Алексеј Арсењев

Павел Сергејевич Пољаков

1904-1981

Истакнути песник Донског козаштва у емиграцији, о коме још нису прикупљени и објављени биографски подаци нити дата оцена његове политичке и културне делатности.

Рођен је 1904. године у козачкој насеобини Островскаја Уст-Медведицког округа Донске војне области. Као питомац Донског кадетског корпуса императора Александра III у Новочеркаску вероватно је новембра 1920. г. са Крима преко Грчке са овом војном школом стигао у Краљевину СХС - прво у Станишта крај Птуја (Словенија), а по пресељењу школе у Херцеговину, новембра 1921. г, у Билећи. По свој прилици је као добровољац, са 15-16 година учествовао у грађанском рату на Дону јер се у емиграцији спомиње његов чин: нижи козачки официр ("урјадник"). Више његових патриотских песама објављен је у рукописним часописима Донског кадетског корпуса у Билећи.

После матурирања (1926) долази у Београд где се уписује на Филозофски факултет и настањује у једном од руских студентских домова. Стипендија Државне комисије за помоћ руским емигрантима недовољна је за живот, па је П. Пољаков принуђен да за живот сарађује физичким радом, разношењем новина и млека.

Око козачких војних организација у Београду крајем 20-их година групише се национално опредељена омладина. Павле Пољаков постаје учесник њихових књижевних кружока, а касније се политички приклања националистицкој струји "вољних (слободних) козака" која је заступала тезу да су козаци аутохтони народ. Њихов основни програм био је остварење независности козака у оквирима суверене, уједињене државе "Козакије". Павел Пољаков је и члан Београдске опште-козачке студентске станице и у једном броју њиховог гласила Јединство (1931) објављује две песме. Његове патриотске песме и поеме, у којима се приказује живот козака и описују бојеви 20 и 30-их година, штампају се у десетинама козачких новина и алманаха штампаних у Београду, Софији, Прагу и Паризу. Поред донских козака, београдских студената Бориса Кундрјуцког (1903-1933), Николаја Букина (1903-1994), Николаја Воробјова (1908-1989) и Људмиле Костине (1908-1974), Пољаков је био сарадник прашке издавачке куће "Књижевна козачка породица". У облику брошуре у Паризу му је објављена козачка поема "Иван и Фења" (1931).

Јуна 1936. г. на једном политичком скупу у Београду, Пољаков чита свој рад "Промена курса у СССР према козацима". Током 1937. г. уређује књижевно-политички часопис "Казачја лава". Фебруара 1938. г. у Београду је била ухапшена група од десетак најактивнијих чланова покрета, међу њима и П. Пољаков. Тројицу активиста југословенске власти су протерале из земље, а Пољаков је пуштен из истражног затвора. Године 1939. у Прагу излази зборник његових песама ("Поеме").

Није нам познато да ли је песник окончао своје студије, али крајем 30-их година он зарађује књижевним преводима са руског. Београдски издавач Геца Кон објављује његове преводе седам приповедака Николаја Гогоља ("Краљ духова и друге страшне и фантастичне приче", 1939), а издавач Бранислав Месаревић - препев бајке у стиховима "Коњиц-вилењак" Петра Јершова. За познатог цртача стрипова Константина Кузњецова П. Пољаков пише сценарије са стрипове ("Петар Велики", објављен 1940/41. у "Политикином забавнику" и др.).

Крај Другог светског рата Пољаков није дочекао у Југославији. Претпостављамо да је једну годину живео у Мађарској, неко време у Аустрији (Салцбург), а затим се настанио у Минхену. Писао је песме, поеме и скаске са децу, деловао као члан више руских емигрантских и козачких организација, којима је 50-их година Минхен био јако упориште. Ту су му објављене четири збирке: скаске у стиновима "Три брата", "Јелен" и поема "Чика Јанош" (1957), "Лирика" (1958) и зборници песама "Veni, vidi, vale" (1972) и "Отава" (1981). Лирици позног периода својствени су носталгија за родним крајем, идеализација козачког начина живота и суморно осећање самоће.

Крајем 80-их година дело овог песника постаје познато на Дону, убрзо после периода интензивног и систематског сакупљања грађе о животу и делатности донских козака у дијаспори. У антологији песништва "донског козачког заграничја", објављеној 1994. г. у Ростову на Дону, Павле Пољаков заступљен је са шест песама.

Умро је 1981. г. у Минхену. Необјављени рукопис студије "Погибија Тихог Дона" вероватно се чува у заоставшини код његове ћерке која живи у Немачкој.