове победе постигао је у Фокшану у Молдавији и Браили на Дунаву. После битке код Рјабаја Могиле, у којој се Текелија истакао, главнокомандујући Румјанцев, у рапорту царици, посебно истиче његов допринос победи. За заслуге у бици код Когула 1770. године добио је Орден Свете Ане И степена и унапређен је у чин генерал-мајора. На крају рата, 1774. године постаје генерал-пуковник и добија Орден Светог Георгија. Постављен је за војног команданта Новоросијског краја.

Устанак Јемељана Пугачова (1773-1775) усталасао је редове Козака и актуелизовао њихово питање. Реч је била о њиховом положају у Запорошкој Сечи. Пошто је централно утврђење Сеч опколио са јаким војним снагама, Текелија је сазвао скуп запорошких старешина и прочитао им Манифест царице Катарине II о укидању Запорошке Сече у Украјини. Првобитно јединствено негодовање Козака претворило се у међусобне поделе, да би се, на крају, помирили са судбином. Текелија је захваљујући свом богатом војно-дипломатском искуству успео да развојачи Запорошку Сечу "без проливања и једне капи крви". Ово је утрло пут организованој државној колонизацији и успостављању царске власти на овом немирном подручју.

У знак признања за умиривање Козака, Петар Текелија је од царице Катарине II добио Орден Светог Александра Невског . Нешто касније унапређен је у чин генерал-аншафа и постављен за команданта посебне армије од 18.000 људи, чији је задатак био да штити државне границе на обалама Црног мора.

На немирној руско-турској граници 1778. године поново је дошло до рата. Под командом кнеза Потемкина налазили су се Кримски корпус Суворова и Кавкаски корпус Текелије.

Усред ратног похода Текелија је несрећно пао с коња и тада је тешко повређен. Тиме је његова војничка каријера дефинитивно била завршена.

После пензионисања Петар Текелија се повукао у Новомиргород, "шанац који су пре три и по деценије населили његови земљаци из Цесарије". био је веома богат. На његовом имању радило је око пет хиљада људи. Почетком 1792. године, "својим славним делима и животу, конце постави. Јуначки обучен, на канабету седећи смерти је у очи погледао и умрео".

Потиска и Поморишка граница укинуте су 1741. године. Тада је питање сеобе Срба у Русију још више актуелизовано. Ово је подстицала и пропаганда коју су водили Срби у служби руског цара и конзуларни представници Русије у Бечу. По том задатку међу граничаре у Поморишју и Потисју долазили су поред поручника Петра Текелије и капетани Гаврило и Димитрије Перић. Поморишци, који су били најупорнији у жељама да се иселе у Русију, обратили су се руском посланику у Бечу грофу Бестужеву и замолили га да посредује код цара да их прими "због њихове храбрости, благочестија, сродства и неизмерне преданости руском цару". Извештавајући о овој молби руску царицу Јелисавету, Бестужев је нагласио: "Када је ствар дошла дотле, да бечки двор својевољно себе лишава храбре српске војске, то нам остаје да се прижељно постарамо да је придобијемо за себе".

Прву групу, са око 4.000 људи, из Поморишја и Потисја, али и других српских крајева, повео је у Украјину, другом половином септембра 1751. године, пуковник Јован Хорват. Претходно је на предлог Дворског ратног савета од царице Марије Терезије добио "отпуст из војске", као и пасоше за официре које је повео. Граничари су преко Токаја стигли у Кијев 10. октобра 1751. године.

Вођа сеобе Јован Хорват је крајем 1751. године дошао у Санкт Петербург, где је уручио молбу царици Јелисавети Петровној да Србима дозволи да се населе на територији Руског царства. После краћег времена, 24. новембра 1751. године издат је Указ царице Јелисавете "О примању у поданство Срба који желе да се населе у Русију и служе у посебним пуковима и одређивању на граници према турској страни погодних места за насељавање, о одређивању плате коњици према платама у хусарским пуковима и подређивању тих пукова Војној колегији". У Указу је још истакнуто да је жеља српских досељеника да живе и служе у држави исте вере, блиске по духу, традицији и језику. Нису наведени никакви други разлози, нити је поменуто незадовољство српских граничара изазвано развојачењем Потиске и Поморишке границе. У царичином указу је стајало: "И пошто насељавање тог народа који први пут долази у нашу царевину, како за нашу војну службу, тако и за умножавање станишта у пустим местима, никако другачије до врло корисно може бити, ми смо, премилостиво изражавајући нашу спремност да прихватимо тај народ указом од 13. јула ове године, нашем посланику грофу Бестужеву Рјумину наредили да поменутог пуковника Хорвата обавести да смо дали нашу царску сагласност, да ћемо не само њега и официре, него и све друге припаднике српског народа који пожеле да дођу у нашу царевину, све њих, као људе са којима нас веже иста вера, у службу и поданство наше примити".

Основна намера, изречена у Указу, била је да се досељеницима пружи сва могућа помоћ, "како би се, уживајући нашу царску милост, могли на најбољи начин, а својим породицама усталити на новом месту, тако да тај новопридошли у нашу царевину народ не само не буде разочаран и гурнут другима, већ да показаном добром вољом и користима од нашег поданства и верности буде привучен да у још већем броју дође и насели наше крајеве".

Неколико дана касније уследио је Указ Сената под називом "О насељавању на руским границама српских досељеника". У Указу се наводи да Срби треба да буду "погранична милиција", као што су били и на аустријској граници. Држава се обавезала да ће за досељенике издвојити земљу погодну за обрађивање и пружити им помоћ у грађевинском материјалу. Све остало су граничари морали да обезбеђују сами. Исто тако, Сенат је дозволио српским досељеницима да могу "да граде цркве у својим насељима и да о томе обавештавају Свети синод, а свештеницима, само оним при пуковима, обезбеђује се плата према платама у хусарским пуковима. Остале свештенике при црквама саграђеним у одређеним насељима, као и школе, уколико им буду потребне, досељеници морају издржавати о свом трошку". На тај начин, Руска држава је питање школовања српске деце на матерњем језику као и вероисповести препустила искључиво досељеницима, не обезбеђујући им финансирање.

Српски досељеници нису подизали сопствене школе, али су дизали цркве. било их је тридесетак, а налазиле су се под јурисдикцијом Кијевске митрополије Руске православне цркве. Касније су биле прикључене Перејенославеноборипољској епархији. У Новој Сербији је био подигнут и српски манастир. За архимандрита је био одређен калуђер Софроније, који је избегао из Србије. Било је покушаја да се оснује српска епархија. Чак је за епископа предвиђен Симеон Кончаревић. Од тога се ипак одустало, јер је на овом подручју била организована Руска православна црква. Сматрало се да две православне цркве на истом подручју нису потребне.

Остварујући царску повељу, Сенат је 11. јануара 1752. године издао Даровну повељу генерал-мајору Јовану Хорвату о оснивању два хусарска и два пандурска пука, о подели земље, давању плата, привилегија и права, као и о додељивању имена овом подручју - Нова Сербија, док је новоподигнуто утврђење добило назив Света Јелисавета, из којег се развио Јелисаветград. Убрзо је, 3. фебруара 1752. године, уследила Инструкција Сената која је носила назив "О насељавању у задњепровским местима Срба и других народа који су дошли са генерал-мајором Хорватом". Инструкцијом Сената било је регулисано и пребацивање Срба из Кијева у места њиховог сталног смештаја, односно на територију Нове Сербије.

У новој постојбини Срби су се населили источно од буга и Сухиње, од Дњепра према истоку, а јужно од линије која спаја ушће Виса у Сухињу, на истоку до ушћа Тјасмина у Дњепар. Била је то територија Нове Сербије. Настала су следећа насеља: Надлак, Печка, Јенопоље, Павлиш, Глоговац, Шајтин, Семлак, Цубиљ, Цибуљево, Варадин, Панчево, Вршац, Владимировац, Кањижа, Сента, Бечеј, Турија, Надлај, Мартонош, Моширин, Чонград, Фелдвар, Бешка, Митровица, Вуковар, Косовка, Иванковци, Суботица.

Заповедник је постао генерал-мајор Јован Хорват. У саставу команде су се налазили потпуковници Јован Чарнојевић, Михајло Продановић и Михајло Хорват, мајори Никола Чорба и Јосиф Денаро, капетани Јосиф Цветановић, Максим Вујић, Јован Михок, Лазар Серезлија и Лука Поповић.

Славјаносербија

За све то време становништво које је остало у Поморишју припремало се за масовни покрет у Русију, на подручје данашње Украјине. Ситуација је постала крајње критична. Запретила је опасност да читава Војна граница опусти. Командант Баната генерал-мајор Карл Леополд фон Енгелсхофен, да би одржао ред, морао је да позове у помоћ одред оклопника. Царица Марија Терезија је издала наредбе жупанијским властима да обзирније поступају са граничарима, док је српском народу упутила проглас у којем је саопштила да ће они који желе да остану у статусу граничара морати да се преселе на подручје Баната, где ће три године бити ослобођени од плаћања дажбина. У исто време, царица је издала Казнени патент уперен против агената који су наговарали Србе на сеобу. На темељу његових одредаба предвиђено је да агенти и њихови јатаци могу бити ухапшени и предати суду. У случају доказане кривице чекала их је смртна казна. Србима је било изричито забрањено да примају или траже ратну или цивилну службу страних сила.

Уместо да се ситуација смирује, она се све више компликовала. Тако су коморске власти биле против било каквог компромиса, а истрајавале су у намери да се Срби иселе на нову границу на Дунаву, или да потпадну под жупанијску власт. Колика је била одлучност Срба да се селе и колико је било незадовољство аустријском управом и одбојност према укључивању у угарске жупаније, најбоље сведочи податак да су они били спремни да, уколико не добију отпуснице, пређу у Турску, "јер им тамо веру не дирају".

Бечки двор је известио руску царицу Јелисавету Петровну како се међу Србима "развило криво мишљење да су они слободан народ и да могу ићи куда хоће". Даље је наглашено: "Код њих се јавила непослушност према царским наредбама а зло је толико нарасло да су ради његовог сузбијања били присиљени да употребе присилна средства".

У покушају спречавања преосталих граничара да се одселе у Русију умешао се и карловачки митрополит Павле Ненадовић, молећи царицу Марију Терезију да са своје стране све учини не би ли приволела његове вернике да одустану од сеобе.

Годину дана после прве сеобе Срба у Русију, уследила је нова 1752. године, под вођством пуковника Јована Шевића и потпуковника Рајка Прерадовића.

На том путу српски народ је преживљавао праву драму, коју је Милош Црњански дочарао у Сеобама: "Те јесени године 1752, последњи транспорти оних, који су се селили у Русију, пролазили су кроз хунгарску земљу и прелазили Тису, као што сербски сватови и сербски погреби иду". Све се то одвијало "уз лелек и смех, уз плач и кукњаву и смејурију. Водили су их официри, као пре у рат, а бројала их је, и јављала у Кијев, росијска мисија у Токају. само нити је ко имена њихова знао, нити ко иде, а ко остаје, ни ко се креће, ни ко задржава. Него су личили на олују и поплаву".

Колоне српских граничара стигле су у Кијев "месеца декемврија године 1752". Били су импресионирани његовим сјајем. Ово њихово расположење описао је Милош Црњански: "После оних колиба и росијских стражара, са кровом од сламе, под којима је ноћио, на путу, за Кијев, на брегу, тврђаве, цркве, рађевине горње вароши, чиниле су се, трептаве, као нека росијска царска круна, која се, у то доба, међу тим отпуштеним официрима, замишљала, сва у драгом камењу. Софијска катедрала, Андријевска црква, Печерска лавра, Златна капија, у снегу, на брду, учинише се тим досељеницима, првих дана, као грађевине, не људских руку, него као да их је нека луда уобразиља градила, у снегу и леду".

Царица Јелисавета Петровна је 17. маја 1753. године донела одлуку којом је одредила да се српски граничари населе од Бахмута до Лугања, према Дону. Све олакшице и привилегије које су годину и по дана раније добили досељеници у Новој Сербији биле су потврђене и за оне којима је наложено да се населе у област која је названа Славјаносербија. То је потврђено и указом од 21. маја 1753. године. Насељавање српских граничара у Славјаносербију, са седиштем у Славјаносербску, одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године.

За разлику од досељеника у Нову Сербију, они који су пристизали у Славјаносербију били су припадници разних народа. Поред већинских Срба, доселили су се и Бугари, Власи, Цинцари и Грци.

Командант је био генерал-мајор Јован Шевић. У руководству су били и виши мајор Петар Шевић, капетан Симеон Пишчевић, Иван Миоковић, Стеван Сабов, Игњат Миоковић, Ђорђе Премић и Константин Јузбаша. У команди пуковника Рајка Прерадовића били су потпуковник Максим Зорић, капетан Иванишевић и други.

Живот у Славјаносербији је у својим "Мемоарима" описао Симеон Пишчевић, капетан једне од граничарских рота.

Симеон Пишчевић потиче из старе српске племићке породице пореклом из Паштровића. Отац Стефан био је капетан и заповедник Шида. Родитељи су се трудили да га "што боље упуте у науке". Већ у петој години научио је да чита и пише на матерњем језику.

Када је навршио осам година, родитељи су га одвели у Петроварадински Шанац (Нови Сад), где му је ујак, виши капетан Секула Витковић, управо примио команду над пуком Земаљске милиције. Овде је, у Латинској школи, учио матерњи и латински језик.

Убрзо је ујак, по службеној потреби, отишао у Беч, па је повео младог Симеона да учи немачки језик и друге науке. О томе Пишчевић каже: "Учио сам аритметику, а почео се и у геометрији сналазити". У Бечу је остао три године.

По повратку у завичај, отац га је одвео у Сегедин, с намером да га упише у Пијаристичку гимназију. Овде је обавештен да сем католика не примају ученике других вера. Зато је остао у приватном пансиону годину и по дана, учећи немачки језик.

После Сегедина, отац га је одвео у Осијек, у канцеларију врховног заповедника, маркиза де Гвадањија, "ради изучавања судске и војне администрације, на немачком језику". То је учинио због тога "што ми Срби, већ по својој природи, немамо ни на шта друго толико склоности, колико за војну струку".

У рату за наслеђе аустријског престола граничари су 1744. године упућени на фронт на Рајну. Нашли су се у саставу Подунавског пука, којим је командовао мајор Вук Исаковић.Као писар у његовом штабу, млади Пишчевић је видео и забележио многе догађаје.

Када су се вратили из рата, "милитаре" је очекивало непријатно изненађење. Управо у то време, Дворски ратни савет је донео одлуку о распуштању Земаљске милиције и на подручју Подунавско-славонске границе.

Непоколебљиво решен да иде у Русију, после неколико година Пишчевић се упутио у Темишвар, генералу Енгелсхофену. Он је, као војни гувернер Баната, чија се надлежност протезала и на подручје Подунавља и Славоније, био задужен да распореди "милитаре" у јединице на ново подручје Војне границе.

У "Мемоарима" Пишчевић каже да га је Енгелсхофен покушао да одврати од намере да се исели у Русију, упозоравајући га да се не угледа на примере старијих, који су, огорчени на Мађаре, одлазили у Русију. Не поричући да ће Срби у Русији бити лепо примљени, нагласио је да је све то "руска политика", јер ће се Срби тамо "изгубити и преокренути, и унуци и праунуци неће знати право порекло своје", што им се у Аустрији не би догодило.

Уважавајући речи генерала, Пишчевић је остао непоколебљив у одлуци да оде у Русију, тражећи од њега "отпуст" из аустријске војске. На крају га је и добио!

Са "отпустом" Пишчевић је отишао пуковнику Јовану Шевићу, који је као предводник планиране сеобе, од руске царице Јелисавете Петровне добио генералски чин, с правом да додељује чинове оним официрима који ће му се придружити. Пишчевићу је доделио чин капетана.

У "Мемоарима" Пишчевић наводи да је са породицом за Русију кренуо 24. октобра 1753. године из Петроварадина. Пролазио је кроз Сентомаш (Србобран) и Сегедин. За Токај "пут је био тежак, а киша падала сваки дан". Тамо је наишао на другачије пределе: "Од Токаја почеле су да нам се указују планине, почели су уски путеви". Пред пољском границом "ушли смо у велика брда и стене", наставља Пишчевић своје казивање о путу из завичаја у Русију. Када су сишли са планине, сместили су се у пољско село Дукљу. Одавде према Жулкви, пут је био подношљив да би поново постао "тежак и неугодан". Стигли су, после великих перипетија, у град Броди.

По тмурном времену, на прагу зиме, Пишчевић се почео да двоуми: да ли да остане до пролећа или настави пут за Русију. Одлучио је да ипак истраје. Путовали су из дана у дан, "с највећим тешкоћама, по страшној студени, пробијајући се кроз сметове".

Доспели су до места Хвастово. Овде су чули да су близу руске границе. Ван себе од одушевљења, Пишчевић је забележио: "Глас да је руска граница већ близу, подстакао ме је да се не задржавам, него да пожурим до жељеног циља".

Пишчевић је хитао према Русији: "Путовали смо по хладноћи, по завејаном путу тешко се пролазило, и ја сам морао први да се пробијем, и себи правим пут. На много места су коњи и кочије просто пропадали у снег. Најзад смо по таквом злу стигли на Шељеговски прелаз".

У Шељеговку је приспео 22. децембра 1753. године. Ишао је даље. У Кијеву 24. децембра 1753. године завршава путовање дуго два месеца.

На подручју Славјаносербије Пишчевић је дошао августа 1754. године.

У "Мемоарима" је оставио аутентично сведочанство о природи и животу наших граничара на тлу Украјине: "Када је настало пролеће (а у тим крајевима клима је врло блага и пролеће рано почиње)... цела та пустиња је подељена на два дела, а сваки тај део на чете или шанчеве. Обележене су границе и, поред речица, земљиште које ће се обрађивати. Планови су затим послати Војној колегији на одобрење, и док се све то није довело до краја прошло је лето и почела је дуга зима..."

"Господа генерали", каже даље Пишчевић, "издали су наређење и распоред куда и у који шанац који од капетана да иде. Капетанима су додељени официри, а наредбом да пођу на своја места и започну одмах изграђивати насеље. Мени је припао шанац поред реке Донеца; место се звало Рајевка. Шума ми је била близу."

Досељеници су се нашли у сасвим другој земљи од оне коју су напустили. Пишчевић о томе каже: "Пали смо у праву и чисту пустињу и сви смо, а нарочито они поред реке Лугана, видели шта значи тежак живот. Нити смо имали где главу да склонимо, нити смо знали одакле да почнемо. Све нам је требало, а нисмо имали ништа".

Опис насеља у Славјаносербији Пишчевић наставља речима: "Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили земљом, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Када је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао".

Упркос свему, тешкоће су превазиђене, о чему Пишчевић пише: "Те невоље смо имали само прве године. Касније се све поправило. С пролећа смо почели сејати жито, радити баште, гајити крупну и ситну стоку и све врсте живине и живот нам је постао лакши". Затим наставља: "Касније смо нашли пут реком Доном за Черкаск и Таганрог, пристаниште на Азовском мору у које су Грци из Цариграда довозили вино и другу робу".

Овако је Симеон Пишчевић почео живот у украјинској земљи. Није ни слутио каква га блистава каријера очекује као будућег генерал-мајора, човека од великог поверења руског царског двора, којега су слали у деликатне дипломатске мисије.

Три деценије после доласка у Русију, написао је "Мемоаре". Пишчевићеви унуци и праунуци нису знали српски језик и постали су Руси. Пророчански су се оствариле речи генерала Енгелсхофена, које је изговорио пред младим Пишчевићем у Темишвару, у освит сеобе Срба у Русију.

Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству!

Руском царству Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.

Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Тако се помињу: Хорвати, Шевиши, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није било Срба. Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили.

Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо претопили у Украјинце. Тако је век и по после досељавања остало само око хиљаду Срба у овом подручју Украјине. Данас припадају историји.

Драму српског народа који се населио у Нову Сербију и Славјаносербију и за неколико деценија нестао, описао је Милош Црњански у "Сеобама": "Сви они који су се иселили, да избегну иго паорства у Аустрији, гинули су и умирали и сахрањивани безимени у руску земљу, коју је убрзо преплавио руски народ... Ти паори, међутим, који су своје кости посејали у земљу, која су је Нова Сербија назвали, засипали су имена својих села, која су у срцу носили. На географску карту Русије и Европе за вечност".

Духовна академија у Кијеву

Током 18. и 19. века неколико десетина Срба учило је на Духовној академији у Кијеву. Под овим именом настала је 1819. године. Израсла је из виших училишта при Кијево-печарској лаври. Први облик духовног училишта јавља се 1615. године у постојању Братске школе. Настала је у време агресивних покушаја католичке цркве да поунијати православне Украјинце. Из ове школе настала је 1632. године Кијево-могиљанска колегија, коју је основао митрополит кијевски Петро Могила. У то време било је то једино више училиште у источно-православном свету. До даљег развоја духовног образовања међу православнима у Руском царству дошло је 1701. године, када је цар Петар Велики основао Кијево-могиљанску академију. Коначно, у време цара Александра И, 1819. године, основана је Духовна академија у Кијеву.

Највећи број српских слушалаца Кијевске академије забележен је у периоду од 1722. до 1762. године, када је овде студирало 28 Срба из разних крајева. у мањем броју, студената Срба је било све до Првог светског рата. Најчешће су били стипендисти које је школовала Српска православна црква.

Јовану Рајићу, теологу и историчару, једном од најобразованијих Срба у 18. веку, припада почасно место међу студентима који су се школовали на Кијевској академији. Рођен 1726. у Карловцима, школовање је отпочео у руској школи у родном граду, средњу је учио у Коморану и Шопрону, да би се 1753. године уписао на Кијевску академију. Овде је изучавао аутентично учење православне цркве, неопходно Србима северно од Саве и Дунава, али и у другим крајевима, да се одбране од покушаја католичке цркве да их поунијати, чему су једнако били изложени и Украјинци. У време доласка Јована Рајића, Кијев је уживао глас другог Јерусалима. За време његових студија, на Академији су учила још два Србина: монаси Јосиф и Исаија, које је 1754. године генерал Јован Хорват ангажовао као учитеље и свештенике у Новој Сербији.

На студијама које је завршио 1756. године, Јован Рајић је добио висока признања, као један од најбољих студената свих времена на Кијевској академији. Ово поткрепљује сведочанство које је потписао ректор Мансије Максимовић.

Духовно и литерарно стасао на православној теолошкој и књижевној традицији Кијевске академије, Рајић се после тринаест година средњошколског и високошколског образовања вратио у Карловце. Дошао је у доба када је у српском друштву сазрело уверење да је у борби за очување националног идентитета од притисака католичке цркве неопходна писана национална историја. Тим пре што су је имали други народи у Аустријском царству, који су се у одбрани старих и изграђивању нових права позивали на своју националну прошлост.

Због високе личне културе и широког образовања, Јован Рајић је био најпогоднија личност да одговори овом сложеном и деликатном задатку. То га је подстакло да се већ следеће, 1757. године врати у Кијев, да би студирао историју. Теоретски припремљен, креће у Свету гору и у тишини манастира Хиландара отпочиње мукотрпан рад на проучавању грађе за писање историје свог народа. Истражујући више од три деценије у разним срединама, израдио је "Историју разних словенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов", која је, као четворотомно издање, изашла 1794. године. Умро је 1801. године.

Макарије Петровић, рођен 1734. у Темишвару, представљао је значајно име у православној теологији. Школу је завршио у родном граду, а по препоруци владике Висариона Павловића, почетком педесетих година 18. века, учио је на Духовној академији у Кијеву. После студија у Москви, закалуђерио се и убрзо постао архимандрит манастира у Тверу. Овде је постао ректор семинара. Важио је за великог беседника, а његови говори су постали узор руског беседништва. Највиши домет постигао је радом "Систем теологије", који је објављен на руском и латинском језику дочекавши више издања. За ово значајно дело је речено: "Логичним распоредом, јасноћом мисли и силином доказа, ова књига се уздизала од осталих свога доба". умро је 1766. године.

Живојин Жујовић, рођен 1834, први пропагатор социјалистичке мисли у Србији, другом половином 19. века завршио је Духовну академију у Кијеву. По завршетку ове високе школе студирао је и у Санкт Петербургу, где се упознао са идејама руских револуционарних демократа, чији је предводник био Николај Гаврилович Чернишевски. Под његовим утицајем критички се односио према стварности у Србији у време династије Обреновића. За свог кратког живота дао је запажене радове из филозофије, социологије и политичке економије са аспекта учења руских револуционарних демократа. Умро је 1870. године.

Светолик Ранковић, рођен у Моштаници 1863, завршио је крајем 19. века Духовну академију у Кијеву. По повратку у Србију био је професор Богословије у Београду. Налазио се под снажним утицајем руских писаца, посебно Лава Николајевича Толстоја и Фјодора Михаиловича Достојевског. Критички је посматрао свет око себе. Подвлачио је тамне стране друштва у доба распада патријархалног живота. Његов реализам у књижевности тежио је истини о животу и човеку, са акцентом на психолошким истраживањима. Међу делима најпознатији му је роман "Горски цар". Умро је 1899. године.

Универзитет у Харкову

У оснивању и у првим годинама рада Харковског универзитета, почетком 19. века, Срби су имали запажену улогу.

У настојањима да унапреди високошколско образовање у Русији, цар Александар И Романов је одлучио да поред Московског, јединог универзитета на којем се настава изводила на руском језику, оснује универзитете у Санкт Петербургу, Казању и Харкову. Пошто су обезбеђена материјална средства и наставни кадар, Универзитет у Харкову је отпочео са радом 1803. године. Међу наставницима су се налазили и Срби.

Анастасије Стојковић био је најпознатији међу Србима на Харковском универзитету. Рођен 1773. године у Руми, завршио је студије физике у Гетингену, стекавши докторат из филозофије. У време када су се вршиле припреме за почетак рада Универзитета у Харкову, Стојковић је управо завршио своје капитално тротомно дело "Физика".

Припремајући "Физику", прихватио је сугестију Доситеја Обрадовића да је напише на народу разумљивом језику. "Физика" је била прво научно дело и ове области у Срба и значило је поуздан темељ потоњих природњачких студија.

Када се одлучио да отпочне своју професорску каријеру, Стојковић је цару Александру И послао "Физику". Пошто је овај рад добио високу оцену, на предлог руског цара Стојковић је примљен за професора на Универзитет у Харкову. Већ 1805. године постао је декан Одсека физичко-математичких наука, а 1807. и ректор Харковског универзитета. За ректора је поново изабран 1811. године. Стојковић је 1813. године напустио Универзитет у Харкову. Пошто је купио велике комплексе земље у Бесарабији, отишао је у Санкт Петербург. Овде је радио као угледан научни радник, јер је још 1809. године постао дописни члан Руске академије наука. За две деценије живота у руској престоници, објавио је низ научних и стручних радова из физике, филозофије и економских наука. Године 1824. објавио је превод "Новог завета" на славеносербском језику.

Стојковићев превод имао је своју предисторију. Наиме, по наговору Јернеја Копитара (1815) Вук Караџић је 1820. године завршио превод "Новог завјета". Библијско друштво у Русији, које је требало да превод штампа, поверило је Анастасију Стојковићу, "ученом Србину", да га рецензира. Стојковић је имао негативно мишљење о Вуковом преводу и сматрао је да би било боље да се ово дело поново преведе. Он је прихватио понуду Друштва и превео "Нови завет" на славеносербски, "с низом особина српског народног језика али и с многим славенизмима". Књига је штампана 1824. у Санкт Петербургу, а затим 1830. и 1834. године у Лајпцигу.

Редовни члан Руске академије наука Стојковић је постао 1828. године. Умро је у Санкт Петербургу 1834. године.

Теодор Филиповић, рођен је 1778. у Руми, био је такође професор Универзитета у Харкову. Предавао је римско право. Овде је боравио кратко време, јер је већ 1804. године напустио универзитетску каријеру. У време боравка делегације српских устаника у Харкову, на чијем се челу налазио прота Матија Ненадовић, Теодор Филиповић јој се придружио, решен да све своје способности и радну енергију посвети своме народу, који се дигао на устанак. Са устаничком делегацијом, чији је био секретар и тумач, упутио се у Санкт Петербург, да би после обављене мисије дошао у Србију.

После формирања Правитељствујушчег совјета, на чијем се челу налазио прота Матеја, 1805. постао је његов први секретар. У Србији Теодор Филиповић је променио име у Божа Грујовића, које му је дао митрополит Стефан Стратимировић, "да га не би почем Австријанци поискали као свог поданика". Са Правитељствујушчим совјетом је 1806. године прешао у Београд. Тешко оболео 1807. године па је отишао код брата у Нови Сад, где је умро.

О Грујовићевом деловању сведоче само фрагменти у законодавним устаничким списима, али је и то довољно да се закључи како је у устројство обновљене Србије унео своје одлично познавање савремених друштвених и правних теорија, нарочито оних које су дошле до изражаја у Француској револуцији.

Михаило Филиповић, млађи брат Боже Грујовића, рођен 1780. у Руми, радио је на Харковском универзитету. После одласка брата, неко време је живео у Харкову, да би отишао у Београд, где је постао најпре писар Правитељствујушчег совјета, а после братове смрти и секретар овог тела.

Глигорије Трлајић је рођен 1766. године у Молу. Студије филозофије и математике завршио је у Пешти, да би као најуспешнији студент прешао у Беч, где се бавио изучавањем римског и аустријског права. Као експерт за ове области постао је у Бечу секретар руског посланика Голицина. У Русију је прешао 1790. године где је био приватни учитељ. Оснивањем Универзитета у Санкт Петербургу 1803. године постао је професор историје на Царском педагошком институту. Када је институт постао Виша правна школа, "постао је професор енциклопедије права свију старих и садашњих народа". Приступно предавање одржао је у присуству цара Александра И. Овенчан славом, 1810. године прелази у Харков, где постаје професор права на тамошњем универзитету. Умро је 1811. године.

Вожд Карађорђе у Хотину

После пропасти српског устанка 1813. године многи виђенији устаници напустили су Србију. Вожд Карађорђе је, са делом вођства устанка, избегао у манастир Фенек.

"После дугог окапања и понижавања, којим га је бечки двор изложио", вожд Карађорђе Петровић је са породицом и у пратњи око две стотине избеглих српских устаничких породица напустио Аустрију и почетком 1815 године дошао у Санкт Петербург. На пријем код руског цара Александра И Романова чекао је пуних девет месеци. Када га је примио, руски цар га је произвео у чин генерал-мајора, одликовао Орденом Александра Невског и доделио му пензију. Међутим, није му дозволио да се врати у Србију, што је Карађорђе очекивао. Упутио га је у Хотин, на реци Дњестру, у данашњој Украјини. Руски двор је био уверен да ће на тај начин успети да са Карађорђем насели бројне избегле српске устанике са породицама у област Трансдњестровља, где би била организована Војна граница према Турској, као што је учињено пре шест деценија на подручјима Дњепра и Дона, односно у Новој Сербији и Славјаносербији.

Украјински град Хотин у историји је познат по многим биткама, које су хришћанске војске водиле против Турака. Хотинску битку 1621. када су Пољаци поразили Турке, које је предводио султан Осман II, Иван Гундулић је опевао у "Осману". Неколико деценија касније, код овог града је 1673. године пољски краљ Јан Собјески поразио турску војску и дефинитивно јој онемогућио продор на север Европе. Хотин је у саставу Пољске остао до 1739. године, када се нашао у оквиру Руског царства. У руско-турском рату 1768. године Хотин је поново постао поприште велике битке. Овде се победом над Турцима прославио Српски хусарски пук, којим је командовао Петар Текелија. У Руском царству град је остао до 1918. године, да би до 1940. био у Румунији. Од 1940, као део Бесарабије, прикључен је СССР-у, у саставу Украјине. Хотин се данас налази у Украјини.

У Хотину, далеко од завичаја, Карађорђе и његови сарадници проводили су дане, желећи да се врате у Србију и поново подигну устанак против Турака. У овом граду, једном од центара панхеленистичког покрета, ступају у контакте са припадницима Хетерије, који су се припремали за дизање општенародног устанка на Балканском полуострву, који би тамошње народе ослободио од вековног турског ропства.

Панхеленистички покрет, који је име Хетерија добио по античком узору још из Хомерових времена како су називана тајна политичка, религиозна и војничка удружења, основао је Рига од Фере 1795. године у Букурешту. После смрти овог легендарног борца за грчко национално ослобођење, који је на Калемегдану пао од турске руке, Хетерија је престала да постоји. Инспирисана херојском борбом српских устаника, Хетерија 1814. године обнавља деловање у Одеси са огранцима у Црноморским, али и у градовима у унутрашњости. Чланство су претежно чинили Грци, а било је и Срба, Румуна, Украјинаца, Бугара, Арбанаса и других. На челу Хетерије налазио се Јоанис Каподистријас, који се у руској дипломатској служби налазио од 1809. године. Убрзо је постао министар иностраних послова у служби цара Александра И Романова.

У настојањима да Грке ослободи од отоманског ропства, као и да под вођством панхелениста покрене и остале балканске народе, вођство Хетерије озбиљно је рачунало на Србе, који су се први организовано дигли против турака. Вођство Хетерије је сматрало да би Карађорђе био најпожељнија личност која би српски народ покренула на устанак. Иза овог плана, међутим, није стајала Русија, сматрајући да би у датим околностима ослободилачки покрет српског народа успешније могао да води Милош Обреновић. Остајући при ставу да је Карађорђе Петровић најпогоднија личност да покрене српски народ на устанак, вођство Хетерије организовало је његов повратак у Србију. Тако је 1817. године из Хотина Карађорђе прешао у Јаши, главни град Молдавије, где је успоставио везу са хетеристичким прваком Георгисом Левантисом, отправником послова у конзулату Русије.

На тло родне груде Карађорђе је ступио 1817. године, четири године после пропасти устанка. За то време дошло је до многих промена. На челу Србије, после успешно отпочетог Другог устанка, стајао је књаз Милош Обреновић. За разлику од Карађорђа, који се залагао за дизање устанка, Милош Обреновић је у битку за национално ослобођење кренуо путевима дипломатије. Трагичан крај који је доживео вођа Првог српског устанка, нечувен по свирепости, на симболичан начин је означио решеност кнеза Милоша Обреновића да се у борби за национално ослобођење ослања на сопствени национални програм, прилагођен општим међународним приликама.

Иза Карађорђа у Хотину је остала његова супруга Јелена са децом. Пошто је одбила да се са Србима пресели у Новомиргород у некадашњој Новој Сербији, изгубила је Карађорђеву пензију. На дозволу да се врати у Србију чекала је све до 1831. године.

Срби у Одеси

Срби се у Одеси појављују почетком 19. века. Подручје града и луке на Црном мору било је насељено од античких времена. Тамо се налазила грчка колонија Одесос. У време Кијевске Русије овде је подигнуто утврђење Коцјубијево, које су 1540. године разорили Татари. У османском периоду на месту данашње Одесе налазило се утврђење Хаџибеј, које је у руско-турском рату (1789-1791) освојила руска војска са легендарним Александром Васиљевићем Суворовом на челу.

Непосредно по освајању утврђења, Суворов је 1792. године изградио нову тврђаву. Указом царице Катарине II, 1794. године основан је град Одеса. Град се нагло развијао захваљујући привилегијама које је руска царска кућа давала досељеницима, међу којима и Србима.

У Српској колонији многи су се обогатили, а појединци међу њима су се афирмисали и као добротвори.

Јован Ризнић, рођен 1793. у Трсту, завршио је основну школу код Доситеја Обрадовића, а права у Падови и Бечу. Двадесетих година 19. века прешао је у Одесу и за кратко време постао најбогатији трговац у граду. У својој кући је примао многе Србе, међу којима и оне који су долазили на школовање.

У време рата Русије против Турске, 1829. године за услуге које је учинио руској војсци, цар Никола И доделио му је Орден Светог Владимира и чин дворског саветника. Следеће, 1830. године Ризнић је оставио трговину и ступио у државну службу. Радио је у Одеси, а потом прелази у Кијев, где је постао директор Државне банке. У то време унапређен је у звање државног саветника. Пошто је 1853. године оставио државну службу, повукао се на имање Гопчицу код Кијева. Умро је 1861. године. Захваљујући Ризнићевој помоћи, Сима Милутиновић Сарајлија је штампао "Србијанку". Своју богату библиотеку Ризнић је поклонио Народној библиотеци у Београду.

Атанасије Герески, рођен 1807. у Черевићу, стекао је трговином велики капитал у Одеси. Под старост 1880. године доша оје у Нови Сад, где је основао задужбину "Атанасеум" за школовање српске деце у гимназији, као и друге народне установе. Умро је 1885. године у Новом Саду.

Димитрије Тирол, српски културни посленик оставио је драгоцене записе о Србима у Одеси и у Руском царству. Рођен у Чакову 1793. године, као књижевник и историчар, као цењени културни посленик, био је члан српских и руских учених друштава, писао је књиге, сарађивао у новинама и часописима, издавао алманахе и календаре, оснивао библиотеке и друштва поклоника књиге, славио српско име међу другим народима. За себе је говорио да је "српски списатељ и члан Ученог друштва у Одеси". Умро је у Темишвару 1857. године.

Од 1839. до 1841. године Димитрије Тирол је боравио у Одеси као пратилац, васпитач и учитељ Милоша, сина Господара Јеврема Обреновића.

Боравак Димитрија Тирола у Одеси, временски кратак, по резултатима био је садржајан. Упознао је живот српске дијаспоре у овом црноморском граду. У исто време, руску јавност је упознао са културним и просветним приликама и прошлошћу српског народа. Прикупио је значајну историјску грађу о Србима у Руском царству, која је послужила као солидна основа за писање монографских радова.

У време боравка у Одеси, Тирол се упознао и тесно сарађивао са Димитријем Максимовићем Књажевићем, попечитељем Одеског научног округа, оснивачем Одеског друштва историје и древности. По повратку у Београд, Тирол је овом знаменитом Србину посветио књигу "Подвизи Димитрија Максимовића Књажевића".

Димитрије Максимовић Књажевић је рођен 1778. године у Санкт Петербургу. Потицао је из српске граничарске официрске породице из Лике. Његов отац Максим се доселио 1773. године из Госпића у Санкт Петербург. Подигао је четири сина, од којих је Димитрије био најстарији.

Студије права Књажевић је завршио на Универзитету у Казању на Волги. Постао је дворски саветник, а у дипломатској служби провео је четири године (1820-1824) у Бечу. По повратку је постао вицегубернатор Санкт Петербурга. Добитник је високих царских одликовања. Члан Руске академије наука постао је 1838. године. Исте године је именован и за попечитеља Одеског научног округа. Ингеренције ове установе протезале су се на неколико губернија: Херсонску, Таврическу и Јекатеринославску, са Таганрогом и Бесарабијом. Међу образовним установама на овом подручју биле су: Лицеј, шест гимназија и четрдесетак средњошколских завода и училишта.

Одеско друштво историје и древности, чији је Књажевић постао први председник, од оснивања 1839. године постало је научни центар за изучавање прошлости украјинског црноморског подручја. Књажевић је 1844. године покренуо часопис под називом "Записи", који је био орган Друштва. У њему су објављивани прилози из историје, археологије, етнографије, нумизматике, географије и статистике. Друштво је деловало све до 1919. године, када је његову мисију преузео Историјски институт Украјинске академије наука.

Платон Симоновић, државни саветник у Одеси, потицао је из угледне породице Требјешана који су живели у Српском Селу. О њему Димитрије Тирол говори у писму Вуку Караџићу 1840. године, које му шаље из Одесе. У писму истиче да "овај учени муж, г. Симоновић, уважава и поштује више вас, него икаквог српског литератора".

Поводом сукоба са Јованом Хаџићем, у вези са реформом српског језика и правописа, Тирол обавештава Вука да је Симоновић "ови дана читао вашу рецензију на Хаџића и његов утук на рецензију вашу и каже да сте ви основателно писали".

У истом писму Тирол наглашава да Срби у Одеси и Српском Селу радо читају његова дела. С тим у вези наводи пример Обреније Михајловне, "која је удата за Милоша, сина протопопа Раде Симоновића, живи у Селу Србском и често чита ваше Народне пословице. Треба и њу да пренумерирате и да јој један екземплар ваши песама на дар пошаљете, јер ће она то волети, него да јој ико Бог зна шта да".

После повратка у Београд, Димитрије Тирол је 1842. године припремио за штампу и објавио књигу Казивање старих Требјешана из архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића Никшића. Наиме, пре него што ће Димитрије Тирол поћи у Одесу, Вук Караџић га је подстакао да покуша да дође до података о животу и судбини Требјешана, припадника никшићког племена који су онамо доспели 1804. године. Вук је с правом претпостављао да би таква грађа била занимљива и за ширу читалачку публику.

Када је стигао у Одесу Тирол се упознао са капетаном Иваном Степановићем Драгићевићем Никшићем, ађутантом у Штабу Жандармеријског корпуса, који се налазио у Одеси. Драгићевић је рођен 1804. године, у време када су Требјешани пошли за Одесу, у чијој су околини нашли нови завичај. Био је ожењен синовицом требјешког првака сердара Малише Лазаревића Мине, предводника сеобе Требјешана за Одесу.

Проценивши да ће Драгићевић бити у стању да са успехом обави постављени задатак, Тирол га је подстакао да прикупи документе и сећања о животу и борби својих саплеменика. Водио је рачуна да се мора искористити последњи тренутак да се прикупи грађа и запишу сећања старих Требјешана, "памтиша".

Када је проучио историјску грађу коју је прикупио Драгићевић, Димитрије Тирол је записао: "Штета би било да таква занимљива и интересантна збивања и чињенице о старим Требјешанима, који чине част свима нама, остану необелодањена и непуштена у свет".

За писање рада о Требјешанима Димитрије Тирол је користио богату историјску грађу, коју су собом понели у нови завичај ови поносити горштаци са сердаром Малишом Лазаревићем Мином на челу, али и усмена казивања која су Драгићевићу дали њихови потомци.

"Казивање старих Требјешана", почиње реченицом: "Тридесет и пет кућа Срба, грчког закона, који су 1789. године живели у селу Требјеси код Никшићког града Оногошт, звали су се по месту житељства Требјешани".

Требјешани су били баштиници богате ратничке и слободарске традиције.

Према предању, племе Никшићи, чији су припадници Требјешани, води порекло од заједничког претка по имену Никша. По њему је читаво племе добило име. Никша је био син грбаљског војводе Илиона и мајке Јевросиме, кћери Стефана, сина Вукана Немањића. Стефан је сазидао манастир Морачу 1252. године.

У време рата Светог савеза хришћанских земаља против Турске (1593-1606) дошло је и у српским земљама до снажног антиотоманског покрета, који је захватио Банат, Србију, Црну Гору, Брда и Приморје. Велике размере добио је устанак и у Старој Херцеговини. Племена Никшићи, Добњаци, Пивљани и друга, са никшићким војводом Грданом на челу, дигла су се на устанак 1597. године, очекујући помоћ хришћанских земаља. Устанак Срба у Старој Херцеговини помагао је патријарх српски Јован Кантул који је преко херцеговачког епископа Висариона успоставио везу са војводом Грданом.

Ни после склапања мира 1606. године херцеговачки устаници нису полагали оружје. Напротив, на скупу народних првака Херцеговине, Црне Горе и Брда, којим су руководили патријарх Јован и војвода Грдан, одлучено је да се настави са устанком. Међутим, смрћу патријарха Јована и војводе Грдана одустало се од устаничких акција против Турака.

Прошло је више од једног века када се Требјешанима поново указала прилика да се обрачунају са Турцима. Почетком 18. века, неколико година пре устанка, херцеговачки паша, у жељи да пресече комуникацију између херцеговачких и црногорских племена, подигао је 1706. године утврђење Оногошт и населио га ратнички расположеним муслиманским породицама из Херцеговине и Боке. Град је подигнут у непосредној близини Требјесе. Наиме, Требјешани су у борбама против Турака на подручју Херцеговине имали водећу улогу.

Избијање руско-турског рата 1710. и Грамота руског цара Петра Великог са позивом на устанак дигли су на ноге црногорска и херцеговачка племена, међу њима и Никшићане.

Руски цар Петар Велики је, по савету Саве Владисављевића грофа Рагузинског, родом из Херцеговине, упутио Грамоту митрополиту црногорском Данилу И Петровићу, који су му донела два Србина: пуковник Михаило Андрејевић Милорадовић, старином из Херцеговине и капетан Иван Лукачевић, родом из Подгорице.

Владика Данило И Петровић је 1711. године одржао скуп 24 највиђенија главара из Црне Горе и Херцеговине, на којем је донета одлука о устанку. Одмах су почеле припреме. "Брзина којом је то изведено просто задивљује. То само показује колико је дубоко било увријежено у народу увјерење да ће их Русија помоћи у њиховој борби против Турака", каже у књизи о Требјешанима Бранко Павићевић.

Иако потпомогнути од херцеговачких и црногорских племена, Требјешани су 1711. године претрпели пораз и одустали од опсаде Оногошта. Пошто је убрзо склопљен мир између Русије и Турске, Требјешани се, да би избегли турску освету, повлаче међу херцеговачка и црногорска племена. У знак одмазде, Турци су попалили Требјесу. Била је то прва "разура" Требјесе. Тридесет година после сукоба, Требјешани се мире са Турцима и враћају се на згаришта, подижући ново насеље на рушевинама старе Требјесе.

Мање од осам деценија касније, Требјешани се поново дижу на никшићке Турке. Овог пута им је 1788. године руску царску Грамоту донео гроф Марко Ивелић, рођен у Рисну, у старој српској бокељској породици. Као младић отишао је у руску војску и доспео до чина генерал-лајтанта. Био је експерт за црногорска питања и зато су га послали у Црну Гору.

Са гувернадуром Јованом Радоњићем на челу, устаници су 1789. године опседали Оногошт, али без успеха. Поново, као осам деценија раније, морали су да се повлаче међу херцеговачка и црногорска племена. Била је то друга и последња "разура" Требјесе.

Требјешани су у избеглиштву 1792. године одлучили да се иселе у Русију. Пуних дванаест година, од 1792. до 1804. требјешки прваци су, са сердаром Малишом Лазаревићем Мином на челу, обилазили руски царски двор, покушавајући да добију дозволу да се иселе у Русију.

Коначно су 1804. године добили дозволу и после месец дана пловидбе морима доспели у Одесу. Становници Одесе, посебно они из Српске колоније, топло су примили Требјешане. Градоначелник Одесе Емануел Осипович "Дука од Ришељеа", дивећи им се, више пута је у свом дому примао Требјешане, представљајући их многим виђеним грађанима. Највећу помоћ међу члановима Српске колоније добили су од Луке Љесара, трговца, пореклом из Подгорице.

Руски цар Александар И је 1805. године доделио Требјешанима земљиште у пространој ненасељеној равници, дан хода на северу од Одесе. Требјешани су подигли насеље којем је цар дао име Славјано-Сербскоје. Данас се ово насеље зове Сербка.

Ни у новом завичају Требјешани нису мировали, већ су се 1806. године укључили у војску генерала Михаила Андрејевића Милорадовића, која је кренула у Влашку. Налазећи се у пратњи Милорадовића, сердар мина Лазаревић је прослављеном генералу даровао "свој огроман древни мач, а Милорадовић њему куса хата". У Букурешту, где се налазио штаб генерала Милорадовића, сердар Мина се упознао и са Поп Луком Лазаревићем. Том приликом изразио је жељу да се прикључи вожду Карађорђу са корпусом добровољаца. Морао је, међутим, да се врати у Славјано-Сербскоје, јер су га чекали послови око изградње цркве.

Сердар Мина Лазаревић се са Требјешанима укључио у редове бранилаца Русије, кад је 1812. године Наполеон хитао према Москви.

Борба Требјешана за племићко звање трајало је деценију и по. Коначно је сердар Богдан, брат мине Лазаревића, после његове смрти добио диплому 1820. године, којом је Требјешанима додељено звање дворјанског достојанства.

После две године, пошто је обавио ову деликатну мисију на царском двору у Петрограду, у село се вратио Богдан Лазаревић. Не одлазећи у своју кућу, стоји у "Казивању старих Требјешана", "право с кола је сишао и отишао пред цркву, где је почивао прах брата његова". Клекнуо је на земљу и захваљивао Богу што се успешно завршило дело Мине Лазаревића. Када су угледали сердара Богдана, Требјешани су проливали сузе: сузе радости, што је успешно завршио ово дело, сузе жалости, јер је отишао у Петроград "са где којом седом длаком и вратио се бео готово као лабуд".

Исте године Требјешани су се уписали у Дворјанску родословну књигу Херсонске губерније. Свака породица добила је племићку диплому.

Живећи међу Украјинцима, Требјешани су изгубили национални идентитет. Остали су им "Казивања", српска презимена и оно што их је подсећало на заувек напуштени завичај и име Никшић!

Српски добровољци у Украјини

Први светски рат, отпочет нападом Аустроугарске на Србију 1914. године, представљао је велику прекретницу у историји српског народа. Противно својој вољи, Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном Фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци, захтевајући да се као добровољци укључе у српску војску, која се храбро борила против снага Централних сила, одневши на почетку рата две велике победе у Церској и Колубарској бици.

Највећи број заробљеника налазио се на територији Украјине. Њихов центар је био кијевски заробљенички логор у Дарници. Сем Кијевске, на десетине хиљада заробљеника Срба и осталих Словена налазило се и у Одеској, Харковској, Јекатеринославској губернији. Жељу ових заробљеника да се боре на страни српске војске, руска влада је прихватила. У споразуму са српском владом у лето 1915. године отпочело је организовано пребацивање добровољаца из Украјине, Дунавом у Србију. До краја августа 1915. године у Србију је пребачено око 3.500 добровољаца. Ступање Бугарске у рат на страни Централних сила, октобра 1915, међутим, онемогућило је даље пребацивање добровољаца у Србију. У јесен 1915. године, под притиском војске централних сила, отпочело је повлачење српске војске и народа према Јадранском мору.

Окупљање добровољаца у Украјини, који су у оваквим околностима још одлучније желели да ратују у саставу српске војске, настављено је упркос прекинутим везама руске са српском командом. Центар окупљања постала је Одеса. Ове су на организованом окупљању добровољаца најважнију улогу имали српски конзул Марко Цемовић и представник српске владе Милан Шаиновић. У Одеси је новембра 1915. године формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао око хиљаду војника и официра.

Прихватајући захтев српске владе да се од добровољаца у Русији формирају добровољачке јединице, руска врховна команда је у сагласности са царем Николом II дозволила Србима, а уз њих и осталим Југословенима који су се налазили у заробљеничким логорима у Русији, да се сабирају у војничким командама, под руководством официра српске војске, као њен саставни део.

Прва српска добровољачка дивизија формирана је 16. априла 1916. године у Одеси. У њеном саставу се налазило близу 10.000 добровољаца, а командант је постао пуковник Стеван Хаџић. Током маја 1916. године српске добровољце у Одеси посетио је Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије.

Одлуком Руске врховне команде, Прва српска добровољачка дивизија је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџу. Тада је у саставу ове дивизије било близу 20.000 добровољаца. У садејству са руским и румунским трупама у борбама против бугарских, турских и немачких јединица које су трајале од 24. августа до 16. октобра 1916. године, половина састава била је избачена из строја. Њих преко 2.000 су изгубили живот или су нестали. Октобра 1916. године дивизија је повучена у позадину.

Упркос великим губицима, прилив добровољаца омогућио је формирање и Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, у чијем се саставу нашло преко 11.000 добровољаца. У јесен 1916. године формиран је Српски добровољачки корпус, чији је командант био генерал Михаило Живковић. Уочи Фебруарске револуције 1917. године, у његовом саставу налазило се око 40.000 добровољаца.

Штаб корпуса се налазио у Одеси; штаб Прве дивизије у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску.

У Одеси је 17. априла 1917. године покренут лист "Словенски југ", који је излазио до 1918. године. У листу је изложен програм, који се залагао за стварање јединствене државе Јужних Словена, уз "поседовање целокупне територије коју су Јужни Словени насељавали од древних времена".

У услвоима растућег револуционарног расположења, међу добровољцима у оквирима Српског добровољачког корпуса почеле су да се шире револуционарне идеје. Револуционарни покрет постао је масован после Фебруарске револуције 1917. године.

Крајем марта 1917. године, из редова нижих официра, потекла је иницијатива за стварање војничких совјета у оквирима Добровољачког корпуса. Иницијативу су подржали и подстицали револуционарни совјети украјинског становништва на подручју између Одесе и Вознесенска, где су биле стациониране јединице Српског добровољачког корпуса.

Команда Добровољачког корпуса покушала је да спречи продор револуционарних идеја међу добровољцима. У том смислу генерал Живковић је, наредбом од 18. априла 1917. године, увео четне, пуковске и дивизијске савете, као и Корпусни збор, са намером да преко њих утиче на политичко расположење у јединицама, али је постигао слабе резултате.

На збору револуционарно опредељених добровољаца у Одеси као идеал прокламована је федеративна Југославија. Истакнуто је да "Руска револуција и победа руске демократије значе нову еру у историји човечанства и према томе руска револуција нем оже остати само руска".

Израз расположења револуционарног демократског покрета међу добровољцима било је формирање Југословенског револуционарног савеза у Кијеву у лето 1917. године. Организације Савеза су стваране међу југословенским добровољцима широм Украјине.

Добровољачки корпус су почеле да напуштају присталице револуционарног покрета. Дошло је до осипања његовог састава. У лето 1917. године Добровољачки корпус је, у односу на стање пре Фебруарске револуције, био је преполовљен. У њему је било око 20.000 добровољаца.

У време Октобарске револуције 1917. године добровољци су активно учествовали у борбама у јединицама Црвене армије. За њихово организовано наступање била је одговорна Југословенска комунистичка група. Крајем 1917. године у Украјини је отпочело организовање југословенских одреда Црвене гарде. Њихови организатори су били: Данило Срдић, Максим Чанак, Боривоје Агатоновић, Алекса Дундић, Никола Ковачевић, Никола Груловић и други. Масовно укључивање добровољаца у Социјалистичку револуцију условило је организовање Југословенског комунистичког пука.

Крајем лета 1917. године Прва српска добровољачка дивизија је поново упућена на фронт у Добруџу, али је због незадовољства војске убрзо повучена. Друга, са делом Прве дивизије, преко Архангелска упућена је на Солунски фронт, где је стигла децембра 1917. године. Део добровољаца остао је у Русији, где их је затекло избијање Октобарске револуције. Они су преко Сибира упућени у Дајрен на Далеки Исток, одакле су британским бродовима пребачени на Солунски фронт, где су стигли фебруара 1918. године. На тај начин, на овом фронту се нашло око 12.500 југословенских добровољаца из Русије. Они су у саставу савезничких јединица чествовали у пробоју Солунског фронта и ослобађању домовине 1918. године.

Међу украјинским партизанима

Под ударима нацистичких агресора, Краљевина Југославија је капитулирала априла 1941. године и била је подељена. Хортијевска Мађарска окупирала је Бачку и Барању и успоставила своју власт у њима. Српски народ се није мирио са губитком слободе и укључио се у општенародни устанак. Многи су зато убијани, прогоњени, затварани. Сем тога, мађарски окупатор је мобилисао или одводио на принудни рад српско становништво из Бачке и Барање.

Хортијева армија се укључила, заједно са немачким и јединицама из земаља нацистичког блок, у напад на Совјетски Савез. Тако су се и принудно мобилисани Срби нашли на Источном фронту. Крајем 1942. године у близини фронта у Украјини доведени су на принудни рад политички затвореници из мађарских затвора. У пролеће 1943. године на фронт су доведени и "мункаши", Срби који су мобилисани на принудни рад. На тај начин, по разним основама, на Источном фронту у Украјини нашли су се многи Срби. Свима је било заједничко да су против своје воље доведени на украјинску земљу да ратују или раде за фашистичку војну силу. Овом треба додати да је велики број њих припадао револуционарном покрету или био под његовим утицајем.

У то време украјински народ је водио ослободилачку борбу против фашистичких агресора. На простору Украјине дејствовале су партизанске јединице. Почетком 1943. године Срби који су се нашли на тлу Украјине повезују се са партизанским јединицама. Међу више јединица посебно треба истаћи партизанску дивизију "Николај Шчорс" у области Житомира, као и одред "Стаљин" из Тарнопољског краја. Велики број Срба се нашао у украјинској партизанској бригади "Боженко". Ова јединица је била карактеристична по сталном мењању формације, зависно од одређене борбене ситуације. За разлику од територијалних партизанских одреда, ова бригада је била оперативна јединица, веома покретљива. У одређеним приликама деловала је и у оквиру оперативних планова регуларних војних формација. Срби су се борили и у саставу одреда "Суворов" у мочварама Полесја и Украјине, као и одредима "Буђони", "Молотов", "Фрунзе", "Чернишевски" итд.

Када је 1943. године почело наступање Црвене армије и потискивање нацистичких војних снага према западним границама СССР-а, и кад су успостављене везе са украјинским партизанима стварају се Здружени одреди, којима приступају и партизанске формације у којима су се борили Срби из Бачке и Барање. Када су ослобођени западни делови СССР-а, Украјина и Белорусија, расформирани су партизански одреди и укључени у редове Црвене армије. Срби и остали Југословени су пребачени у антифашистички логор у Красногорску. Оданде су упућени у југословенске јединице које су биле у формирању.

Половином децембра 1943. године у граду Коломну је формирана Прва југословенска бригада. На путу за домовину, бригада је једно време дејствовала у саставу Другог украјинског фронта. После издвајања из његовог састава, Прва бригада је 21. септембра 1944. кренула за Турн Северин, да би се 6. октобра 1944. године пребацила у домовину. Овде је стављена под команду 14. корпуса Народноослободилачке војске Југославије. У саставу овог корпуса наставила је борбени пут за ослобођење Југославије од фашистичког окупатора.

После формацијског попуњавања Прве југословенске бригаде, остатак бораца укључен је у Другу југословенску бригаду, која је децембра 1944. године пребачена у Панчево. Укључена је у VI личку дивизију и у њеном саставу се борила до краја рата.

Друга тенковска југословенска бригада је формирана 8. марта 1945. године. Пошто је добила нове тенкове, кренула је у домовину. Учествовала је у пробоју Сремског фронта и ослобађању Југославије.

Учешће Срба у партизанском рату у саставу украјинских јединица допринело је зближавању два братска словенска народа, који су се у највећој светској ратној катаклизми нашли раме уз раме у редовима антифашистичких снага, које су победиле нацистичке агресоре.

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]