Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Bivši studenti i omladinci

(O ulozi institucionalne omladinske štampe u razvoju stripa)

Nikola Kostandinović

Ljubomir Milojević - Ljubac

Srđan Pečeničić - Chop

Duško Stefanović

Uloga institucionalne omladinske i, u okviru nje u priličnoj meri izdvojene, studentske štampe u razvoju stripa u Srbiji bila je, pogotovo od sredine sedamdesetih (1975), pa sve do njenog potpunog nestanka (1990), slobodno se to može reći, ogromna, neprocenjiva i do sada malo analizirana. Kako se na ovim prostorima događaji i namere ne mogu planirati na dugi rok, a ono što je pravilo danas neće to biti i sutra, većina značajnih fenomena nastala je u kratkom periodu, pa ne postoji razlog da slični zakoni ne vladaju i u lokalnoj "devetoj umetnosti". Istorija ovdašnjeg stripa odiše sindromima "majske bube" i "čoveka-orkestra". Na svu sreću, i "čovek-orkestar" (ovde mislim na urednike-pojedince i lidere kreativnih grupa od čijeg angažmana zavise čitavi pokreti i trendovi, a čijim se odlaskom na druge dužnosti, razočarenjem ili fizičkim nestankom završavaju čitava poglavlja i ciklusi istorije neke delatnosti) je češća pojava nego što je to u drugim zemljama, a i iza domaćih kratkovečnih, jednodnevnih "majskih buba" ostaju potomci, pa se, na opšte čuđenje Zapada, ipak nekako gura dalje.

U okviru istorije čitave jedne discipline primenjene umetnosti, na njenih petnaest godina može se gledati samo kao na "Blitzkrieg". Srpski omladinski "Blitzkrieg" u stripu, po značaju, ako ne i po obimu, može se meriti samo sa onim što je za svega sedam godina urađeno u stripu pre Drugog svetskog rata (1934-1941). Velikim delom zahvaljujući onome što se događalo u omladinskoj štampi., iz korena je u Titovoj Jugoslaviji, pa dakle i u Srbiji, izmenjen odnos prema stripu; i to ne samo stvaralaca, već smenom generacija novinara u "velikoj" štampi i njenim popunjavanjem kadrovima iz institucionalne omladinske štampe, odnos javnosti koju čine i teoretičari i obični novinari prema delatnosti postao je korektniji i sa više respekta.

Odmah treba otvoreno reći da je za institucionalne omladinske štampe u krajnjoj liniji formalno stajao Savez komunista Jugoslavije, odnosno njegov "podmladak" Savez socijalističke omladine Jugoslavije. Kako je SKJ upravljao finansijskim institucijama, "zime" nije bilo. Vreme je omogućavalo da prilivi sredstava u fondove izdavača budu stalni. Finansijska situacija je bila toliko dobra da su plate u ovim listovima i časopisima bile bolje od onih u "pravim" novinama, a radna mesta sigurnija. Mnogi poslušni novinar je u omladinskim listovima (zvaničnim organima SSO) dočekao pozne godine svog radnog veka u uzaludnoj, pokazaće se, nadi da će iz njih i u penziju otići.

Finansijska izvesnost plaćala se poslušnošću. Decenijama, dok je para bilo, i ideološka stega bila je čvrsta, a pravila igre su se gotovo bespogovorno poštovala. Tamo gde nisu, akteri su bili drastično, i za primer ostalima, kažnjavani.

Sociolozi i politikolozi će utvrditi zbog čega je do opšte demokratizacije komunističke države došlo, ali potpisnik ovih redova je ubeđen da je ključ, u krajnjoj instanci, bio neverovatno brzo tehničko unapređivanje i pojeftinjenje upotrebe medijuma. Više ih nije bilo moguće obuzdavati. Informacije i komunikacije među ljudima uspostavljale su se gotovo bez prepreke. Prinudno ometanje Radio Luksemburga iz šezdesetih više nije bilo ni dovoljno, a ni sasvim moguće. Naime, radio, TV, video i informacioni sistemi uopšte, čije težište je velikim delom palo i na telekomunikacione satelite, toliko su napredovali, a njihovi nosioci se namnožili da ih je praktično bilo nemoguće prigušiti. Ideološka zaslepljenost bila je moguać još samo kod slabo obrazovanih ili tehnički izolovanih pojedinaca i grupa. O razvoju personalnih računara i njihovom povezivanju krajem osamdesetih i početkom devedesetih ne vredi govoriti ovom prilikom.

Na stranu to što su kod nas postojali i specifični unutrašnji i spoljašnji faktori koji su doveli do pada komunističke vlasti i, na žalost, jedne prilično perspektivne države. Uloga spoljašnjih faktora osetila se neposredno posle Titove smrti. Zajmovi koji su iz inostranstva do tada neštedimice stizali, usahnuli su. To je, naravno, najneposrednije bilo povezano sa unutrašnjim faktorima. Inostrani dugovi su bili ogromni, a privreda čiji se opstanak nije zasnivao na zdravoj ekonomiji, već na inostranim pozajmicama, to nije mogla da izdrži. Osim toga, Ustav iz 1974. podstakao je ionako od ranije postojeće tendencije za samostalnošću republika i čitav sistem se raspao.

Da stvar bude paradoksalnija, institucionalna omladinska štampa postala je svojevrsni geto. Dva su razloga što se autori stripova iz tog geta nisu probili u javnost. Prvo, njihov senzibilitet i način kreiranja radova za velike kuće bio je nestandardan i opor. Oni retki koji su iz geta izašli (Zoran Janjetov i Igor Korde) morali su da se prilagođavaju vladajućem ukusu, a obrnut proces nije išao nikako ili e tek tu i tamo ponešto pomeralo. Poznat je slučaj da je Zagrepčanin Igor Kordej osamdesetih napravio jednu epizodu "Tarzana" za novosadski "Forum" koji je tada imao otkupljena prava za kreiranje ove popularne svetske serije. Priča i način izvedbe toliko su bili neobični da strip nikada nije video čitalaca. I obrnuto. Drugi razlog proističe iz prvog. Pošto nisu mogli da se iskažu i finansijski potvrde u stripu, autori su se u goloj borbi za egzistenciju okretali unosnijim poslovima - uglavnom grafičkom dizajnu. Time su ostavljali strip, a porok grafičkog dizajna se širio kao zaraza. Iz radnih biografija autora iz ovog geta vidi se linija kojom je evoluirao ovaj proces. Konkretno, sredinom sedamdesetih, za grafičkog dizajnera "Studenta" postavljen je dotadašnji ilustrator i crtač stripova Nikola Kostadinović. On je krajem sedamdesetih prešao na isti posao u časopisu "Vidici", a na njegovo mesto je došao do tada isključivo crtač stripova Rade Marković. Konflikt u redakciji "Studenta" doveo je do toga da on ode iz lista, a da dođe Branko Gavrić. Prvo je iz "Vidika" dalje u "Omladinske novine" otišao Nikola Kostadinović, a po njegovom zapošljavanju u redakciji "Komunista" (tom prilikom glasilo Saveza komunista Srbije radikalno je izmenilo grafički identitet), u "Omladinske" je pozvan iz "Studenta" Gavrić. Na mesto dizajnera "Studenta" postavljen je Slobodan Ivkov, koji je ubrzo otišao takođe sprat ispod u Balkanskoj 4, u redakciju "Vidika". U međuvremenu, u "Studentu" se, posle fotografa Stanislava Šarpa, na mestu dizajnera našao Miroslav Zeljug, koji je, od iznenađenja, premeštanjem Gavrića iz "Omladinskih" u "Borbu", zaposlen u istima. Odlaskom Zeljuga u vojsku, u kolo se uhvatio Goran Dimić, student likovne akademije. Omladinska štampa ga je radikalno iskvarila - počeo je i on da crta stripove. "Omladinske novine" menjaju ime u "NON" ("Nove omladinske novine"). Odlazi Dimić - dolazi Ivkov. Svoje iskustvo i znanje u dotadašnjem radu Ivkov prenosi Dejanu Đuroviću i Momčilu Miroviću Crnom. Đurović odlazi iz "Studenta" u "Mladost", a njegovo mesto zauzimaju Milenko Mihajlović i Srdan Pečeničić - Čop. Da ne zaboravimo, Đurović stiže da jedno vreme oprema "Vidike", a Mirović (koji u ovu izložbu nije uvršćen samo zbog toga što njegov doprinos stripu nije obiman koliko njegovo učešće u omladinskoj karikaturi i grafičkom dizajnu) se pomalo bavi "Mladošću" i "NON"-om. Onu ulogu koju su u Beogradu imali Ljubomir Milojević - Ljubac i Duško Stefanović (oni su u ovom getu bili prihvaćeni i imali su značajniju funkciju kao ilustratori i crtači stripa nego kao grafički dizajneri), u Novom Sadu je vršio Nikola Štiklica.

Postojanje ovog manje-više zatvorenog kruga nekome ko bi posmatrao sa strane moglo bi se učiniti i kao svojevrsna škola grafičkog dizajna i vizuelnog ukusa koji je protežirao određene vrste stripa. I zaista, najvažnije je što je kakav-takav uspostavljeni kontinuitet postojao. Razlike u senzibilitetu grafičkih urednika, mada se to tada nije činilo, sa ove vremenske distance skoro su zanemarljive. Na primeru zagrebačkog "Poleta" može se videti koliko je menjanje uređivačke ekipe, a samim tim i politike, uticalo na negovanje specifičnih grana "devete umetnosti". Naime, osamdesetih je u "Poletu" došlo do drastične promene. Nova redakcija je stripu, koji je do tada bio veoma zastupljen, a za strip-grupu "Novi kvadrat" slobodno se može reći da je prostor ovog glasila krajem sedamdesetih bio presudni činilac koji je podstakao procvat talenata njenih članova, skoro sasvim zatvorila vrata. Forsirana je fotografija. Daleko od toga da je to bio jedini razlog, ali sigurno je nezaobilazan u analizi raspada "Novog kvadrata". Druga je stvar kako je do ovakve "škole" i pomalo zatvorenog kruga dizajnera, odnosno likovnih urednika, u Srbiji došlo. Nekoliko je uzroka ove pojave. Jedan od njih sigurno je zaziranje studenata od saradnje u ovakvoj štampi. Ma koliko paradoksalno bilo, ona je imala pomalo subverzivan karakter koji će kasnije biti detaljnije obrazložen. Rad u njoj je zaista nosio, pogotovo za buntovne intelektualce, potencijalne opasnosti. Naročito je studentsku štampu u malograđanskim krugovima "krasio" imidž nesigurne delatnosti. Česte su bile smene glavnih urednika i redakcijskih kolegijuma koji nisu imali "nos" za podobne poteze, a njihova kasnija sudbina, pogotovo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih nije bila baš ružičasta. Naprotiv, teško su sa efektom smenjenog urednika nalazili posao. Neretko su imali i teškoća sa daljim školovanjem. Iako je situacija osamdesetih bila bolja, zaziranje od ovih listova bilo je veliko, pa se još uvek teško dolazi do novih kvalitetnih saradnika koji bi nastavili da neguju postojeću uređivačku školu. Ne jedanput se na sednicama Gradskih komiteta raspravljalo i o stripovima u omladinskoj štampi, a dešavalo se da poneki časopis bude zbog njih i zabranjen. Samo dva primera. Kragujevački list "Pogledi" br. 28/1986. je zbog stripa Dragana Čekanovića "Priče iz Jugo-sitija" zabranjen. U njemu se tobože vređao Stane Dolanc, a javni tužilac je 1980. insistirao da se iz "Studenta", štampanog nekoliko nedelja pre Titove smrti, a to je kasnije štampar i uradio, izbaci "sumnjivi" strip. Takvih izbacivanja u štampariji po nalogu političkih struktura bilo je mnogo. DA bi se, prvenstveno pred međunarodnom javnošću, postigao bar privid demokratije koja se merila i brojem zabranjenih izdavačkih jedinica, stripovi, karikature, pa i čitavi tekstovi su bili u toku štampe (sve redakcije su znale u kojoj štampariji je koji radnik ili rukovodilac zadužen za dojavljivanje) eliminisani, a glavni urednici smenjivani po kratkom postupku. Novi "glodur" bi broj sa izmenama pustio u javnost, pa nijedna sukcesivna izdavačka jedinica ne bi nedostajala. Tako se dogodilo da je u "Crnoj knjizi" Marka Lopušine koja sadrži spisak svih zabrana štampanih izdanja u Jugoslaviji do 1990. navedeno mnogo manje senzorskih intervencija nego što ih je zaista bilo.

Kad smo već kod cenzure, ne može se izbeći opis jednog slučaja. Prva uopšte zabranjena izdavačka jedinica (štampani proizvod) u Titovoj Jugoslaviji nije bila ni knjiga, ni časopis, ni plakat, već - strip. Radilo se o plenidbi i uništavanju "Tri ugursuza" (epizoda "Tri ugursuza za vreme okupacije") crtača Milorada Dobrića i Saše Mišića, a scenariste Vojina Đorđevića. Sveske su objavljene krajem 1945, dakle uoči božićnih i novogodišnjih praznika, a predstavljale su parafrazu popularnog predratnog istoimenog serijala Francuza Luja Fortona. LJubomir Kljakić koji u tekstu "Konstanta i promena" detaljno analizira ovaj slučaj (videti časopis "Istra" br. 6-7/1986. od str. 62 do 86, izdavač "Istarska naklada" iz Pule), čak smatra da iza "Tri ugursuza" stoji možda najznačajniji predratni izdavač stripova (urednik legendarnog magazina "Mika Miš") A. J. Ivković. Bilo kako bilo, zabrana je bila povod za ideološke diskvalifikacije čitave delatnosti i strip je godinama posle toga bio generalno proskribovan. Najzanimljivije je da je u svemu tome ondašnja omladinska štampa odigrala možda presudnu, krajnje negativnu ulogu. Posle ubistvenog članka u "Borbi" (Jovan Popović "Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu", dnevnik "Borba" broj 4, subota 5. januara 1946. str. 2 i 3), u skladu sa vremenom, kao eho, oglasio se po direktivi (svog izdavača i finansijera, ako baš insistiramo na tržišnim, a ne političkim kategorijama omladinski list "Mladost" (u broju 1-2 iz 1946. na stranicama od 84 do 86 publikovan je tekst Zorana Mišića "Stripliteratura na tržištu") i definitivno "zakopao" na duži rok ne samo domaću produkciju, već u želji da se nekome dodvori, čitavu delatnost. Dakle, i prevedene radove. No, da se vratimo na kasniju, poslednju i mnogo konstruktivniju ulogu omladinske štampe u razvoju stripa u Srbiji.

Drugi i treći od mnogih faktor koji su povezali u gotovo neprekinuti liniju likovne urednike omladinske štampe su faktori sigurnosti i pouzdanosti. Nije tu bilo reči samo o neretkim pokušajima "nadležnih organa" da u ove redakcije ubace svoje ljude, odnosno doušnike, iako su se i bez njih, to je bila javna tajna, telefoni uredno prisluškivali, već o pouzdanosti jednog dizajnera da će njegov pomoćnik ili naslednik uspeti da fizički izdrži napore danonoćnog rada u redakciji i štampariji koji je gotovo po pravilu isključivao studiranje, pri čemu je valjalo održati, po mogućstvu i unaprediti dotadašnji postignuti nivo vizuelnog imidža izdanja. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati grafički urednici omladinske i studentske štampe koji su priveli kraju studije na fakultetima sa kojih su se otisnuli u ovaj posao.

I sada, da vidimo kako se uopšte stvorio ceo taj geto omladinske štampe. U infrastrukturnom smislu, on svesno nije bila tržišno orijentisana, a sputana je još od 1968. Do tada se, na primer, "Student", list beogradskih studenata, mogao kupovati, ako ne baš na svakom kiosku u SFRJ, a ono bar u Srbiji. Tiraž se često mogao meriti sa ostalim nedeljnicima. Uticaj ovog glasila opasno je rastao. Kada je došlo do studentskog bunta 1968. vlast u rukama Saveza komunista Jugoslavije uvidela je koliko je moć ovog lista, ali skoro da je već bilo kasno. Amortizacija studentskog protesta dovela je i do gušenja njegovog javnog uticaja. I pored često tražene finansijske i poslovne samostalnosti (nijedan direktor Studentske zadruge koji je podržao ovakav zahtev nije se dobro provodio), više na kioske nije puštan, a tiraž mu se kretao od pet do najviše osam hiljada primeraka. Kada je pretio da pređe ovaj broj, odjedanput bi nestajalo para (uglavnom bi se prelivala u fondove radnih akcija), a izdavač UK SSO (Univerzitetska konferencija Saveza socijalističke omladine) je bio i organizator radnih akcija i sličnih manifestacija. "Mladost", "Omladinske" i ostali su puštani na kioske više da bi se obeshrabrili, nego da bi zaradili. Sa druge strane, u nedostatku opozicionih, nezavisnih ili višestranački obojenih listova, "Student", "Omladinske" ("NON"), "Mladost" i ostala studentska (gotovo svaki fakultet je imao svoj list) i omladinska glasila poprimila su pomalo disidentski karakter. Time je komunistička vlast ne samo stvorila omeđen prostor koji se lako kontrolisao zabranom celih izdanja ili njihovih fragmenata, smenama redakcija i ubacivanjem svojih doušnika, već i otvorila ventil za ispoljavanje opravdanog nezadovoljstva intelektualne javnosti koja je na ovim prostorima oduvek bila u manjini. U omladinskim redakcijama su se okupljali intelektualci iz Srbije, a kako je strip imanentan novinarstvu, samo je bilo pitanje vremena kada će se artikulisati podvrsta primerena ovakvim glasilima. Jedna od inicijalnih kapisli za ovaj proces u Srbiji sigurno je bila pojava francuskog "novog stripa" koji je ovde oduševljeno prihvaćen kao i malo pre toga američki "andergraund strip". Generalni uticaj autora iz Pariza Mebijusa osećao se podjednako u Zagrebu (Mirko Ilić, Igor Kordej, Ninoslav Kunc...) i u Beogradu (Branko Gavrić, Dejan Đurović, Srđan Pečeničić...). Fascinacija crtačkom revolucijom koju je izveo Mebijus, sa izuzetkom Zorana Janjetova, tek mnogo kasnije se premešta na širi fon naše "devete umetnosti". Alternativni strip, tako nastao u omladinskoj štampi, često sa filozofskim konotacijama, razbarušen i buntovan, do danas se još uvek manje ili više podrugljivo, ponekad sa respektom, a ponekad iz puke navike, naziva i "intelektualnim stripom". Ovim se, što sigurno nije dobro, naglašava njegov elitistički karakter i određuje mesto u svojevrsnom getu, ionako već prećutno formiranom. No, dobra strana svega toga je što mu se time priznaje i do tada osporavana specifična vrednost i umetnička težina, a to je i najveći doprinos ove vrste štampe našoj kulturi. Taj novi senzibilitet je sredinom sedamdesetih polagano, a što se više približavao devedesetim sve brže i intenzivnije, i kod nas odredio drugačiji pristup delatnosti, učinio ju je slojevitom i oslobodio je funkcije puke zabave jednoznačne naracije čiji su, sa retkim izuzecima, do tada najviši dometi bili satirični dnevnopolitički komentari.

20. maja 1978. u "Studentu" br. 15 (izdavač UK SSO), objavljena je kao prilog sveščica "Treća generacija?" Ovaj antologijski separat uredio je, u saradnji sa Nikolom Kostadinovićem i Radetom Markovićem, i sjanjan predgovor napisao ugledni publicista LJubomir Kljakić. Kasnije, "trećom generacijom" nazivani su avangardni autori koji su delovali iz geta omladinske i studentske štampe, ali i svi oni koji su pravili otklone od do tada uspostavljenih klišea, žanrovskih obrazaca i, uopšte, tradicionalnog poimanja stripa koje je vladalo u ovoj delatnosti. Vremenski, Kljakić je ovakve stvaraoce smestio posle prve (autori koji su stvarali pre Drugog svetskog rata) i druge generacije (onih koji su delovali posle Drugog svetskog rata). U štampi, ne samo specijalizovanoj ("Yu strip", "Student", "Vidici"...) razvila se polemika između pristalica "trećegeneracijaša" (npr. Zoran Đukanović) i "klasičara" (npr. Bojan M. Đukić).

Ubrzo posle izlaska separata "Studenta" već 11. januara 1980. sličan poduhvat ostvaren je u "Mladosti" br. 1173, glasilu Saveza Socijalističke omladine Jugoslavije. Dodatak je naslovljen sa "Mladi jugoslovenski strip", a predstavljao je u neku ruku posredan odraz dva do tada održana godišnja jugoslovenska konkursa ovog lita (1978. i 1979), te najavu trećeg (1980) koji je, kasnije će se to pokazati, za duže vreme bio poslednji ove vrste. Uredio ga je i predgovor "Alegorija paralelnog sveta" napisao takođe dobar znalac medijuma Momir Tomić. Nakon osmogodišnje pauze, konkurs "Mladosti" je obnovljen, a to je rezultiralo redovnim brojem lita (br. 78 od 16. januara 1989), čak u celini posvećenog stripu. "Vidici", časopis UK SSO, samo par meseci posle "Studentovog" dodatka, ceo broj 2 iz 1979. popunili su stripovima. Opet je urednik i autor pregovora bio Ljubo Kljakić, zahvaljujući kome se, između ostalih, strip u većoj meri ustalio u srpskoj omladinskoj štampi u drugoj polovini sedamdesetih godina ovog veka. "Vidici" su još u dva maha dali ceo svoj prostor nekonvencionalno shvaćenoj "devetoj umetnosti". Bili su to brojevi 2/1983 i 1/1985. I "Omladinske novine", odnosno "NON" (izdavač Republička konferencija SSO) su jedan broj (januar 1988) pod naslovom "StripoNon" ustupile stripu.

I druge studentske i omladinske institucije svoj su prostor angažovale u korist ove discipline primenjene umetnosti. Na primer, galerija Studentskog kulturnog centra je uz zanimljiv katalog juna 1978. izložila table štampane u "Studentu" i "Poletu". Oktobra 1980. ista institucija dala je svoj prostor Radetu Markoviću, a februara 1980. postavila je izložbu "Underground strip" uz opet istoričarima umetnosti koristan katalog. Treba napomenuti da su najuspešniji radovi sa sva tri konkursa "Mladosti" (1978, 1979 i 1980) postavljeni u SKC-u.

Rubrikama, tekstovima o stripu i samim stripovima iz srpske omladinske štampe valjalo bi posvetiti zasebnu studiju čiji materijal je sigurno dovoljan za jedan zamašni doktorat.

I u drugim republikama Titove Jugoslavije situacija je bila slična. Posle poznatih ustavnih amandmana koji su početkom sedamdesetih sprovedeni u delo i koji su omogućavali da svaka republika postane država u državi, u raznim oblastima su podsticani atributi državnosti. Tako je svaka dobila svoj jak i u velikoj meri autonoman Republički savez socijalističke omladine, svoje republičko glasilo (Slovenija "Mladinu", Hrvatska "Polet", Srbija "Omladinske novine", Bosna i Hercegovina "Naše dane", Crna Gora "Omladinski pokret", Makedonija "Mlad borec"), dok je glasilo celog Saveza socijalističke omladine Jugoslavije bila "Mladost". I pokrajine su se istakle. Vojvodina je imala "Glas omladine" (kasnije "Stav"), a Kosovo i Metohija "Bota e Re". Studentske organizacije su se takođe jasnije podelile po republikama. Svaka je imala svoje učestalo informativno glasilo, ali i časopis posvećen teoriji i obimnijim studijama. Srbija je imala "Student" i "Vidike", Hrvatska "SL" ("Studentski list") i "Pitanja", Slovenija "Tribunu" i "Časopis za kritiko znanosti", itd.

Na stranu politiku, što se stripa tiče, sve ovo je bilo sjajno. Nov prostor je bio velik, otvoren, gladan novih ideja i, ukratko, nekonvencionalan. Važno je i da je para uvek bilo dovoljno. Pitanje časti, a bogami i dostignutog stepena državnosti, bilo je redovno izlaženje "svog" časopisa ili lista. Kako su slobode u društvu rasle, i prostor je postajao sve dragoceniji, a ono što je izlazilo u javnost sve vrednije. Ekonomska kriza još nije uzela pravog maha, i ako se to tada nije takvim činilo, pa je sredstava još uvek bilo. Veliko je pitanje kada će se opet na ovim prostorima steći ovako dobri uslovi za podsticajan rad i nove umetničke trendove. Zanimljivo je da su slični uslovi u ideološki ne mnogo različitim sredinama rezultirali identičnim pojavama. Na primer, ljubljanska "Tribuna" je u broju 9 od 27. marta 1977. objavila separat "Stripbuna", zagrebačka "Pitanja" br. 10 od decembra 1979. ceo broj su posvetili stripu, ljubljanska "Mladina" dva separata koji su u celini sadržavale oglede o "devetoj umetnosti" (br. 1/2 od 11. januara 1980. i br. 46 od 13. novembra 1980), zagrebački "Polet" je u broju 273-274/1984. imao dodatak o strip-grupi "ZZOT", itd.

Što se srpskih crtača stripa iz ovog geta tiče, posle odlaska sa poslova vezanih za omladinska glasila, gotovo nikada, sa veoma retkim izuzecima (povremeno "Jež" ili satirični dodatak "Politike ekspres" nazvan "Ekspres smeh" kojeg je do 1980. uređivao Petar Cvijić, takođe, treba li to naglašavati, potekao iz ovog geta) nisu se pojavljivali u javnosti. Tek kasnije, već sa zamiranjem omladinske štampe, povremeno bi tek "Yu strip" ili "Spunk novosti" objavili po koju njihovu tablu. DA su na vreme na pravi način podsticani ko zna u kom pravcu bi se razvili talenti ovih alternativnih autora.

Nikola Kostandinović

Kladovo, 12. februara 1954.

Studirao arhitekturu. Grafički dizajnirao "Studen", "Vidike", "Omladinske novine", "Komunist", izdanje "SIC"-a ("Studentskog izdavačkog centra")... Osim u ovim listovima, radovi su mu viđani u "NIN"-u, "Mladosti", "Poletu", "Mladini", "SL"-u... Bio član zagrebačke strip grupe "Novi kvadrat". Živi i radi u Beogradu, u dizajn studiju "Total design".

Ljubomir Milojević - Ljubac

Kragujevac, 1948.

Živi u Beogradu. Stripove, karikature i novinske ilustracije objavljivao je u "Fakk"-u, "Studentu", "Omladinskim novinama", "Mladosti", "Poletu", "Ostenu", "Ježu", "Borbi", "Komunistu", nemačkom "Pardonu"... bio stalno zaposlen kao karikaturista "Ježa". osim stripova koji su grupisani u zasebnom bloku knjige crteža "Putovanje u nepoznato" (SKC, Beograd, 1980), bavio se i grafičkim dizajnom. Vizuelno je oblikovao kragujevački list "Fakk" i reviju "Selo", a i omote ploča muzičkih grupa "Žetva", "Smak", "Zebra", "Laza i Ipe". Po stripu "Bukoje" snimljen je njegov animirani film "Svet tišine" u produkciji "Neoplante".

Branko Gavrić

Pula, 1955.

Apsolvirao na beogradskom Arhitektonskom fakultetu. Grafički je dizajner. Radi u studiju "Total dizajn" sa Nikolom Kostadinovićem. Izlagao na izložbi stripova iz "Poleta" i "Studenta" 1980. u SKC-u i na vinkovačkom Salonu stripa 1984. Objavljivao u "Studentu", "Politici ekspres"... Grafički opremio "Student", "Omladinske novine", "Borbu"...

Rade Marković

Kragujevac, 1955.

Objavljivao je radove u "Studentu", "Vidicima", "Mladosti", "Omladinskim novinama", ("NON"-u), "Poletu", "Književnoj reči", "Politici ekspres", "Ježu", "NIN"-u, "Savremeniku"... Prvi je autor koji je uspeo da izlaže na Oktobarskom salonu u Beogradu. Bavi se grafičkim dizajnom. Oblikovao je "Student" 1978, "Književnu reč" početkom osamdesetih i "Savremenik". Jedno vreme, posredstvom novinara Zorana Petrovića - Piroćanca, sarađivao i sa francuskim "Liberasionom". SA nekoliko kolega osnovao stripovsku "Tuš grupu" koja je osamdesetih delovala u Beogradu. Na stripski način ilustrovao je "Boj na Čegru" 1989. i objavio ga u formi albuma. Izlagao je stripove na "Zlatnom peru Beograda" (1981, 1985, 1986, 1987, 1988, 1990. i 1992)., "Oktobarskom salonu" (1979, 1980. i 1981) i "Majskoj izložbi" (1985, 1986, 19888, 1989, 1990, 1991. i 1992). U okviru rada "Tuš grupe", u sedmom kolu edicije "Pegaz" (KOS-a) 1980. objavljena im je zajednička knjiga stripova "Ludi jezik". Pored grupnih izložbi, imao je i četiri samostalne. Poslednja, održana novembra 1993. u Muzeju primenjene umetnosti, predstavljala je retrospektivu dosadašnjeg rda. Član je ULUPUDS-a. Živi u Beogradu. Na konkursu lista "Mladost" 1980. osvojio prvu nagradu. Na "Zlatnom peru Beograda" 1979. pripala mu je za stripove "Stan", "Leva bina" i "Retka zverka" nagrada namenjena debitantima. Na istoj manifestaciji 1987. za strip "Kafana" dobio je priznanje "Ivan Petković", a 1988. "Dragoslav Stojanović Sip".

Miroslav Zeljug

Zemun, 31. maja 1958.

Diplomirao na odseku za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu. U toku studija bio je likovni i grafički urednik časopisa "Student", "Vidici" i "NON" ("Nove omladinske novine"). Zapažen je kao strip autor pošto je počeo u "Studentu" iz nedelje u nedelju da objavljuje početkom osamdesetih oštre i sasvim nestandardne satirične table i kaiševe. Tokom osamdesetih radovi su mu publikovani u "Vidicima" (specijalno izdanje br. 2/1982), "NON"-u, "Savremeniku", "Dugi", "Zum reporteru", "Dvoje", "Komunistu", "Rock"-u.. Osvojio je prvu nagradu za strip na konkursu SSOS 1983. sa temom Šta bi Marks danas rekao?" Izradio je nekoliko scenografija za TV spotove. Bi oje član grupe "The End Media". Dizajnirao je plakate. I pored svega, uglavnom zbog svoje nenametljivosti, široj javnosti je, na žalost, ostao nepoznat. Živi i radi u Beogradu.

Nikola Štiklica

Kikinda, 1958.

Studirao poljoprivredu. Živeo u Kikindi, Zrenjaninu i Novom Sadu. Pored kratkih stripova karakterističnih za studentsku i omladinsku štampu (do ri stranice, odnosno table), osamdesetih godina radi i ilustracije za tada najpoznatije jugoslovenske revije. Svoje radove je publikovao u "Spunku", "NIN"-u, "Danasu", "Intervjuu", "Komunistu", "Borbi", "Večernjim novostima", "Vidicima", "NON"-u, "Glasu omladine", "Vencu", "Ježu"... Učestvovao na mnogim izložbama. Zapaženi su mu radovi na "Pjeru", "Mom pogledu na svet"...

Dejan Đurović

Beograd, 19. februara 1962.

Odrastao i srednju školu završio u Somboru. Studirao na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Živi u Beogradu. Bavi se ilustrovanjem i grafičkim dizajnom. Prvi strip mu je objavljen 1983. u časopisu "Vidici". Ilustracije i crteže publikovao u "Studentu", "NON"-u, "Mladosti", "Vidicima", "Našim danima", "Oslobođenju", "Nedjelji", "Mladini", "Intervjuu", "Radu", "Dugi", "NIN"-u, "Svetu kompjutera"... U slikarsko-grafičku sekciju ULUPUDS-a primljen 1988. Imao je dve samostalne izložbe, a učestvovao je i na sedamnaest grupnih. Osvojio je i dve nagrade za karikaturu. Na tuzlanskom konkursu "Ekologija" 1987. pripala mu je prva, a na onom održanom 1989. u Slavonskom Brodu na temu "Ribe plivaju leđno" treća nagrada.

Goran Dimić

Kragujevac, 1963.

Srednju školu završio u Kragujevcu. Diplomirao na odseku grafike Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Već sa šesnaest godina mu je štampan prvi plakat, a do danas je oblikovao "NON", "Student" i pojedine publikacije "Turističkih novina" namenjene inostranstvu. Stripovi, za čije je scenarije često pisao Đorđe Savić, objavljivani su u "NON"-u i "Vidicima". Bio je član multimedijalne grupe "To Frizure". Živi i radi u Budimpešti. U priloženom radu, kao što se vidi nastalom još 1983. godine, pokazao je neverovatnu dozu, ako ne prekognicije a ono bar intuicije. Sedam godina kasnije "fiction" i "faction" su se ukrstili.

Milenko Mihajlović

Beograd, 19. novembra 1953.

Stripom i karikaturom se počeo baviti krajem gimnazijskog školovanja. Za vreme studiranja na odseku slikarstva Fakulteta likovnih umetnosti na kome je kasnije i magistrirao) privremeno je zapostavio ove delatnosti. Vratio im se 1985. na specifičan način ilustrujući stripom i karikaturom aforizme Aleksandra Baljka i ostalih aforističara okupljenih oko "Studenta". Ovaj rad rezultirao je zajedničkim projektom oživljavanja Baljkovih aforizama u bivšoj galeriji skadarlijske "Pivare" ("Nova osećajnost"). Ubrzo je postao grafički dizajner "Studenta". Nedugo zatim i "Književnih novina". Objavljivao u "Studentu", "Mladosti" (videti belešku u br. 6 od 2. decembra 1985), "Vidicima", "Dangi"... Osvojio jednu drugu i jednu treću nagradu na konkursu "Pjer". Rad u ove dve discipline primenjene umetnosti krunisao je sa tri knjige: "Serbia", "Vođa" i "Bratooslobodilački rat". U pripremi četvrta: "Ono". Imao je i više samostalnih izložbi slika. Živi u Beogradu.

Srđan Pečeničić - Chop

Beograd, 9. septembra 1965.

Završio je srednju školu za industrijsko oblikovanje na smeru za likovnog tehničara dizajna grafike. Tri puta odbijen na prijemu za Fakultet primenjenih umetnosti. od 1986. je na mestu grafičkog urednika u listu "Student". Već 1987. postaje jedan od tehničkih urednika "Književnih novina" (drugi je Milenko Mihajlović). Stripove i ilustracije je objavljivao u "Studentu", "Mladosti", "NON"-u, "NIN"-u, "Borbi", "Intervjuu"... Oblikovao je nekoliko plakata za Akademsko pozorište "Branko Krsmanović". Sarađivao sa "Yu novostima". Učestvovao na grupnim izložbama "Pjer" (1987), "SKC" (1987) i na jubileju povodom pedeset godina "Studenta". Imao dve samostalne postavke: 1988. u "Magazi" i 1989. u galeriji NU "Braća Stamenković". Zaposlen je kao jedan od dizajnera "Politike".

Duško Stefanović

1952.

Završio Višu pedagošku školu (nastavnički smer) u Beogradu. Živi u Beogradu. Bio je privatni knjižar. Sada je grafički dizajner. Stripove, ilustracije i karikature objavljivao je po mnogim jugoslovenskim listovima i časopisima. Ipak, najviše ih je štampano u listu "Mladost". Suosnivač je "Tuš grupe". Sa istomišljenicima je stripove nekoliko puta zajednički izlagao, a zastupljen je i u knjizi stripova "Ludi jezik" koja je krunisala njihovu delatnost 1980. godine.