Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ЗАВРШНА РЕЧ

На крају, након садржинске, жанровске и типолошке анализе шаљиве грађе из нашег старијег и новијег фолклорног стваралаштва, преостаје нам да покушамо да дамо одговор на кључно питање којим смо започели овај рад: колико материјала за допуну етнолошке фактографије и етнолошко закључивање можемо црпсти из датог фолклорног извора? Када остане пострани све оно што спада у област конвенција и општих жанровских закона, колико тога рефлектује чињенице стварног живота и стварних односа у друштву? Јесу ли шале с етничким протагонистима заиста некакав етнички, културни или социјални “индикатор”? Представљају ли оне, и у којој мери, адекватан одраз стања и ситуација у друштву и култури?

Прецизније, када говоримо о тој варијанти хумора, проблем научне употребљивости и валидности грађе може се разложити на четири сасвим конкретна питања: Да ли се из шала с етничким протагонистима могу извући поуздани и релевантни подаци о узајамним међуетничким односима? Да ли се етнички типови користе ради тога да би се представили и уобличили стереотипи који се односе искључиво и баш на те народе и групе? Која се количина егзактног етнолошког знања може сакупити о Циганима, Цинцарима, Јеврејима, Црногорцима, Србима, Муслиманима, као и о свим другим етничким и регионалним групама чије се име спомиње у примерима шала на које смо се осврнули у овој студији? Шта нам уопште саопштава хумор у коме је етничким типовима додељена главна улога?

Од суштинске важности, оно што се ниједног тренутка не сме испустити из вида приликом тумачења етничког хумора јесте чињеница да хумор у целини - што значи и тај такозвани етнички хумор - првенствено припада сфери естетизације, креације, духовног стваралаштва, самим тим што се структуирана форма појављује као битни предуслов за његово изражавање. Из те појаве генеричког предодређења неминовно следи да разлози за стварање шала не могу бити много другачији од разлога који дају подстицаја литерарном стваралаштву уопште. Шале нису неки јединствени, банални производи који су изузети из традиције и токова усмене књижевности. Као што смо на основу изложених примера видели, кратке шаљиве приче, анегдоте, вицеви и загонетна питања су стваралачке форме које су најтешње повезане с универзално распрострањеним, сталним, мотивима - свељудским, заједничким темама које подједнако налазимо и на синхроној и на дијахроној равни. Ти мотиви представљају наследство целог човечанства, фолклорно језгро из ког свако према потреби захвата. Зато, по природи ствари, ове форме не могу бити изнимно, суштински, инструменталне. Иако се, као толико тога на свету, могу употребљавати и утилитарно, идеја уткана у њихову основу ни у ком случају не припада тако грубо поједностављеној врсти. Сврха шаљивих фолклорних жанрова није ни тако уска ни ограничена, стога свако редукционистичко, из целокупног контекста извађено тумачење углавном искривљује стварност.

Шале с етничким протагонистима у овом погледу не одступају од других. Њихов циљ није огољено утилитаран, односно не стварају се с идејом да буду одушка разним ситничавим, међуетничким, међуљудским, па и личним омразама, неспоразумима и неприлагођеностима. Разлог за стварање било ког појединца, народа или групе је у себи, а не у спољном свету и у страним групама. У сваком случају, такве шале нису непосредни израз непријатељства између два етноса: Ова врста хумора представља вид литерарног стваралаштва у коме, као и у другим литерарним облицима, реч имају типови а не стварна бића и стварни колективи. Као што смо истражујући нашу грађу видели, фолклорна традиција има неупоредиво више утицаја на формирање комичних етничких типова него што то имају односи и догађаји из актуелног живота. Етнички јунаци далеко више зависе од инертније, вековима изграђиване фолклорне традиције народа него од пролазних друштвених околности, од тренутно владајуће етничке и политичке ситуације, етничке дистанце, ставова група према другим групама, међуетничких нетрпељивости или ратних сукоба. Посматрано из угла политике, те шале нису нимало информативне. За успелу и релативно трајну типизацију хумористичких ликова потребно је задовољити неупоредиво већи број разних услова од импулса које проузрокују непосредни догађаји. Не значи аутоматски да друштвене ситуације изискују сублимацију у естетичкој форми хумора. Наиме, има толико ситуација које се сматрају изузетно захвалним за хумористичку обраду, латентним потенцијалом за то, међутим, до таквих стваралачких транспозиција ипак не долази. С времена на време, људи очекују да ће чути какав нови виц као коментар на догађаје који су се управо збили и који то свакако заслужују, а потом се њихово очекивање не обистини и све се окончава без одговарајуће хумористичке интерпретације. Не постоји ниједно системско правило које би руководило тиме шта ће из текућег људског живота бити преточено у фолклор, шта ће ући у ланчане кругове фолклорне комуникације. Шала инхерентних социјалној структури - како то мисли М. Даглас - нема. Другим речима, у друштву не постоји пасивни фундус шала које чекају на откровење, на моменат да их неко спази и пронесе около. Уметнички процеси естетизације ни случајно нису тако предвидљиви. Чак кад се за анализу узму поједина ауторска дела, није могуће разазнати докраја шта је све на њих утицало и зашто, а камоли кад су у питању облици анонимни и општи, жанрови са категоријално одређеним садржајима и формом.

Због свега тога, за корпус шаљивог фолклора далеко битније је оно раније успостављено, традиционално наслеђе него предрасуде и стереотипи који су привремено на снази у вези с другима. Шале се држе својих регула: само оно што је прошло испит времена, продужава да траје у фолклору. Вицеви, као и остале приче, врте се око постојећих литерарних и фолклорних типова а не око стереотипа. Стереотипи спадају у прагматичнију област социјалне психологије - што значи, подручје менталног функционисања и активне интеракције људи - док је типизација процес слободног уметничког стварања. Као што смо се уверили, шала које се користе стереотипима има занемарљиво мало. Огромна већина вицева који се служе етничким типовима о стереотипима ништа значајно не говори. Наиме, и у тим вицевима најчешће се експлоатишу варијанте многобројних универзалних мотива, које се усклађују с носиоцима одговарајућих карактерних особина, то јест с њима комплементарним хумористичким типовима.

Етничка трвења своје оваплоћење налазе на пољу политичке акције - политике која лако може да инструментализује хумор као и све остало чега се дохвати, међутим, деси ли се тако што, онда смо искорачили из подручја слободне фолклорне делатности и зашли у зону рестриктивне политичке манипулације. Није ни најмање спорно да су вицеви - хумор уопште - психолошки вентил, најбољи који се може замислити, али то не значи аутоматски да је хумор у бити агресиван, утилитаран и да је разлог за изузетну комуникативност ових форми директно прагматичан. Вулгаризовано функционалистичко гледање на етничку шалу као на поругу, увреду и омаловажавање другог максимално се коси с њиховом елементарном жанровском основом. Угрожени народи, обесправљени и угњетени слојеви друштва, збуњени појединци оба пола не измишљају вицеве, било свесно или несвесно, како би психолошки превазишли проблеме, испунили обавезе прописане ритуалом, или наудили противницима на начин који измиче казни. Ни хуморне, ни остале врсте фолклорних творевина људи не стварају из преке социо-психолошке нужности, већ као одговор на неупоредиво шире потребе духа.[1] Сужавањем перспективе на социјалне и психолошке димензије посматрања само се упрошћава комплексни проблем, чиме се не постижу никакви доиста значајни резултати.

Укратко речено, етнос не користи виц, него виц користи етнос. Користи га, на првом месту, као стилско и формално средство. Шале у којима су протагонисти етнички ликови нису симболи: оне немају своје друго, симболично значење. Попут већине осталих, служе се фигурама - алузијом, метафором, недореченошћу и заобилазним начинима изражавања - али, нису конципиране тако да би посредовале иједно друго директно значење до оног што својим типичним сижеима и разрадом већ отворено не исказују. С формалне стране гледано, употреба етничких ликова је функционална јер је асоцијативна и јер индикује жанр. Нарочито у случају данашњих, најсавременијих форми хумора - које су заокретом ка апстрактној игри појмовним концептима укинуле простор и делокруг нарације - етничка типизација је незаобилазни оријентир за лакше сналажење. Уз помоћ етничких имена брзо се успоставља асоцијативна веза с пређашњим, наративно развијенијим и експликативнијим облицима хумора и унапред идентификује жанр. Зато се модерна загонетна питања без много дилеме препознају као виц, чија су прочишћена и концизна жанровска реплика. Осим ових, постоје и друге жанровске погодности: вицеви с етничким протагонистима имају врло широк дијапазон могућих варијација. Шаблонски мотиви онеобичавају се, односно чине другачијим посредством многобројних етничких ознака, међу којима се дијалекат издваја као најважније, најефикасније и најчешће коришћено средство.

Кад се изузме језик, на располагању нам остаје минимална количина етничких показатеља о којима је са становишта етнологије сврсисходно дискутовати. Пресудно је то што углавном нема чврсте повезаности између мотива шале и њених јунака: етнички јунаци несметано упражњавају и заузимају места у примерима с идентичним мотивима. Они који стекну популарност постају пријемчивији за текуће, популарне мотиве, што ће рећи, спајају се неселективно. Лала и Соса, Мујо и Хасо, Ђетићи, Циге, Пироћанци и други данас омиљени ликови претежно се налазе у вицевима са сексуалном позадином, зато што је еротски виц у наше доба најзаступљенији. Такође се срећу и у политичком и у црном хумору. Такво укрштање мотива и јунака карактеристично је за област хумора и дешава се на више начина: личности из живота (које углавном долазе из сфере политике) повезују се са типичним, општим мотивима, као што се и имагинарни јунаци вица доводе у везу са актуелним ситуацијама и досеткама, из чега настају посебне, мешовите, комбинације с одговарајућим финесама значења. Услед тих жанровских слобода, због арбитрарне природе споја јунака и мотива, немогуће је хумор интерпретирати буквално, објаснити га дословце ни у социолошком, ни у психолошком смислу. Лица у шалама чине равноправне конститутивне елементе који учествују у изградњи целокупне жанровске структуре, због чега се не смеју посматрати изоловано од осталих формално-структурних питања типичних за дати жанр (премда се то често догађа чак и унутар књижевнотеоријски оријентисаних студија усмене народне књижевности).[2]

Уколико аргументе у прилог етничке и националне самосвојности шала потражимо у тематици, а не у јунацима, уверавамо се да ни на том плану нема довољно материјала којим би се подупрла ова хипотеза. Етничке теме количински су најсиромашније у фолклору: оне се налазе у тоталној диспропорцији према броју јунака који су етнички типизирани и окарактерисани. Убедљиво највећи број мотива шала припада ономе што би се могло назвати хумористичким архетиповима. Реч је о суштаственој окосници комике, непроменљивој и стабилној, која увек полази од приземног, а не од узвишеног у човеку. Свевремени шаљиви мотиви који у фокус стављају глупост, шкртост, лукавство, кукавичлук, тврдоглавост, пијанчење, хвалисавост, лењост, препреденост, лажљивост, прљавштину, хомосексуалне склоности, и многе друге куђене, али вечне људске слабости, репрезентују баш ту профану сферу која је карактеристична за комедију. Зашто, када и где су такви мотиви први пут начињени, тешко је рећи. Извесно је само то да већина шала које су сачувале континуитет у фолклорном оптицају почива баш на њима - управо на тим обичним хумористичким садржајима. Универзално важење и флексибилност тих мотива чине незахвалним нагађања о њиховом пореклу и евентуалном месту постанка. Јер, настојећи да лоцира порекло шале, човек се најлакше обмане. Аутентична свежина израза и језика обично је у тој мери сугестивна да се редовно мисли како је шала изникла спонтано из датог окружења, како је изворна и јединствена: чини се несумњивим да одражава само ту ситуацију, менталитет из само те, једне средине. Али, и шаљиве народне приче које у српском фолклору супротстављају аге и рају - за које изгледа да су директан продукт те и такве историјске ситуације - срећу се у фолклору разних других народа, примењене на друге судеонике и, сходно томе, интониране у донекле различитом духу.

Међусобно сличне шале дистрибуиране су свуда по свету. Њихови циркуларни токови веома су компликовани, па је зато у највећем броју случајева сасвим узалудно тражити почетну тачку одакле су које кренуле на пут. У том смислу, за нас је интересантно питање распрострањења загонетних шаљивих питања, која су, као савремена форма, потиснула све раније облике шала. Мотиви загонетних питања крећу се у ограниченом кругу садржаја где предност има бесмислица, односно тотални апсурд. Иду ли њима наруку законити процеси развоја који хумор и фолклорно стваралаштво каналишу у одређеном правцу, или су се, можда, циклуси оваких шала, као мода, проширили из постојбине на северноамеричком континенту - не можемо засигурно рећи. Уколико је реч о прихватању нечега што долази са стране, то не би било први пут у историји хуморних творевина. Дисеминација хумора из пребогате традиције јидиш фолклора дала је обележје хумору двадесетог века широм света: особене теме и стил хуморног изражавања прелили су се из матице у шаљиви фолклор других народа, дајући нове импулсе хуморном стварању у целини. Јеврејски хумор, у сваком случају, подарио је једну изванредно значајну цивилизацијску тековину човечанству.[3]

Упркос свему, условљеност хумористичке грађе формом, превасходно, не искључује у целости питања која се односе на фактографску веродостојност материјала. Одбацивањем тезе о нефиктивној, агресивној и сврсисходној природи шала које се служе етничким типовима не поништава се свака могућност испољавања реалног у фиктивним садржајима. Јасно је да јунаци такозваних етничких шала, попут јунака који се срећу у разним другим жанровима, имају обавезу да првенствено испуне задатке које од њих изискује сама форма, а то ће рећи да нису ни осмишљени, ни обликовани самостално, на свакодневним искуствима из текућег живота. Међутим, и поред тога што се ти ликови не граде на индивидуалним него на типским, шаблонским особинама, особинама које су у корелативном односу са сижеом и целокупним током радње, то не значи да нека мрва стварности и у овом облику не би могла да се нађе. У ствари, питање реалистичности везано је за критеријуме који се налазе у позадини раздеобе шаблонских особина на одговарајуће етносе. Најрелевантније за проблематику етничког хумора јесте решити ради ли се ту о простој случајности или, можда, о некој врсти предодређености спреге етничких ликова и њима додељених особина: зашто се одређени комични стереотипи присаједињују с једнима, а не с другим етносима?

Два основна проблема која треба узети у обзир приликом састављања слике о етничком хумору јесу селекција група које ће суделовати у шалама, с једне стране, и принцип расподеле мотива и сплетова карактерних особина, с друге стране. Та два проблема тесно су повезана и не могу се посматрати изоловано један од другог. Разлози за савршено успеле спојеве универзалних мотива и етничких типова свакако постоје, то јест мало је вероватно да су сви они популарни типови, све оне складно направљене комбинације биле резултат само баналне игре случаја. Због тога, морамо се запитати показују ли извесни народи и групе већу колективну пријемчивост за избор једних у поређењу с другим конвенционалним цртама карактера? Како се десило да баш Црногорци репрезентују лењост и хвалисавост, Босанци глупост и тврдоглавост, Лале флегматичну измиреност са животом, Цигани превртљивост и лажљивост, Јевреји тврдичлук? Јер, без обзира на већ констатовану чињеницу да се омиљени етнички типови наизменице смењују у истим улогама и циклусима мотива, нико не пориче да одређени мотиви и особине карактера боље пристају једним него другим типовима.

Анализом наше грађе, дошли смо до увида да је одбир етноса из којих ће се регрутовати актери шала више ствар унутрашњих, фолклорних, него спољашњих, етничких, законитости. Као што смо видели, тај избор се не повинује правилима која диктирају практични проблеми - политичке тензије и међуетничке размирице. Конкретне историјске, политичке, социјалне и етничке околности понајмање делују на избор етничких јунака. Фолклорни материјал који се сачувао у хумористичкој штампи потврђује нам чињеницу да фолклорно стваралаштво поштује своје сопствене законе, неупоредиво инертније од било које актуелне политике - чињеницу да политички релевантне групе нису обавезно и фолклорно релевантне. Етнички протагонисти бирају се с идејом да се што је могуће боље уклопе у одређене мотиве а не ради тога да би се помоћу њих јавности предочили етнички стереотипи, који се и иначе разним путевима преносе у ланчаним токовима свакодневне комуникације. Најбољи доказ за то пружа нам пример бивше Југославије, где се од главних конститутивних народа, ма колико да су они били политички релевантни, никада нису оформили трајнији и прави типски ликови вицева. Политички и етнички релевантни Словенци и Хрвати, у српском шаљивом фолклору никада нису устоличени као типски фолклорни јунаци за које би се у знатнијем броју везивали популарни циклуси шала. Исто то би се могло казати и за Албанце, који, сем у јасно дефинисаном политичком контексту, врло ретко добијају неку од улога у шалама. Невелики број шала које се тичу тих других народа потиче из локалних традиција фолклора. Те шале су употребљене наменски: не толико због самих јунака, због неке њихове личне популарности, колико с циљем да се дочара мултиетничка заједница југословенских народа и народности. С друге стране, далеко већу популарност имали су Далматинци - објективно носиоци једног ужег регионалног, а не етничког идентитета - који су, као тип са својим особеностима, још од давнина учестало заступљени у овдашњој традицији шаљивих народних прича.

Данашња ситуација показује да блиски, најчешће коришћени етнички јунаци нису они без порекла већ они који се надовезују на старију заоставштину фолклорних типова. У сваком случају, у претежном делу вицева, анегдота, и загонетних питања и дан-данас фигурирају некадашњи фолклорни типови, који су незнатно прерађени у складу с временом. Њихов профил се клесао постепено, у дужем временском интервалу, будући да су се из деценије у деценију таложили седименти нијансираног значења: селекцијом мотива, прилагођавањем стила приповедања, асоцијацијама и алузијама које су неопходне за постизање пластичности, долазило се до чврстог језгра њиховог карактера. Модерни, актуелном времену својствени јунаци представљају само једну од варијација тих давно испробаних модела. И поред неизбежних уступака савременијој епохи, новина увек израста из непољуљаног упоришта у старијим узорима. Јер, у фолклору мора да постоји одређени континуитет како би се оствариле пријемчивост и препознатљивост, што су најважнија два предуслова за обављање задатка који му је намењен. И у шаљивом фолклорном стваралаштву предност је углавном на страни оних типова који су одраније укорењени, проверени, и који су у знатној мери асоцијативни.

Дакле, међу етничким јунацима који се користе у најширем спектру шала препознају се неки стандардни, конвенционални карактери који, упркос свом древном пореклу, и даље задржавају неизмењену основну структуру. Изгледа да се у целокупном шаљивом фолклору издваја свега неколико архаичних, елементарних прототипова, иако фонд мотива који се с њима комбинују није идентичан у свакој епохи. У нашој традицији, а могуће је да је тако и у фолклорним традицијама разних других народа, можемо препознати четири кључна типа, која вуку корен из фолклора ранијих времена. Повинујући се захтевима модерног доба, ти типови су тек накнадно поистовећени с појединим народима, нацијама или етничким групама; другим речима, они нису одувек били етнички профилисани. Међу овим, најопштије оцртаним и категоризованим фолклорним јунацима, водеће место без конкуренције припада представнику vox populi - заступнику обичног народа, плебса или пука, који је један од најстаријих, најфункционалнијих и најчешће коришћених типова у фолклору и литератури. То је тип који саопштава једну филозофију света преломљену кроз призму сопственог ега и сопствене користи. Пошто је за његову социјалну класу свака корист увек била тешко приступачна, и свако добро оскудно, то се морало компензовати на одређени начин: да би одржао егзистенцију и стигао до неких циљева у неповољним околностима, овај представник народа морао је да развије умешност, прилагодљивост и разне вештина сналажења. Разуме се, његова животна борба изискује и лаж, и превару, и надмудривање, али, ништа мање од тога помирљивост и жилаву истрајност у превазилажењу неуспеха - пораза који је тако рећи иманентан. Тај универзални пучки тип репрезентује огољену нужност живота, свет онакав какав јесте, какав је био и какав ће несумњиво бити, свет који не заслужује узвишене мисли, велико залагање, ревност и труд.

Други тип је у много чему комплементаран с овим. То је социјално сродан, премда мање широко одређен тип примитивца - горштака који долази из забачених, од центра удаљених крајева, који слабо разумева систем и збивања регуларно уређеног светског средишта. Он представља људе који живе изоловано, по својим обичајима, у свом малом космосу састављеном од субјективних визија и представа, које у таквом, дистанцираном, затвореном и статичном социјалном кругу једино могу да опстоје. Зато је логика овог типа увек чврста и непоколебљива. Кад се нађе изван свог видокруга и открије да она није баш свуда и стално применљива, њему не преостаје ништа друго него да се неизмерно, понекад с презиром, чуди.

Оба описана типа, један равничарски, из центра, други планински, с периферије, представљају руралне типове. Њима насупрот, налазе се типови који нису тако изразито идентификовани с рељефом и природно-географским окружењем. Један је прави представник урбаног стила живота који се, као претња, надвија и разара јучерашњи, традиционални рурални свет. Тај тип се бави урбаним занимањима где новац игра главну улогу и чини средиште целокупног људског интересовања. Због специфичне, версатилне природе новчаних послова, овај тип мора да буде активан, хитар, промућуран, превртљив, не много емотиван и, изнад свега - штедљив. Његов глас је глас људи који од живота очекују акумулацију, стицање и увећавање добара, за шта сматрају да је вредно да се одрекну понечег, лично заложе и помуче. За те представнике новодолазећег грађанства живот је инвестиција од које се очекује узвратна, одложена, добит.

Последњи глобални тип, с којим се мање-више заокружују све варијанте једног старијег, или, у симболичном смислу, било ког социјалног система, разликује се од претходно споменутих по својој тоталној искључености из свих набројених видова егзистенције. Тај тип је парадигма апсолутног маргиналца, анархисте и неверника, бића које се издигло изнад свих социјално организованих облика у којима се остварује живот. Његова мисија је по својој суштини субверзивна, зато што он нити хоће, нити кад покушава да уђе у систем и буде једнак с другима. Без обзира на цену коју плаћа, савршено је задовољан тиме што је слободан и што живот посматра са стране, очима које нису замаглила никаква предубеђења: ни статусна, ни морална, ни логичка.

У овим прототипским ликовима и њима одговарајућим карактерима, без великог напора препознајемо и најзаступљеније етничке јунаке из нашег шаљивог фолклора: Лале, Црногорце, Јевреје и Цигане. Захваљујући универзалним и еластичним својствима, из чега проистиче велика способност адаптације, та четири типа континуирано опстају, с јединим изузетком што су етничке Јевреје, из познатих историјских разлога, у новије време заменили регионално одређени Пироћанци. Хронолошки гледано, они су се трансформисали тако што су им се у различитим епохама и временским интервалима приписивали различити мотиви, што значи и различите, варијабилне, психолошке и карактерне особине. Лењост, на пример, није од почетка била карактерна црта по којој су се идентификовали Црногорци, нити су Босанци у свим фолклорним етапама били означени као људи с главама тврдим као буква. О избору физичких и карактерних особина одлучивали су актуелни, тренутно популарни мотиви. У старијим, традиционалнијим шаљивим причицама Црногорци су, алтернативно с Босанцима, представљани као горштаци у генералном смислу, без уношења других, само њима својствених појединости. Њихова једина специфичност везана је за културу, а односила се на црногорско, за остале народе, егзотично племенско устројство. За разлику од горштачког типа, који се слаже са сразмерно уским кругом мотива, општије конципирани пучки тип погоднији је за разраду и адаптацију. Тако је уз Лале од вајкада ишао најшири дијапазон разноврсних мотива. Показало се да су ти војвођански паори најподеснији, свестрани представници обичног народа и да могу да носе скоро све вицеве и шале. У наследство, које је расло и допуњавало се, примили су доста мотива раније идентификованих с Ером, старијим типично народним јунаком. За разлику од њих, Цигани и Јевреји нису много допунили првобитни лик јер су они били више специјализовани као тип, самим тим су покривали ужи спектар мотива; но, и код њих се могу запазити промене у акцентима и детаљима карактеризације које су последица нових мотива, моде и времена.

Дакле, сви ти нарочито витални комични типови - који се данас манифестују у етничком виду - били су формирани раније, у доба кад етнос није имао симболичну вредност за разврставање и за идентификацију људи какву је добио у модерним временима. Успели, живописни типови који су до данашњег дана актуелни у фолклору, поникли су у моделу друштвене заједнице где је социјална, а не етничка стратификација одлучујући фактор за живот и судбину људи. У социјалним условима где социјални статуси нису рашчлањени већ су монолитно и класно подељени на више и ниже слојеве, где су друштвене улоге далеко од савремене уситњености професија и занимања, а друштвене мобилности готово да и нема - социјална припадност човека има најпресудније последице по његову егзистенцију. Човек одређује свој идентитет првенствено полазећи од ње. У нашој фолклорној грађи сусрећемо се с лежерним, опуштеним, на релативно изобиље навикнутим ратарима, својеглавим и жилавим горштацима - по опредељењу ратницима и сточарима, трговцима који су заокупљени пословањем и умножавањем новца, промућурним и космополитски настројеним гостионичарима, војницима; раме уз раме с њима су и маргиналци: луталице по сопственом избору и вољи, отпадници од система који релативизују све етаблиране законе и вредности. Наравно, унутар тих основних категорија социјалних типова могуће је разазнати и много других, минуциозније спецификованих подтипова.

Изгледа да социјални статуси представљају оне суштинске, кудикамо најважније индикаторе диференцијације међу људима. Због тога се у разним варијантама етничких јунака најчешће откривају основни социјални типови који су карактеристични за систем предмодерног друштвеног уређења. Припадност култури и етносу дуго је у споредном плану будући да она није од кључног значаја за човекову оријентацију у свету. Тек касније, током даљег историјског развоја, значај ових фактора расте и етнос, у својству симболичне ознаке идентитета, потискује и заклања социјалну одређеност. Само се по себи разуме да те промене налазе свој одраз и у фолклору: типологија оригинално заснована на социјалним преноси се на етничке статусе. Етносима се приписује одговарајући менталитет, заправо карактерне особине које су у традиционалном фолклору уобичајено везане за социјалне типове. Етничке типизације и налепнице представљају дуг времену у којем сврставање под етничке заставе представља обележје различитости и диференцијације људи. Етничким профилисањем актера постиже се такав степен општости, конотативности и алузивности, какав се у савремено доба не би могао постићи на основу социјалних типова. Вероватно зато што су социјални статуси превише умножени, уско специјализовани и везани за професију у модерном свету, те ниједан није изразито другачији и јачи од других да би се наметнуо као засебан тип; ниједан не поседује задовољавајући капацитет из кога би се могао извући материјал за вишедимензионалног фолклорног јунака. У семантичком погледу, професионално категоризовани делићи савременог масовног друштва прилично су уједначени, тако да ниједан није нарочито смешнији од другог. Истини за вољу, постоје вицеви о лекарима, судијама, адвокатима, космонаутима, продавцима, келнерима, стјуардесама, возачима као и бројним другим савременим улогама и занимањима, али то су само безлични актери а не изграђени, релативно заокружени и довршени фолклорни јунаци који имају способност да трају и да собом обухвате шири регистар мотива. Сем тога, професионални статуси су у дијалекатском, значењском и конотацијском смислу сиромашни и нису подесни за изношење општих, егзистенцијалних или метафизичких релативизација, што чини суштину и бит хуморног израза.

Како је дошло до прерасподеле социјалних типова, то јест мотива у новом, етничком, поретку типова? Може ли се говорити о предодређењу које унапред делује и оправдава направљене спојеве? Што се тиче константних психолошких одлика, такозваног етничког карактера или колективног менталитета народа, о томе никада није захвално говорити. Сами по себи, ти појмови су и сувише деликатни: уз највећи опрез могли би се применити на оно што чини нагомилано историјско искуство једног народа, а никако на некакве урођене, непроменљиве психолошке предиспозиције које активно делују на историјска и друштвена збивања. Приписивати тако неухватљивим чиниоцима моћи да усмеравају набујале токове историје и живота, или говорити о јединственом бићу нације или народа, то је већ врло клизаво и проблематично. У сваком случају, увек је разборитије клонити се те врсте уопштавања. Но ипак, кад се одређени народ смести у одређени тип, то нам се обично чини као право решење - уверљиво и веома близу истине.

Најлакше се може повезати нит код оних колектива код којих су социјални и етнички статус несумњиво и претежним делом подударни, као, на пример, код Цигана и Јевреја. Зна се да су ти народи од памтивека водили живот који је био умногоме различит од живота заједница чију су судбину, стицајем околности, били принуђени да деле. Ово су ретки примери да су занимања којима се баве и социјални положај етноса толико самосвојни и до те мере друкчији да их је могуће употребити као недвосмислене симболе етничког идентитета. Захваљујући тим изнимним стварима, та два народа су врло рано типски уобличена; као етнички и литерарни типови заузели су место у усменом стваралаштву многих народа света. Насупрот том примеру готово тоталне социјалне и етничке идентификације, остали наведени социјални и културни типови с већом флексибилношћу су везивани уз разне етничке и регионалне групе: врло често уже регионално, сходно ситуацији и локалној традицији краја. Личани, Босанци, Црногорци, Срби, с времена на време Ужичани и многи други репрезентују идентичан социјални тип примитивног, неотесаног, без длаке на језику, непатворено спонтаног горштака. С друге стране, Војвођани, Загорци, донекле Швабе, представници су мирних, флегматичних и уравнотежених равничара и ратара.

Географско окружење, начин привређивања и звук језика без сумње дају неку животну подлогу, оријентацију за распоређивање литерарних и фолклорних типова. Земљорадничка делатност, изобиље и отезање у говору Војвођана, племенска и планинска култура Црногораца, урбана занимања Јевреја (Цинцара такође) и вагабундски живот Цигана морали су да имају некаквог удела прво у деоби, а потом у даљем развијању и доради популарних фолклорних јунака. Евидентно је да код тих прототипских фолклорних модела постоји нека логика и да су се фолклорни шаблони, културни обрасци и људи на прави начин уклопили. Због те и такве врсте објективности, ови ликови су аутентични и живи. Наравно, овде је реч о једном броју класичних, широко конципираних фолклорних типизација.

Но, шта је с преосталим етничким типовима које срећемо у шалама? Нема сумње да етнички типови, код којих се сви неопходни фактори нису подједнако срећно удружили, делују далеко блеђе. Као фолклорне творевине, они су мање уверљиви, упечатљиви и трајни; већина и нема нарочито дугачак животни век. С друге стране, с протицањем времена и променама у социјалној структури, мења се значај како статусних и професионалних одређења тако и етничких група које кореспондирају с њима. Захваљујући тим глобалним историјским трансформацијама, неки етнички обележени типови заувек изгубе важност. Код типова који су уже профилисани од других, еластичност, то јест могућност трајнијег опстанка у фолклору у знатној мери је смањена. Тако, не само да су као етнички асимилирана група из фолклорних творевина избрисани Цинцари, него је нестао и специфичан тип механџије, гостионичара, с којима су се Цинцари углавном идентификовали. Цинцари су престали да буду видљиви јер су остали без својих репрезентативних занимања, док су Јевреји и надаље сачували своју пословну диференцираност. Од телала и лихвара претворили су се у банкаре, а у новије време - као што нам то сведочи пример америчког фолклора - добростојеће државне службенике, бизнисмене и разне друге успешне професионалце - у сваком случају, кругове с врха хијерархијске лествице, који су у савременим циклусима вицева као тип оформљени и популарисани. И најмлађи типски пар јунака у нашем фолклору, Мујо и Хасо, такође су започели свој живот као представници одређених друштвених слојева који су карактеристични за једно историјско раздобље и један временски интервал: Као што смо рекли, то су полутани, људи разапети између села и града, гастарбајтери, укратко - неасимиловани урбанити.

У двадесетом веку, етничка страна дефинитивно је однела превагу што се тиче базичног означавања типова, фолклорних и хумористичких јунака, међутим, то је доста варљиво - питање само површинске класификације која не задире дубоко у особени етнички идентитет. У сваком случају, чини се да социјални типови имају већу тежину и да су одувек били и важнији и згоднији за хуморну разраду од чисто етничких. На њих се без проблема калеме карактери који су стуб потпоре и покретачи радње многих комедија. Такви типови имају упориште у провереним, одавно испробаним моделима комичног, и, по свему судећи, носе јачи потенцијал за смех од строго узев етничких. Ипак, допринос који даје спољна етничка глазура није за занемаривање - она је изванредно добар додатак за сваки типски лик и за сваку шалу. Преплитање социјалног и етничког момента доноси једну недостижну предност овој врсти фолклора: етничком профилацијом ликова интензивира се колорит, односно апострофира се улога језика - најживописнијег и најмоћнијег од свих, симболима испуњеног, асоцијативног и кондензованог хумористичког средства.

Ако нису слика већ најчешће само привид етничког, шта се из тих шала може извући? Шта нам та грађа, сагледана у продуженој хронолошкој и историјској перспективи, егзактно саопштава? С изузетком загонетних питања, остале у овој студији дискутоване наративне врсте ипак нам отварају могућност индиректних увида у поједине аспекте историјске, социјалне и животне реалности. Без обзира на преовлађујућу сижејну и стилску клишетизираност шала, на фикцију која се подразумева као стваралачки приступ, у слободном простору нарације разазнају се индивидуални моменти, они који су црпени из токова и струја актуелне животне стварности. На најширем плану, гледано кроз пресек целог столећа, можемо да скицирамо етничке карте и да пратимо динамику измена становништва, те да се и тим путем осведочимо колико је на овим просторима она била интензивна. На етничкој мапи фолклора, само у протеклих стотинак година, више пута су се догодили драстични преокрети ситуације. Народи који су под дејством историјских фактора изгубили своје позиције или своју етничку видљивост уступали су другима своје место у усменом стваралаштву. Наравно, то никад није синхронизовано, већ се догађа с извесним закашњењем и инерцијом у фолклору. Турци, Цинцари, Јевреји, војвођански Немци оставили су трагове у разним облицима шала, потврду да су својевремено у већим или мањим организованим заједницама били настањени на овим просторима. Они су имали свој значај у стварном и своју релевантност у фолклорном смислу, но, њихово време је занавек прошло.

На мање глобалном плану, када овај материјал разложимо на сегменте различитих епоха, стичемо неке представе о животу људи и о духу времена у коме се тај живот одвија. Пажљивим читањем проналазимо сијасет ситних и занимљивих појединости у вези с обичајима: не толико самих народа колико тадашњег света уопште, без обзира на етничку припадност и порекло. Будући да се кроз шале провлаче типови малих, обичних људи - или се они не тако обични људи своде на обичну људску меру - и с обзиром на правило да се хумористичке форме не окрећу око високопарних већ приземних објеката и ствари, оне дају слику обичног живота. Из тих мрвица и исцепканих делића можемо да саставимо релативно веродостојну реконструкцију извесних навика у животу просечног човека. Истовремено, можемо да закључимо шта се у које време сматрало неприкосновеним регулама понашања, будући да је субверзивност у односу на регуле прва одлика хумора. Анализом шаљиве грађе откривамо које су то појединости најчешће конкретно наведене. Све су то појмови који су у своје време узимани здраво за готово, који су били нешто исто тако природно као свакодневица која тече, али, закратко, ишчезли су без повратка. Између осталог, ту су подаци о неким обичајима из годишњег и животног циклуса, називима кафана, пића и игара које су биле у моди, начинима опхођења, титулама, темама дана, разлозима за друштвена окупљања, разноразним одевним предметима, начинима одржавања хигијене, начинима путовања и типовима превозних средстава, новостима разних изума, називима новина које су се читале, као и о мноштву других, мање или више значајних појединости.

Посредством тих малих комичних текстова упознајемо се такође са ставовима људи према ономе што чини њихов живот и њихово окружење. Не у смислу политичког или идеолошког уверења, већ у смислу једног посве аутентичног, заједничког, ничим неконтролисаног и неспутаног јавног мњења, које рефлексно и непрестано реагује на сваки стимуланс који долази из околине. Дакле, то је сасвим спонтано, деликатно, малтене биолошко пулсирање крвотока јавности. Осим тога, из начина на који је интонирана шала није тешко наслутити ни стандардизоване, исто тако нормиране психолошке реакције људи у одређеним, за њих крајње типичним приликама и ситуацијама - у брачним и сексуалним односима, у односима према вери и цркви, војсци, школи, код лекара, у судници, у односима између родитеља и деце, између крвних и законских сродника, или, пак, у оним најбаналнијим инцидентима као што су неспретно бријање или вађење зуба. Ту лежи и један мали парадокс: према законима жанра у вицевима и шаљивим причицама не сме бити ни психологије ни емоција које би, активно делујући на слушаоце, пореметиле равнотежу противника и сукоба и анулирале дејство комичног ефекта. Међутим, у историјској перспективи на светло излазе управо те, нехотично дате психолошке особине, реакције људи наспрам људи и наспрам света у коме се, стицајем околности, одвија њихов живот.

Колико год да су мотиви шаблонски, по њиховом одабиру, начину лингвистичке обраде, конкретним индицијама и самој интерпретацији распознаје се време коме шале припадају. Тако, шале из првих деценија двадесетог века одишу духом традиционалног, патријархалног друштва које се управља према једном чврстом, прецизно нормираном поретку ствари. Што се тиче традиције, двадесете године су преломне. До тада је још у оптицају велики број народних умотворина, причица које су пробране из богате баштине претходног столећа и у извесној мери модификоване. Упадљиво је да се људи превасходно и радо смеју хумору у коме језик има доминантну улогу - забављају се језичким неразумевањем и разликама, што нам из данашње перспективе делује детињасто и помало наивно. Стиче се утисак као да су у том свету на прекретници страни језик, или, пак, недолично понашање у друштву једина ишчашења која се могу замислити, извори чуђења који побуђују смех.

Тек почев од двадесетих година модерно доба оставља дубљи отисак у сфери хумора. Од овог периода јаче се осећа дух фриволности младог грађанства. Из онога што се чита унутар и између редова назире се профил грађанске породице: мужеви су господа која раде и зарађују, а жене госпође које одмор проводе у разоноди по бањама; млада господа имају слободу да се забављају с кућним помоћницама (које су нормална институција тог друштва), док се младе госпођице васпитавају да свирају музичке инструменте и богато се удају. Кафане су места резервисана за друштвени живот и састајање мушкараца који воде разговоре о политици, као и о пословима: трговачким и банкарским трансакцијама, стечајевима, меницама, полисама и осигурању. За то време жене седе код куће беспослене. За разлику од виших грађанских слојева, сељаци се окупљају по крчмама где се, забаве ради, картају и опијају вином. Они који путују у град први пут се срећу с трамвајима, телефонима, телеграфима и осталим чудима технике која напредује све крупнијим корацима. Војска је угледна, чврсто организована и неприкосновена институција друштва у којој официри и други виши чинови од редова очекују дисциплинованост, храброст и послушност. Наравно, у том друштву угледно место имају и црквени великодостојници. Позоришта су места где фини свет увече излази. Из свакодневице се помаљају и поједини мали али значајни ритуали - бријање код брица у бријачницама и купање у јавним, градским купатилима. На снази су строга правила етикеције у међусобном опхођењу - њихово нарушавање представља субверзију којој се људи са анархичним задовољством смеју.

Уочи избијања Другог светског рата, овакав начин живота све брже се повлачи пред наступајућим новим, модернијим. Жене су се избориле за известан степен еманципације и освојиле део јавног простора у друштву. Да је дошло до неког развојног скока, види се и по начину одношења према старијим шалама. Причице које наводно представљају наше људе и крајеве излазе у штампи зато што већ имају некакву патину и привлачност прошлости која одлази у заборав.

Након завршетка рата ситуација се из корена мења. Некадашњи вицеви лексички се премазују свежим бојама и усклађују са обичајима, захтевима и жаргоном социјалистичког времена. Уместо грађанског, пред нама је сада егалитарно друштво с члановима који су колективно удружили рад у предузећима и државним установама, друштво где састанци чине обавезни састојак живота. Жене и мушкарци су изједначили статус у радном и друштвеном погледу. Диплома, посао (циљ до кога се стиже посредовањем рођака, преко везе), аутомобил и годишњи одмор проведен на мору постају нормалне и вредноване институције друштва. Расцеп се прави између старијих и млађих генерација: први накнадно завршавају вечерње и политичке школе, док други нештедимице расипају своје време на продужено студирање. Гастарбајтери иду на привремени рад у иностранство, враћајући се кућама с гомилом зарађеног новца. Људи се међусобно ословљавају са друже и другарице. Ритуали су углавном спортске природе, пре свега навијање на фудбалским утакмицама. Друштвени живот одвија се по кафићима, у комшилуку, иде се у биоскоп или се породично седи испред телевизора.

Све скупа, грађа из области шаљивог фолклора нуди нам једну замашну количину актуелних појединости, које су саме по себи информативне јер дају приказ друштва, културе и доба у коме су одређене хумористичке варијанте биле популарне. Првенствено полазећи од језика, а затим од ситних, узгред убачених конкретизација, могуће је да заокружимо једну глобалну представу о епохи која укључује: основну стратификацију друштвених улога, ставове према нормама, правилима и важећим вредностима и понашање људи у свакодневним ситуацијама. Гледано са историјске дистанце, то није мало. Ма колико да сами подаци не делују нимало ново већ познато из обиља других историјских и архивских докумената, ово је ипак једно неупоредиво и драгоцено сазнање. Другачије, те самим тим нарочито значајно јесте то што је у шалама за вечна времена остала конзервирана виталност живота једне епохе: сва она истинска, тако рећи опипљива аутентичност обичних, безначајних дешавања у којима протиче - и од којих се углавном састоји - животни век сваког човека. И поред претежно фиктивних мотива, из највећег броја комичних причица избија одговарајућа нијанса, у основи исте, али у свакој епохи јединствене и различите реалности свакодневног живота; моменти који су ухваћени и заустављени у лету времена, попут оних на филмској траци или у новинској вести. Јер, у свежини добро срочених анегдота, вицева и шаљивих прича задржава се она, сваком историјском раздобљу својствена врста комуникације људи са светом који их окружује, чулни утисак оне атмосфере која је давала тон животу у то време.

Коначно, ако оставимо пострани све те корисне и живописне детаље који су покупљени из реалности а везани су за дух времена, за историју и културу, једини несумњиво специфични, притом и етнички подаци у шалама с етничким протагонистима односе се на језик. Дијалекатске одлике су у исто време једине етничке карактеристике које се могу извући из вицева, анегдота и других хумористичких облика. Наравно, када се бавимо појединачним случајевима, не смемо бити необазриви пошто се чак и ту откривају изузеци од правила, попут оних сврсисходних, вештачки направљених дијалеката чији је разлог постојања појачавање хумористичког ефекта. Шале о Јеврејима - адаптиране према поменутом назору - упозоравају нас да ни језички идиом не треба прихватити безрезервно, као изворну етничку карактеристику којој бисмо намах поклонили поверење. Тобожњи дијалекат лако се може кривотворити по угледу на друге примере. Међутим, и поред те ограде, лингвистичке особености пре него било које друге припадају засебној, аутентичној култури етничких заједница. Оне су културно специфичне зато што су језик и култура преплетени и зато што су нераздвојно повезани. Лексика, синтагматске комбинације, граматички закони и граматичке конструкције изванредно пластично предочавају и културу и људе који тим језиком говоре. Сем тога, у језику се налази обиље минуциозних средстава, карактеристичних помагала, разних звукова, узречица и узвика којима се попуњавају паузе у говору. Језик је конотацијски пун тако да идентичан садржај шале, ако се, на пример, исприча војвођанском, босанском или црногорском говорном варијантом, увек делује другачије, то јест увек носи различит призвук и значење. Језик је кичмени стуб сваке културе: у њему је срж смисла и значења, у њему су друштвени поредак, географско окружење, прошлост и садашњост, укратко, без сувишног набрајања - цео један поглед на свет. На основу језика, макар интуитивно, стичу се представе о темељима на којима је изграђен живот једног народа или једне групе. То је уједно разлог због чега су најекспресивније и углавном најсмешније баш оне шале које су изговорене богатим и сочним локалним наречјем. Такве шале су засићене асоцијацијама, оне подсећају на големо мноштво разних етничких, регионалних и културних чинилаца из разних сфера и области живота. Шале о Лалама, Црногорцима или Босанцима, на пример, истичу се управо по томе што нам изгледају верније, више етнички засноване од шала у којима дијалекат није до те мере доминантан, или бар није с таквом сигурношћу коришћен. С друге стране, шале о Македонцима, Цинцарима или Циганима некад нам делују мање погођено, мање самосвојно не само због слабијег језичког познавања и слободнијег импровизовања њихових преносилаца, већ исто толико због наше неупућености у начине и нијансе тих говора.

Упрошћена функционалистичка тумачења која испуштају из вида све оне естетске и семантичке квалитете и у шали проналазе искључиво сврху и тенденцију, жаоку или тежњу за јефтином забавом највише су крива за то што је једна вредна фолклорна грађа дуго година незаслужено остала занемарена. А, заправо се ради о фолклорној грађи којој у модерно доба готово да нема равне. На пољу фолклора, двадесети век је достигао своје највише стваралачке врхунце управо у овим најмање претенциозним, необавезним, привидно скромним шаљивим жанровима - жанровима који су деценијама и годинама суверено владали великом фолклорном сценом, који су се развили стога што су били подесни да дају облик неким битним менталним сликама, конструкцијама и доживљају света човека овога доба. Загребе ли се само мало испод површине, види се да је смисао таквих облика деликатнији него што се то уобичајено мисли. Иако су хумористичке теме на први поглед тривијалне и не много избирљиво одабране, генерално узев, њихов смисао је дубок: тиче се егзистенцијалног положаја човека, који се очитује у многоструким и разноликим појавним видовима. Шале које се преносе без претензија на респект и трајање, без намере да се њихова поента сачува за будућност, које се, споља гледано, баве тривијалним стварима и тако још више заклањају своја изванвремена, озбиљна значења, боље него било шта друго одражавају меру света - меру величине човека у односу на тоталитет тог света. Ако узмемо у обзир несразмеру и неравноправност страна које су у тај однос укључене, евидентно је да су хумор и смех природна, тако рећи једина средства која човек има на располагању. Да би се исказао тај непремостиви јаз између јединствености сваког човека и нимало флексибилних, надиндивидуалних закона његове егзистенције, било је потребно наћи одговарајућу изражајну форму, ону која најбоље кореспондира с том врстом садржаја. А, чини се да је само кратка, до крајности сведена форма адекватно средство да се говори о стварима које измичу и експликацији и дескрипцији, јер само таква форма има способност да својом неминовном недореченошћу - негде у бесконачној удаљености перспективе - интуитивно досегне слутњу коју није могуће преточити у речи. Само таквом формом може да се назначи метафизички смисао који с њом гради целовити спој. Зато, упркос томе што репертоар мотива којима се хране те, свега сем најнужнијег лишене форме обухвата приличну количину на око баналних примера, то не утиче на укупну оцену поменутих форми, нити на било који начин доводи у питање чињеницу да је овде реч о ванредно вредним остварењима људског духа.

Материјал сачуван на страницама хумористичких новина које, на нашу срећу, у Србији имају традицију и безмало непрекинут континуитет излажења, открива нам драгоцену заоставштину на коју свакако треба да будемо поносни. Обиље врло квалитетног хумористичког материјала чини својеврсну вредност и у историјском, и у литерарном, и у фолклорном смислу. Разматрање шаљивог фолклора у продуженој дијахронијској линији нуди могућност да се сагледају и неки глобални процеси који се тичу будућности фолклорног стваралаштва ове врсте. Јер, осим наведених индиректних увида у социјалне и културне аспекте свакодневног живота кроз епохе, дијахронијска перспектива омогућава да се синтетизују како развојне фазе тако и развојне тенденције хумора уопште. Захваљујући стално новим стилским и наративним интервенцијама, добар део некадашњег хумора, барем до данас, није застарео него се преиначио у складу са захтевима модерног времена. Међутим, сведоци смо да тај корпус материјала постепено бива надвладаван од стране хумора другачије форме и другачијег типа: на првом месту, мислимо на штури, апсурдни хумор који је у највећој мери компатибилан са доминантним расположењем човека при крају другог миленијума. Релативна аутономија закона естетике, као и велики удео наслеђа у хуморном фолклору упозоравају нас на чињеницу да вицеве, анегдоте и шаљиве причице не треба схватити здраво за готово, као неисцрпно стваралачко врело које ће увек остати продуктивно и из кога ће се константно изливати нове, свежије варијанте. Пре свега, треба да постоје општи услови у култури да би се ови жанрови несметано могли репродуковати. У том смислу, већ можемо да повучемо линију и оделимо културе у којима вицеви имају јачу или, пак, слабију прођу. Фолклорна баштина није битна једино стога што даје обрасце комичних карактера - етничких типова о којима је било речи - већ и стога што утиче на тип и интензитет актуелне фолклорне комуникације, као и на заступљеност одговарајућих жанровских облика. Традиционално усмене културе које су, између осталих вербалних форми, створиле обиље шаљивих нарација, по правилу се и данас издвајају својом живом усменом речју, то јест учесталом разменом вицева, анегдота, досетки и задиркивања. Те културе у сразмерно су бољем положају од оних где усмени, вербални начин саобраћања никад није био особито интензиван. Пошто су и шаљиви жанрови део тог истог културног обрасца, вицеве не би требало узимати као нешто што не подлеже променама, што се подразумева само по себи, што је непролазно и вечно. Слично осталим експресивним формама, и кратки хумористички жанрови представљају историјску појаву, значи, појаву која је временски лимитирана, заокружена својим почетком и својим крајем. Није тешко у машти дочарати тренутак из давно прошлих дана кад су први пут почеле да се причају приче, измишљају и развијају мотиви уз узајамно преплитање и мешање. У неком следећем моменту историје тај већ оформљен корпус грађе могао је да добије нове подстреке. Снажним деловањем нових форми и новог начина размишљања могли су се покренути нови циклуси стварања. (Као што смо већ напоменули, традиционалан јеврејски фолклор неоспорно има пуно заслуга за популарност коју је поентирана шаљива прича до дан-данас одржала.) Но, налик многим другим фолклорним жанровима који су након блиставих периода цветања изгубили виталност и пали у заборав, иста судбина могла би лако задесити и језгровиту шаљиву причицу, такозвани виц.

Флексибилност адаптације којом се и поред разних промена и мутација чува основни идентитет форме није неисцрпна - ниједан жанр није могуће прилагођавати унедоглед. С обзиром на јаку тенденцију обезвређивања и осиромашивања нарације, виц какав познајемо већ је у овом тренутку врста коју би требало ставити под посебну заштиту. Нови вал утицаја примерених будућем времену, уништавање услова који су елементарно потребни за састављање, комуникацију и рецепцију вица, били би довољни да потисну, тачније речено, да преобразе овај жанр до те мере да избледи сличност са облицима које данас сврставамо у ту групу и називамо тим именом. То значи да би све оне причице које идентификујемо као виц помажући се референцама као што су: популарни јунаци који су врло често етнички обележени, дијалекат и оскудан, мада још уочљив приповедни третман, ускоро сасвим могле нестати из употребе, претворити се у фолклорни анахронизам и бити предмет за сећање. Животни сокови усменог приповедања исти су они сокови који условљавају и који чине могућим опстанак и бујање вица. Једном кад ишчиле, изгубиће се у забораву све оне интелигентне, виспрене, упечатљиве и ведре игре језиком, игре појмовима и сликама - целокупна анархична слобода поигравања логиком, алузијама, метафорама и двоструким значењима. Чини нам се да је златно доба вица, па самим тим и хумора који се најчешће назива етничким, већ прошло. Као толико пута до сада, опет би се могло обистинити правило да један жанр улази у сферу општег научног и фолклористичког интересовања тек онда кад је већ неповратно на путу заласка.

Напомене

1. Амерички фолклориста А. Дандес мишљења је да људи не би стварали фолклорна дела ако им фолклор на неки начин није потребан. Ова теза може се прихватити једино под условом да се потребе разумеју у широком, неутилитарном, духовном смислу.
2. Типски јунаци шала упућују публику на оно с чим ће се срести управо зато што су и сами део тих строгих жанровских конвенција. Њихова улога у идентификацији самог жанра, у откривању специфичног устројства и поља значења које жанр покрива је прецизна и вишеструко функционална: “Тако је у шаљивој причи или басни излишан увод који обавештава зашто су, на пример, учесници радње кренули у свет, али иницијално помињање учесника-типова (ага, чипчија, поп, калуђер, Ера, Насрадин хоџа, Циганин итд.), односно алегоријско коришћење устаљених особина животињског (или биљног) света носи идентичну информацију аудиторијуму о почетку причања и жанровском припадању приче, па и о самом конкретном сижеу.” С. Самарџија, Поетика усмених прозних облика, Београд 1997, 56.
3. За разлику од мотива, које у највећем броју случајева није могуће категорисати полазећи од етничких, националних и културних критеријума, стилске и формалне структуре могу да буду културно специфичне. Разни облици креативног изражавања које фолклористи региструју радом на терену, етнички жанрови, како их одређује Бен-Ејмос, могу бити локалног карактера. Специфичност жанрова којима се одликују поједине културе или развијене фолклорне традиције наводи на мисао да је у тој сфери разликовања могуће трагати за оном врстом јединствености која чини оправданом културну или етничку категоризацију. На исти начин, евентуално постојање неких особених жанрова даје аргументе у прилог засебности националног или етничког хумора. Илустративан је пример црначког фолклора у Сједињеним Америчким Државама, који се издваја по разним карактеристичним облицима структуираног, наглашено вербалног изражавања. Видети: A. Dundes (прир.), Mother Wit from the Laughing Barrel, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Yersey 1973.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]