Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ЈЕВРЕЈИ

Нема сумње да по броју објављених прича, шала, пародија, сатиричних песмица, као и разних других ситних хумористичких форми, Јевреји заузимају сам врх листе етничких јунака о којима се могло читати у новинама из првих деценија двадесетог века. Изобиље тог материјала скреће нам пажњу као својеврстан фолклорни преседан. Специјализоване рубрике варирају наслове: Јеврејске приче, Из јеврејског живота, Приче са Јалије, Јеврејске мудрости итд. Оне излазе редовно и то у листовима различитог профила - хумористичким, забавним, информативним, дневним - износећи на видело јавности огромно богатство фолклорне грађе која се тиче јеврејског народа и јеврејског начина живота. У зависности од порекла и традиције, те такозване јеврејске приче некад су уистину јеврејске, а некад само утолико што су њихови главни протагонисти именовани као Јевреји. Фолклорни лик Јеврејина, под етничким називом Чивутин[1], није био непознат нашој фолклорној традицији ни пре овог периода њихове ненадмашне популарности. Попут осталих досад разматраних етничких јунака, Јевреји спадају у заоставштину деветнаестовековне народне традиције, као и одговарајућих усмених врста које су у то доба биле неговане. Разуме се, заступљеност типова који су окарактерисани на етнички начин била је неупоредиво слабија тада него у каснијим временима, па се самим тим и лик Јеврејина у старинским хумористичким формама среће само спорадично.

Распрострањеност и изузетна омиљеност јеврејског хумора из епохе с почетка двадесетог столећа ни у ком случају не представљају појаву која је изолована и има локални значај. Напротив, та појава настала је као производ једног снажног таласа интернационалних струјања која су запљуснула и наше крајеве, осетивши се у пуној мери и у овдашњем фолклорном животу такође. Изванредна популарност коју је ова оригинална и по много чему специфична врста хумора достигла у интернационалним размерама културолошки је феномен сам по себи - феномен који је засигурно морао имати упориште у конкретним историјским околностима. Према Бентону (Benton), јеврејска шала какву ми данас познајемо првобитно је, током деветнаестог века, развијана у различитим националним облицима, паралелно с покретом за еманципацију Јевреја у Европи. Била је препознатљива по свом карактеристичном сарказму, немилосрдној иронији, али, пре свега, по особеној и сасвим јединственој жици самоироније. Јеврејски хумор имао је великог утицаја на хуморно стваралаштво широм света, а посебно значајно је деловао на политички хумор, у чијим темељима је узидан као централна, кључна компонента.[2] Не само хумор, јеврејски фолклор уопште оставио је неке, можда не на први поглед уочљиве, но, у сваком случају далекосежне трагове у појединим деловима света: “Јеврејски фолклор и религија вршили су утицај на традиционалну културу словенских и балтичких сељака од почетка јеврејског насељавања у источној Европи. Читаве реченице из Талмуда инкорпориране су у локалне језике у виду пословица. За време радикалног покрета, у периоду до Револуције 1848. године, јеврејске шале шириле су се централном Европом. Крајем деветнаестог века, збирке јеврејских шала биле су омиљено штиво међу нејеврејском читалачком публиком у Бечу и у Берлину. Оне су дале тон многим хумористичким публикацијама које су отприлике у то време покренуте у Аустрији и Немачкој. Ехо тих шала осетио се на позорници, у кабареу и у литератури такође.”[3] Разуме се, јеврејске шале нису освојиле само Европу. Прешавши Атлантски океан, за кратко време стекле су популарност и на америчком континенту. Издавање збирки и антологија јеврејског хумора почев од двадесетих у пуном је замаху у западној Европи; с незнатним закашњењем овај тренд ће се доцније продужити и у Сједињеним Америчким Државама.[4] Истовремено, код нас се скоро свакодневно публикују многобројне шале о Јеврејима, што значи да је светски поход јеврејске шале синхроно обухватио и наш културни простор. По свему судећи, у Србију су стигле из оближње Аустрије, или из суседних земаља.
Наравно, у нашим листовима нису излазиле само оне шале чије је исходиште у традиционалном јеврејском фолклору. Било је ту и много других хумористичких облика за које се не би могло казати да имају везе с јеврејским изворима. И једни и други, могли су се читати отприлике све до избијања Другог светског рата, догађаја који је пресекао устаљене токове живота и на најсуровији начин обележио судбину јеврејског народа. Код нас, овај светски сукоб значи прекретницу и у фолклористичкој егзистенцији Јевреја: по његовом окончању, рекло би се да су најпре свесно изостављани из шала, да би потом били потпуно заборављени.
Јевреји, некадашњи житељи Београда, представљали су најомиљенији извор инспирације хумористима с почетка века, који су по једном устаљеном обрасцу састављали своје благо подругљиве стихове, узимајући за окосницу песме ритмично низање јеврејских имена, као и нека од уобичајених занимања којима су се махом они бавили. У тим првим приказима понајвише везаним за локални београдски амбијент, Јевреји су описани као телали, сиромашни, али зато предузетни старетинари који откупљују и препродају изношене ствари, као ситни трговци с малим, неугледним радњама и углавном врло бедном зарадом. Из наслова шаљивих рубрика и песмица сазнаје се да су концентрисани на простору Јалије и Дорћола, који се узимају као њихове градске четврти. Имајући у виду заједнички модел урбаног начина ћивота и заједнички, пре свега меркантилни тип занимања којима се баве, Јевреји се с времена на време поистовећују с Цинцарима. Додељују им се неке од типично цинцарских улога у хумору, као што се и поједина цинцарска или Цинцарима приписана обележја преносе на њих.[5] Пре свега, то се догађа с језичким идиомом. Иако нема никаквог реалног оправдања за то да београдски Јевреји говоре било каквим дијалектом, по свој прилици из хумористичких разлога наметнут им је искварен језик сасвим сличан оном који се ставља у уста Цинцарима. Уз јеврејска имена пришива се цинцарска титула јасно одређене конотације кир или ћир, а изговор се дегенерише тако што се убацује самогласник у тамо где му није место. Доцније, тај назови јеврејски начин говора гради се нешто другачије - отпочињањем сваке фразе везником и, поштапањем у говору, отезањем и упорним понављањем овог истог гласа, неслагањем рода, броја и падежа, што је иначе стереотип за све странце, без разлике. На почетку и током прве две деценије века, та утврђена лингвистичка формула се интензивно примењује, да би након тог климакса почела да јењава и постепено пада у заборав. Што се тиче увезених јеврејских причица, некад се користи а некад не, зависно од врсте новина и од ревности уредника у прилагођавању материјала домаћим фолклорним навикама.

Еврејски збор на Дорћолу

Дрема Цеви. Спава Леви.
Само зева кир Мошику.
А Шемају диго грају:
“Да му дамо “Ла-патику”.
Ко зна шта би јоште било
Од овога красног скупа.
Кад једном од некуда
Поче добош да залупа.
Кад викнуше: “Мира”, “Мира”
“Брзо да се лицитира”!
Јурну Цеви
А за њиме трчи Леви.
Албахари узјашио Алфандари.
А Медина? -
Нос забио у ледина.
И сирома наш Шемају
У Перлино корпа пау
И сломио пет-шест јају!
А дира га мало Мони:
“О! Шемају - дал от јају
Жуте ти се панталони?!!”

(Брка, 24, 6. VIII 1903.)

Актива и пасива

Кад је банкротирао неки Чива
Кад је ћир Аврам Пенхаз банкротирао,
почео је овакав биланс своје радње:
Десет сату равно бије
Кад се дигло са јалије
Женску, мушку, стару младу
И кјосаво и сос браду.
Ту је дошло старо Озер-
И Шосбергер старо клозер.
И Мошику
Што продаји “пититику”.
И кир Пенхаз код “три тицу”
Што продаји малу цицу
Анзиз-карте и меницу.
Ту је Бокор старо шактер
И Аламар шалабактер
Што продаје старо каце.
И Медина “месечина”
Што за “пасхе” пече маце.
И још други: Цеви-Леви.
Алфандари - Албахари-
Што продаје старе ствари.
И Шемају и Де-Мају
Па и Перла
Што продаји тазе јају!
Неки стоје. Неки седе.
Један пије а сви гледе.
Алфандари збор отвори
И овако проговори:
“Бојнус-дијас кир Шемају.
Ма какво је тој белају???...
Ама овај “пиштољ” Мита-
Нешто с’много на нас рита!
Голо “пиштољ” окје пару...
А ја немам ни крајцару.
Што ти кажиш-дели-јозу?
Да му дамо едно козу?
Или малу “пипитику”?
Шта ти велиш кир Мошику?
А наш Мони
Етно ново панталони
И још едно капут стари-
Шта ти велиш Албахари?

1-во Актива
Десет метру новог цицу
И три кила од вуницу.
Два кутију шпајх сапуна
Једно празна, друго пуна
Једно туце марамику
Пола килу - пипитику.
Једна четка, два решетка,
На дно каце мало маце.
Једно звонцу и три лонцу.
Жена Луча и - син Куча.
(што се тиче “пасиве” - она се сад преписива.)

(Брка, 9, 29. II 1904.)

Мошику и Аврамику

Мошику:
И каку је Аврамику,
Невидех ти давно лице.
Како иде послу, радња
Дрмају ли телалнице?
Купујеш ли продајеш ли
Аврамику старе ствари;
Да ли има Аврамику
Да се што год на њих ћари?

Аврамику:
Пос’о иде добро Мошу,
Телалнице добро раде.
Панталоне, капут стару,
Продаје се добру саде.
Све јевтино ја купујем,
Било ствари нове старе;
За јевтину купим новце,
А за скупу продам паре.
По целоме Београду,
Старе ствари купим збирам.
А кад тобош негде лупне
Ту ја одмах лицитирам.
Ја купујем још и коже,
И сирове разне ствари.
И од тога Аврамику
Врло добро сада ћари.
Све је добро и јефтину;
Само маст је гушча скупа.
Да прекинем сад разговор,
Чујеш, тобош негде лупа.

(Брка, 23, 13. VI 1904.)

Ново - слово
(што је држао Моша Цеви кад је умро Моша Леви)
Тужно зборе!
Отишло је Мошо горе
Кот Исаку и Јакову
И Јехову...
Није био човек лошо
Наш ћир Мошо...
По мало је сваком дао,
А по више за се - крао.
Куд је пошо, свуд је стиго,
Што је мого свуд је диго.
От његово памет вешта,
И сат кука Беч и Пешта.
Јер тамо је еспап биро,
А овде је банкротиро.
О ћир Мошо...
Збогом пошо.
И поздрави на Мојсеју
И на Јуде Макавеју
И још пази -
Да се нађеш с Ешкенази.
Па на Јаков и на Сару,
Да на зајму дајеш пару.
Али нека ти није просто
Не узмеш ли шесет од сто.

(Брка, 23, 14. VI 1909.)

Осим трговином, Јевреји се баве свим могућим новчаним трансакцијама: у истом периоду, у песмицама, представљени су као мењачи новца - такозвани сарафи. Чест хумористички мотив у то доба је банкрот у послу:

Посмртна листа
покојног Мони, што је продав’о наполони

Јуче наш је умро Мони
Било му је врло жао
Што је курс на наполони
Тако страшно, брзо пао.

Наш је Мони телал био,
Све је старо гвожђе биро
Нит је јео, нит је пио,
И опет је банкротиро.

Па трговац код “три тицу”
Фирма: “Мошо и Демају”.
Грозно ј’ крао на вуницу,
П’ опет пао под стечају.

Најпосле је наше Мони,
Биу “сараф” све до јуче.
Мењо банке, наполони,
Па предао Богу кључе.

И сад, ето мртво лежи,
Нити мрда нит говори
А за њиме сузе лију -
Неутешни кредитори.

(Брка, 45, 14. XI 1904.)

За разлику од ових полупародијских-полусатиричних ауторских творевина чије је време убрзо прошло, највећи део фолклорног материјала који се односи на Јевреје - као и на остале етносе - анонимног је порекла и прозног карактера. Око Јевреја груписани су бројни циклуси шала које варирају већ устаљене, стандардне мотиве. Понекад су то адаптирани мотиви из традиционалног јеврејског фолклора, а понекад тренутно популарни, универзални мотиви који се из неког разлога поистовећују с јеврејским етничким типом. Страстан трговачки дух, лажљивост, склоност ка превари, шкртост и похлепа на новац представљају збир општих карактеристика које се од најранијих времена у књижевном стваралаштву везују за овај народ. У прва три примера, те наведене јеврејске особине приказане су у интеретничком српско-јеврејском контексту, што је иначе реткост:

Немогућан грех
Разговарао сељак са својим свештеником о разним гресима, па ће га, напослетку, упитати:
-Да ли је грех преварити Јеврејина?
Поп одмахну главом и рече:
-Немој узалуд мућкати главом и о томе мислити. Наравно да би био грех преварити га, али то се, никад не може догодити, синко.

(Кића, 35, 24. VIII 1908.)

Србин и Евреин
Србин: (Евреину): Мислиш ли скоро за Палестину - вашу државу?
Евреин: Ја не!
Србин: Е! а зашто?
Евреин: Зато што тамо неби имао кога да лажем.

(Брка, 38, 28. IX 1919.)

Кад Јеврејин дође у кафану
Дошао Јеврејин код “Ђердапа” па рече газда Живку:
-Донесите нам једну кафу.
-Молим, за колико вас? -упита газда Живко.

(Брка, 27, 8. VII 1912.)

* * *

Госпођа Ребека сретне госпођу Сару и са чудом види да је Ребека у црнини.
-И, госпа Ребека, ви сте имали несрећа у породица?
-И јесте. Муж ми је умрео.
-Како, Мошику умрео?
-Да.
-Од чега, и од чега?
-Ономад, у синагози, неко је био испустио на под један златник, и моје Мошику је био угушен у гужви!...

(Веселе новине, 24, 13. VI 1926.)

Мошина опрезност
Моша долази својој жени и виче оштро још с врата:
-Саро, Саро!
-И шта је, Мошо?
-Немој данас да купујеш ништа код нашег комшије бакалина.
-И зашто, Мошо?
-И зато, што сам му дао ону нашу вагу да се с њоме данас послужи.

(Ошишани јеж, 175, 7. V 1938.)

Оријентисаност на материјална добра у животу, претеривање у штедљивости, срачунатост као подстицај за акцију, посматрање ситуација и међуљудских односа искључиво кроз призму новца, довитљивост у практичним стварима и хладнокрвна рационалност у сагледавању тренутних околности - типичне су хумористичке одлике психолошког и националног карактера Јевреја. То су црте које се стављају у фокус најразноврснијих шала: има их у тужно-смешним причицама из јеврејског фолклора које говоре о обичају проводаџилука и о избору одговарајућег брачног партнера, о умирућем који се последњим атомима снаге обраћа члановима породице окупљеним око његове постеље за ту прилику, а затим и у свим осталим шалама које третирају сродничке односе, пријатељство, брачно неверство, партнерство у пословима и многе друге теме, чак се на њих алудира и у појединим причама о мудром рабину. Па, иако би нас то могло навести на помисао како и овога пута пред собом имамо универзални тип тврдице који је заједничко место и вековно наслеђе у литератури, показује се да хуморно уобличавање карактерних особина садржи доста индивидуалних посебности кад су Јевреји у питању. Нема сумње да су они представљени као људи чији је и спољни и унутарњи свет оријентисан ка новцу и стицању, гротескно штедљиви и једва спремни да потроше покоји динар, међутим, све је то само генерални план који их још увек не чини истоветним с класичним типом тврдице затворених видика, који дрхти над сваком својом паром. Рекло би се да је за ту друкчију нијансу значења заслужан првенствено јеврејски фолклор, који је однеговао један деликатан, само њему својствен дух приче и који је створио сопствене, више него живописне типске ликове. У већини јеврејских шала пречи је сам начин размишљања него потенцирање комичних црта и карактера: предност увек има рафинирано, на изглед уврнуто, али у сваком случају логично закључивање које иде у правцу истанчаног одмеравања датих могућности, вагања и раздвајања штете од користи. Дакле, кад је о Јеврејима реч, већу тежину од љубави према новцу има сам приступ решавању проблема, умешност коју испољавају у финансијским калкулацијама и трговачком пословању. То је способност која је њима не само својствена него, како изгледа, генетски усађена, пошто се у великом броју примера слични мотиви понављају у комбинацији с децом.

Из школе
Учитељ Аврамику (пита малог Мошику):
-Је ли, Мошон, умеш ли добро да мењаш глагол?
Моша: То не умем, али форинте, да.

(Брка, 42, 8. X 1906.)

Готова ствар
Проводаџија Ициг препоручује једноме младићу дивну прилику па вели:
-Девојку је здраво лепу, здраво паметну, изображену, музекалну и има много нофце, здраво много, само...
-Шта само? пита младић.
-Само, ћопаву је у један нога.
-Ћопаву девојку нећу да узмим, вели младић. Али проводаџија Ициг не попушта већ развезао:
-Али молим вас, шта вас вреди да узмите девојку сас здраве ноге? После свадбе, она ће да падни низ басамаку и оће да сломије ногу! И онда имати ви да се уплашите, ваше жену да истрпи велику болови, морате да платите доктори, оће много нофце да узми и апотеку и опет ће да вам жена остани ћопав. А овако брез плашњу, брез болови, брез доктору, брез апотеку и брез трошку имате готову ствар.

(Звоно, 260, 30. X 1910.)

* * *

Ујединио господ у рају католика, протестанта и Јеврејина. Хоће да им да све што желе.
-Шта ти желиш?... пита протестанта.
-Моћ.
-А ти? пита католика.
-Све злато земаљско.
-А ти, Јеврејине?
-Господе, ја ти тражим само адресу овога католика!...

(Веселе новине, 16, 18. IV 1926.)

Брига на самртном часу
Стари чича Самуило, богати трговац из чаршије, налази се у агонији.
Цела породица је окупљена око његове самртне постеље.
Свакоме он каже по неку узбудљиву реч. Већ у пола несвесан, он зове све по имену:
-Ти си ту, Ребека, драга моја жено?
-Јесам, Самуило!
-А ти, Ида, и ти, Естера, драге моје ћерке?
-Да, татице, и ми смо ту.
-А ти, Рафаило, и ти Леоне, драги моји синови?
-Да, тата, ту смо.
-И ви, Барух, мој стари деловођо?
-Да, господине Самуило, и ја сам ту!
На то се самртник исправи у пола и запита јачим гласом:
-Е па, ко је, онда, остао да чува радњу?

(Звоно, 203, 22. V 1926.)

Зна он шта је монденство
Исак Блум шета се на плажи у Бијарицу. Сретне га један пријатељ и упита:
-Откуда ти овде Исак?
-Оженио сам се, па сам сад на свадбеном путовању, поносито одговори Исак.
-Шик. Честитам. А где је госпођа?
-Остала у Загребу.
-Шта кажеш? У Загребу?
-Него! Треба чувати ону радњу!

(Дерт, 13, 20. V 1927.)

Зна Бог шта ради
-Мориц, и ја ћу да умрем!..
-Колико ти је година, Мошо?
-85...
-Позајмиће ти Бог живот до 100 година!..
-Ти си луд, Мошику!..
-И зашто?
-Мислиш ти да је Бог будала да ме узме у сто година кад може да ме има у осамдесет и пет?..

(Веселе новине, 20, 16. V 1926.)

Надгробно слово
Исак Којен умро а жена му оде рабинеру и рече:
-И господин рабин, и ја бих желела да чујимо лепо слово на пратња од моје супруг Исак, И шта ћи то да кошта?
-Разно, одговори рабин. Има и за педесет динара а има и за двеста. Од триста динара па на више ја већ говорим врло узбуђеним гласом.

(Веселе новине, 35, 29. VIII 1926.)

Мошин викенд
Направили Моша и Мориц викенд до Смедерева. Али пре него што ће кренути на пристаниште замоли Моша свога пријатеља Морица да му позајми своје одело.
Мориц му даде тешког срца одело и, пошто се Моша брзо пресвукао, он га запита:
-Реци, Мошо, зашто ти је требало моје ново одело?
-Ти знаш да ја не умем да пливам, ти си одличан пливач, па ако почнемо да тонемо бићу сигуран да ћеш ме спасти.

(Ошишани јеж, 162, 5. II 1938.)

Вансеријска пословна логика открива се чак и код најбеднијих створења, просјака без игде ичега; они су такође способни да на равној нози дискутују са својим неупоредиво успешнијим сународницима, представљајући као објективан захтев оно што је само њихова субјективна жеља и потреба. Фолклорни тип дрског сиромашка има дугу традицију и један је од неколицине кључних у јеврејском народном стваралаштву[6]. Првих година овог века, у новинским шалама често се спомиње име чувеног милионера Ротшилда. Радо се варира причица о поменутом убогом Јеврејину, који од Ротшилда прима милостињу, међутим, мимо свих норми понашања које би се очекивале у таквој ситуацији, наступа самоуверено, потражујући новац као нешто што њему по праву и по регуларном пословном уговору безусловно припада:

Сваком своје
Један пољски чивутин дође на благајну богатог Ротшилда и затражи милостињу, и благајник му да једну марку. Идућег дана дође овај опет и добије опет марку. Тако је он неколико дана узастопце долазио и примао по једну марку, док то не паде у очи благајнику и кад чива опет дође а он му даде само педесет пфенига. А шта је то? Зар Ротшилд нема више новца? Упита чива љутито. Па знате, рећи ће му благајник смешећи се, Ротшилд удаје сад ћерку па мора да штеди... Кажите ви Ротшилду, прекиде га чива, да сам му ја Хајм Пархоп из Коломеје поручио кад већ оће да удаје ћерку нека је удаје са својим а не мојим новцем.

(Брка, 48, 4. XII 1904.)

Број маштовитих варијација на тему зараде и могућности да се дође до новца готово да је неисцрпан кад су Јевреји у питању. Новац је циљ, садржај, подстрек и мотивација за апсолутно све акције у животу. Мисао о новцу присутна је код њих у сваком тренутку. Она не напушта Јевреје никад, чак ни у најневероватнијим, по живот опасним, црнохуморним ситуацијама.

Звучније
Саро, шта велиш да нашем малиши наденемо име Исидор?
-Какав Исидор, назваћемо га Лујдор.

(Сатир, 1, 1. IV 1902.)

Нема рачуна
Сара: “И Мошу трчи код доктору.”
Моша: “И зашто?”
Сара: “И наш мали Букус прогутао грош.”
Моша: “Е није него, да дам на доктор четир динару да извади један грош, немам рачуну.”

(Серенисимус, 18, 28. XI 1910.)

Свакад исти
Некакав мењач Јеврејин наиђе, путујући некуд, кроз шуму. На један мах испадну пред њега два разбојника и подвикну: “Стој! Вади паре!”
-Добри људи - промуца мењач уплашен, “немам код себе више од триста динара.” “Одмах дај и то триста динара!” - повикаше разбојници. “Ако збиља не имаднеш више, пустићемо те. Ако си слагао, убићемо те!” Јеврејин извади кесу па дршћући изброји двеста деведесет четири динара. “Ехе! а камо још шест динара?” упита један од разбојника. “Па за бога” одговори мењач “и ја морам узети свој проценат: два од сто! Треба да и ја зарадим што!”

(Стармлади, 5-6, 16. III 1911.)

Шта је боље?
Јеврејче: И отац! Како је боље казати: шест на сто или шест од сто?
Јеврејин: Мошулику, најбоље је казати седам на сто!

(Фигаро, 10, 5. III 1922.)

* * *

Замисли Саму, какав ми се малер десио! Јуче сам позајмио од Арона Голдберга новац а данас се он изврнуо и отегао папке.
-И то је теби малер?!
-Како да није кад сам узео на зајам - мало!

(Звоно, 107, 19. VII 1924.)

Двадесетих година века, најупадљивији су циклуси хумора који говоре о меницама, пословним аранжманима, кредитним трансакцијама, банкарству и банкарима с којима се овај народ неизбежно идентификује. Прогрес у друштву је брз, Јевреји више нису сарафи, већ модерни пословни људи и банкари. У то доба, као и нешто раније, често коришћен мотив је лажни стечај - типично средство спасавања од економског краха коме Јевреји, искусни ловци у мутном, прибегавају редовно, по правилу у више узастопних наврата. Уз то обавезно иду и разне шпекулације с осигурањем имовине - ређају се идеје о подметању пожара у сопственој кући, или у фирми, као и други домишљати напори чији је искључиви циљ да се извуче финансијска добит и спасе макар делић од неповратно пропалог предузећа. У овој епохи, смешном се чини нерегуларност у пословању - нелојалност, невраћање дуга, непоштење и крађа. Многе шала у наслову садрже појам који значи посао: гешефт или кшефт.

Само журно
Један Јеврејин дође у једно друштво за осигурање и хтеде да осигура своју кућу. Видело се пак - да му је много журно. Чиновник за осигурање умоли га да причека један тренутак, јер има неки започети посао да доврши. Јеврејин инсистира на томе да осигурање одмах склопи.
-Молим вас, зар је заиста тако журно? упита га чиновник.
-Дабоме - одговори Јеврејин - кућа већ гори.

(Звоно, 92, 5. IV 1924.)

То не разуме
Два Јеврејина се сретоше на улици. Један причаше другоме да се осигурао од пожара и града.
Добро - рече други - против пожара разумем, али реци ми, како ћеш да изазовеш град?

(Звоно, 101, 9. VI 1924.)

Сви смо почели.
Банкар Фишл путовао је са својим секретаром ради трговине. У влаку један пољски Јеврејин извукао му је из џепа свилену мараму. То је спазио секретар банкарев, зато је обратио пажњу свога шефа на Јеврејина.
-Оставите га само на миру, рекао је банкар Фишл, сви смо ми почели са малим крађама!

(Звоно, 106, 12. VII 1924.)

* * *

У кафани код “Грчке Краљице”
за једним столом разговарају о Јакову Ешкеназију.
-Шта мислиш, чуди се Биња Нахмијес, Ешкенази је мењао десет бранши и ни један пут није правио банкрот.
Остали за столом се чуде:
-И то не може да буде... и онда од куда му толико пари?

(Веселе новине, 2, 11. I 1925.)

* * *

Дошли Аврам и Моша из Ниша у Београд и отишли једном гросисти да пазаре. Разуме се на почек.
Онај им износи, показује, преврће, опет износи, а она двојица пробирају ли пробирају. И још: Моши је свака ствар скупа, прескупа и очајно се цењка.
Досадило се то погађање чак и Авраму, па ће, у једном тренутку кад су остали сами:
-И чујиш, Мошику, и шта си цењкаш толико, кад не мислиш да плаћимо, и кад ћемо да правимо нагодбу.
А Мошику ће, пун саучешћа:
-И знам, али Павловић је добар човек, и нећу да тако много изгуби!...

(Веселе новине, 9, 1. III 1925.)

Рђав гешефт
Вики: Наки, ти си окретан човек, до сада си направио добре шпекулације и пазаре - сад би требало да се ожениш кад си се толико обогатио!
Наки: Вај! Шта кажеш да се женим? А ти не знаш да кад се човек ожени постаје једно тело, од два бића створи се једно - а то је очевидан губитак од 50% - и ти мислиш да бих ја правио такав гешефт?

(Звоно, 96, 3. V 1924.)

Добра партија
“Помисли Исаче” причаше Исидор своме пријатељу, “јуче је умрла богата удовица милионера Алмузлија, која је хтела још једном да се уда.” “Штета” уздану Исак - “беше још јуче то једна добра партија.”

(Звоно, 130, 27. XII 1924.)

У поређењу с тако конкретним и опипљивим финансијским стварима, емоције су понајмање битне и зато се, испрече ли се икад као проблем, третирају као непожељне нус-појаве које штете колико пословима толико и животу уопште. Ако се постави питање осећања, на комично-ироничан начин објашњава се њихов бесмисао и апсурд. На пример, у неким шаљивим причицама намерно се затварају очи пред оним што је више него очигледно, а то је одвратност богате, до крајности хендикепиране удаваче, и хвале њене физичке мане које се, виртуозном логичком акробатиком, преобраћају у предности. Генерално узев, Јевреји се сликају као људи лишени чула и неосетљиви на чар лепоте. Један од типичних мотива хумора је наказност и ругоба јеврејске жене. Давнашњи комични лик, често опеван и у епиграмима, је неподношљиво ружна Јеврејка по имену Сара, изузетно Ребека. У отрцаним хумористичким ситуацијама које приказују брачни троугао, јеврејски јунаци опет реагују сходно својој неемотивној природи и својим назорима, што ће рећи супротно од норме и за ту прилику уобичајених очекивања. И у тренутку кад се увере да их жена вара, они остају уздржани и рационални калкуланти. Контраст између хладне или, бар, присилно рационалне менталне реакције и ситуације у којој се очекује прави излив емоција је непресушан извор комике и смеха.

Молба једног швапског Чивутина
О либе Јехова
Чуј ми молба ова:
Дај ми жену Сару
И уз Сару пару
Па за љубав стару
Остави ми пару
А џаба ти Сару.

(Брка, 38, 27. IX 1909.)

У морском купатилу
Сара (матора и гадна Јеврејка): И Арон, погле само како ме нежно таласи обгрљују.
Арон: Па то је познато ствар да морско вода врло рђаво укус има.

(Брка, 2, 6. I 1913.)

Појам о срећи
Стари Јеврејин говорио сину о женидби.
-Мошо, за тебе имам једну добру партију: девојка је врло богата.
-И... престани једном отац... Ти знаш да ја волим госпођицу Сару... Па и да нема новаца, ја би с њом срећан био...
-И кад срећу имаш какву имаш вајду од то? - вели му отац.

(Кића, 16, 20. IV 1914.)

Није анђео
Један јеврејин показа своме сину једну богату наследницу, с којом треба да се ожени. Али, отац, она много рамље - Па шта јој смећа? Ваљда је нећеш узети за писмоношу, већ за жену.
-Али оче, нема једно око. Стим боље, неће ти видети твоје мане.
-Али оче, колика јој оно грба на леђима!
“Па, Боже мој, па зар ни једну грешку да нема. Па она није анђео.”

(Брка, 22, 31. V 1915.)

Зна он зашто
Морено Тајфл врати се изненада с пута и изненади своју лепшу половину у незгодној ситуацији с његовим секретаром.
Љут као рис, зазвони за књиговођу. Кад овај дође, он га упита: она свиња секретар колико, има да прими?
-Четиристо динара, одговори књиговођа.
-Добро отпусти га одмах; исплати му триста динара, задржи му сто динара и реци му да он зна зашто је то задржано.

(Звоно, 86, 23. II 1924.)

* * *

-Наки, па ти купио гуску, колико си паре дао за њу?
-Сто динара, али на моја Сара ће да кажем сто педесет.
-А зашто-о-о?
-И знаш од секирацију, она неће ни парче да једе зато што сам је преплатио!

(Звоно, 117, 27. IX 1924.)

Балкон
Леви купи једну вилу, позове одмах предузимача и нареди му да скине балкон. На то ће рећи предузимач: “Ако то учините, наружићете кућу, јер балкон је главни украс?” - “Како украс?” - рече Леви - “ако балкон остане, седеће моја Ребека са кћерима по цео дан на балкону и наружиће ми целу фасаду.”

(Звоно, 141, 14. III 1925.)

Натан у недоумици
Натан се жали рабину како му је пришао један човек и рекао: “Ја сам лудо заљубљен у вашу жену. Разведите се и ја ћу се њоме оженити!” Натан му је на то одговорио: “За то треба питати моју Сару, а не мене.”
Саслушавши причу, рабин упита Натана:
-Па шта тражиш од мене?
-Да ми кажеш, раби, шта да радим , ако га Сара не буде хтела?

(Ошишани јеж, 202, 12. XI 1938.)

Плашљивост, узмицање и опрез су остале карактеристике које се обично приписују Јеврејима. У свим ситуацијама које захтевају директну физичку конфронтацију, Јевреји се повлаче - радије ће примати ударце него што ће се усудити да их врате. Један број старијих шала о томе говори сасвим изричито: Јеврејин остаје пасиван чак и онда кад га без икаквог разлога шамарају, или је његов протест само вербалан, у неумесно ублаженој форми:

Јунак чива
У међусобној свађи један потеже те опали шамар другоме.
Ошамарени: “Јесте ли ме ви озбиљно ударили”
-”Бога ми ја баш озбиљно.”
“Срећа ваша што је то било озбиљно, јер такве шале никада не трпим.

(Брка, 18, 27. IV 1908.)

Самикино стрпљење
-Знаш, рече Самика Моши, ако Израило још једном покуша да учини оно што ми је учинио мало пре ја ћу, Бога ми, изгубити стрпљење.
-Зашто, човече? Па шта је учинио?
-Замисли само, овакав безобразлук: после ручка је дошао у мој стан, ударио ми два шамара, окренуо се и изашао без иједне речи.

(Ошишани јеж, 202, 12. XI 1938.)

С друге стране, у сижејном кругу шала које се односе на војнички живот и на ратне борбе, сагледавање сад већ објективно опасне ситуације интонира се на првом месту као кукавичлук, а потом и као избегавање патриотске дужности. За разлику од домаћег становништва, Јевреји су приказани као непоправљиво рђави војници. Раме уз раме с Цинцарима, сврстани су у ред страшљиваца, неродољуба и егоиста. Ипак, ни код овог типа причица акценат није стабилан нити увек исти. У извесном броју варијаната јаче је наглашена прирођена неспособност да се овлада ратном вештином и тако постигне равноправност с другима него сам кукавичлук. Помањкање ратоборности, избор да радије отрпе бол и срамоту него да изазивају и онако немилу судбину одговарајући на напад истом мером, традиционалне су компоненте многих прича из јеврејског фолклора. Одатле па до етикете страшљиваца и до подсмеха због недостатка истинске војничке срчаности - посебно у време бурних ратних збивања - само је мален корак.

Јунак Моша
Прича Моша Леви како ће у будућем српско-аустријском рату да буде јунак, као што је био и за време српско-бугарског рата.
-Да си ти само видиу, каку сам си као лафу бориу. На једанпут сам јуришао на један бугарски војник и од једно пут сам му отсеку обадве нози.
“Их” рече Аврам Мешулам, “Зашто баш нози а не главу?”
“Зату, што је глава већ била одсечена!” одговори Моша.

(Брка, 6, 1. II 1909.)

За отаџбину
За време руско-јапанског рата отишао је у бој и Хајим Левински и после кратког времена писао је својој мајци између осталог и ово:
“Драгу мама,
Твоју два сину, ја Хаим и други Мошу, морали сме са цару и Отаџбина да дођимо у ову рату. Сад ти јављам: да сме ја хвала богу заробљен, а твој други син лежи у болница, и ја теби желим да будиш тако здраву као он.”

(Звоно, 274, 13. XI 1910.)

* * *

Два галицијска Јеврејина за време рата чучали су у рову. У томе један од њих рекао је:
“Ти, Нисиме, ја сам мртав!”
“Како си мртав кад говориш?”
“Јесте, али ја већ почињем да смрдим.”

(Звоно, 123, 8. XI 1924.)

Мошин малер
Питали Мошу сарафа:
-Откуд то да ти останеш миран за време рата, да те не узеше у војску?
-Мој малер, господине - одговори Моша: кад год ме позову пред војну комисију, ја се опкладим са лекаром за сто динара, да сам здрав и да ће ме узети у војску. И... малер, господине, увек сам опкладу изгубио!...

(Кића, 16, 18. IV 1926.)

Уз Јевреје иде и опсежан циклус шала чији је предмет нечистоћа тела. Чини се да је врхунац популарности овај циклус достигао у интервалу двадесетих, јер углавном из тих година потичу све наше записане шале. У њима, Јевреји су представљени као прљави и смрдљиви људи који нимало не поштују хигијенске навике, штавише немају појам о томе да се треба купати, прати и мењати рубље редовно. Око себе шире несносан задах који њима лично не смета јер га не примећују. Пуни су гамади - вашки, бува и стеница - на које су се одавно привикли, пошто је то уобичајена, свакодневна пратња њихове мизерне егзистенције. Разлози за прљавштину Јевреја (остали народи готово да се не могу видети у истој улози) су двојаки: најчешће су прљави због сиромаштва, простоте и незнања, али каткад и стога што нису вољни да троше новац на јавна купатила. Наиме, кроз круг ових национално специфичних шала о прљавштини провучена су оба стандардна јеврејска типа: добростојећи пословни човек који припада вишим класама друштва и сиромашни Јеврејин, изгнаник из заједнице, бедник који свој живот проводи на дну. Ипак, без обзира на ту мешавину, изворно делује само други тип, чувен још из старине и из фолклорне баштине источне Европе. Те горко-смешне шале много пута и изричито спомињу пољске, галицијске, Јевреје, за које се може претпоставити да су домаћој читалачкој публици постали нешто ближи тек након Првог светског рата и сурових ратних окршаја који су се одиграли у том делу Европе. Нема сумње да највећи део тих причица вуче свој корен из традиције јидиш фолклора. Наравно, многе од њих су поједностављене, банализоване и сведене на сасвим тривијалну комичну форму која није окупирана тананим нијансирањем смисла и значења.

Често се купа
Купао се Јеврејин и, када се вратио кући, био је сав очајан, јер му је у купатилу нестао прслук. После годину дана, враћајући се из истог купатила, он узвикну још с врата:
-Жено, радуј се! Нашао сам прслук!
-Где си га нашао?
-Прошле године, када сам се купао, обукао сам га случајно испод кошуље...

(Веселе новине, 10, 7. X 1923.)

Сад ће да дође
У кафани код “Штуке” седи један господин. Један пољски Јеврејин седе за исти сто.
После кратког времена господин не могаде да се уздржи и рече:
-До ђавола, шта то тако смрди?
-То је мој пас - рече пољски Јеврејин.
-Али, допустите, где је ту пас?
-Сад ће одмах да дође!

(Звоно, 101, 7. VI 1924.)

* * *

Осладило се Моши Кикирику купатило и купање и две године после првог купања поново се одлучио да оде у купатило.
-И молим једна карта за купање? - тражи Моша... и шта кошта?
Касирка му кроз прозорче одговара:
-Три динара басен... Ако узмете карту за десет купања онда имате купање у пола цене; кошта вас тада једно купање динар и по... Хоћете ли карту за десет купања?
Моша чисто запрепашћено посматра касирицу:
-И десет купања!... И шта ви мислите, и ви мислите да ћу још да живим педесет и сто година!

(Веселе новине, 14, 6. IV 1924.)

“Љубитељи” купања
Полок је дознао да је његов најбољи пријатељ Васерфогел померио памећу. Он то не може да верује и стога оде у стан Васерфогела.
Слушкиња му отвори врата и сажаљевајући рече:
-Госп. Васерфогел је у купатилу.
Полок махну жалосно руком и рече:
-Несрећа, дакле заиста је луд!..

(Звоно, 102, 14. VI 1926.)

Чудо Боже!
Копол и Сингер су у једном чувеном купатилу. Случајно су морали да се свуку у једној кабини:
Наједанпут рече Сингер Копелу:
-Ала ти имаш прљаве ноге!
-Чудо Боже! Зар ја нисам пет година старији од тебе?

(Звоно, 102, 14. VI 1926.)

Зли рођаци
Чива се чеше, а други чива ће га запитати.
“Што се чешеш? Ваљда немаш вашију?”
-А, не - одговори - имам само једну болесну!
“Па болесне ваши су мирне!” - рећи ће опет други чива.
-Да, али код болесне дођу сви њени рођаци па онда зло!

(Кића, 15, 11. IV 1926.)

Моша на изложби
На изложби инсеката окупили се професори и научници из целе Европе. На улазу у изложбене просторије стоји Моша. И он би хтео да уђе, али га вратар не пушта.
-Покажите ми улазницу! каже он Моши.
Моша тури руку у недра, почеша се и пружи вратару у једној руци вашку, а у другој буву, рекавши:
-Мени не треба улазница. Ја нисам посетилац, већ излагач.

(Ошишани јеж, 202, 12. XI 1938.)

Аутентичном јеврејском фолклору припадају такође многобројне приче о мудрим рабинима. Рабин и рабинова жена спадају у најкарактеристичније јеврејске типове, интензивно коришћене у јеврејској фолклорној грађи. Кроз уста рабина, у специфичном, релативизујућем духу Талмуда, говори се о најширем спектру како лаичких тако и религијских питања, односно саопштавају се изненађујући, парадоксални филозофски закључци који се тичу и профаности свакодневице и узвишености верског живота. Већина таквих причица одише атмосфером суптилне ироније и хумора који је заснован на дубоком разумевању противречности живота.

Рабинерова мудрост
Леон Барух дође рабинеру и упита га:
-Раби, смем ли на Шабеса (суботу) да убијем буву?
-Наравно да смеш у Шабес да убијеш буву! одговори рабинер.
-А смем ли Раби, да убијем на Шабес једну вашку?
Рабинер се замисли, па тек одговори:
-На Шабеса не смеш да убијиш вашку.
-Каку то, раби! Бува смем а вашка не смем да убијим! Каку то?
-Таку то, јер на Шабеса бува може да скочи и утекни, а вашка не бега ни на Шабес.

(Звоно, 263, 2. XI 1910.)

Може и не може
-Је ли, рабинеру, шта бива кад једна хришћанска девојка упадне у млеко?
-Млеко је неминовно нечисто и не може се употребити, али девојка се може још увек употребити.

(Звоно, 102, 14. VI 1924.)

Очит пример.
Роб Салме Пфеферминц, велики талмудист, хоће да се раздвоји од своје ваљане, заслужне жене, због чега га његови пријатељи коре.
Укорени скине своју ципелу, поднесе је онима који су га корели и рече: Погледајте само како је лепо начињена, међутим ви не знате на коме месту ме убија.

(Звоно, 86, 23. II 1924.)

Мудри рабин
Код рабина чудотворца дошао је један ученик рабината с питањем које му никако није дало мира.
-Велики и учени раби, реци ми, када човек умире да ли онда душа излази изнутра напоље или улази споља унутра.
Рабин чудотворац је дуго размишљао. Затим је рекао, озбиљно и свечано:
Сине мој, пошто ме тако искрено и с поверењем питаш, морам ти рећи: тако је!

(Ошишани јеж, 185, 16. VII 1938.)

Не само рабини, већ и обични мали људи, представници јеврејског народа, наступају као протагонисти у шалама чија је глобална тема религија. Уопште узев, постоји неколико типова и сценарија оваквих шала. Шале трочлане структуре, у којима се црквени великодостојници различитих конфесија такмиче између себе хвалећи предности сопствене вероисповести у поређењу с другима, чине део заједничког културног наследства распрострањеног у свим земљама и свим временима. У домену религијског хумора, за нас су најинтересантније оне шале које директно конфронтирају Јевреје и нејевреје: Њихов подтекст недвосмислено указује на деликатан положај Јевреја у већинском хришћанском окружењу. Претежан број тих текстова говори о пропалим покушајима верске мимикрије, о самоиницијативном напуштању вере праотаца и о покрштавању чији је циљ неприкривено прагматичне природе. У огромном мноштву различитих варијаната понављају се углавном исти устаљени мотиви. Некад су они смештени у препознатљив домаћи околиш, осенчени локалним београдским колоритом и уклопљени у локалну традицију приказивања овог народа.

Непосредно
Умирао Моша Леви а дошао рабинер Хахам дела Мека да га теши.
Хахам: Ја сам дошао као слуга Божији да с тобом говорим.
Моша: Није нужно. Кроз који час говорићу лично са вашим принципалом.

(Брка, 12, 21. III 1910.)

Да се не зна порекло
То је чудо, Ароне, рече католички свештеник, да сте пре кратко време прешли у протестанте, а сада хоћете да пређете у крило једине спасавајуће цркве, што нисте одмах прешли у католике.
То има свога узрока, одмах би ми се знало порекло, јер данас ко ме запита: “шта сте”, “Католик”, а: шта сте били пре? Протестант.

(Звоно, 24, 10. V 1923.)

* * *

На Јалији посвађала се два Јеврејина:
-И ти си допустио да твој Нисим промени вера као капут... И кад умриш и дођеш пред Јехова а он ће да ти кажи: Моше Ешкенази, ти си допустио да твој син постане Хришћанин... И кад он то теби пита, и шта ћеш ти да му кажиш?
-Ја ћу да му кажим: - Господин Бог и ваш син зар није то исто урадио.

(Веселе новине, 5, 1. II 1925.)

Покрштењак
У старо време кад су Јевреји били много осетљивији кад се неко од њих покрсти, беше један млад Јеврејин прешао у православну веру. Чувши то, дође му неколико старих Јевреја и нападну га:
-Зашто да урадиш то Исак? Зашто да посрамиш свог мртвог оца? Знаш ли да се он због тога у гробу преврнуо!
-Ништа немари - одговори им Исак: - јер и мој брат сутра прелази у православну веру, па ће се отац опет преврнути и повратити као што је лежао.

(Кића, 5, 1. II 1925.)

* * *

Стари Исак је на самрти. Одједном се прене и нареди жени да зове свештеника.
-И попа, Исаак!.. И ти си луд!..
-И кажем ти: иди тражи попа!..
-Значи да хоћеш да промениш веру! И после 70 година које си провео као добро Израиљ!.. И то је немогућно, драго моје Исаку!..
-И иди, Ребека, кажем ти!..
Ребека излази и доведе попа. Овај крсти Исака и причести га. Кад је отишао, Ребека отпоче кроз плач:
-И Исааак!.. Зашто си то учинио?..
-Ћути, Ребека; боље је да умре један одвратни хришћанин него један добар Израииил!...
И испусти свој дах.

(Веселе новине, 29, 18. VII 1926.)

Слично традиционалном фолклору других народа, на основу јеврејског усменог приповедања могу се добити неке информације о обичајима и начину живота овог народа. У кратким шаљивим причицама, на пример, често се спомиње прослава Пасхе, а нарочито Шабата. Јеврејска култура одвише је специфична, у себе затворена и самосвојна, те то у сваком погледу изазива радозналост суседа. Из тона и начина на који су поједине шале које говоре о Јеврејима срочене, може се извести закључак да се Јевреји доживљавају као мањинска група, у социјалном и културном смислу јасно маркирана, која тврдоглаво одбија да код себе било шта мења и која ни за длаку не одступа од својих обичаја и давно укорењених назора. Јевреји су увек и свуда обележени својом традицијом и својим навикама: уколико се не ради о јеврејским празницима и обичајима, јеврејска имена, занимања и адресе стана служе као поуздани индикатори њиховог идентитета и њихове посебности. То се не односи само на нашу средину; шала која набраја баш ту врсту карактеристичних података у вези с Јеврејима позната је далеко изван скучених граница домаћег простора.

Из школе
У вишој женској школи у Београду, једна ученица Мојсијеве вере, још у четвртак рећи ће професорки:
-Госпођице! У суботу нећу моћи доћи у школу!
-Зашто?
-Болеће ме стомак!

(Брка, 30, 30. X 1920.)

Још једна брига само
Пред богатим својим пријатељем један сиромашан Јеврејин тужио се овако:
“Силних бриги имам. Замисли само, сутра ће пасха а ја све лупам главу како да исхраним породицу за време од тих осам дана празника.
-Па, реци ми шта ти све недостаје, а ја ћу бележити!
Предосећајући спас сиромах поче: “Пасхални хлеб без квасца, толико; гушчије масти, толико, и све тако...”Сабравши све, богаташ је триумфовао. “Све у свему сто рубаља.”
-Јеси ли видео, додаде он, од свих брига, остала ти је још само једна: наћи стотинарку.

(Веселе новине, 33, 15. VIII 1926.)

Непотребно питање
Моша дошао да тражи пасош.
-Ваше име и презиме? пита чиновник.
-Моша Ешкенази.
-Занимање?
-Продајем и купујем старе ствари.
-Стан?
-Риге од Фере улица.
-Вероисповест?
-Слушајте, плану Моша, ово је сувише. Рекох вам да се зовем Моша Ешкенази, да купујем и продајем старе ствари, да станујем у Риге од Фере улици - па нисам ваљда будиста?

(Ошишани јеж, 223, 8. IV 1939.)

Срећом, и поред очигледне етничке дистанцираности према Јеврејима, ипак је занемарљиво мало оних отворених, без имало сумње тенденциозних - антисемитских шала; ретка два примера преузета су из недељника Звоно:

Зашто? за то
Кад је Абрахам Левић био ђак у школи, упита га учитељ:
-Је ли Абрахаме, зашто се бог наљутио на Јевреје па их раселио по свима народима на земљи
-Не! - рече Абрахам, Бог се наљутио на све народе на земљи па је за то растурио Јевреје по целом свету.

(Звоно, 192, 16. VII 1910.)

* * *

Једна јеврејска породица дошла из Варшаве у Карлсбад на лечење. Госпођа Адања отишла је једном ресторатеру да поручи ручак.
-Знате ли шта, господине Флориман, на ручак ће доћи породица која се састоји од пет дама, четири господина и двоје деце. Само гледајте да нам довољно јела скувате.
Гостионичар Флориман: Не брините се, госпођо. Спремиће се ручак за једанајест особа.
Мали Исак: Господин ресторатер, са нама ће ручати и наш пас.
Гостионичар Флориман: То не мари ништа - било једно псето мање или више!

(Звоно, 107, 19. VII 1924.)

Насупрот томе, у јеврејским шалама антисемитизам је прилично често експлоатисан као хумористичка тема. Већи број њих обрађује управо тај проблем, а угао из ког се посматра варира у зависности од мотива који је изабран.

Ако нећеш кувано, једи га печено!
У рукама једног Јеврејина налазила се меница неког барона, и пошто о року није дошао да је регулише, а да исту не би протестовао, оде барону да је наплати, мислећи да је овај заборавио на рок. - “Напоље се вуците!” рече барон. “Ваљда нисам луд да Јеврејину плаћам!” “Добро” рече Јеврејин! “по вашој жељи сутра ћу вам доћи као протестант!”

(Звоно, 131, 7. I 1925.)

* * *

-Опростите, моје је име Леви.
О, молим. Опраштам.

(Веселе новине, 14, 4. IV 1926.)

Папагај антисемита
Породица Габај из Т. купи на лицитацији једног папагаја. Папагај који је био научен да говори, није неколико дана проговорио ни једне речи. Али, једне вечери, баш кад је у кући Габаја било доста гостију, папагај стаде да виче: “Доле Јевреји, доле Јевреји!”
Сви су били запањени, а нарочито Габајева жена која рече:
-Нисам никад могла помислити да се с таквим носем може бити антисемита.

(Звоно, 203, 22. V 1926.)

Ко је крив?
Купе је пун. Ту је и један Јеврејин. Води се разговор. Неки путник вели:
-За све зло у свету криви су Јевреји.
-Не, одговори Јеврејин, него бициклисти.
-Како то бициклисти? упита онај први.
-А како то Јевреји? упита Јеврејин.

(Ошишани јеж, 180, 4. VI 1938.)

Где нема Јевреја
Један човек путује другом класом. Улази у купе Јеврејин и седа преко пута њега. Путник је незадовољан.
Брука једна, не може човек да крочи а да не сретне Јеврејина.
Јеврејин ћути.
-Дао бих 1000 динара ономе ко би ми могао рећи место где уопште нема Јевреја.
Заиста господине, одговори Јеврејин. Дајте ми 1000 динара и ја ћу вам одмах рећи где нема ниједног Јеврејина.
Путник обећа награду.
-На хришћанском гробљу, господине.

(Ошишани јеж, 242, 19. VIII 1939.)

Распрострањеност импортованог јеврејског хумора, али и хумора у коме су главни учесници означени као Јевреји била је изванредна у своје време. Њихова популарност изникла је на тлу које је било унапред припремљено за то: типски, Јевреји су од раних времена заступљени у нашем усменом приповедању. Но, упркос тим чињеницама, није се десило да се у лику Јеврејина појави неки индивидуализован фолклорни јунак налик Лали, на пример. У позамашном броју хумористичких творевина видљива је, додуше, тежња да се постигне један степен индивидуализације ликова - то се пре свега испољава у неуморном и педантном навођењу властитих имена, или, комплетније, и имена и презимена. Ништа слично томе не запажа се у случају осталих етноса, па би се могло закључити да су у том погледу Јевреји апсолутно јединствен случај. Ономастичко шаренило упадљиво у овом хумору има више функција: сем што јунаке чини индивидуалнијим, оно је замена за дијалекат; дочарава егзотику стране културе и уопште - чини шале сочнијим. Да тај феномен не долази као резултат масовног публиковања јеврејског фолклорног материјала, односно настојања да се употребљени материјал нечим и освежи, види се на основу већ споменутих шаљивих епиграма с почетка века, који једнако радо, за своје циљеве, користе ритам и музику набрајања јеврејских имена. Необична звучност тих речи скоро да има магнетску моћ:

Суд добрих људи
Образован је суд добрих људи у који су ушли и ови исти Шумадинци:
Јосиф Албахари
Букус Алфендари
Бокор Цеви
и Софија Леви.

(Брка, 27, 8. VII 1912.)

Између свих јеврејских имена на располагању, највише експлоатисано, нарочито у интервалу на прелому векова, је име Моша. Чини се да то име носи највећу дозу симболике и асоцијативности. Јеврејин Моша најближи је ономе што би се могло назвати засебним фолклорним јунаком. Његова можда још популарнија и чешће коришћена алтернација јесте мали Моша. Овај фиктивни малишан у себи спаја типизиране јеврејске црте и хумор такозваних дечјих уста, који има своје стандардно место у свим временима. И Моша и мали Моша обитавају у кругу старије, више традиционалне хумористичке грађе која исто тако обрађује универзалне мотиве, али се може распознати по својеврсном начину излагања, усаглашеном са већ увелико одумирућим стилом народног казивања.

Полаже испит
Проф. Мошо, како се звао онај француски цар што је изгубио битку на Седану?
Моша: (не може никако да се сети имена Наполеона)
Проф. Но, Мошо, оћу ли већ добити одговор?
Моша: Си звау, си звау, двајест динару и седамдесет пару!

(Брка, 21, 13. VII 1903.)

Мали чива
Кад су маломе Моши саопштили да му је мати родила брата, узвикнуо је љутито:
“Ох, мајн гот. Опет један конкурент!”

(Брка, 49, 27. XI 1905.)

У школи
Учитељ: Мошо! Како је превео Мојсије Израиљце преко Црвеног мора?
Моша: Жедне!

(Брка, 58, 3. XII 1906.)

Мошин рачун
Учитељ пита мало јеврејче.
-Кажи, Мошо, кад твој отац попуши дневно три цигаре, колико ће попушити недељно?
-Осамнајест, господине.
-Како то?
-Тако, три пута шест јесу осамнајест.
-Али недеља има седам дана.
-Молим, господине, али мој отац суботом не пуши - објасни Моша.

(Кића, 24, 12. VI 1911.)

Моша на пазару
Изишао Моша на Нишки вашар па се шетка и разгледа што се продаје. Док изтрчи пред њега циганин, џамбас, и стаде хвалити свога коња.
-Погледај га... леп ко девојка, јак као мечка, брз као тица... Бођи душа, газда Мошо, појаши га па за сат да одеш у Дервен.
Моша не може да га се отресе па ће рећи:
-Добро, добро, да се промислим.
После четврт сата ето ти циге опет пред њега.
-Шта си се домислио, газда Мошо?
Јеврејин слеже раменима:
-Мислих, мислих, па никако не могу да смислим: каква би посла имао ја у Дервену!

(Кића, 18, 30. IV 1922.)

Улучио прилику
Мали Моша: И, тате... дај ми двајес паре, напољу је један просјак, да му уделим десет...

(Кића, 49, 3. XII 1922.)

Када су се по завршетку Другог светског рата јеврејски јунаци коначно повукли с наше фолклорне позорнице, за неко време њихово место су заузели просторно удаљени Шкотланђани, који су, исто као и Јевреји, доживели интернационалну светску славу. Ипак, иако им је реноме штедљивих, заради окренутих, прагматичних и безосећајних људи заједнички, не би се могло казати да су ти типови у потпуности идентични. Известан број јеврејских шала пребачен је на Шкотланђане, међутим, мноштво мотива који су тесно срасли уз Јевреје није било могуће с успехом прилагодити новонасталим променама, те су они избрисани из оптицаја и сећања. Непримећен, јеврејски хумор продужио је живот под окриљем стално актуелног политичког хумора: Рекло би се да се његов смисао и дух понајвише подудара с духом и смислом јеврејског хумора.
Генерално гледано, етнички тип прво Чивутина, потом Јеврејина у нашој култури носи обележје једног значења које се није мењало током мена кроз које је, стицајем историјских и фолклорних околности, овај тип морао да прође: за разлику од већине других етничких ликова чије је порекло рурално, тип Јеврејина одувек је симболизовао урбани стил живота, урбане професије и урбану културу. Јевреји су космополитски народ. Хумор чији су они ненадмашни протагонисти, чак и кад је обојен јарком локалном палетом, у бити је увек космополитски. О том хумору написани су томови и томови књига, међутим тајна његове особитости, пријемчивости и светског успеха ни издалека није решена.

Напомене

1. У првим годинама века, назив Чивутин се користи наизменице с етничким именом Јеврејин или Еврејин, да би се доцније сасвим изгубио из употребе.
2. Бентон, који је проблему политичког хумора пришао на ретко студиозан начин, објашњава да је совјетски политички хумор (у ствари, тип хумора који је у оптицају свуда где су на снази слични политички режими - прим. Г. Љ.) у свом стварању претрпео многе фолклорне утицаје: од јерменских загонетки, грузијских здравица, до традиционалних сеоских прича и пословица, али да је кључну улогу у томе ипак одиграо јеврејски хумор: “За совјетски политички хумор утицај који је до те мере фундаменталан да га је могуће тренутно уочити јесте утицај јеврејских шала.” G. Benton, The Origins of Political Joke, у G. Paton, C. Powell (прир.) Humor in Society, Resistance and Control, Macmillan Press, Basingstoke 1988. 42.
3. Исто, 43.
4. D. Ben-Amos, The “Myth” of Jewish Humor, Western Folklore 32, 1973, 120.
5. На пример, јеврејски пар Јајтелес и Јуда (Геџа 1928., Бесна глиста 1935., У-А-А-А 1935.) наставио је за неко време сатирично-хумористичку традицију кир Диме и кир Симе.
6. Основни типови у јеврејским шалама, према А. Дандесу и другим ауторима, су: шнорер - симпатично-дрски сиромашни старетинар који тражи милостињу без дужног исказивања поштовања, мојл - Јеврејин који се бави обрезивањем мушке деце, проводаџија, рабин и рабинова жена. Сви ови типови срећу се и у причицама које доноси наша хумористичка штампа. Видети: A. Dundes, The J.A.P. and the J.A.M. in American Jokelore, Journal of American Folklore, 98/390, 1985, 456; N. Katz, E. Katz, Tradition and Adaptation in American Jewish Humor, Journal of American Folklore 84/332, 1971, 217.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]