Култура на путевима до радника

Већ неколико година у Београду се води мало позната културна акција која се развија у цео културни покрет. У крилу тог покрета назиру се обриси новог концепта који тек треба да се у потпуности изгради. Последњих година културне акције у оквиру овог покрета све су организованије и све више подређене једном основном задатку. Тај основни задатак, бар у почетној реализацији, могао би се изразити као настојање да се неутралишу негативни ефекти недовољне развијености појединих компонената потпуне културне потребе. Требало је ојачати економску компоненту културне потребе радника, организовати културне програме у складу са њиховим ритмом слободног времена, покренути раднике из кућа и омогућити им да лакше дођу до културних добара. У фази даље реализације тај основни задатак се изражава на ширем културолошком плану: пробудити право интересовање, подржати га и усмерити са намером да постане аутономан мотив, изграђивати поступно способност разумевања и афирмисати сазнање о постојању тих способности. Сва та настојања, као релативно самостални токови, показала су своју ваљаност у најбољим остварењима, јер она превазилазе неке основне слабости у ранијем приступу културним потребама радника: нити је довољно обезбедити само приступачну цену уколико није претходно пробуђено извесно интересовање код радника, нити је довољно довести позоришну или музичку групу у просторије радне организације уколико се претходно не изврши избор програма на основу стварног интересовања радника.

Примера за ову акцију има све више а, што је најважније, све су разноврснији и облици у којима се она јавља.

У општини Звездара постоји Центар за културу Дома културе „Вук Караџић“. Овај Центар је у почетку имао улогу посредника између извесног броја радних организација и културних установа, а данас је добио много ширу функцију. Он се сада, у ствари, јавља у улози и организатора и координатора културних активности, у сарадњи са представницима 26 радних организација. Организациони облик ове сарадње је Савет корисника, нова форма повезивања радних организација са културним установама. Савет врши избор програма, уговара цену и остале услове којима се задовољавају културне потребе радника. Што је најважније, он обезбеђује континуитет и систематичност у раду. У Центру и у самом Савету дошло се до закључка, који сматрамо значајним, да се „пробуђено интересовање радника може развијати и даље утврђивати само ако је акција континуирана и систематична“.

На пример, у случају грађевинског предузећа „Комграп“ сама радна организација се јавља у улози носиоца културне политике, прилагођене потребама својих радника. За ову организацију је карактеристично да има своју специјализовану службу за стандард, у којој најодговорнију улогу има референт за културу. Преко свог референта, ова радна организација, која није ни члан Позоришне комуне, нити је везана уз неки дом културе, остварује контакте са појединим културним установама, врши избор програма и организује културни живот својих радника.

У овом тренутку, међутим, ако оставимо по страни фундаментално питање положаја радничке класе уопште, остаје питање ефекта свих ових акција и настојања, њихове трајности и континуираности и основе за њихову даљу перспективу. Ефекте тек треба измерити посредством више студиозних истраживања. Најважније би било утврдити колико људи, после првих увођења у неке токове културног живота, наставља да се интересује за поједине облике културе. Наиме, битно је знати колико се — уз дате повољне услове, као што су; нижа цена, обезбеђен превоз, одговарајући програм итд. — развија и учвршћује аутономна мотивација појединаца и обогаћује њихова способност за пријем нових садржаја. Затим, с обзиром на своју економску страну, овај покрет заслужује пажњу и са становишта укупне културне политике. Издвајање наменских средстава за задовољавање културних потреба радника — све чешћа пракса појединих радних организација, — настојање да се на основу тако образованих средстава обезбеде и допунска средства од Београдске заједнице културе, издвајање средстава синдиката итд., — све то носи обележје плуралитета у погледу налажења извора за финансирање културе и није без значаја ни за рад самих културних установа. Међутим, важно је питање како утврдити принципе и критеријуме на основу којих би ови облици финансирања добили стабилну форму и постали елемент културне политике у граду.

Многи се залажу за концепт заједнице културе која би била носилац самоуправљачких процеса у правцу повезивања интереса културних радника и корисника културе. Уз то, све бројније и активније улажење радничке класе у токове културног живота уноси промене и у критеријуме вредновања културних производа. Ово значајно питање такође је постављено на једном од скупова посвећених овој теми. Ако се у принципу не полази од тога да укус нове публике значи деградацију правих културних вредности, онда систем валоризације културних вредности од стране бројног слоја радника може добити на свежини и аутентичности, јер није оптерећен конвенционалним. Најзад, кад је реч о самим радним организацијама, одлучујуће је питање ко је носилац културне активности у њима. Све више преовладава уверење да аматеризам, тачније дилетантизам, и овде мора уступити место стручном професионалном раду.

Савет корисника као демократска форма сарадње привредних организација и културних установа: Центар за културу Дома културе „Вук Караџић“

Оснивање Савета корисника непосредних произвођача уследило је после вишегодишњег рада Центра за културу Дома културе „Вук Караџић“ на плану културне акције у радним организацијама на подручју општине Звездара. Први покушаји датирају од 1964. године. Тада то није био сталан, континуиран, ни систематски рад, већ су само биле појединачне акције, углавном поводом прослава значајних датума и јубилеја. Овакав вид сарадње Центра за културу Дома културе „Вук Караџић“ са радним организацијама трајао је до краја 1965. године, када је уочено да постоје објективне могућности за озбиљнији прилаз културној акцији. До тада је Центар за културу учествовао у повременим акцијама радних организација, а сарађивао је углавном са четири–пет радних организација, тако да ни број акција током године није био велик, највише петнаестак. Међу првим радним организацијама које су прихватиле овакву сарадњу биле су Индустрија прецизне механике, Конфекција „Клуз“, „Никола Тесла“, а касније „Алатница“ и „Метал“.

На иницијативу Комисије за образовање и културу Градског већа Савеза синдиката Београда, Центра за културу Дома културе „Вук Караџић“ и представника осамнаест радних организација са територије општине Звездара, јануара 1969. године, основан је Савет корисника — непосредних произвођача при Дому културе „Вук Караџић“. На тај начин задовољена је потреба за оснивањем таквог тела које би било координатор и пропагатор идеје о нужности културне акције у радним организацијама (бар за подручје општине Звездара), као и потреба за удруживањем средстава радних организација и осталих суфинансијера. Битно је истаћи да Савет корисника није основан иницијативом са стране, већ договором најзаинтересованијих, оних који су осетили потребу за коришћењем оваквог тела, што је у суштини значило заједнички и усмерен рад на плану културне акције. Савет корисника је утврдио своје основне задатке и они, у најкраћим цртама, обухватају следеће:

— пружање информација о актуелним културним збивањима,

— развијање интересовања за културу и уметност,

— давање основних знања са појединих подручја културе и уметности, неопходних за развијање сопствених критеријума и односа према овом подручју људског стваралаштва.

— развијање свести о доживљајним могућностима и емоционалном богатству човека.

У разради и остваривању наведених задатака дејствују два основна принципа, независно од облика и методских поступака њиховог реализовања:

1. Садржајна и тематска доступност нивоу учесника, како избором дела тако и начином интерпретације,
2. Постепено обогаћивање новим сазнањима кроз систематски и континуирани рад.

Садржај програма, увек доступан нивоу, степену интересовања оних којима је акција намењена, усвајање принципа поступности и прилагођавање програма нивоу публике — од највећег су значаја за постизање успеха. Приликом разраде програма водило се рачуна и о следећим елементима: о животном искуству, културном нивоу, социјалном пореклу, припадности одређеној културној средини, образовном нивоу, степену интересовања појединаца или група.

Савет корисника сада има двадесет шест чланова, односно 26 радних организација је учлањено у Савет корисника, од којих су 24 са подручја општине Звездара, а 2 из општине Палилула. Чланови савета не плаћају никакву чланарину; бирају их и делегирају саме радне организације, односно њихови извршни одбори синдикалних подружница. Од првог дана организатори ове акције упућени су на сарадњу са синдикалним организацијама, носиоцима културне акције у својим колективима. Приликом оснивања Савета корисника, а и касније у његовом раду, разматрано је ово питање и закључено да синдикалне организације, уз омладинске, треба и даље да буду носиоци акција, али не и једине заинтересоване за њу у радним организацијама. Савет корисника је заузео став да је неопходно, после двогодишњег или трогодишњег периода, у акцију првенствено укључити органе самоуправљања у радним организацијама, како би приликом доношења и усвајања годишњих или дугорочних планова производње и развоја радних организација био усвајан и план културне акције. Организација Савеза комуниста такође би била обухваћена, јер је очигледно да су сви ови фактори заинтересовани за образовање и културу у радним организацијама, у најширем смислу речи. Стога ће се крајем ове године, приликом израде преднацрта плана рада за 1972, у акцију укључити представници органа самоуправљања и организације Савеза комуниста у радним организацијама, како би учествовали у доношењу програма и одлучивању о издвајању средстава за финансирање усвојених програма.

Велику помоћ у вођењу културне акције у радним организацијама пружала је и пружа комисија за образовање и културу Градског већа Савеза синдиката Београда. Ова комисија је 1970. године организовала семинар за организаторе културе у радним организацијама. Овај семинар су успешно завршила 42 полазника из радних организација — чланица Савета корисника, који су се касније активно укључили у рад Савета и представљају ослонац у његовом раду. Међутим, и поред свих похвала које се могу упутити синдикалним организацијама и појединцима у радним организацијама, Савет корисника је закључио да су сазрели услови да се органи самоуправљања више заинтересују за ову област рада. Постоји једино бојазан да, у ситуацији у којој се тренутно налази привреда уопште, па и привреда општине Звездара, органи самоуправљања, оптерећени многим проблемима из производње, неће бити у стању да ефикасније и одлучније узму у разматрање и питања даљег повезивања привреде и културе.

Културне потребе радника и сарадња са културним установама: Грађевински комбинат „Комграп“

Послови у грађевинарству обично захтевају мењање места боравка запослених. Градилишта су често удаљена од градова, већих насеља и културних центара. Многи радови у грађевинарству обављају се на тешко приступачним местима где, поготову је то био случај раније, нема ни елементарних услова за нормалан живот, а камоли за културне активности. Стога је било потребно да се уложи много труда и прође доста времена да би се културни ниво запослених у овој привредној грани колико–толико приближио нивоу запослених у другим привредним гранама.

Грађевински комбинат „Комграп“, са готово шест хиљада радника, практично представља Југославију у малом. На културном пољу то је конгломерат схватања, навика, обичаја, менталитета, нивоа образовања, опште елементарне културе, итд. У њему су запослени радници рођени и одрасли у свим крајевима наше земље, различитог културног наслеђа. С обзиром на ту чињеницу, самоуправни друштвено–политички и управни органи дошли су до закључка да се са култивисањем запослених мора почети одмах и да се мора много труда уложити да би се изградио савремени, индустријски грађевински радник — дорастао модерној техничко–технолошкој производњи и освајању нових знања. Дошло се до сазнања да без стручног, образованог и културног радника није могућно кренути напред у организационом, самоуправном и производном — техничко–технолошком погледу. Укратко, схваћено је какав и колики значај има ширење културе међу запосленим радницима у свим радним јединицама, погонима и фабрикама „Комграпа“.

У ту сврху самоуправни органи „Комграпа“ основали су крајем 1967. године стручну службу — Одсек за стандард и социолошка питања, у оквиру кадровског сектора — која се прихватила задатка да се, поред питања животног и друштвеног стандарда запослених (радних услова, исхране, смештаја, стамбене проблематике, социјалних проблема, рекреације, одмора, вршења разних испитивања и истраживања), бави и ширењем културе међу запосленим радницима. После опсежнијих стручних испитивања у колективу, дошло се до недвосмисленог закључка да је на овом плану потребно много урадити, јер једино образован и културан радник може бити носилац савременијих и модернијих кретања у друштву.

Чим је основана, стручна служба је приступила изради програма и годишњих планова за културну акцију. У ту сврху издвојена су и потребна средства која је Раднички савет „Комграпа“, у оквиру реализације годишњег плана, одобравао за целу годину.

Културне активности и програми у почетку су прилагођавани постојећем нивоу и потребама радника које је требало заинтересовати за те културне програме. Планови су се касније мењали, и радници су се све више и систематичније упознавали са културним достигнућима у граду и појединим остварењима у целој земљи.

Због специфичности „Комграпа“, с обзиром на запослене раднике, пошло се од поставке да је неодрживо опредељивање искључиво за један вид задовољавања културних потреба, јер би то водило упрошћавању и осиромашењу акције и не би дало ни приближне резултате какви су постигнути последњих неколико година, а нарочито у 1970. Због тога је „Комграп“ пошао нешто друкчијим путем у погледу ширења културе међу својим члановима, у поређењу са другим привредним организацијама у граду, Републици па и у целој земљи. Наиме, „Комграп“ се није определио за сарадњу искључиво са једном културном институцијом, нити само са једним удружењем које се бави једним видом културе. Пошло се од тога да радницима треба омогућити приступ оним културним добрима која су неопходна за њихов свестрани развитак. Тако се дошло до недвосмисленог закључка да се за остваривање оваквог систематског и стручног подухвата мора успоставити тесна сарадња са многим културним институцијама у граду.