Mikijevo carstvo (1939–1941)

Prvi broj „Mikijevog carstva” ugledao je svetlo dana 23. februara 1939. godine. Vlasnik i urednik lista bio je Milutin S. Ignjačević, višegodišnji urednik „Mike Miša“ i njegovih pratećih izdanja. U pokretanju „Mikijevog carstva“, pomogao mu je, tada već poznati scenarista i pisac brojnih popularnih romana Branko Vidić.

List je imao ukupno 16 strana, formata 21×29 cm. Korice i srednje strane bile su štampane u ljubičastoj, plavoj ili zelenoj boji, a preostale strane u crno-beloj tehnici. Izlazio je dva puta nedeljno (četvrtkom i nedeljom) i prodavan je po ceni od jedan dinar. Prvih 11 brojeva imalo je podnaslov „Novi zabavni stripovani list”.

„Mikijevo carstvo“ je startovalo sa veoma kvalitetnim izborom stripova „Dve sirotice“, „Komnen Barjaktar” i „Mladi Bartulo, sin dubrovačkog gusara“ Nikole Navojeva i Branka Vidića, „Gospodar sveta“ Sebastijana Lehnera, „Bela Hanuma“ Mihe Antola, „Robin Hud“ i „Kauboj Paja“ neidentifikovanih i neveštih domaćih autora, „Šampion nad šampionima“ Džona Pjerotija, „Mali G-Men“ Lola Henlona, „Kapetan Fantom“ (u stvari „Detektiv X–9“) Nika Afonskog i „Glas džungle“ označen signaturom „King fičers sindikata.“

Milutin S. Ignjačević-vlasnik i urednik Mikijevog „Carstva“

U petom broju, navedenim stripovima pridružuje se „Robinzon Kruso“ Vlatka Hercega, a dva broja kasnije i „Teks Torn“ Alena Dina. Nikola Navojev završava „Komnena Barjaktara“ u 12. broju, da bi se već u narednom (ponovo u tandemu sa Brankom Vidićem) javio storijom „Mali moreplovac“, kojom su isti autori gotovo godinu dana zabavljali čitaoce „Mike Miša“. U istom broju završen je strip „Šampion nad šampionima“. „As Dramond“ Kinga Kola pojavljuje se u 14. broju, zajedno sa poslednjim kadrovima „Bele Hanume“ i „Glasa džungle“.

Od narednog broja, „Mikijevo carstvo“ počinje sa objavljivanjem manje poznatog stripa Lajmena Janga o avanturama jednog reportera pod nazivom „Karlej Harper“. U uvodnom tekstu povodom izlaska ovog stripa redakcija, između ostalog, piše: „Karlejev drug iz redakcije Liman Jung sporazumeo se sa Harperom da stripuje sve njegove doživljaje, prema reportažama koje Harper napiše za svoj list. Karlej je pristao i ‘Avangard' nije imala ništa protiv, samo je to morao biti prvi list koji objavljuje ove stripovane doživljaje Karleja Harpera, danas najčuvenijeg živog kriminalnog reportera. Zahvaljujući ovom stripu, rađenom ne po mašti nego po stvarnim doživljajima, ‘Avangard' je utrostručila tiraž, a Karlej Harper je postao jedna od najomiljenijih i najpopularnijih ličnosti novog sveta.“

U istom broju počinje nova epizoda „Glasa džungle“ („U indiskim močvarama“), a okončan je strip „Robin Hud“.

Nakon 12 objavljenih tabli, u 17. broju završen je veoma slab rad neidentifikovanog domaćeg autora „Kroz pustinju i prašumu“.

Sličnog kvaliteta bio je i strip „Palilulski junaci“ (potpisan pseudonimom Rodney), koji ga je zamenio u narednom broju.

U nemogućnosti da se domogne nekog od Rejmondovih ostvarenja, koja u to vreme objavljuju „Mika Miš“ i „Politikin zabavnik“, redakcija u 23. broju pribegava jednom nekorektnom potezu: strip „Pirati vazduha“ crtan u Rejmondovom maniru najavljuje kao „najnovije grandiozno delo slavnog A. Rejmonda“. Istovremeno, na table ovog stripa (originalni naziv: „Will Sparrow – The pirate of the sky“) pedantno je nalepljen potpis velikog umetnika, mada je upućenijem čitaocu moralo biti jasno da je reč o najobičnijoj podvali.

Naslovna strana „Mikijevog carstva (1939)“

„Komnen Barjaktar“ Nikole Navojeva i Branka Vidića ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

Počev od 25. broja, Dragan Savić crta svoj prvi strip za „Mikijevo carstvo“ – „Kraljević i prosjak“. Prema romanu Marka Tvena, scenario za ovu storiju pripremio je Branko Vidić. Istovremeno, Nik Afonski startuje sa novom epizodom „Kapetana Fantoma“ pod nazivom „Arsenal“.

U 26. broju, prvi put se pojavljuje „Brik Bradford“ Klarensa Greja i Viljema Rita. Iz nepoznatih razloga, uredništvo i ovom junaku menja ime i objavljuje ga kao „Gordona Velša“, a naziv prve epizode bio je „Špijun Kent“. Već u narednom broju, „Mikijevo carstvo“ predstavlja čitaocima još jednog američkog autora. Reč je o R. Van Barenu i njegovom simpatičnom Prnjici Skreplu, koji se pojavio pod nazivom „Tetkin šampion“. Za sledeći broj najavljen je i jedan novi junak – „Zigomar“.

Nastao kao plod saradnje već oprobanog tandema Branko Vidić – Nikola Navojev, „Zigomar“ je po svemu sudeći trebalo da nadoknadi nedostatak „Fantoma“, popularnog junaka Reja Mura i Lija Foka, na koga je u to vreme isključivo pravo posedovao konkurentski „Mika Miš“. Osim toga, više nije bilo sumnje da su Nikola Navojev i Branko Vidić najvažniji autori „Mikijevog carstva“: prvi je uporedo crtao „Dve sirotice“, „Mladog Bartula“, „Malog moreplovca“ i „Zigomara“, a drugi pored nabrojanih pisao i scenario za strip „Kraljević i prosjak“. Svojom produkcijom Vidić i Navojev popunjavali su bezmalo trećinu stripovnog dela lista.

„Teks Torn “ Alena Dina ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

„As Dramond “ Kinga Kola( „Mikijevo carstvo“, 1939)

„Karlej Harper “ Lajmena Janga ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

Počev od 28. broja „Mikijevo carstvo“ izlazi četvrtkom i subotom. Mladi i talentovani crtač Sebastijan Lehner javlja se u 29. broju stripom „Džarto“, sa kojim je devet meseci ranije debitovao na stranicama „Paje Patka“. Istovremeno, objavljeni su poslednji nastavci „Karleja Harpera“ Lajmena Janga i prva epizoda „Dve sirotice“ Nikole Navojeva, a startovao je novi strip „Tigar Indije“. Od 30. broja Navojev i Vidić počinju drugi deo „Mladog Bartula“ pod nazivom „Princ Konde“ i novu epizodu stripa „Dve sirotice“, rađenom prema romanu D'Enerija. U istom broju, Džon Pjeroti je predstavljen stripom „Džil i Džeki“, a King Kol novom storijom „Asa Dramonda“ – „Leteći vampir“. Naredni broj donosi početak stripa „Arizona Bil“ Harija O'Nila i poslednji nastavak „Kraljevog gusara“. Najavljena su i prva četiri broja „Plavog zabavnika“ koji, po uzoru na „Zabavnik“ redakcije „Mike Miša“, treba da donosi kompletne epizode prethodno u nastavcima objavljivane u matičnom listu.

„Pirati vazduha “ ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

„Džarto “ Sebastijana Lehnera( „Mikijevo carstvo“, 1939)

Nikola Navojev - najplodniji crtač„Mikijevog carstva“, 1939)

Epizodom „Zov prašume“, u 34. broju „Mikijevog carstva“ startuje „Džungla Ved“, koji se svojevremeno pojavljivao na stranicama „Mike Miša“ u likovnoj obradi Đuke Jankovića. Prema scenariju Branka Vidića, ovoga puta crta ga Dragan Savić očigledno inspirisan Hogartovim „Tarzanom“.. U 36. broju priveden je kraju „Kraljević i prosjak“, a od narednog neidentifikovani autor počinje strip „Carev ljubimac“ povodom 550. godišnjice kosovske bitke. Dva broja kasnije, Lajmen Jang odvodi reportera Harpera u novu avanturu pod nazivom „Krvava brana“. Izvesni Aca Rajković potpisuje realističnu storiju „Bič Pacifika“, demonstrirajući svoje oskudno crtačko umeće.

Počev od 41. broja, u list se vraća „Kapetan Fantom“ Nika Afonskog sa epizodom „Tajna doktora Dila“. Šesnaestim nastavkom, Sebastijan Lehner u 44. broju privodi kraju prvu epizodu stripa „Džarto“. Redakcija je odmah najavila novu, ali je umesto „Džarta“ tri broja kasnije Sebastijan Lehner transponovao u strip klasičnu germansku legendu o Sigfridu i Krimhildi, pod naslovom „Sigfrid – heroj Nibelunga“. Istovremeno, Navojev završava drugu epizodu „Mladog Bartula“. Crtački veoma slab strip „Svengali – kralj fakira“ kreće u 49. broju, a umesto „Džungla Veda“ okončanog u narednom broju, u 51. počinje strip „Kartuš“. U istom broju završeni su „Pirati vazduha“ i „Tajna doktora Dila“. Pedeset drugi broj doneo je poslednju tablu stripa „Carev ljubimac“. „Princeza Nađa“ naziv je nove avanture „Detektiva X–9“, koga umesto Nika Afonskog crta Ostin Brigs. Dva naredna broja donose početak novih realističnih stripova: „Žuti zmaj“ i „Crni krstaš“. Navojev i Vidić u 56. broju privode kraju prvu epizodu „Zigomara“ i odmah kreću sa novom epizodom „Mladog Bartula“ pod nazivom „Rob sa galije“. Istovremeno, Klarens Grej i Viljem Rit počinju drugi deo „Špijuna Kenta“, a neidentifikovani autor završava vestern storiju „Crveni orao“.

Prnjica Skrepl se u 58. broju obreo u novoj epizodi, u trenutku kada je Sebastijan Lehner okončao prvi deo serijala o Sigfridu. U narednom broju, srednje strane prepuštene su novoj avanturi maskiranog junaka Vidića i Navojeva pod nazivom „Zigomar protiv Fantoma“. Samo jedan broj kasnije, „Mikijevo carstvo“ donosi početak nove epizode Lehnerovog „Sigfrida“.

„Dve sirotice “ Nikole Navojeva i Branka Vidića ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

„Arizona Bil “ Harija O'Nila ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

Pošto je u 59. broju okončana druga epizoda „Dve sirotice“, Navojev i Vidić nastavljaju sa obradom D'Enerijevog melodramskog romana, objavljujući u 61. broju prvi nastavak treće epizode ovog stripa. U narednom broju počinju nove epizode pustolovnih stripova „Svengali“ i „Kartuš“.

Počev od 63. broja, Navojevu i Lehneru se pridružuje još jedan značajan autor domaćeg stripa. Đorđe Lobačev, koji je u to vreme za „Politikin zabavnik“ crtao „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, javlja se u „Mikijevom carstvu“ stripom „Šeikov sin“, inspirisan ogromnom popularnošću Rudolfa Valentina. Pet brojeva kasnije, prema scenariju Branka Vidića, Dragan Savić počinje da realizuje „Ben Hura“.

Naredna tri broja donose završetak nekoliko stripova: „Zarobljenika vasione“, „Roba sa galije“, „Tetkinog šampiona“, druge epizode „Zigomara“ i „Grofice Vere“; ali i početak novih: „Plavog princa“ Kola Kareja, „Crnog sokola“ i „Morskih jastrebova“.

U 73. broju, Navojev i Vidić počinju po drugi put (prethodna verzija objavljena je u „Robinzonu“) s obradom Gogoljevog dela „Taras Buljba“, a dva broja kasnije isti autori privode kraju treći deo stripa „Dve sirotice“, objavljujući istovremeno i početak treće epizode „Zigomara“. Lobačev se u 76. broju javlja još jednim stripom – „Gospodar smrti“, ali već u narednom završava „Šeikovog sina“. U istom broju počeo je „Crni gusar“ rađen prema romanu Emilija Salgarija.

„Gordon Velš“ u epizodi „Nova Atlantida“ i „Dve sirotice“ u četvrtom delu nazvanom „Podzemni Pariz“ startuju u 80. broju „Mikijevog carstva“. U narednom Ostin Brigs odvodi „Kapetana Fantoma“ u novu avanturu pod naslovom „Pepeljuga“, zamenivši prethodno okončanu epizodu „Princeza Nađa“. U 82. broju, Lehner počinje da crta treći deo svog serijala o Sigfridu. Samo četiri broja kasnije, Vlatko Herceg se ponovo vraća u list, ovoga puta stripom „Avetinjski brod“. Istovremeno je okončan prvi deo „Tarasa Buljbe“, ali neumorni tandem Vidić-Navojev startuje sa drugim delom već u narednom broju. Isti broj donosi i početak četvrte epizode „Tetkinog šampiona“ R. Van Barena.

Pred sam kraj 1939. godine, uredništvo „Mikijevog carstva“ uvodi u list nove snage: u 88. broju (od 24. 12. 1939) prvi put se javlja Ivan Šenšin stripom „Postanje sveta“, a jedan broj kasnije i Čarls Flanders već popularnim „Usamljenim Jahačem“. U istom broju, Navojev i Lobačev privode kraju treću epizodu „Zigomara“, odnosno prvi deo „Gospodara smrti“, ali već u narednom (od 31.12.1939) ovi autori objavljuju početak nove epizode „Dve sirotice“ i „Gospodara smrti“.

„Džungla Ved “ Dragana Savića i Branka Vidića( „Mikijevo carstvo“, 1939)

Sebastijan Lehner - jedan od najdarovitiji crtača mlađe generacije

Naslovna strana sa najavom „Plavog princa “ Kola Kareja (1939)

Za nešto više od 11 meseci svog izlaženja, „Mikijevo carstvo“ je uspelo da pridobije naklonost šireg kruga čitalačke publike i sada je sve više konkurisalo vodećim listovima: „Politikinom zabavniku“ i „Miki Mišu“. Neosporno je da razloge za ovakav uspeh treba tražiti u nesumnjivoj inventivnosti Milutina Ignjačevića, kome je višegodišnji rad u „Miki Mišu“ omogućio da stekne dragoceno iskustvo, ali je za kvalitet lista još zaslužniji neumorni stvaralački tandem Vidić/Navojev, pojačan nesumnjivim talentom Sebastijana Lehnera i povremenim prisustvom Đorđa Lobačeva. Razume se, značajnu ulogu odigrala su i inostrana ostvarenja: „Gordon Velš“ (Brik Bradford) Klarensa Greja i Viljema Rita, „Kapetan Fantom“ (Detektiv X–9) Nika Afonskog, a kasnije i Ostina Brigsa, „Karlej Harper“ Lajmena Janga i „Tetkin šampion“ R. Van Barena. Za detaljniju analizu mogao bi biti značajan i podatak da je „Mikijevo carstvo“ u toku pomenutih lj meseci objavilo gotovo 80 stripova ili epizoda, dok su u istom periodi „Politikin zabavnik“ i „Mika Miš“ objavili svega tridesetak. S epizodama u proseku od 14 do 15 strana, „Mikijevo carstvo“ je omogućavalo čitaocima da dočekaju kraj priče za manje od dva meseca Ovaj proces je znatno duže trajao kod „Politikinog zabavnika“ „Mike Miša“.

U 1940. godinu list je ušao sa 91. brojem i početkom stripa „Tom Sojer“ Marka Tvena u likovnoj obradi neidentifikovanog domaćeg autora. Već u narednom broju „Zigomar“ se pojavljuje i četvrtoj epizodi „Bič pravde“, a u 93. „Gordon Velš“ kreće u zanimljivu avanturu pod nazivom „Nova Atlantida“. Jedan broj kasnije, Navojev i Vidić završavaju četvrti deo stripa „Dve sirotice“.

Sebastijan Lehner u 95. broju završava treću epizodu „Sigfrida“, ali će čitaocima ovaj broj ostati u sećanju zbog pojave jednog od naših najboljih autora – Sergeja Solovjeva. Crtajući u tom trenutku „Romea i Juliju“ za „Miku Miša“, Solovjev startuje u „Mikijevom carstvu“ stripom „Napoleon“ prema scenariju Branka Vidića i tokom 1940. godine biće jedan od najrevnosnijih saradnika Ignjačevićevog lista.

„Taras Buljba “ Nikole Navojeva i Branka Vidića ( „Mikijevo carstvo“, 1940)

„Zigomar“ Nikole Navojeva i Branka Vidića ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

„Gospodar smrti “ Đorđa Lobačeva ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

U 97. broju V. Herceg završava „Avetinjski brod“, a u narednom Navojev potpisuje novi strip – „Bela sestra“. Avantura „Kapetana Fantoma“ pod nazivom „Pepeljuga“ okončana je u 99. Broju. Istovremeno, neidentifikovani domaći autor počinje s neveštim kopiranjem „Starog Mačka“ Andrije Maurovića i Franje Fuisa.

Pod nazivom „Tri gusara“, u 100. broju Navojev i Vidić startuju poslednjom epizodom „Mladog Bartula“. Jedan broj kasnije, isti autori privode kraju drugi deo „Tarasa Buljbe“, a u list se ponovo vraća „Kapetan Fantom“ u Brigsovoj verziji i s epizodom „Pustolov br 13“.

Ovo je bez sumnje period najkvalitetnijeg sadržajnog repertoara „Mikijevog carstva“. Nikola Navojev je zastupljen sa tri stripa: „Bela sestra“, „Mladi Bartulo“ i „Zigomar“; Đorđe Lobačev crta „Gospodara smrti“; Sergej Solovjev radi „Napoleona“; Ivan Šenšin objavljuje „Postanje sveta“, a Sebastijan Lehner kreira „Džartoa“. Uvozni strip reprezentuju Ostin Brigs sa „Kapetanom Fantomom“ (Detektiv X–9), Klarens Grej i Viljem Rit sa „Gordonom Velšom“ (Brik Bradford) i Čarls Flanders sa „Usamljenim jahačem“. I dok se kod inostranih autora oseća odsustvo Aleksa Rejmonda, Hala Fostera, Lija Foka ili Volta Diznija, ekipa domaćih autora gotovo je kompletna. Sa izuzetkom Kuznjecova, Jankovića i Ranhnera, svi ostali članovi „Beogradskog kruga“ našli su se pod okriljem „Mikijevog carstva“.

„Avetinjski brod “ Vlatka Hercega ( „Mikijevo carstvo“, 1939)

„Postanje sveta “ Ivana Šenšina( „Mikijevo carstvo“, 1940)

Najava „Napoleona“ Sergeja Solovjeva i Branka Vidića ( „Mikijevo carstvo“, 1940)

U 103. broju Lobačev završava drugi deo „Gospodara smrti“, dok Solovjev paralelno sa „Napoleonom“ počinje da radi strip „Crni ataman“ koji je, zajedno sa Vidićem, prethodno lansirao u „Mika Mišu“. Već u sledećem broju, pojavile su se prve dve table nove epizode „Gospodara smrti“ Đorđa Lobačeva. Počev od 105. broja i Šenšin je zastupljen sa dva stripa: pored „Postanja sveta“, počinje da radi svoj najuspeliji strip „Hrabri vojnik Švejk“ prema romanu Jaroslava Hašeka. U narednom broju okončana je „Nova Atlantida“ i prva epizoda „Napoleona“. Međutim, za razliku od „Gordona Velša“ koji se za neko vreme oprostio od čitalaca, „Napoleon“ se već u 110. broju pojavio u novoj epizodi. Solovjev nije zadovoljan svojim učinkom i odmah startuje i sa trećim stripom: „Crna maska – lord Varvik“, prema scenariju Branka Vidića.

Narednih nedelja Lehner okončava drugu epizodu „Džartoa“, Navojev „Belu sestru“ i „Zigomara“, Šenšin „Postanje sveta“ i prvu epizodu „Hrabrog vojnika Švejka“, Solovjev drugi deo „Napoleona“, a Lobačev drugu epizodu „Gospodara smrti“. Istim redosledom, u list se odmah vraćaju gotovo svi pomenuti stripovi, ali sa novim epizodama: „Džarto“, „Bela sestra“, „Hrabri vojnik Švejk“, „Napoleon“ i „Gospodar smrti“. Uveden je i jedan humoristički strip pod nazivom „Pik-Nik čarobnik“ potpisan sa H. Kuper. Objavljivanjem ovog stripa, uredništvo očigledno pokušava da ispravi nepravdu nanetu humorističkom žanru, koji je od pokretanja lista zaista neopravdano zapostavljen.

U 124. broju, privedena je kraju treća epizoda Lehnerovog „Džartoa“ i objavljen početak storije „Princ Ričard“, najverovatnije potekle iz pera nekog domaćeg autora. Istovremeno, uredništvo je dalo sledeće saopštenje: „Zbog naglog povišavanja cena i nestašice štamparske hartije, naš list bio je primoran da promeni štampariju, a sa time, iz čisto tehničkih razloga usledila je i promena prvobitnog formata. „Mikijevo carstvo“ moralo je neko vreme da se štampa u velikom formatu, sve dok jedna specijalna štamparska mašina ne bude instalisana. Najzad sada pošto je ta nova mašina puštena u rad u mogućnosti smo da se vratimo na naš stari format, koji je po mišljenju većine čitalaca mnogo praktičniji.“

„Hrabri vojnik Švejk“ Ivana Šenšina ( „Mikijevo carstvo“, 1940)

„Ženidba Maksima Crnojevića “ Nikole Navojeva i Branka Vidića ( „Mikijevo carstvo“, 1940)

„Crna Maska-lord Varvik “ Sergeja Solovjeva i Branka Vidića( „Mikijevo carstvo“, 1940)

 

Nova epizoda „Džartoa“ i završetak stripa „Pustolov br. 13“ objavljeni su u 125. broju, a u narednom Šenšin potpisuje prve kadrove vesterna „Crveni bizon“. Ubrzo zatim i Navojev počinje „Viteza Buridana“. Narednih nedelja Šenšin završava „Crvenog bizona“, Solovjev „Crnu masku“ i „Crnog atamana“, Navojev „Belu sestru“, „Mladog Bartula“ i „Viteza Buridana“, a Lobačev privodi kraju poslednju epizodu „Gospodara smrti“ i definitivno napušta „Mikijevo carstvo“. Okončane stripove zamenjuju novi: „Plameni pilot Džerom Hučison“ Savića i Vidića, „Zigomar“ u epizodi „Misterije Egipta“ Navojeva i Vidića, „Big Kid“ Solovjeva i Vidića, kao i druga epizoda „Šeikovog sina“, koji umesto Lobačeva veoma slabo crta neidentifikovani domaći autor, bez sumnje inspirisan romanom „Šeik“ E. M. Hala.*

 

^{* Halov „Šeik“ je svojevremeno doživeo ogroman uspeh kod čitalaca Preveden je na nekoliko jezika, a Rudolf Valentino je u filmu „Šeikov sin“ ostvario svoju najpoznatiju ulogu na filmskom platnu.}

U 147. broju Navojev startuje sa „Ženidbom Maksima Crnojevića“ Dva broja kasnije Šenšin počinje storiju „Volga, Volga“ (stripovana biografija Stenjke Razina), Lehner petu epizodu „Džartoa“, dok Navojev završava „Dve sirotice“ Sto pedeseti broj donosi završetak „Plamenog pilota – Džeroma Hučisona“ i najavu novog ostvarenja Sergeja Solovjeva, rađenog prema istorijskom romanu Franca Finžgara „Pod slobodnim suncem“. U narednom broju zaista počinje najavljeni strip, ali pod nazivom „Istok nepobedivi“. Istovremeno, Solovjev završava poslednju epizodu „Napoleona“. Nikola Navojev startuje u 152. broju sa „Čeljuskincima“, a privedem su kraju „Plavi princ“ i „Princ Ričard“.

Inspirisan crtačkim umećem Aleksa Rejmonda, Dragan Savić po scenariju Branka Vidića počinje u narednom broju strip „Kosmogenit“, potpisujući ga pseudonimom Rous Hogan. U istom broju, Ivan Šenšin završava poslednju epizodu „Hrabrog vojnika Švejka“.

Mada od samog početka koncipirano kao izdanje pretežno domaćeg autorskog stripa, „Mikijevo carstvo“ je za svoju popularnost delom moglo da zahvali i pojedinim inostranim ostvarenjima. Međutim, odlazak „Kapetana Fantoma“ (Detektiv X–9), „Gordona Velša“ (Brik Bradford), „Karleja Harpera“ i „Tetkinog šampiona“, ozbiljno je uzdrmalo pozicije lista i redakcija posle gotovo sedam meseci, uvodi u „Mikijevo carstvo“ uvozna pojačanja: „Junaci radio patrole“ sa epizodom „Nevidljivi čovek“ startuje u 155. broju, a u na rednom se ponovo javlja „Gordon Velš“ u priči „Izgubljeni svet“.

Počev od 157. broja, Ivan Šenšin startuje sa obradom pripovetke Laze Lazarevića „Prvi put s ocem na jutrenje“. Okončavši u 158. broju „Ženidbu Maksima Crnojevića“, Navojev se javlja već u narednom sa prve dve strane stripa „Minjon“. Dva broja kasnije, Sergej Solovjev i Branko Vidić objavljuju početak „Mlade Sibirke“, a u 162. broju Šenšin završava strip „Volga, Volga“.

Inspirisan poznatim spevom Ivana Mažuranića, Navojev od 163. broja počinje da crta „Smrt Smailage Čengića“, koristeći se scenarističkom obradom Branka Vidića. Istovremeno, Lehner privodi kraju petu epizodu „Džartoa“. U narednom broju završavaju se još dva stripa: „Istok nepobedivi“ Sergeja Solovjeva i „Zigomar“ Nikole Navojeva.

Posle duže pauze, u 165. broju pojavljuje se „As Dramond“ Kinga Kola, dok Šenšin privodi kraju strip „Prvi put s ocem na jutrenje“. U narednom broju Solovjev počinje da crta drugu epizodu „Istoka nepobedivog“.

Navojev u 171. broju okončava „Smrt Smailage Čengića“, dok Šenšin startuje sa obradom Gundulićevog „Osmana“ pod nazivom „Sunčanica“. Dva broja kasnije objavljena je poslednja tabla stripa „Čeljuskinci“, koji je u međuvremenu dobio novi naslov „Bela pustinja“. U 174. broju Šenšin počinje da radi još jedan strip, ovoga puta inspirisan narodnim predanjima o „Kraljeviću Marku“. Istovremeno, „Gordon Velš“ je okončan sa 24. nastavkom.

U 176. broju Vidić i Savić završavaju „Kosmogenita“, a Solovjev „Mladu Sibirku“ dva broja kasnije. U istom broju, Dragan Savić objavljuje početak „Tarcanete“, koju je pet godina ranije za list „Strip“ crtao Nikola Navojev. 179. broj donosi poslednje table nekoliko stripova: „Sunčanica“, „Car Petar Veliki“, „Bo Žest“ i „Istok nepobedivi“, kao i početak Lehnerovog „Princa Bialča“.

„Volg, Volga “ Ivana Šenšina ( „Mikijevo carstvo“, 1940)

„Pod slobodnim suncem “ Sergeja Solovjeva i Branka Vidića( „Mikijevo carstvo“, 1940)

„Čeljuskinci “ Nikole Navojeva i Branka Vidića( „Mikijevo carstvo“, 1940)

„Mlada Sibirka“ Sergeja Solovjeva i Branka Vidića( „Mikijevo carstvo“, 1940)

Počev od 180. broja (od 1. 12. 1940) „Mikijevo carstvo“ izlazi na znatno manjem formatu (17,5×25 cm) i sa koricama u četiri boje. Objavljene su i prve table novih epizoda „Gordona Velša“ i „Tetkinog šampiona“.

U 181. broju Sergej Solovjev objavljuje početak stripa „Put ka slavi“. Svega jedan broj kasnije, Lehner startuje s poslednjom, šestom epizodom „Džartoa“, dok Ivan Šenšin privodi kraju prvi deo stripa o Kraljeviću Marku. 184. broj donosi početak storija „Gospodar Indije“ i „Kaća“ (prema romanu „Vaskrsenje“ Lava Tolstoja), ali njihove autore nije bilo moguće identifikovati. Istovremeno je sa 24. tablom završen strip „Minjon“ Nikole Navojeva, a sa trinaestom „Tarcaneta“ Dragana Savića. Nekoliko dana kasnije, u 186. broju, Navojev se oglasio svojim poslednjim stripom „Okovi prošlosti“, koji će zbog njegove prerane smrti (novembra 1940) nastaviti Ivan Šenšin.

Završavajući strip „Put ka slavi“ posle svega sedam tabli, Sergej Solovjev se u 187. broju definitivno oprašta od „Mikijevog carstva“ i do rata će nastaviti saradnju samo sa „Mikom Mišem“ i „Politikinim zabavnikom“.

Sa 189. brojem „Mikijevo carstvo“ ulazi u treću godinu svog izlaženja. Čitaocima je predstavljen početak novog stripa „Kića i detektivi“, koji je Slavko Janić u karikaturalnom maniru crtao prema Kestnerovom romanu „Emil i detektivi“. Dva broja kasnije, Radomir Perica se javlja humorističkim stripom pod nazivom „Novi Tarcan“, a u 192. broju u list je nakon pauze od gotovo mesec dana vraćen „Princ Bialčo“ Sebastijana Lehnera. U narednim brojevima Lehnerov strip će se naizmenično smenjivati sa „Okovima prošlosti“ u verziji Ivana Šenšina. Petog februara 1941. godine Slavko Janić se oglasio humorističkim stripom „Palčić“, a u narednom, 200. broju neidentifikovani autor sa dosta uspeha nastavlja crtanje avanture maskiranog pravednika Nikole Navojeva u epizodi „Leteći Zigomar“.

Nakon smrti Nikole Navojeva i odlaska Sergeja Solovjeva, najproduktivniji autor „Mikijevog carstva“ postao je Ivan Šenšin. Uporedo sa stripom o Kraljeviću Marku, Šenšin počinje da radi još dva stripa: od 202. broja „Kneginjicu Ninu Džavahu“, a tri broja kasnije i „Čarobnjaka Hotabića“. Sa novim stripom javlja se i Radomir Perica -“Put na mesec“, dok Sebastijan Lehner završava prvu epizodu „Princa Bialča“.

Dvesto dvanaesti broj lista doneo je sledeće stripove. „Leteći Zigomar“, „Kneginjica Nina Džavaha“, „Čarobnjak Hotabić“ i „Kraljević Marko“ Ivana Šenšina, „Gordon Velš“ Klarensa Greja i Viljema Rita, „Fantom džungle“, „Lepa Jolanda“, „Kraljica pustinje“, „Kneginjica Men“, „Princ Bialčo“ Sebastijana Lehnera, „Put na mesec“ Radomira Perice, „Oliver Tvist“ i „Glorija Devis“ Pola Robinsona. Kao rezultat ankete raspisane u istom broju, „Mikijevo carstvo“je od 214. broja vraćeno na prvobitni format 21×29 cm. Uvedena je i nova numeracija, pa tako list ponovo počinje od broja jedan, mada u zagradi i dalje donosi stare brojeve. Ovako opremljen list izlazi sve do 9. aprila 1941. godine, kada se u prodaji pojavio 4. (217) broj „Mikijevog carstva“. Nijedan od prethodno započetih stripova nije bio završen.

„Princ Bialčo “ Sebastijana Lehnera( „Mikijevo carstvo“, 1940)

Naslovna strana poslednjeg broja „Mikijevog carstva“ u 1940. godini

__________________________________________________________

Poslednjeg dana 1938. godine, u „Politici“ je objavljen konkurs za ime novom zabavnom listu, koji je ova novinska ustanova nameravala uskoro da pokrene. Odziv je bio neočekivano velik: javilo se više od 30 hiljada čitalaca. jedna petina predložila je naziv – „Politikin zabavnik“.

U trenutku pojave novog lista, na jugoslovenskom tržištu je još uvek suvereno vladao „Mika Miš“, koji je tada ušao u četvrtu godinu svog postojanja, sa preko 280 izdatih brojeva. Istovremeno, zagrebački listovi „Oko“ i „Mickey strip“ nalazili su se na zalasku karijere i tačno sedam meseci pred integrisanjem u jedinstveni list, dok su braća Nojgebauer izdavala poslednje brojeve „Veselog vandrokaša“. Praktično, osim Ivkovićevog izdanja, „Politikin zabavnik“ će na tržištu imati samo još jednog konkurenta – „Mikijevo carstvo“ Milutina Ignjačevića.

Idejni tvorci i pokretači lista Živorad Vukadinović, Dušan Timotijević i tadašnji direktor „Politike“ Vladislav Ribnikar, zaokružili su svoje angažovanje na polju zabavne štampe (započeto još 1934. godine objavljivanjem „Tajnog agenta X–9“ u „Politici“) na najbolji mogući način: kreirali su izdanje koje će zlatnim slovima biti upisano u istoriju jugoslovenskog stripa, odredivši pri tom i kriterijume estetskog vrednovanja medija za čitavu generaciju čitalaca.

Prednosti „Politikinog zabavnika“ u odnosu na konkurentske listove „Miku Miša“ i „Mikijevo carstvo“ uočljive su već od prvog broja. To se, pre svega, odnosi na sadržajno bogatstvo izdanja, u kome su stripovi i tekstualni prilozi uspostavljali jedinstven sklad, stvarajući na taj način sasvim posebnu fizionomiju kakva još dotad nije bila viđena u jugoslovenskom strip-izdavaštvu. Grafički izgled lista samo je pojačavao ovu dimenziju, omogućavajući stripu i brojnim ilustrovanim prilozima nesputanu izražajnost, oslobođenu čak i takvih ograničenja kao što je to, na primer, premali format izdanja. Treći element izuzetne vrednosti „Politikinog zabavnika“ sadržan je u samom izboru objavljenih strip-ostvarenja. Mada je „Mika Miš“ i u ovom periodu raspolagao pravima na većinu najpopularnijih svetskih likova, „Politikin zabavnik“ je uspeo da obezbedi dovoljan broj vrhunskih radova i da pri tom, za razliku od svih prethodnih izdanja, ne objavi nijedan strip minorne vrednosti. Već sam pregled prezentiranih uvoznih ostvarenja nesumnjivo potvrđuje ovu činjenicu: „Džim iz džungle“ Aleksa Rejmonda, „Miki Maus“, „Paja Patak“ i ostali junaci Volta Diznija, „Doživljaji male Ane“ i „Pustolovine malog Džonija“ Nika Afonskog, „Usamljeni jahač“ Eda Kresija (kasnije i u verziji Čarlsa Flandersa), „Brik Bradford“ Klarensa Greja, „Popaj“ Elzija Krislera Segara, „Red Rajder“ Freda Harmana, „Bim i Bum“ Harolda Knera, „Reporter Harper“ Lajmena Janga i „King iz severne brigade“ Džima Gerija. Objavljen je i jedan značajan strip italijanskog porekla: premijernim nastupom u našoj zemlji, čitaocima se predstavio „Virus“ Federika Pedrokija i Voltera Molinoa.

Mada u znatnoj meri manje od inostranih, i domaći autori su dobili svoj prostor u „Politikinom zabavniku“. Već od prvog broja angažovani su Đorđe Lobačev i Moma Marković, početkom 1940. godine Konstantin Kuznjecov, a pred sam prestanak izlaženja lista i Sergej Solovjev. Sa po tri objavljena stripa, Lobačev i Kuznjecov su se predstavili kao najproduktivniji saradnici „Politikinog zabavnika“. Moma Marković se posle prve epizode „Riste sportiste“ više neće ni vraćati u list, dok Sergej Solovjev ne uspeva da dovrši „Ostrvo s blagom“, započeto mesec dana pre izlaska poslednjeg broja „Politikinog zabavnika“ *

^{* Sergej Solovjev je završio ovaj strip ali je rat onemogućio njegovo dalje izlaženje. „Ostrvo sa blagom” će u potpunosti biti objavljeno tek 1951. godine na stranicama lista „Omladina”.}

S novim junacima, Milošem i Brkom, u stripovima „Baš Čelik“ i „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, Đorđe Lobačev se predstavio kao sasvim zreo stvaralac, kome tekstualni predložak (u ovom slučaju narodna pripovetka) služi isključivo kao polazna osnova za ispoljavanje vlastitog shvatanja njegovog značenja. Snagu svoje imaginacije Lobačev će efektno izraziti i preko stilizovane verzije „Pepeljuge“, za koju će mu tekst u stihu napisati upravo jedan od tvoraca lista – Živorad Vukadinović.

I Konstantin Kuznjecov će na najbolji način iskazati svoj izuzetni stvaralački potencijal. U prva dva stripa („Skaska o caru Saltanu“ i „Skaska o zlatnom petliću“) on se gotovo poigrava sa crtežom koji lavira na prelazu iz realističnog u karikaturalnu stilizaciju, dok se kod „Petra Velikog“ predstavlja manirom vrhunskog majstora kakvog su čitaoci „Mike Miša“ upoznali prethodne godine kod „Grofice Margo“ i „Barona vampira“.

„Kneginjica Nina Džavaha “ Ivana Šenšina ( „Mikijevo carstvo“, 1941)

„Put na mesec “ Radomira Perice( „Mikijevo carstvo“, 1941)

„Put ka slavi “ Sergeja Solovjeva ( „Mikijevo carstvo“, 1941)

Relativno mali broj objavljenih domaćih ostvarenja jedna su od retkih slabosti „Politikinog zabavnika“. Jer, ako je Nikola Navojev bio neraskidivo vezan za „Mikijevo carstvo“, a naknadnim angažovanjem Sergeja Solovjeva delimično ispravljen propust za njegovo prethodno neprisustvo u listu, nezainteresovanost uredništva za jednog Andriju Maurovića ili braću Nojgebauer ipak se ne može objasniti. Isto tako se postavlja i pitanje opravdanosti potpunog zapostavljanja ostalih pripadnika „Beogradskog kruga“, koji su upravo tokom 1940. godine kreirali veoma kvalitetna ostvarenja, ništa manje vredna od recimo „Riste sportiste“ Mome Markovića.

Uprkos pomenutog nedostatka, „Politikin zabavnik“ će ostati zabeležen kao najupečatljiviji izdanak predratne strip-kulture, kao izdanje koje će trasirati puteve daljem razvoju publikovanja stripa, stvarajući neprevaziđen model kakvom će se, s manje ili više uspeha, vraćati i mnogi posleratni izdavači.

Tokom 1940. i početkom naredne godine, uredništvo „Politikinog zabavnika“ izdaće i nekoliko vanrednih sveski, reprizirajući u njima pojedine storije iz matičnog lista