Svemironi

Žika Bogdanović, "Pegaz", 1975.

"Stanojević je veoma talentovan autor koji, po mom uverenju, pokušava da uradi nešto još uvek nedovoljno razrađeno osim možda na nekoliko mesta. Naime, u pitanje je uvođenje pravog filozofskog stanovišta u strip kakvo su posedovali Herriman, Kelly, Schulz, Me Kay, Outcault i kasnije još neki drugi."

Barn Hogart, crtač "Tarzana"
(iz pisma Žiki Bogdanoviću)

"Svakako mi pozdravi Stanojevića. "Svemironi" mi se dopadaju i mislim da bi mogli da imaju svetlu budućnost. Neka mi se obavezno javi kada dođe u Njujork. Želeo bih da mu pomognem na svaki način dok bude ovde."

"Stanojevićevi junaci prirodno dolaze iz sveta koji nam je vizuelno sasvim nepoznat. On liči na svemir, vise na njegovu sliku kakvu smo stvorili u mašti, ali kada ga upoznamo shvatimo da je reč o svetu kakav može postojati samo kao ilustracija stanovišta relativnosti... "Svemironi" taj zadatak mogu izvršiti zato što je strip danas stvar koja sama misli i, još više, stvar koja svojim sredstvima može izraziti proces mišljenja. Pri tome on ne gubi ništa od svojih osobina: "Svemironi" su zabavni kao svaki drugi strip... Ukoliko bismo svesno pojednostavili stvari, mogli bismo zaključiti da su "Svemironi" priča o stalnosti kretanja kroz ograničena iskustva."

Bogdan Tirnanić, "Zdravo" i "Pegaz", 1975.

"Na žalost, nemam mogućnosti da pratim savremeni jugoslovenski strip. Ipak, sa nekim radovima sam se upoznao, uglavnom preko "Pegaza". Smatram da su Lazar Stanojević i Krešimir Zimonić izvrsni: originalni, sa svojim izrazitim Jezikom"",linijom."

Đorđe Lobačev, "YU strip", 1982.

"Alternativni strip ima svojih zaista sjajnih stvari. "Svemironi", recimo. Smatram daje to fantastičan strip. Ima još mnogo takvih dela koja u sebi nose duboko filozofski smisao."

Igor Mandić, "Vjesnik", 1975.

"'Svemironi' su tada bili kompletno čudo. Sa svojim bizarnim monadama, bizarnim antibićima, njihovim razmišljanjima na jedan apstraktno duhoviti način."

Igor Mandić, "Mladost", 1985.

"Revolucionarni prodor Stanojevića je u njegovom grafičkom izrazu u kome se, po prvi put u istoriji medija, javlja čist grafički simbol kao ličnost stripa... "Svemirone" vidimo u nizu situacija kroz koje izbijaju i posebne odlike Stanojevićevog humora: optimizam, nemogućnost komuniciranja, prihvatanje gluposti i paradoksa kao opštih konstanti sveta... Radi se o "otvorenom" stripu koji lako saobraća preko ravnopravnih nivoa čitanja: verbalno-komičnog, vizuelno-komičkog i filozofskog."

"Stanojevićevi "Svemironi" su jedno od najoriginalnijih djela u povijesti jugoslavenskog stripa. Izuzetna priroda "Svemirona" privukla je mnogo pera i oblasti kritike i teorije stripa... Osobitost "Svemirona"je što početnu apstrakciju svoje stripovne forme vraća u vrlo konkretne vode ljudskih problema svakodnevnoj komunikaciji."

Zoran Đukanović

Strip kao umeće tolerancije

Period od sredine sedamdesetih godina do početka osamdesetih svakako da je jedno od najinteresantnijih razdoblja u istoriji jugoslovenskog stripa. U njemu se počeo uobličavati, uobličio i doživeo svoju kulminaciju autorski talas "treće generacije". Kroz elaboracije geneze ovog po mnogo čemu prekretničkog pa i prevratničkog talasa pominje se 1975. godina kada su se "Svemironi" Lazara Stanojevića prvi put pojavili u "Pegazu".

Od početka rada na "Svemironima" Lazar Stanojević je pokazivao izrazito osvešćen odnos prema sopstvenom stvaralačkom postupku. Staviše, prvo predstavljanje ovog stripa propraćeno je sa dva Stanojevićeva teksta: "Nacrtom za jednu karakterologiju" gdje je definisano pet osnovnih karaktera i "Fragmentima" ( "Pegaz" br. 3, 1975., str. 160 — 162 i str. 164 ) koji sadrže potpuno razvijen postupak vizuelnog strukturisanja "Svemirona" i skicu za Stanojevićevu poetiku.

S obzirom da pojava "Svemirona" nije ostala ni bez relevantnog kritičkog pa i teorijskog odjeka u našoj javnosti, u pokušaju da se razmotre specifične karakteristike ovog stripa moramo se oslanjati kako na esejističke fragmente samog autora tako i na dosadašnje interpretacije. Uostalom, s obzirom da usvajamo i uopštavamo Popin stav da tvorac nekog dela može da govori o svome delu samo kao čitalac koji nije nužno najmerodavniji i najbolji čitalac. Stanojevićeve zasebne tekstualne zapise o "Svemironima" tretiraćemo kao jedan od pokušaja interpretacije.

Na ovom mestu počećemo da se krećemo prema specifičnostima "Svemirona" kroz neka negativna određenja. Jedno od opštih mesta u tumačenjima "Svemirona" je naglašavanje njihovog neantropomofrot karaktera. Veliko je, međutim, pitanje koliko su junaci u ovom stripu oslobođeni antropomorfnosti. Pođimo od same "priče". Pre bi se reklo da su "Svemironi" na specifičan način naglašen govor o ljudskim situacijama. Ovaj strip konceptualno je dekonkretizovan upravo stoga da bi dosegao tipske modele, da bi dosegao njihovu opštost. Međutim, ti tipski modeli nisu nekakvi vanantropomorfni entiteti. Naprotiv, oni su ponajpre psihološki tipovi, čak izgrađeni mentaliteti. Određeni nivo apstrakcije ne mora da znaci udaljavanje ili oslobađanje od antropomorfizma, već može značiti upravo njegovu kristalizaciju.

Pogledajmo, ipak, da li je tvrdnja o neantropomorfnosti možda održiva na planu likovnih referenci?. Pošto prisustvo tenoloških tvorevina nije sporno, usmjerimo pažnju na same junake. Zagledajmo se malo u Mistinine trepavice. Ne podsjećaju li nas one na konvencionalno naglašavanje očiju žena u groteksnom i ne samo u grotesknom stripu? Ako većina junakinja stripa izgleda besprekorno našminkana u najneprimerenijim situacijama kao sto su džungle, pustinje, druge planete itd., zašto Mistina ne bi bila našminkana u jednom hipotetičnom univerzumu? Takođe, ono sto na svojim glavama nose Mistina i Fiktina podosta asocira na artikle tipične za žensku modu. Ili će neko, možda, tvrditi da je ženska moda vanantropomorfna kategorija? Ako to uradi onda će čitav svemir blagotvorno ukrasiti mejkapom. Dakle, neki antropomorfni detalji narušavaju nečovekolikost ovih svemirskih bića. No o kakvom se svemiru u "Svemironima" zapravo radi?

Karakteri u ovom stripu nisu naznačeni samo svojom unutrašnjom logikom. Ovo doduše ne govori o njihovoj antropomorfnosti. ali govori o tesnoj vezi između njihovih psiholoških i fizičkih osobina. Ako pogledamo vizuelnu interpretaciju ovih karaktera videćemo da su Mist i Mistina gotovo pretvoreni u jedno veliko oko koje itekako ima veze sa činjenicom da su oni ..duhovno oko" vreme prostora. Kod Fakta i Fiktine imamo, međutim, potpuni izostanak oka dok im je "preostali deo" lika najpodesniji za izražavanje emocionalnih reakcija. Simp, pak, svojim izgledom koji je vrlo blizak tamnoj mrlji korespondira sa svojom konfuznom intelektualnošću i svojim krnjim, deficijentnim, zaključcima.

Zašto "Svemironi" nikada nisu prikazani s lica? Samo stoga što njihov svet ne sme da se suoči sa našim oči u oči. Kada bi se to dogodilo shvatili bismo i mi i oni da je čitava igra bila igra ogledala. Oni bi shvatili da nas nema. da smo mi njihov svet prelomljen u jednom posebnom ogledalu. To isto, s druge strane, važi i za nas, uključujući i samog Lazara Stanojevića. Stanojević je izuzetak samo u tom smislu što bi se istovremeno otkrio i kao samo ogledalo. Ipak, nesumnjiva razlika između ljudi i svemirona postoji. Naspram ljudskoj agresivnosti stoji utopijska tolerancija svemirona. No, za to je "kriva" iskrivljenost ogledala. Stanojevićev autorski ugao posmatranja.

Pogledajmo sada kako stoji sa svrstavanjem "Svemirona" u neki od žanrova. Možemo li ih gurnuti u neku od fioka naučnofantastičog žanra? Vreme i prostor u "Svemironima" pre su psihološke i običajne kategorije svakodnevice nego poprište eskalacije avanture. Avantura u ovom stripu je osuđena na trivijalizaciju. To, u slučaju "Svemirona", ne znači poništavanje već relativizacija avanture. U sličnom smeru kreću se i razmišljanja Aleksandra Hecla: "Šta je zapravo avantura? Valjda je to sam život. Ideali koji se potvrđuju ili ruše...Najveće avanture su, izgleda, u čoveku. Strah je u njemu, borba je često u njemu. To su naj veće borbe, ono što je skriveno. U detinjstvu, naravno, to su drugi kontinenti, avioni, čamci, podmornice, tigrovi, lavovi... Potrebno je i izazivati uzbuđenje čitaoca. Kojim sredstvima? To zavisi od nas... Vreme menja sadržaj avanture. U stripu se ponekad ide isuviše na spoljašnju avanturu. Upotrebljava se i zloupotrebljava dinamika spoljašnjeg kretanja muskula, raketa, obaranja, rušenja. Uzbuditi se može i na izgled manjim sredstvima. Čehovu nisu bili potrebni ratovi. Postoje i delikatniji mehanizmi uzbuđivanja... Nije pištolj najuzbudljiviji moment u životu."

Ako nam navedeno određenje nešto govori o odnosu ovoga stripa prema politici, teško da nam može naročito pomoći u bližem određivanju samosvojnosti "Svemirona". Naime, povremena i eventualna asocijacija na polje politike tek je prvi sloj asocijacija pri pitanju. Ono sto u prvi mah asocira na političku problematiku ispostavlja se da je psihološko-antropološka problematika. Pogledajmo to na primeru. Na jednoj tabli "Svemirona" pojavljuju se demonstranti sa transparentima na kojima ništa ne piše. Na drugoj tabli saznajemo da već deonima demonstriraju tim transparentima (vidi "YU strip magazin" br. 69, septembar 1984., str. 31). Jesu li to buntovnici bez intenziteta koji su ponos poretka svemira? Ponos poretka jer su privid prizivanja promene, privid osporavanja. Ipak, neka nas ne zavara ova ironičnost. Ona nije svodljiva na političke implikacije jer njih, pak, daleko nadrastaju antropološke. Neautentični pokušaj iskoraka iz nase ljudske osrednjosti je možda najbolji garant trajnog ostajanja u njoj.

Ako pažljivije promotrimo prvu od dve table o kojima je do sada bilo reči, primetićemo izvesnu dvomislenost kroz koju se pomalja gotovo začuđujuća tolerancija. Dok čitamo ovu tablu mi ne znamo da li su zahtevi demonstranata zaista toliko složeni da oni ne znaju kako da ih iskazu ili je to samo njihov izgovor za sopstvenu prazninu. To nećemo ni doznati. Zadatak "Svemirona" nije da nam razreši neka pitanja. Njihov zadatak može biti samo da ih postavlja, eventualno otvarajući mogućnosti za neke od odgovora. Dakle, tolerancija jeste otvaranje mogućnosti postojanja složenosti iza onoga što nam se čini kao jasna jednoznačnost.

Upravo posle ovoga možemo tvrditi da "Svemironi" nisu intelektualni strip. Oni to zaista nisu, pogotovo ne u smislu stripa koji sluzi idejama. "Svemironi" su pre svega poetska igra koja u sebe "usisava" i transponuje razne nivoe svesti žitelja svog univerzuma. Kao što nema te ideologije tako nema ni te ideje za koju bi se "Svemironi" jednoznačno zalagali. Bez obzira na različit stepen umne zrelosti, svi junaci ovog stripa su bića sa sopstvenim ograničenjima. Otud čitaocu preostaje samo da pristane ili ne pristane na poetsku igru krnjih ideja i stalnih nesporazuma u komunikaciji.

Došli smo do, rekli bismo najdubljeg, antropološkog sloja "Svemirona", sloja u kome se susreću ironija i tolerancija. Ironija je, uglavnom, element koji dovodi do osporavanja postojećeg stanja. Ironija se ponekad može staviti u službu antropološkog optimizma i angažovanosti. Tada se manje ili vise selektivno primenjuje kao ostrica kritike onoga sto treba poreci, ispraviti i usavršiti. Šta se, pak, dešava sa ironijom u "Svemironima"? Ko nadvladava između ironičnog osporavanja i tolerancije u ovom stripu? Mogu li se pomiriti ove dve težnje"? Ako ironiju shvatimo u maločas navedenom smislu onda su to zaista oprečne težnje. Autor "Svemirona", čini se, nema namjeru da popravlja svet. Između usavršavanja i razumevanja čoveka, ako bi morao da bira, Stanojević bi pre izabrao razumevanje.

Ovako obuzdavanje ironične oštrice od strane tolerancije proističe iz samog temelja antropološkog stava impliciranog u "Svemironima". Već smo govorili o tendenciji da se sve u ovom stripu čini običnijim, svakodnevnijim i ne suviše uzvišenim. Ova tendencija čak doseže nivo jednog univerzalnog antropološkog stava: priznati neizuzetnost ljudske situacije. Jedna temeljna antropološka osobina često se prećutkuje u razmatranjima o "ljudskoj suštini". To je trivijalnost ljudske prirode. Ono što uvek ostavlja otvorenom mogućnost nedosezanja najviših potencijala sopstvenog postojanja. U ovom kontekstu ironija biva izrelativisana dvomislenošću ljudske situacije. Ovako izrelativisana ona postaje bliza jednoj poetici tolerancije nego "oružju" poetike osporavanja.

I pored sve tolerancije "Svemironi" nisu ljubak, zabavan i uzbudljiv strip ujednom dekorativnom smislu. Tolerancija nije postala bestežinski odnos "sverazumevanja". Težinu stvarima i ljudima daje elemenat ironije. Ako je ispunio obećanje iz "Fragmenata" i učinio "Svemirone" paradigmom tolerancije u stripu. Stanojević nije ispunio jedno drugo obećanje. rekavši da su oni optimistična tvorevina bez senki. To nije ni mogao da učini jer se humor ovog stripa uzdigao s one strane optimizma i pesimizma.

Načinimo još jednu, zadnju digresiju. Razmotrimo na momenat odnos "Svemirona" i istorije. Ovo posebno stoga što neki istraživači stripa smatraju da je istoričnost nesvojstvena mediju stripa. Naše je mišljenje da su "Svemironi" neistoričan strip u onoj meri u kojoj svakodnevica (svemirona) nadvladava istoriju. Da li ovo znači da se priklanjamo stanovištu o opštoj neistoričnosti sadržaja u stripu? Neistoričnost ili svevremenost niti je zaista inherentna mediju stripa niti je sasvim inherentna "Svemironima".

Lazar Stanojević uvek insistira na širokoj komunikativnosti "Svemirona" sa čitalačkom publikom.

Ovaj tekst svojom prirodom svakako da neće mnogo doprineti tom aspektu njegovih stremljenja. No, izgleda da se moramo pomiriti sa tim da različiti aspekti naših dela često imaju različit stepen složenosti, a samim tim i dostupnosti. Najsrećnije bi bilo kada bi uvek bilo moguće. kako bi to rekao Aleksandar Hecl, prvo ponuditi "jedan zabavni elemenat koji nekome može pomoći da pređe preko težih stvari, da prihvati i ono što će mu se kasnije, sa vise obrazovanja i znanja, sa vise dubine i gorčine, pokazati kao drugi sloj".

Zoran ĐUKANOVIĆ