Улога великих урбаних центара у искорењивању неписмености

Београд је 1967. године имао готово 200.000 грађана млађих од 40 година, који нису стекли потпуно основно образовање, а од тога броја готово половина била је запослена. Дотадашњи рад на основном образовању није мењао ситуацију, јер је механички прилив био већи од броја оних који су завршавали основну школу. Стога је израђен програм основног образовања, који је октобра 1967. године усвојила Скупштина града, на основу кога се приступило организованом раду за решавање овог проблема.

Овде износимо нека искуства из те акције која, верујемо, могу бити од користи и осталим срединама у нашој Републици.

I — О оперативној дефиницији писмености

Може ли се сматрати да је писмен грађанин који је завршио четири разреда основне школе — уме, дакле, да чита, пише и рачуна — или тек онај ко је стекао потпуно основно образовање, те према томе има одређена знања, умења и навике, неопходне за даље образовање?

Питање није само теоријско већ и веома практично: на основу усвојене дефиниције, одређује се шта треба савладати да би се стекла писменост, кога треба укључити у наставу, одређује приоритет за различите категорије грађана итд.

Београдска пракса оповргла је идеју пуког описмењавања (образовања до четири разреда), а потврдила идеју потпуног основног образовања. Писменост није само познавање језичких и математичких симбола нити оскудно манипулисање њима (докле допире знање оних који су завршили четири разреда), већ значи оспособљеност за даље образовање. Под писменошћу се, према томе, подразумева сума знања, умења и навика, одређених наставним планом и програмом за основно образовање одраслих, која се доказује сведочанством, као формалним критеријумом. Због тога је првобитни назив — акција описмењавања и основног образовања — промењен у нов — акција основног образовања одраслих.

У прилог оваквом ставу говори и околност да се друштвено признате квалификације не могу стицати без потпуног основног образовања. Београдска акција је покренула знатан број лица да се образују управо ради стицања квалификација, чиме је започета радикалнија измена квалификационе структуре запослених. Пошто је период школовања релативно кратак, инвестиције у потпуно основно образовање релативно брзо се одражавају на продуктивност рада, те се стога могу назвати краткорочним.

Управо са ових разлога, број полазника на нижем ступњу образовања (до четири разреда), иако знатно мањи од броја полазника на вишем ступњу, ипак је већи у акцији потпуног основног образовања него у акцији описмењавања: јер, сама описмењеност није довољна пошто је за даље образовање неопходна — осмогодишња школа.

Према томе, у Београду ће оријентација на потпуно основно образовање и даље остати, уз настојање да се знатније повећа и број полазника са нижег ступња.

II — Велики урбани центри као најпогодније средине за савлађивање неписмености

Највећи број грађана без основног образовања још увек се налази на селу. Но, пошто они најчешће нису окупљени у већем броју на једном месту, то онемогућава организовање ефикасне акције основног образовања међу њима. (Ово је, уосталом, један од главних разлога што се и велики број деце још увек не обухвата потпуним осмогодишњим школовањем). Највећа концентрација неписмених је, међутим, у великим градовима и индустријским центрима, што је резултат интензивне миграције становништва из села у градове. Београд, на пример, данас има највећи број ученика, студената и лица са високим образовањем, а у исто време и највећи број неписмених. То је само привидно парадокс, јер готово свих 180.000 грађана Београда млађих од 40 година а без осмогодишње школе — јесу натурализовани Београђани.

Овако велики механички прилив становништва без основног образовања постао је проблем готово свих великих урбаних средина. Он се, међутим, не може решити само успоравањем прилива (хоризонталне покретљивости), већ пре свега оспособљавањем ове популације за вертикалну покретљивост, дакле, за стицање квалификација какве траже модерна производња и живот у великим градовима. Јер, пројекцијом развоја Србије до 1985. године, предвиђа се да се број сеоског становништва са садашњих 53% смањи на 35%. Оспособљавање овако великог броја пољопривредног становништва за живот у градовима само делимично ће се постићи потпунијим обухватањем деце основним образовањем: велики број ових будућих грађана мораће да оспособљавају велики градови, у првом реду њиховим укључивањем у основно образовање.

Суштина борбе за писменост у оваквим условима јесте, према томе, усмеравање радно активног становништва које долази у велике центре да се образује. То образовање се не сме зауставити на нивоу основне школе, већ мора бити перманентно, у складу са захтевима модерне производње и живота у урбанизованом друштву.

Ако су, дакле, Београд, Ниш, Крагујевац, Бор и остали градови у Републици места у која ће се слити највећи број лица без основног образовања, онда ови градови треба да буду и носиоци борбе против неписмености. Поред тога што је у њима потреба за писменошћу највише изражена, јер је истичу и сами услови живота у великом граду, а нарочито брзи развитак модерне производње и стална потреба за образовањем запослених, ови центри имају и највеће материјалне, финансијске, кадровске, организационе, политичке, пропагандне и друге могућности да се ухвате у коштац са овим сложеним друштвеним проблемом.

На ове центре се рачуна као на носиоце привредног и културног развитка. Потреба за описмењавањем јавља се нарочито у срединама са интензивним развојем оних привредних грана које се сматрају као носиоци укупног привредног развоја. А описмењавање није само себи циљ, већ средство за измену друштвеног положаја радног човека: београдски полазници на нивоу основног образовања нису се уписали у школу да не би били „слепи код очију“, већ, у највећем броју случајева, да би стекли квалификацију и тиме изменили свој положај.

Инвестирање у основно образовање одраслих рентабилније је у великим градовима и зато што писменост стичу пре свега запослени или потенцијални радници, чиме се непосредно утиче на њихову производну и самоуправну активност. Ту је, као што је речено, највећа концентрација људи без основног образовања, што омогућава најекономичнију и најефикаснију наставу. Особито је значајна концентрација према радном месту: она омогућава лакше укључивање радника у образовање правном регулативом и политичком акцијом радних организација, пружањем перспективе за даље напредовање, прилагођавањем образовања потребама производње и даљег стручног усавршавања, коришћењем културних вредности које пружају велики центри итд.

Овај утицај радних организација не ограничава се само на мењање традиционалне организације и методике наставе, механички пренете из редовних школа за децу, већ се протеже и до потпунијег обухватања сеоске деце основним образовањем, јер је то услов да она сутра напусте село и запосле се у граду. Најзад, развијенији центри, допринеће развоју неразвијених не само инвестирањем у те регионе, већ и прихватањем вишка радне снаге и њеним оспособљавањем за живот у урбаним срединама.

Велики урбани центри могу дати свој допринос основном образовању становништва под условом да се остваре опште претпоставке развоја, као што су: технолошки напредак који искључује могућност опстанка неписмених у производном процесу; развој самоуправних односа који радног човека доводе у положај субјекта, претпостављајући солидну општу културу и писменост; радикалнија измена квалификационе структуре запослених, уз стварање погодне климе у радној организацији за већу бригу о образовању и оспособљавању радног човека; поштовање друштвених договора који се тичу образовања (нпр. договора о обавезности основног образовања); стална политичка акција и пропаганда; разрађен систем мера, почев од евиденције неписмених до организованог укључивања новодошлих у образовање, како би и они постали житељи великог града.

III — О начину самоуправног организовања основног образовања

1. Јединствено деловање свих субјеката. Београдска акција основног образовања одраслих није започета тек 22. октобра 1967. године усвајањем програма у Скупштини града, већ она има своју петогодишњу припремну фазу у којој је Градско веће синдиката, у сарадњи са школама, радним организацијама и др., окупљало, активирало и увећавало број субјеката акције. У трећој години акције (школске 1970/71. године) обухваћено је 16.444 полазника, у 16 посебних школа за образовање одраслих и 5 редовних основних школа. Само те године Београдска заједница образовања издвојила је у ове сврхе 16,381.046 динара. Обавезу основног образовања за своје раднике увело је 70 великих радних организација, у 13 београдских општина раде комисије за основно образовање одраслих, а разним ваннаставним програмима обухваћено је наведене школске године 25.711 полазника. Акцију води Одбор за образовање одраслих Скупштине града, са потребном стручном службом и информативним билтеном.

Треба рећи да су услови за јединствено деловање обезбеђени већ и самим усвајањем програма акције, у коме је на основу претходних договора доста прецизно одређена улога појединих субјеката. Учешће неких од њих било је пресудно за успех акције. То је случај, на пример, са школама (које су преузеле обавезу да не само организују наставу, већ и да окупљају полазнике) или са Београдском заједницом образовања (која је прихватила финансирање целог посла и својим ангажовањем знатно допринела унапређењу организације и квалитета рада).

2. Стално подстицање активности. Дугорочнија акција основног образовања одраслих не може се успешно реализовати без одговарајуће климе коју није лако стално одржавати. Стога деловање субјеката акције мора бити континуирано и синхронизовано. При том се користи широк репертоар средстава: саветовања са школама, радним организацијама и другим субјектима, која организују друштвено–политичке организације, стручне институције и друштвено–политичке заједнице (свако са свога становишта), појачан пропагандни рад у „критичним“ фазама (при окупљању и упису и у време интензивнијег осипања полазника и сл.), разноврсне ваннаставне активности, које, поред културних циљева, имају и функцију да јачају везе полазника и радних организација са школом и образовањем, спречавају осипање, итд.

За овакво деловање битно је да „центар акције“ (у београдском случају — Одбор за образовање одраслих Скупштине града са својом стручном службом) буде стално информисан о токовима реализације, не само да би се акција синхронизовала и подстицала, већ и да би се обезбедило стално струјање нових идеја, што веома подстиче акцију и омогућава примену корисних новина на целом „фронту“. Податак да је, на пример, „Прва искра“ у Баричу за потпуно неписмене раднике организовала наставу у радно време, рачунајући је као производни рад — био је повод да се ово решење примени у више радних организација.

3. Место и време организовања наставе. Стицање основног образовања уз рад веома је напоран посао, јер је потребно, поред редовног рада, само на настави провести 20 часова седмично. Ако се има у виду да су полазници углавном радници са нижим примањима, без одговарајућег стана, често са бројном породицом и свим другим проблемима који из тога свега проистичу, јасно је да се морају обезбедити што повољнији услови за њихово образовање. То пре свега значи да им школа мора „доћи на ноге“, тј. настава се мора организовати на месту и у време које највише одговара полазницима (у близини места становања, у радној организацији, самачком хотелу, на градилишту, по сменама и сл.). Кад је реч о радним организацијама (по својим специфичностима нарочито се истичу грађевинарство, саобраћај, пољопривреда и неке услужне делатности) прилагођавање времена, места и начина организовања наставе условима у којима се ради битан је услов за успех.

Од укупног броја одељења у Београду, две трећине је истурених, удаљених и до 35 км од седишта школе, често на теренима без саобраћајних веза, са слабим комуникацијама и сл. Неке школе имају и по шест возила за развожење наставника.

4. Потреба обезбеђивања функционалнијег програма. Садашњи програм за основно образовање одраслих у основи је сажет програм редовне школе за децу, иако је пре његовога усвајања истицано да се морају узети у обзир не само околности у којима одрастао човек учи, већ и његово животно и радно искуство, његове потребе, мотиви итд. Главни је његов недостатак, како београдска пракса показује, што није довољно функционалан: не везује се довољно за посао радника, за његове животне и радне потребе. Зато се на основу њега и не може увек окупити већи број полазника.

У Београду се решења траже у два правца: увођењем допунске наставе (из струке радника, образовања за самоуправне активности, наставе кројења, шивења, кувања, пољопривредних поука, обуке за вожњу трактора и др.) и усклађивањем програма са производним и самоуправним захтевима средине полазника.

5. Припремање полазника за коришћење културних вредности. Само стицање писмености представља у неку руку улазак у свет културе, али није и довољно да би се обезбедило трајно коришћење културних добара. Кад је реч о култури, функција је основног образовања, дакле, да обезбеди трајно учешће радника у културном животу своје средине.

У београдској пракси овај се задатак остварује и кроз наставу, али у већој мери у ваннаставним активностима (позоришним и филмским представама, књижевним вечерима, коришћењем библиотека, посетама музејима, галеријама и изложбама, програмима елементарне културе, образовањем за самоуправљање, здравственим васпитањем, екскурзијама и др.). Уз школе, у организовању и финансирању ове делатности учествује и Градско веће синдиката Београда. Захваљујући томе, за последње три године само овим програмима обухваћено је више од 50.000 радника, а Градско веће и школе издвојили су за њихово финансирање преко 600.000 динара.

6. Финансирање. Обезбеђење редовних и стабилних извора финансирања је, разуме се, услов за организовање озбиљне акције за стицање основног образовања. Укључивање Београдске заједнице образовања било је, стога, неопходно за успех акције. Заједница полази од начела — које је, уосталом, изражено и у Закону о основној школи — да је основно образовање одраслих равноправно са образовањем деце и у погледу финансирања има исти третман. Ово је омогућило школама да, свим уписаним полазницима обезбеде нормалне услове за извођење наставе и неопходне ваннаставне активности.

Ваља такође истаћи да, поред Заједнице образовања, знатна средства ангажују и други субјекти акције, а нарочито радне организације: поред средстава за допунске програме из области стручног образовања, културе, итд., оне у великом броју случајева обезбеђују просторије за рад и учила, купују својим радницима уџбенике и прибор, плаћају превоз, ангажују своје службе у окупљању радника итд. У финансирању различитих активности у оквиру основног образовања учествују, такође, Градско веће и други органи синдиката (на ваннаставним програмима и програмима образовања за самоуправљаче, у куповини уџбеника за раднике из предузећа која то не могу сама обезбедити, у извесним активностима са наставницима итд.), комитети Савеза комуниста (на друштвено–политичком образовању), Завод за запошљавање (у акцијама које обухватају привремено незапослене раднике), школе, остале друштвене организације и удружења (Црвени крст, на пример, обезбеђује предаваче за програме из здравственог васпитања) и др.

Један од још нерешених проблема јесте финансирање основног образовања намењеног радницима београдских предузећа који раде на терену, ван Београда (сада се, на пример, велики број грађевинских радника налази на прузи Београд — Бар).

7. О обавезности основног образовања. У дискусијама у којима су разматрани најпогоднији начини да се искорени неписменост, прилично често се чуо захтев да се ова обавеза грађана утврди законом. У Београду се није тако гледало на овај проблем, јер се сматра да у том случају људи не би били довољно мотивисани за образовање, а ни заједница не би могла обезбедити пуно спровођење таквог закона у живот. Стога се у београдској пракси инсистира на томе да радне организације саме уведу за своје раднике обавезу да стекну основно образовање према својим могућностима (грађевинска и нека комунална предузећа, на пример, принуђена су да примају у радни однос и раднике без основне школе, што никако не значи да их не могу одмах укључити у образовање).

Ипак неке мере правне природе, биле би несумњиво оправдане, и то не само са становишта описмењавања: на пример, основно образовање би морало бити услов за добијање возачке дозволе из многих разлога; било би оправдано да се предузећа која ништа не чине за побољшање квалификационе структуре запослених друкчије третирају у погледу доприноса заједници; инвестициони програми би коначно морали озбиљно узети у обзир и обавезе у погледу кадровског обезбеђења пројеката итд.

Овакве мере, иако би несумњиво допринеле ефикасности акције, не могу ипак бити сматране главним средствима у основном образовању одраслих, већ се на њих може гледати само као на део укупних напора друштва.

IV — Улога радне организације у основном образовању радника

Београдска пракса је потврдила да је радна организација најважнији чинилац у акцији за основно образовање одраслих: од њеног интереса за овај вид образовања зависе број полазника, димензије и карактер акције.

Стални пораст броја запослених радника у школама за основно образовање одраслих (они сада чине више од 70% укупног броја полазника) и броја одељења образованих у радним организацијама, показује да интересовање београдских радних организација за основно образовање запослених стално расте. Оно у првом реду зависи од кадровске политике предузећа. Уколико се тежи измени и побољшању квалификационе структуре запослених, сталном стручном усавршавању и образовању уз рад, у складу са развитком технологије — онда је јасно да основно образовање запослених представља значајан елемент развојне политике радне организације. У Београду је овако схваћено у мањем броју, додуше великих и многобројних радних организација. Али још увек у великом броју предузећа основном образовању се приступа под утицајем спољних фактора (друштвено–политичких организација, органа заједница и др.). Међутим, у колико и сами радници не осете потребу за стицањем основног образовања, постиже се само делимичан успех: међу полазницима се јавља отпор, и он се у првом реду испољава осипањем.

Још увек је ретка појава да радне организације иду и даље од укључивања радника у основно образовање. Оне ретко овај облик чине функционалнијим уносећи у њега елементе стручног усавршавања, образовања за самоуправљање, упознавање радника са плановима развоја итд. Треба рећи да је за активније учешће радних организација у основном образовању радника неопходно да утицај заинтересованих организација буде већи. Јер оне сада, интервенцијом државе, плаћају ово образовање унапред, без обзира да ли ће га и како користити, и без стварних могућности утицаја на његову функционалност, његов програм, квалитет итд.

Стални пораст интересовања радних организација за образовање кадрова пресудан је за даљи развој образовања уопште, и основног образовања радника посебно. Стога ће један од основних праваца београдске акције убудуће бити: афирмација радне организације као најважнијег субјекта у овој акцији.

V — О даљем раду на основном образовању

Искорењивање неписмености није само образовни, већ и социјално–економски феномен, стога се и не може до краја извести искључиво образовним средствима. Остварење овог задатка зависи од материјалне снаге друштва, од технолошког развоја који писменост чини неопходном, од обухватања све деце основним образовањем, повећања ефикасности редовне наставе у основној школи (смањењем броја поноваца и др.), од организованости и опремљености наставе основног образовања за одрасле, као и од континуираног спровођења и интензитета политичке акције и сличних мера.

Очигледно, ово је дугорочан и сложен посао који се мора спроводити организовано и упорно. Потребни су нам стварни а не формални резултати (какве смо већ имали у прошлости): боље је обухватити и мањи број људи, опредељујући се према стварним могућностима, и утврђујући коме дати приоритет, него стварати нереалне планове, који делују демобилизаторски.

Велики урбани центри су, са разлога које смо напред навели, најпогодније средине за интензивно основно образовање одраслих. Иако ће, због сталног механичког прираштаја становништва, они последњи искоренити неписменост, ипак се може надати — под условом да акција задржи садашњи интензитет — да ће осамдесетих година неписменост у Београду бити сведена на минимум.