Нека питања развоја самоуправних друштвено–економских односа у култури

У склопу припрема за другу фазу уставних промена, у Београду је — на иницијативу Секције за културу Градске конференције ССРН Београда и Београдске заједнице културе — у мају, јуну и делимично у септембру 1971. године, организована јавна дискусија на тему „Нека питања развоја самоуправних друштвено–економских односа у култури“, с посебним освртом на рад и улогу Београдске заједнице културе. Ова тема била је предмет разматрања и на проширеној седници Градске конференције ССРН, одржаној на завршетку јавне дискусије.

Пошто многи проблеми о којима се том приликом расправљало нису само израз специфичности Београда већ у великој мери и одраз општег стања у културним делатностима и њиховог друштвено–економског положаја, Секција сматра да неке оцене и предлози, изложени у поменутој јавној дискусији, могу послужити као подстицај тражењу решења за отклањање уочених тешкоћа и путева за афирмацију нових односа у сфери културе. Стога смо се и определили да о неким погледима присутним у нашој средини информишемо делегате Конгреса културне акције, уверени да ће размена мишљења између представника разних средина и упознавање са праксом других олакшати изналажење системских решења и допринети утврђивању одговарајућих мера „текуће културне политике“, како би се подстакао даљи свестран и функционалан развој културних делатности. У тим одредницама нарочиту пажњу, по нашој оцени, заслужују заједнице културе. Зато се овде и задржавамо, у првом реду, на разматрању неких питања која се односе на рад и даљи развој Београдске заједнице културе. При том се не губи из вида да је проблематика развоја самоуправних друштвено–економских односа у култури знатно сложенија и да се она не може претежно свести на деловање заједница културе.

Уводне напомене

У развоју културе Београд је, нарочито последњих неколико година, постигао значајне резултате који се огледају, како у порасту нивоа и квалитета услуга које нуде културне институције, тако и у проширењу броја корисника културних вредности, нарочито међу оним категоријама становништва (на пример, међу радним људима из непосредне производње) које су дотле биле мање више на маргини културних токова.

У београдској пракси већ је остварен знатан степен демократизације културне политике и културе, што се огледа у чињеници да радни људи Београда постају све активнији учесници у културним збивањима у граду, да расте њихов утицај на културу и културну политику.[1] То је пут ка стварању услова за суштинско мењање односа у овој области друштвеног живота, за сужавање простора монополима било које врсте и за убрзавање развоја самоуправљања и у оквиру самих културних институција.

Развија се нови однос према култури, као неодвојивом делу укупног друштвеног рада, фактору продуктивности и значајном елементу стандарда. То показују и многобројни примери из праксе радних организација у Београду.[2] Започети процес самоуправног повезивања и сарадње привредних и других радних организација и културних институција, показује резултате вредне пажње.

Они нису значајни само са становишта сужавања етатистичког начина финансирања културних делатности, већ и са становишта демократизације културе, њеног интегрисања с осталим областима друштвеног рада — обезбеђивањем потпунијег утицаја непосредних произвођача, како на културну политику у граду, тако и на стварање повољнијих услова за развој културних активности у самим радним организацијама.

Бројни су и примери радних организација у којима све истакнутије место заузимају настојања да се задовоље културне потребе запослених радника. Грађевинске организације, на пример (њих 51), потписале су крајем 1970. године самоуправни споразум о минималним животним и радним условима својих радника, који између осталог, садржи обавезу сваке организације да из укупног дохотка издваја 17% за фондове, а у оквиру тог износа 1% за стручно и опште образовање радника и 3% за спортску и културну активност. Док је 1967. године само 35 радних организација непосредно сарађивало са културним установама, данас такву сарадњу остварује око 200 привредних и осталих радних организација у граду. Облици ове сарадње су разноврсни — од међусобних уговора о сарадњи на остваривању појединачних или годишњих програма културне делатности, до сложених самоуправних асоцијација. У том погледу, између осталих, уз већ познати пример Позоришне комуне, заслужује пажњу савет корисника културних услуга при Дому културе „Вук Караџић“.[3]

Пре две године, Београдска заједница културе је почела да издваја скромна средства за стимулисање ове сарадње, на принципу улагања: „Динар на динар“. Расподела 100 милиона старих динара ове године, путем конкурса, показала је да интересовање радних организација за овакав начин сарадње далеко премашује суму тих средстава. Шездесет и три радне организације, са 60.000 запослених, склопиле су уговоре за организовање великог броја програма у које се уклапа 28 различитих форми културног деловања. Стога би у будуће, за такве намене требало издвајати знатно већа средства, и чак учинити разноврснијим такве могућности. Преовлађује схватање да би оваква политика требало да буде трајна оријентација Заједнице, с тим што би ваљало пажљиво проучити ефекте ових процеса, у првом реду са становишта њиховог културног дејства и видети колико доприносе подизању општег културног нивоа радних људи и колико се тим путем обезбеђује већи утицај непосредних произвођача на културну политику.

I. — Организација, положај и улога београдске Заједнице културе у културној политици у граду

Београдска заједница културе основана је почетком 1969. године, решењем Скупштине града, у складу са Законом о финансирању културе и заједницама културе, који је Скупштина СР Србије донела крајем 1968. године.

У погледу функција и задатака, Статут Заједнице је готово дословно преузео одредбе чл. 19. Закона о финансирању културе и заједницама културе, у коме се, поред осталог, наводи да заједнице културе;

— прате развој културног живота и старају се о обезбеђењу средстава за финансирање делатности у области културе и проширивање материјалне основе развитка културе.

— одлучују о финансирању делатности и развоја материјалне основе културе из средстава заједнице,

— старају се о непосредном повезивању делатности у области културе са потребама општег друштвеног развитка и подстичу и помажу организовање савремених облика деловања који доприносе унапређењу културног живота,

— сарађују са друштвено–политичким заједницама, радним и другим организацијама и њиховим заједницама у доношењу друштвених планова и програма развоја културе и дају предлоге и мишљења о другим питањима од интереса за развој делатности у области културе“ и др.

1. Организација. Извршавање ових задатака дато је у надлежност Скупштини Заједнице и Извршном одбору.

Скупштина је највиши самоуправни орган Заједнице. Она доноси статут и друге опште акте, утврђује мерила за расподелу и одлучује о основној расподели средстава Заједнице, одлучује о удруживању средстава Заједнице ради финансирања делатности у области културе од интереса за град и др., док се Извршни одбор углавном стара о извршавању њених одлука.

Скупштина има 82, а Извршни одбор 9 чланова. Четрдесет осам чланова Скупштине представља установе и организације из области културе (по шест представника позоришне, музичке, музејске и ликовне делатности, заштите споменика културе и архивистике, књижевности и библиотекарства и културно–образовних установа, по три представника културно–уметничког аматеризма и филмске делатности). Њих у Скупштини бирају делегације културних установа и удружења, на посебним изборним састанцима. Скупштине општина и града делегирају 18 чланова Скупштине Заједнице културе, међу којима се већином налазе културни радници из установа које финансирају општинске скупштине. Од 11 представника установа и организација у привреди и друштвеним службама — 5 делегира Привредна комора града, 2 Београдска заједница образовања, по једног члана организације социјално–здравствених и јавних служби (посредством Градског одбора синдиката радника друштвених делатности), Београдски универзитет и Српска академија наука и уметности. Друштвене организације — Градска конференција ССРН, Културно–просветна заједница, Синдикат, Савез омладине и Савез студената — делегирају такође по једног представника у Скупштину Заједнице.

Састав Скупштине одражава тежњу Заједнице да се повеже са свим друштвеним организацијама и културним институцијама које би могле бити активни учесници у постављању начела културне политике и њиховом свакодневном остваривању. У Скупштини су, стога, бар са по једним представником, заступљени сви друштвени фактори чије је присуство значајно за Заједницу — да би се афирмисао њен назив „заједнице“ — како због интереса које ти фактори репрезентују, тако и због сарадње коју би могли да понуде Заједници. Међутим, таквој структури Скупштине може се приговорити да је донекле схематска и да је у извесном смислу грађена линијом мањег отпора: чланове Скупштине делегирају друштвене организације и они су само репрезентанти одређеног подручја друштвеног рада или одређених интереса. Представнике привреде делегира Привредна комора, образовања — Заједница образовања, друштвених и јавних служби — Синдикат радника друштвених делатности итд. Због тога је затражено доследније самоуправно конституисање Заједнице. С том мотивацијом захтевају се промене у саставу и начину избора чланова Скупштине Заједнице, у намери да се обезбеди већи удео и утицај непосредних произвођача из привреде и других области друштвеног рада, а исто тако и „слободних“ стваралаца и других друштвених структура, као и корисника културних услуга у раду Заједнице. Један од начина — иако сам недовољан — да се постигне доследније самоуправно конституисање Заједнице, огледа се у настојању да у Заједници — у сразмерама које се консултовањем најширег круга друштвених субјеката утврде као најцелисходније — буду заступљени и носиоци културне активности и корисници услуга (с тим што би привреда и друге области друштвеног рада имале најмање 50% представника у Скупштини Заједнице). Представници појединих структура бирали би се непосредно или по делегатском принципу, зависно од особености средине из које потичу.

У настојању за постизањем већег степена самоуправности у организацији Заједнице је и предлог о њеној структури односно замисао да се у оквиру постојеће Заједнице, као јединствене самоуправне асоцијације, образују секције по гранама делатности. Сматра се да би овакво организовање допринело успостављању непосреднијих веза културних институција са корисницима услуга, а тиме адекватнијем вредновању њихових програма, преко чега и доследнијој расподели средстава, у зависности од постигнутих резултата. У таквим, ужим заједницама, сматра се, долазио би до потпунијег изражаја и утицај самих стваралаца на културну политику. Добре иницијативе налазиле би краћи пут за своје остваривање. (Сада је за то најчешће потребан „патронат“ неке институције). Такви облици функционалног повезивања делатности, верује се, ефикасније би се одупирали тенденцијама територијалног затварања културних институција.

Предлог да се испита могућност организовања Заједнице по делатностима очигледно је реаговање на изостајање чвршће програмске и друге интеграције у култури, али и резултат уверења у неопходност дугорочнијег програмирања и чвршће повезаности са корисницима услуга у оквиру појединих културних делатности. Међутим, питање је да ли „гранско“ организовање заиста пружа реалну могућност да се реше питања која су и подстакла на идеју о таквом организовању. Може се поставити и питање не би ли на такав начин дошло до парцијализације и цеховске затворености појединачних делова културе. Наиме, указује се на могућност евентуалног превеликог окретања себи у оквиру појединих делатности, вођења партикуларистичке политике и занемаривања потреба развоја осталих делатности, односно интереса друштва за бржи развој неких делатности у одређеном тренутку.

Истина, сматра се да би се, у оквиру једне заједнице, бољим „гранским“ организовањем али не и стварањем „гранских заједница“, унело више демократизма и створио већи самоуправни простор а елиминисале опасности о којима је реч. У сваком случају, не сме се губити из вида побуда која је условила ове и друге сличне предлоге.

Треба стално имати на уму да би самоуправно организовање културних радника, институција културе и корисника културних услуга, требало да постане основно обележје Заједнице културе. Јер, у њој се, у суштини, за сада испољава, у првом реду, интерес културних радника. Заједница је саставни део самоуправног комуналног система, али још није репрезентант интереса свих субјеката заинтересованих за културу. У овом тренутку, значајно је да се у што већој мери реализује управо такав њен концепт интересне заједнице. Већ давно су уочене многе слабости начина представљања друштвених интереса у култури преко савета као проширених органа самоуправљања. Досадашње искуство у овом погледу указује да се утицај радних људи ван сфере културе на политику културних институција не може остварити формалним репрезентовањем.

Очигледно је да радне организације и њихове асоцијације треба да имају већи и непосреднији утицај у процесу одлучивања у Заједници културе. Без тога би, у овом тренутку, радни људи и радничка класа, добрим делом, остали ван друштвене политике у култури. Састав и начин избора Скупштине и њених органа све више треба да одговара карактеру Заједнице културе као интересне заједнице.

2. Извори прихода Заједнице. Највећи део средстава Заједнице (преко половине) потиче непосредно из буџета — у виду процента од укупних прихода буџета града, који сваке године утврђује Градска скупштина. Уз то, Заједница има и неке посебне изворе прихода: општински допринос из личног дохотка од ауторских права, патената и техничких унапређења; део републичког доприноса из личног дохотка од ауторских права, патената и техничких унапређења, који је уступљен граду Београду; општински порез на промет улазница за биоскопе, као наменски приход за кинофикацију; и део републичког пореза на промет робе и услуга на мало (од вештачких алкохолних пића и неких козметичких препарата), као наменски приход за инвестиције. Аутономни извор прихода Заједнице представља једино део републичког пореза на промет, који је наменски извор прихода за инвестиције, јер и средства која Заједница добија у проценту од буџета и она која добија преко посебних извора, пролазе кроз буџет, тако да практично више од 9/10 средстава Заједнице, има статус буџетских средстава. Због тога ова средства и подлежу општем правном режиму који важи за буџет, и ограничењима потрошње којима се повремено подвргавају буџети. (Евентуални вишкови средстава, изнад планираних износа, остају у буџету. У томе је основна разлика између заједница културе и других интересних заједница ове врсте. У политици ограничавања потрошње, друге интересне заједнице имају статус релативно аутономних субјеката који сами одлучују о ограничењима. Ако и морају да прихвате ограничења потрошње, блокирана средства се не отуђују трајно из њиховог биланса).

Овакав начин финансирања спутава и ограничава политику расподеле, без обзира на све напоре који се чине у представничким телима, у Заједници културе и шире, да се расподела демократизује и буде што објективнија.

Разуме се, не треба губити из вида да, упоредо са даљим развојем самоуправних друштвено–економских односа у нашој земљи, за дуже време ваља рачунати и на фискално издвајање средстава за финансирање културе и културног стваралаштва. Укидање или осетније редуцирање неких пореских инструмената којима се обезбеђују средства за финансирање културних делатности — без претходног афирмисања праксе самоуправног договарања и конституисања оваквих односа на сигурнијим и дубљим темељима — могло би, бар привремено, да угрози базу развоја културе. То је на садашњем степену друштвеног развоја природно, јер није достигнут степен на коме би култури, образовању и здравственој заштити народа, на другачијој основи финансирања био гарантован потребан развој.

Полазећи од природе културних делатности, тешко се може рачунати да сопствени приходи од услуга могу бити значајнији извор финансирања инвестиција у култури. Учешће буџета или друштвених фондова и даље ће бити значајно. Потребно је, међутим, да се начин њихове расподеле и у овим условима у већој мери демократизује. Чак и у условима фискалног издвајања средстава за финансирање културе, неопходно и могућно је да се формирање средстава и њихова расподела у највећој могућној мери демократизују. Довођење културе у позицију да своју егзистенцију осигурава у конкретним друштвено–економским односима, омогућило би брже стварање заједничких програма и чвршћих међусобних обавеза.

Самоуправност система финансирања културе се не огледа само у количини средстава која друштво „одваја“ за културу; од битног значаја је и начин издвајања средстава који треба да буде такав да омогући стицање дохотка ствараоцима културних добара и другим посленицима у култури, али и утицај радних људи на стварање дугорочне политике развоја и утврђивање потреба у области културе.

Ако се имају у виду сви ови моменти, онда је јасно да нема разлога да се у систему финансирања Заједница културе третира другачије од других интересних заједница. Стога би, у погледу извора прихода и располагања средствима, Заједницу културе требало довести бар у сличан положај као и остале сродне асоцијације (на пример, као Заједница образовања). Трајније решење, међутим, у сваком случају подразумева утврђивање фиксних стопа прихода Заједнице од појединих извора који јој се одреде, али за дужи период.

У току припрема за другу фазу уставних промена, односно у току припрема за промене у политичком систему града, треба темељно изучити могућности за утврђивање сталних и стабилних средстава за финансирање културе и разрадити поступак о њиховом демократском утврђивању и везивању за национални доходак. Истовремено је потребно дати одређене предлоге за одговарајуће измене у Републичком уставу и пратећим законима, којима би се омогућило комунама да оваква питања саме регулишу, у складу са својим потребама и могућностима.

Уз то, друштвени договори о финансирању одређених акција или појединих делова културног програма у граду би се већ одмах могли примењивати. Ту се подразумева широка лепеза видова сарадње културних институција, корисника културних вредности, Заједнице културе и других заинтересованих друштвених фактора, коју прати потписивање споразума. Суштину самоуправног договора у овој области чини друштвено призната међузависност материјалног улагања и могућност утицаја корисника културе на програмску оријентацију појединих културних установа или културну политику града у целини. Таква оријентација отвара бројне могућности за нове иницијативе, за богаћење културног живота и сл.

3. Расподела средстава. Начин расподеле средстава издвојених за културу, представља важан чинилац развоја самоуправних односа и подстицања стваралаштва у култури и, шире од тога, самоуправног повезивања на релацији култура — друге области друштвеног рада.

Расподела око 10 милијарди старих динара годишње, којима располаже Заједница културе, побуђује интерес широке културне јавности, и не само ње. Проналажење одговарајућег механизма за потпунији друштвени утицај на расподелу средстава намењених култури, развијање унутрашње расподеле у радним организацијама културе — остаје значајан друштвени задатак.

Као вредније резултате које је Заједница остварила у току свог двогодишњег постојања и деловања, ваља нарочито истаћи следеће: већи степен демократизације расподеле средстава у односу на арбитрарност некадашњих друштвених фондова и, у том склопу, утврђивање објективнијих мерила (правилницима) за расподелу средстава појединим делатностима, односно институцијама; увођење институције конкурса за доделу средстава за поједине културне акције; оријентацију да се трајно подстиче уметничко стваралаштво; материјалну подршку процесима повезивања на релацији култура — остале области друштвеног рада; настојања да се подстичу процеси интеграције у појединим културним делатностима; утврђивање неких елемената на којима треба градити концепт дугорочне културне политике. Као основни критеријум значаја и вредности културних делатности које финансира, Заједница све више узима утицај сваке поједине делатности на подизање културног живота грађана на виши ниво и допринос сваке поједине делатности ширењу културе, а при оцењивању културног деловања сваке културне установе — њену остварену комуникацију са публиком.

У расподели средстава, Заједница је на почетку прихватила односе који су раније утврђени између појединих врста институција, између делатности институција и културних програма изван институција итд., не постављајући одмах питање да ли су управо такви односи у служби културних потреба грађана. Ти односи у највећем свом делу нису ни касније мењани или зато што их је накнадна анализа оснажила или стога што су сувише сложени, тако да њихова измена захтева више времена и рада.

У настојању да објективизира расподелу, Заједница је досад донела више правилника за поједине делатности. Битан елеменат ових основа и мерила за расподелу средстава састоји се у постављању корелације између средстава и у постављању корелације између средстава која установа добија од Заједнице и властитих прихода установа, односно броја корисника њених услуга (дакле, резултата рада установа). Различито мотивисаних приговора на мерила за расподелу и сумњи у вези са њом, има још. Стога Заједници преостаје да и даље врши корекције у њима. Али, њихов битни елемент тешко би се могао довести у питање а да се не доведу у питање и основни елементи развојне оријентације културних делатности — на већи број корисника и веће приходе од корисника културних вредности и на непосредно повезивање са радним организацијама из других подручја рада.

Институција конкурса коју Заједница све више уводи приликом расподеле средстава оцењује се као значајан инструмент за остваривање принципа финансирања културних програма једино у зависности од њиховог квалитета. Конкурсом се обезбеђује и већа јавност рада Заједнице и истовремено утиче на рационалније улагање средстава. Убудуће овакву праксу ваља још шире користити.

Већи степен демократизације расподеле у оквиру Заједнице за културу и утврђивање мерила за расподелу средстава неким делатностима и институцијама, позитивно су утицали на расподелу према резултатима рада у тим радним организацијама.

Начин формирања средстава и наслеђени буџетско–административни односи у извесној мери ограничавају напоре Заједнице да брже прелази на усмеравање средстава на финансирање програмске делатности и посебних репертоара. У ствари, Заједница још увек највећим делом средстава финансира одржавање постојеће мреже установа. У тој мрежи, пак, нарочито у оквиру неких делатности, постоји знатан број уситњених институција које троше замашна материјална средства и ангажују импозантне стваралачке потенцијале, а при том не дају одговарајуће резултате. Стога је неопходно да се културном политиком (на бази самоуправног договора) подстиче интеграција културних институција или бар њихова међусобна сарадња, и тиме утиче на рационалније трошење средстава. Заједница има у томе, по Закону о финансирању културе и свом Статуту, и посебне обавезе.

Овде, међутим, треба указати на једну негативну појаву. Иако знатно демократизована, политика расподеле средстава није у жељеној мери постала доступна непосредном и ефикасном утицају свих заинтересованих друштвених чинилаца (у првом реду самоуправне базе друштва). Запажа се, на пример, да известан, не тако мали број чланова Скупштине Заједнице активније учествује у раду овог тела поглавито кад се одлучује о интересима, односно захтевима институција или организације а ређе када је реч и о делатности коју заступају. Заједница се тако доводи у ситуацију да се више бави материјалним проблемима институција из области културе, а мање проналажењем начина за подстицање стваралаштва и развоја културе.

У јавности се истиче и захтев за већом селективношћу у расподели средстава којима Заједница располаже. То значи да истовремено треба водити рачуна о потребама развоја сваке делатности, у зависности од потреба града у целини и од потреба сваке средине. Све више се увиђа да није довољно само основати институцију и обезбедити јој материјалне услове за рад. Далеко је важније — са становишта културног ефекта — успоставити сагласност између потреба и захтева потенцијалних корисника њених услуга и програма које та институција нуди.

Често се подсећа на обавезу да расподела буде у функцији даљег богаћења културног живота, освајања нових простора за културу, да доприноси проширењу радијуса културног деловања појединих институција и проширењу броја корисника културних вредности. Истовремено се констатује да не постоје критеријуми друштвене валоризације појединих културних делатности, односно културних програма, на којима би требало да се заснива политика расподеле средстава. Пут до таквих критеријума подразумева претходну, темељну анализу постојећих односа у расподели између појединих делатности и у оквиру сваке делатности понаособ, затим пројекцију развоја културних потреба за сваку делатност посебно.

У политици расподеле коју Заједница води, постоји тенденција јачања средстава намењених стимулацији културних резултата и културног стваралаштва уопште. Али, објективно гледано, та средства су симболична и треба их брже увећавати.

Услов даљег усавршавања система расподеле јесте и пажљива анализа ефеката које даје примена досад створеног инструментарија. Потребно је утврдити колико су инструменти расподеле у служби награђивања према резултатима рада, колико стимулишу културно стваралаштво и квалитет и у којој мери утичу на развијање културних потреба. Било би корисно видети каква је у том погледу ситуација по делатностима. Шта, рецимо, доноси стимулисање све већег броја представа у београдским позориштима и у каквом је односу та пракса према квалитету представа. Да ли и у којој мери долази до диспропорције између квантитета и квалитета итд. Водећи рачуна о стимулисању квалитета, инструменти расподеле треба и даље да све више утичу на пораст учешћа личних средстава грађана у финансирању културе.

4. Заједница и културна политика у граду. Јединствено је мишљење да је потребно обезбедити већи утицај Заједнице на креирање и спровођење културне политике у граду. При том се има у виду да Заједница није једини ни одлучујући чинилац културне политике и да њен утицај на укупну културну политику у граду не може јачати на рачун самоуправних права културних институција и културних радника, ни овлашћења Градске скупштине и општинских скупштина, нити права и обавеза других друштвених чинилаца. (То би могло да се постигне кроз потпунију координацију активности и сарадњу Заједнице са свим субјектима културне политике. „Полицентричност“ културне политике представља битно обележје њене демократизованости и самоуправности.

У јавној дискусији је предлагано да Заједница обједињује све институције које учествују у креирању, репродуковању или ширењу културних вредности укључујући радио, телевизију, издавачку делатност, кинематографију, библиотеке, народне универзитете и уметничка удружења, без обзира да ли и колико она финансира њихову делатност.

Аргументи којима је овај предлог образлаган заслужују пуну пажњу. Обједињавање свих институција културе у Заједници културе, под условом интеграције интереса, допринело би, између осталог, стварању већег простора за испољавање стваралачких потенцијала у култури и афирмацији културних вредности; утицало би, такође, на рационалније усмеравање и усклађивање улагања материјалних средстава друштва у поједине културне делатности; постигла би се ефикаснија међузависност и међуутицај различитих делова: сфере културе итд.

Међу културним радницима, ствараоцима и у најширој јавности, све је присутније сазнање о потреби већег друштвеног утицаја на програмску политику средстава масовног информисања. При том се подразумева и веће присуство признатих уметника–стваралаца и уметничке критике.

У последње време се, такође, стално и оправдано наглашава да је заједнички именитељ и основна претпоставка за решавање задатака и дилема у области културе, брже јачање јавних трибина, у креирању јавног мњења у сфери културе, уз пуније учешће стваралаца, критичара, философа, књижевника, публициста и других културних и друштвених радника, као и корисника културе. Тако развијано јавно мнење је за културу пресудно и од њега зависи хоће ли се култура у пуној мери демократизовати и самим тим постати масовна или ће њено место заузимати сурогати и производи псеудо културе. У ту сврху, Заједница културе мора сагледати своју улогу и своје задатке, јер она није нити може бити само финансијер културних установа и институција, већ сарадник у остваривању естетских, уметничких и идејних резултата њиховог рада. Нема сумње да ће даљи развој Заједнице за културу све више изискивати њено веће ангажовање у валоризацији уметничких вредности.

Често се истиче да је битан услов даљег развоја културе — унапређење културног живота у самим радним организацијама.[4] На жалост, у постојећим плановима развоја великог броја радних организација, култура није добила место које заслужује управо зато што је дубоко укорењено схватање да је она изван домашаја и бриге непосредних произвођача, односно њихових асоцијација. Од Заједнице културе се очекује да пружи већу помоћ радним организацијама из других области друштвеног рада у креирању политике дугорочног развоја културе у њиховој средини, па и на изради њима прилагођених конкретних програма културних активности.

Иако на први поглед изгледа необично, и за Београд су карактеристичне осетне разлике у условима културног живота између развијених (као што је центар) и културно недовољно развијених делова града (каква су новоизграђена, приградска, а нарочито сеоска насеља). Тако у појединим деловима града, који у великој мери обухватају и сеоска насеља, готово и нема културног живота, тако да се у том погледу, ова насеља могу упоредити са најнеразвијенијим подручјима у Републици. А све то у непосредној близини таквог културног жаришта какав је Београд! Не осећа се ни деловање мера које би подстицале културне институције да се више и трајније усмере на задовољавање — и развијање — културних потреба грађана у тим срединама, на буђење културног живота у њима и придобијање нових, потенцијалних корисника културних вредности. Од Заједнице културе се захтева већа брига како би се попуниле ове „празнине“ у културном животу града.

5. Самоуправност Заједнице. Формирање и рад Београдске заједнице културе представља, без сумње, важан допринос стварању услова за развој самоуправљања у култури.

Поред неоспорних резултата — могу се запазити неке недоследности Заједнице културе као интересне самоуправне заједнице. Заједница културе је утицала на извесно стабилизовање материјалне основе културе и на повећање улоге културних радника у управљању средствима за културу. Али у основи задржана је финансијска техника ранијег етатистичког финансирања културе чију основу чине порески инструменти.

Развијеност самоуправљања у радним организацијама културе и њихово међусобно самоуправно повезивање у оквиру делатности коју остварују и других делатности — непосредно се одражава и на самоуправност Заједнице културе. Исто тако, и доследна примена демократског одлучивања у Заједници, њено самоуправно деловање, треба да подстиче бржи развој самоуправљања у радним организацијама културе. Развој непосредног самоуправљања у радним организацијама културе и самоуправно одлучивање у Заједници међусобно су, дакле, зависни. У развијенијем непосредном самоуправљању, многа питања о којима Скупштина Заједнице одлучује могла би да доживе стварну а не формалну претходну расправу. У том случају, од другостепеног би значаја била пропорција заступљености у Скупштини Заједнице представника свих чинилаца који делују у култури или су за њу заинтересовани.

Као код других интересних заједница, и Заједници за културу је сврха да се оствари суштинска еволуција од етатистичко–буџетских ка самоуправним односима, како би се у што већој мери остварило самоуправно повезивање свих интереса.

Да би Заједница што боље одговорила својим обавезама у овом погледу потребно је да она сама у још већој мери добије карактер стварне „интересне“ заједнице културе, што значи да се развије у асоцијацију интереса не само културних делатности него и корисника културних добара и услуга. У ту сврху неопходно је њено доследније самоуправно конституисање и организовање. Исто тако, неопходно је да се усавршавају демократски механизми расподеле средстава и обезбеди већи друштвени утицај на одлуке Заједнице и стога успостави ефикаснија комуникација Заједнице са јавношћу, а нарочито са културним ствараоцима.

Један од веома значајних предуслова даљег развоја Заједнице као самоуправне асоцијације и њеног ефикасног деловања у функцији даљег развоја културних делатности у граду представља потреба да се за финансирање културе у граду утврде стабилни извори прихода, и то на дужи рок. Тражење дугорочних самоуправних решења у овом правцу, заснованих на друштвеном договору, треба да буде предмет непосредног проучавања у току припрема у граду за другу фазу уставних промена.

II — Задаци и правци акције

У јавном претресу посвећеном разматрању ових питања дошле су до изражаја две групе предлога усмерене на подстицање развоја културних делатности у граду, односно унапређивање рада Заједнице културе као самоуправне асоцијације у којој ће бити заступљени специфични интереси у култури свих самоуправних субјеката, укључујући и корисника — појединца.

Прву групу чине предлози чије решавање изискује систематску друштвену акцију дугорочнијег карактера. То су:

— егзактно испитивање културних потреба у Београду,

— анализа друштвеног положаја и стања свих културних делатности и односа у њима;

— утврђивање дугорочније концепције развоја културних делатности;

— утврђивање критеријума друштвене валоризације појединих културних делатности, односно њихових програма,

— утврђивање системских решења о материјалном репродуковању културних делатности на основу дохотка и расподеле према раду (уз истовремено задржавање и усавршавање инструмената корекције тржишних односа у оним делатностима где је друштвена интервенција неопходна).

У другу групу долазе она питања чијем је решавању могућно приступити већ у овом тренутку или у скорој будућности. То су:

— доследније самоуправно конституисање и организовање Заједнице,

— веће учешће Заједнице у конституисању целовите, јединствене културне политике у граду,

— осамостаљивање неких извора прихода Заједнице (смањивање зависности од буџета). 

* * *

Као ни друге области друштвеног рада, ни култура нити културна политика не могу без ослонца на науку. У нас доскора није било институција ни службе које би могле да се прихвате истраживања и научно конципираних анализа културних потреба, организације културних делатности и сл. Без истраживања те врсте, велики град у развоју као што је Београд, не може наћи праве одговоре на многа питања која се постављају. Научна истраживања и анализе културних делатности, а посебно њиховог организационог аспекта, не треба дакле схватати као захтев инспирисан нечим изван културе, неким модерним или помодним сцијентизмом, него као њену унутарњу и стварну потребу. Није реч само о услову за бољу организацију културних делатности и њихово динамично усклађивање са културним потребама које се мењају, него и о претпоставци демократског одлучивања у културној политици. Јер, за демократско одлучивање, овде као и у другим областима, неопходна је свестрана анализа свих могућих избора.

---

[1] Истина, још увек се не може рећи да је обезбеђено задовољавајуће учешће радних људи и радних организација привреде и других области друштвеног рада у утврђивању приоритета у погледу развоја културних делатности у Београду, а још мање у утврђивању програма таквог развоја у оквиру појединих делатности.

[2] Веома је на ову тему инструктивно саопштење групе сарадника Школског центра ПК „Београд“, под називом: „Од образовања ка култури“ (стр. 924—932).

[3] Потпунији приказ облика и резултата самоуправног повезивања културних институција Београда с радним организацијама у привреди (и другим областима рада, такође) дат је у посебном саопштењу Београда за Конгрес, под називом „Култура на путевима до радника“ (стр. 969 9/4).

[4] Видети саопштење „Концепт културе у производној радној организацији“, где је ова проблематика исцрпно обрађена (стр. 290).