Писменост је основни услов за потпуније коришћење културних тековина, остварење права на рад и самоуправљање

Писмо и писменост су најреволуционарнији изум који је до сада остварен у историји људског друштва. Без обзира на спектакуларне резултате космичких летова, искрцавања човека на месец и утицаја ових сазнања на даљи развој осталих научних дисциплина, не може се ништа поредити са значајем, на први поглед веома једноставним: са проналаском писма. Међутим, са сигурношћу се може рећи да је писменост предуслов свих научних сазнања и да је допринела човеку двадесетог века да се вине у космос.

Захваљујући савременом писму, техници штампања и оспособљености људи да се служе писмом, данас је савременом човеку могуће да схвати и разуме: поруке, наде, жеље, невоље и несреће, представе и сазнања о природи и свету генерација које су живеле хиљаду година пре нас. Исто тако уз помоћ писма, штампе, књиге и других средстава информисања могуће је пренети поруку са краја на крај света, па чак и из космоса.

Појам неписмености, ко је неписмен и колико има неписмених у Србији?

Појам неписмености нема трајно значење за сва времена и услове, већ се његова садржина мења под утицајем многобројних фактора и развојем друштва. Ови појмови су релативни и условни. Тако се може рећи да се пре сто година писменим сматрао онај ко је знао да прочита најобичнији текст и да се потпише. Данас у нашим условима сматра се да писменост претпоставља писање, читање и рачунање на нивоу четири разреда основне школе.

Неке индустријски развијене земље овим се већ не задовољавају и под појмом функционалне писмености подразумевају завршено шесторазредно, седморазредно и осморазредно школовање. То је „знање и вештина читања и писања које омогућује ефикасно ангажовање у свим активностима за које је писменост нормална претпоставка у културном кругу или социјалној групи те особе“.

Испитивањима и анализама утврђено је да поред примарног аналфабетизма (неписмена лица која нису учила основну школу) постоји секундарни аналфабетизам. То су они људи који су завршили два, три, па и четири разреда основне школе, али су због минималне употребе читања и писања то заборавили. Јер, према једном испитивању које је обављено 1965. године у ЈНА утврђено је да 16,5% младића са навршених четири разреда основне школе приликом доласка у армију било је заборавило да чита и пише. Ови подаци и психолошке законитости заборављања наводе нас на закључак да је процент ових грађана, секундарних аналфабета у тридесетој и каснијим годинама још већи.

Према попису из 1961. године (подаци о новом попису биће готови крајем ове године) било је на подручју СР Србије потпуно неписмених 1.341.000 грађана старијих од 10 година, 2,166.548 грађана било је без школе. Ако се овоме дода, према оријентационој процени и број оних који су заборавили да читају и пишу, онда је број неписмених и полуписмених по садашњим критеријумима врло велики и креће се око 3.000.000 лица.

Ако имамо у виду да се подаци о неписмености, аналфабетизму прикупљају приликом општих пописа становништва, а на основу изјава самих грађана, онда лако можемо закључити да број неписмених може бити и већи.

Међутим, сигурно је много већи број оних који се декларишу као писмени и ако нису учили основну школу. Све ово говори да је и сам појам писмености релативан. Тако је и број неписмених само приближно тачан.

Истина да је највећи број неписмених старији од 40 година, који су остали неписмени у бившој Југославији, и да сада немају жеље, услова, па и могућности да се описмене. Међутим, међу неписменим грађанима наше Републике још увек има и око 280.000 лица млађих од 35 година старости. То су генерације које су изостале од школовања углавном у послератном периоду. Ови грађани су у пуној радној снази и радној активности и треба да буду привредно и политички активни још 30 до 40 година. Сигурно је да би већина од њих без шире друштвене акције и у 2.000-тој години остала неписмена.

Захваљујући великим миграционим кретањима неписменост је истовремено проблем и великих индустријских центара, као што су: Београд, Ниш, Крагујевац и други. Тако је према ранијем попису у СР Србији само у градовима са преко 20.000 становника било око 326.000 неписмених грађана. У неким општинама проценат неписменог градског становништва био је доста висок и износио је скоро једну четвртину становништва (Лесковац, Светозарево, Ваљево), док је у општинама: Ђаковица, Призрен, Пећ, Косовска Митровица и Нови Пазар, скоро једна половина становника неписмена.

Проценат неписменог градског становништва за поједине регионе СР Србије изгледа овако: САП Војводина 7,5%, уже подручје Србије 8,3% Београд 4,3% и САП Косово 28,6%. У истом периоду неписмених у градовима СР Словеније било је 0,8%, Хрватске 4,8%, Црне Горе и Босне и Херцеговине 12,6% и Македоније 15,2%.

Неписменост и коришћење културних тековина

Напредак науке, развој и усавршавање технике и технологије и организације рада учинили су да многа савремена средства комуникација и информација, а у првом реду радио и телевизија постану доступни широким народним масама без обзира на њихов образовни ниво. У овом смислу нарочито су постали корисни транзистори, који се могу употребити у селима која још нису електрифицирана, а због своје тежине и лакоће у руковању могу се употребити на њиви, путовању па и за овцама. За коришћење, слушање транзистора, радио–апарата и телевизора није потребна посебна припрема и обука тако да их могу користити како писмени и полуписмени, тако и неписмени грађани. На тај начин ова средства имају знатан утицај на подизање културног нивоа свих ових грађана.

Штампа, књига и друге публикације имају на посредан начин утицај у подизању културног нивоа и неписмених грађана, јер нема куће у којој нема писмених, а они нешто прочитају и испричају и неписменим члановима породице и комшијама. Треба одмах рећи да је тираж књига и других публикација које се продају на селу према броју грађана недовољан. Неписменост и полуписменост великог дела становништва на селу и недостатак навике за читање код оних који су раније завршили основну школу сигурно је од утицаја што се на подручју Србије у 1.955 насеља још ни новине не продају. А да и не говоримо о броју насеља која још увек немају ма какву библиотеку, читаоницу или организовану продају књига. Све ово говори да велика маса неписмених и полуписмених грађана наше Републике није у могућности правилно и благовремено да буде информисана и обавештена о многим питањима која дају штампа и друге публикације, како из области друштвено–политичких збивања, тако и о саветима и поукама из области пољопривреде, домаћинства, чувања здравља и друге.

Без обзира на експанзију предмета масовне културе, почев од аутомобила, телевизије, радија, сапуна и детерџената, четкица за зубе, до вештачког ђубрива и анти–беби пилула, који продиру и на сеоска подручја и почињу да их користе и неписмени грађани, мора се рећи да неписмени и полуписмени грађани због свог образовног нивоа нису у могућности да благовремено и потпуно користе савремене културне тековине и техничке производе. Истина, полуписмени и неписмени могли су да прате искрцавање човека на месец и операцију срца, али то не даје спокој; то само ублажава.

Неписменост, самоуправљање и остварење права на рад

Према попису из 1968. године на подручју СР Србије било је 1.440.000 запослених у друштвеном сектору, а од тога око 70.000 било је неписмено и око 450.000 без осам разреда основне школе или 32%. Према оријентационој процени преко 200.000 је испод 40 година старости. Ови наши произвођачи и управљачи треба још 20 до 30 година да управљају друштвеним средствима за производњу, да усвајају и примењују нову технологију која се сада коренито мења сваких 5–10 година. Истовремено они према нашим прописима нису у могућности да стекну друштвено признату квалификацију, јер нису завршили осам разреда основне школе.

Велика експанзија нове технике и технологије у производњи све више условљава потребу за радницима који треба све више да мисле и управљају савременим машинама и механизмима, а све мање да употребљавају своју снагу. У прилог ове констатације наводи се пример да је 1850 године у САД на рад механизама у укупној производњи долазило свега око 6%, на рад људских мишића 15% и на рад животиња 79%, док је у 1950. години рад механизама износио 93%, рад човекових мишића 3% и рад животиња само 4%. Последица овако бурног развоја технике и технологије је вишеструко повећање продуктивности. Тако је укупна производња у свету повећана од 1880. год. до 1950. за око 10 пута. Истовремено овакав напредак у техници и технологији условљава виши образовни ниво и тражи више знања од савремених произвођача. Због тога се у индустријски развијеним земљама почиње организовати а и код нас говорити о перманентном образовању.

У нашим условима када се говори о перманентном образовању углавном се мисли на стручне кадрове са средњом, вишом и високом школском спремом и потреби да се њихова знања проширују и допуњавају, а заборавља се на масу произвођача од једне трећине запослених, која је без осам разреда основне школе, а међу њима је, као што смо напред навели, и око 70.000 неписмених и знатно више полуписмених радника. Овакав образовни ниво произвођача има знатан утицај на продуктивност рада.

Научна истраживања која су вршена како на Истоку тако и на Западу показују да само основно образовање повећава продуктивност рада на макро плану и до 40%, или да, како тврди Совјетски академик Стримилин, „једна година школског рада даје 2,6 пута већу оспособљеност и радну производност него једна година рутинског рада у производњи“. Он је такође утврдио да и најмодернија и најсавременија техника, са аутоматским струговима и серво–механизмима и електронским управљањем, у рукама недовољно образовних радника не даје пун ефекат, и без обучених кадрова не доводи до адекватног подизања продуктивности рада.

Под утицајем мера које је предузела Републичка скупштина, Републичко веће Савеза синдиката Србије и сопствених потреба многе радне организације у нашој Републици потпуно су затвориле врата приликом пријема нових радника, онима који нису завршили осам разреда основне школе. То је самоуправно право радне организације усмерено на поправљање квалификационе структуре и повећање продуктивности, па према томе заслужује и ширу друштвену подршку. Међутим, ова акција има и своју другу страну: хиљаде младих људи наше Републике, који живе углавном на недовољно економски развијеном подручју, и за сада су полузапослени у пољопривреди, овом акцијом стављени су у неравноправан положај, јер се не могу запослити без осмогодишње основне школе. А они је немају. То значи да нису у могућности да остваре право на рад.

Наши радници добили су на управљање фабрике и руднике. Они треба истовремено не само умешно да рукују оруђима за рад, већ и читавом производњом, са познавањем кадровске и финансијске политике, закона тржишта и других. То је велика и револуционарна промена када радник–произвођач, постаје истовремено и радник управљач, што претпоставља и намеће радикалну структурну промену нивоа његовог образовања.

Наше друштво предајући фабрике на управљање радницима било је свесно да образовни ниво већине радника није на потребном нивоу, али оно није могло чекати да сви радници добију исто образовање како би им предало фабрике на управљање.

Говорећи о овом проблему пре двадесет година у Савезној скупштини друг Тито је рекао: „Активност радника у управљању зависиће од разних околности, али, пре свега и више од свега, од тога како ће брзо напредовати културни развитак, тј. свестрана наобразба радника да би били у сваком погледу способни да управљају на корист заједнице фабрикама, рудницима, транспортом, итд., јер без тога радници неће моћи да врше ову функцију. Без културног уздизања радници неће моћи да овладају потпуно техником управљања. Зато истичем на прво место нужност културног развитка“.

Ове речи и ако су изговорене пре 20 година веома су актуелне и данас. Оне нас и обавезују да се осврнемо на досадашњу политику и резултате који су постигнути на овом пољу.

Можемо одмах рећи, да поред постигнутих значајних резултата, још увек не можемо бити задовољни образовним и културним нивоом радничке класе и великог броја наших грађана. Ако 70.000 неписмених радника и око 400.000 без осмогодишње школе, због наведених разлога, о којима је друг Тито говорио, нису у могућности да се равноправно укључе у самоуправљање у радној организацији, и ако овоме додамо још 4–500.000 неписмених и полуписмених лица млађих од 35 година, која још увек живе на селу, онда то није мали проблем нашег друштва.

Већина напред наведених неписмених и полуписмених радника објективно није у могућности да се озбиљније укључи у самоуправни процес одлучивања, без обзира на њихове жеље и намере. Јер, као по правилу то су неквалификовани радници са ниским личним дохоцима, бројнијом породицом, увек у зебњи шта ће бити са њиховим радним местом после увођења нових машина и нове технологије. Због тога они објективно долазе у ситуацију да се супротстављају довођењу стручних кадрова, и увођењу нових машина и технологије. У неким мањим колективима ови радници могу постати само кворум и број за доношење одлука које су само по форми самоуправне, јер су донесене већином гласова, а у суштини могу бити антисоцијалистичке и неприхватљиве.

У сличном и још горем су положају неписмени и полуписмени грађани који живе и раде на селу. Њихов утицај на одлучивања о битним питањима села, месне заједнице и општине је безначајан. У садашњим условима, када је активност СКС и ССРН на селу ослабила, ови грађани лако постају плен сеоских кафеџија, накупаца и других надриполитичара.

Самоуправљање је велика и револуционарна тековина наше радничке класе, СКЈ и читавог напредног човечанства. Али уз програмску оријентацију и снажну активност СКС и стално подизање образовног, културног и политичког нивоа свих радних људи села и града, иначе самоуправљање може да се претвори у своју супротност, у бирократско–групну владавину и најгрубљу експлоатацију радничке класе.

Предузете мере и резултати

Имајући у виду проблем неписмености и потребу за његово решавање Скупштина СР Србије 1969. године поново је разматрала ово питање и предложила мере за његово решавање.

Закључци које је усвојила Републичка скупштина предвиђају предузимање мера у два правца: прво, предузимање свих потребних мера, почев од доношења закона о евиденцији дорасле деце за основну школу, и друго, енергичнију примену регулативних и других друштвених мера које треба да допринесу да сва дорасла деца за основну школу буду школовањем и обухваћена. Ове мере усмерене су на спречавање прилива нових аналфабета и затворе извори примарној неписмености.

Позване су све општинске скупштине, радне и друштвено–политичке организације да покрену и организују широку акцију описмењавања одраслих.

Формиран је Републички акциони одбор за елементарно образовање одраслих, као посебно тело, са задатком да прати, потстиче и координира активност свих друштвено–политичких фактора у Републици који раде или треба да раде на описмењавању одраслих.

Све ове мере дале су и прве позитивне резултате. Повећањем обухвата дорасле деце основним школовањем у прва четири разреда од 95 на 97% у школској 1970/71. години, смањен је прилив нових неписмених грађана за око 2.000 лица. Истовремено у Скупштини СР Србије усвојен је и програм потпуног обухвата деце осмогодишњим образовањем на ужем подручју СР Србије. Његова разрада у општинама је у току.

Утицај предузетих мера на основно образовање одраслих довео је до повећања броја кандидата који уче основну школу. Тако је већ школске 1969/70. било обухваћено основним образовањем око 32.000 одраслих лица, а од тога око 2.000 било је раније неписмено.

Према првим и непотпуним подацима у овој години биће обухваћено око 35.000 лица, а од тога око 2.900 која су раније била неписмена.

Крајем прошле године на предлог Републичког акционог одбора, Републичка скупштина СР Србије усвојила је Оријентациони програм десетогодишње акције описмењавања са предлогом да се исти угради у средњерочне програме развоја радних организација, општина, покрајина и Републике.

По овом програму у наредних 10 година треба да се описмени око 260.000 лица млађих од 35 година, од 380.000 колико их сада има у Републици. Да би се овај задатак реализовао биће потребна пуна активност општинских скупштина, просветних и културних радника и свих осталих друштвено–политичких фактора, што до сада није увек био случај. На основу овог Програма и Закључака Скупштине СР Србије у општинама на подручју Републике започела је активност на програмирању акције описмењавања одраслих.

И ако Оријентациони програм описмењавања одраслих Скупштине СР Србије предвиђа описмењавање само неписмених лица до 35 година старости, све општинске скупштине које су до сада усвојиле своје програме нису се задовољиле само описмењавањем неписмених, већ планирају потпуно основно образовање свих запослених грађана до 40 година старости, што је сасвим исправно.

Од 280.000 неписмених лица до 35 година старости око 70% живи и ради на селу. Истовремено је веома велики број и оних који су полуписмени и без осмогодишње школе. Међутим, и поред оваквог стања, веома мали број је обухваћен описмењавањем; свега око 2.900, а од тога око 900 оних који су раније били неписмени. То је недовољно ако се има у виду да су предузимане и неке посебне акције на сеоском подручју као што је „Првих 100 села без неписмених“, коју је знатно подржала Телевизија Београд и нека друга средства информисања.

Сматрамо да су основни разлози за недовољан успех следећи; неактивност неких општинских скупштина у одређивању своје политике према овој акцији, а самим тим и изналажењу извора финансирања, због недостатка конкретне акције просветних органа, заједница образовања, ССРН, СК и других.

Активност на стварању повољне климе за ову акцију и развијање мотива код неписмених веома је значајна, јер се не може очекивати да неписмен човек, а још мање жена на селу сами схвате и осете потребу за писменошћу. Читаво друштво мора се постарати и пронаћи путеве и методе да ове грађане убеди у потребу и значај писмености.

Досадашњи Закон о финансирању образовања није правио сметње да се из ових средстава финансира и основно образовање одраслих. У пракси већина заједница је то одбијала са објашњењем да нема довољно средстава ни за школовање редовних ученика. Због тога још увек има случајева да се наплаћују испити од кандидата, и ако је Уставни суд СР Србије то прогласио незаконитим, међутим, треба одмах рећи да је незаконито и тражити да просветни радници на овом послу раде бесплатно, како се понегде још увек догађа.

Због тога сматрамо да нови Закон о финансирању образовања и Закон о основном образовању треба ово питање, основно образовање одраслих, потпуно и равноправно да реше у духу уставних начела.

Описмењавање у културној акцији

Одржавање Конгреса културне акције има своје дубоко оправдање, јер се осећа потреба да се повремено претресу културни проблеми нашег друштва најширег спектра, на широкој трибини какав је и овај Конгрес. Нема питања и проблема који су посредно или непосредно везани за културни живот грађана наше Републике о којима се не би могло говорити на овом Конгресу. Култура је: како и где станујемо и радимо, како се хранимо и одевамо, позориште и филм, како, шта и колико читамо, радио и телевизија, Академија наука и употреба вештачких ђубрива, контрацепција и сузбијање вашљивости, самоуправљање и политичко васпитање, опера, основна школа и описмењавање и друга.

Међутим, по својој ширини проблема и импликацијама које има на привредни, политички, здравствени и културни живот наше Републике, неписменост је такав друштвени проблем да се не може мимоићи на овом Конгресу. Јер, писменост је први и основни услов за прави и садржајан културни, политички и привредни живот грађанима самоуправне социјалистичке Југославије.

Истовремено треба истаћи да подршка овог Конгреса треба да има значајан утицај на даљи ток и резултате акције описмењавања одраслих у Републици. Са овог Конгреса требало би упутити неку врсту позива, апела свим просветним, културним и друштвено–политичким радницима да схвате као своју дужност и обавезу стварање повољне климе како би се неписменост у наредном периоду брже и ефикасније решавала. Јер, мада су до сада средства информисања пратила акцију описмењавања, а нарочито Телевизија Београд можемо рећи да према ширини и значају ове акције она није добила одговарајући публицитет у штампи и на радију. Много већи публицитет добили су, и јавност је била у детаље обавештена о изјавама Шефке Хоџић, Точиловца, Икановића или разним свађама и трачевима неких певача, фудбалера или томе слично, него о томе: шта је и како одлучила Скупштина СР Србије да би искоренила неписменост, шта и како треба да предузму, или зашто не предузимају одговарајуће мере за решавање неписмености у појединим општинама и радним организацијама, шта о томе мисле председници општина, одборници, председници општинских конференција ССРН, секретари општинских комитета СКС, директори основних школа и просветни радници, директори радних организација, неписмени радници, сељаци и домаћице, какав је њихов положај и перспектива, тешкоће и дилеме полазника (ниски лични дохоци, бројност чланова породице, удаљеност од школе, осећање стида да уче оно што знају деца од 10 година итд.).

Друштвеном акцијом и средствима информисања треба овим грађанима помоћи да схвате да су они најмање криви што су до данас остали неписмени. Много већа кривица је читавог друштва и зато оно треба и да решава овај проблем. Успешна реализација десетогодишњег програма описмењавања одраслих могућа је једино уз пуну активност и подршку свих друштвено–политичких фактора, а у првом реду општинских скупштина и организација ССРН, синдиката, СКС, омладине, просветних и других организација.

За време рата постојало је неко неписано правило да и ако је неко био добар борац није могао бити примљен у Партију док се не описмени. Вероватно је да данас немамо неписмених у СКС, али имамо их доста који припадају ССРН–а, Синдикату или Омладини. Зато би имало основа да ове организације унесу у своје акционе програме: ни један члан ССРН, ни један члан Синдиката, ни један члан Савеза омладине, ни једна жена, не могу у нашем социјалистичком самоуправном друштву остати неписмени. Само на тај начин можемо успети да описменимо 260.000 лица млађих од 35 година колико је Оријентационим програмом Скупштине СР Србије предвиђено.

При размишљању и решавању овог питања увек морамо имати на уму да је писменост и основно образовање право сваког грађанина, обавеза читавог друштва, а да је неписменост сметња за потпуније коришћење научних тековина, остварење права на рад и самоуправљање.