|
|
 |
Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u SrbijiRoditelji i deca
Nije pravilo, ali je veoma zanimljiva pojava koja je čak mnogo ređa nego što bi se na prvi pogled moglo očekivati, da u Srbiji postoje porodice u kojima se umetnost stripa prenosi "sa kolena na koleno". Nisu to škole ili nekakve porodične manufakture. Štaviše, stil rada ovih kreativaca različitih generacija ponekad je na sasvim različitim kolosecima. Dobar primer za to su Jovanovići, otac i sin. Dušan je pripadnik one generacije koja je smatrala da je strip ili samo produženo sredstvo za izražavanje ideje karikaturiste (podsetimo se, zajedno sa Miloradom Dobrićem, Ferijem Pavlovićem i još nekim legendama iz prve postave posleratnog "Ježa", utemeljivač je osobene, nadaleko poznate škole karikature) ili način da se atraktivno, mangupski, nepretenciozno, kozerski, ukratko, razbarušeno ispriča priča. Ona može biti potpuno osobena, ali i tuđe literarno delo toplo i efektno prepričano, parafrazirano ili parodirano. Sveprisutan tekst je bio pravilo od koga se retko odustajalo. Bogdan je nešto sasvim drugo. Otac mu je preminuo kada je imao svega devet godina. Dakle, prerano za bilo kakve uticaje. Čak i najuopštenije učenje o jednom masovnom medijumu. Geni, ili neka druga misterija čovekove prirode, navela ga je da se, verovatno osetivši sličnu potrebu za sekvencijalnim izražavanjem (B. je otišao i dalje od oca - bavio se i animiranim filmom), ozbiljno pozabavi stripom. On je danas u svom ateljeu čak i domaćin jedne strip-komune u zemlji. Njegov crtež je čist, racionalan, čak i pomalo hladan, sveden na jasne odnose crno-belih površina i na linije koje gotovo nikada ne variraju u debljini. Četkicu, za razliku od oca, u toku crtanja za izvlačenje linija ne koristi. Najveći otklon je nastao u samoj naraciji: teksta gotovo da nema, a i u jedinom dužem delu (pet tabli) scenarista je Gordana Kokoljević. Mlađi Jovanović je toliko drugačiji od oca da je ovde uvršćen i u grupu istraživača stripa. Aleksandar i Branislav Hetcel su dijametralno suprotan slučaj. Otac je takođe bio dobro poznat kolegama iz Jugoslavije koji se bave primenjenim umetnostima. Iz biografije je jasno zbog čega. I tu izgleda prestaju sličnosti. Za potpisnika ovih redova veliko iznenađenje predstavljalo je to što je 1981. godine u hotelu "Mažestik", u kome su se redovno okupljali prijatelji iz "Beogradskog kruga 2" čuo sa kakvim poštovanjem kolege iz strip-grupe govore o - njegovom maloletnom sinu. Malo kasnije, videvši radove, nisam mogao da poverujem da ih je radio dvanaestogodišnjak. Branislav je odrastao u slikarskoj porodici i uz oca ilustratora i sam je crtao. Primio je mnogo od pristupa liku, enterijeru i eksterijeru, zatim načinu šrafure... Kada je Aleksandar preminuo, sin je imao već dvadeset dve godine. Počeo je da se odvaja, ali prilično "hetcelizma" ostalo je u njegovim radovima, što je, naravno, dobro. Priložena dela obojice na ovoj izložbi daju mogućnost i za povlačenje paralela. Svakako da će Branislav u godinama koje su ispred njega korigovati svoj stil i sve više se odvajati od oca, ali stiče se utisak da će se, pored sličnog vizuelnog pristupa, uvek zapažati i da surovost prikazana kod oca i sina nije preterana, da su table obojice naglašeno lirski osenčene, da pokret, ma koliko na tabli bio brz, izgleda kao da su ga zaustavili u trenutku ("švungova" nema ili su nužno zlo), da je figura uvek nekako u drugom planu, da je važnija atmosfera koja vlada unaokolo nego izraz lica aktera, da se nauci i tehnici baš ne pridaje velika važnost, te da su kod njih one prikazane bez mnogo simpatije i velikih iščekivanja... Danilo Milošev - Wostok je pored Saše Rakezića jedan od vodećih autora "andergraund" stripova. "Podzeman" je po tome što "izlazi" u takvim časopisima. Da je sreće, čitali bismo ga, a verovatno to uskori i hoćemo, u vodećim časopisima koji se bave umetnošću. Oduševljen što kod svog deteta prepoznaje sličnost sa sopstvenim načinom razmišljanja (crtež-priča) on forsira kod njega formu koja mu je bliska, a i nama je draga. Grupiše ćerkine crteže u table stripa. One funkcionišu ponekad više, ponekad manje homogeno. Neke koje smo dobili, iako deluju baš preforsirano, poseduju između tatinom rukom omeđenih kadrova nekakvu tanku nit za koju ne možemo da kažemo kako nije "bez vraga" i pomalo razumemo zbog čega ju je očarani otac ipak uzeo kao vodilju. No, ipak je reč o spoljnoj "uredničkoj" intervenciji. Biće zanimljivo pratiti dalji razvoj male Lole. Izabrali smo ove tri porodice i zbog toga da prikažemo tri vodeća principa koja determinišu kreativne načine izrastanja jedne iz druge generacije najbližih srodnika. Jovanovići su gotovo bez međusobnog uticaja i dodira. Otac je, recimo, uglavnom indiferentan. Hetcelovi se spontano prožimaju. Dete, odrastajući i svakodnevno gledajući oca kako crta, i samo počinje da ostavlja tragove na papiru, oponašajući ga. Otac je pri tome kooperativan. Lola, kao i svako dete, spontano crta i tako vizuelno prikazuje svoje viđenje sveta. Otac pedantno beleži njene sjajne komentare (oni su efektno iskorišćeni u antiratnom plakatu grupe autora iz Banata - videti odeljaka o istraživanjima u mediju) uz pojedinačne crteže i interveniše utoliko što ih povezuje, te definitivno određuje kompoziciju table. Otac je "blago agresivan" u podsticanju. Originalni stvaralački postupak, nedvosmisleno isforsiran, ali ako! Obrni-okreni, na kraju opet nastaju stripovi. Zaključak: bilo koji princip da je prisutan u jednoj "stripovskoj" porodici, "deveta umetnost" samo dobija. < Nazad | ^ Sadržaj | Dalje > |