Култура рада није довољно афирмисана

Култура рада — тај изузетно значајан облик културног живота и незаменљив садржај процеса рада, који је у нашој теорији, као и у нашој пракси, дуго био запостављен — у новије време све више побуђује интересовање научника и уметника, као и тежњу радних организација да у своју производњу, свој амбијент и своје самоуправне односе унесу елементе културе рада.

Уобичајеном схватању појма „култура“ — под којим се, у ширем смислу, подразумева целокупно духовно стваралаштво и делатност, тј. наука, образовање и уметничко стваралаштво — у условима савремене производње и самоуправних друштвених односа — отварају се нови простори и императивно намећу нове садржаје.

Све више се показује да се култура не може сводити само на духовну делатност и да се културни живот не може одвијати само у слободном времену, јер су потребе савременог човека превазишле традиционално схватање културе. Модерна производња и неминован процес хуманизације рада — коју самоуправљање собом носи — нужно захтевају да се култура унесе и у материјалну производњу, да постане интегрални део рада.

Отуда се под културом све више подразумева и култура рада, култура у процесу материјалне производње, духовност у самом раду, која га чини креативним, а тиме и правом људском делатношћу. И, у оној мери у којој рад постаје ослобођен, то јест истински људски рад, а култура његов иманентан садржај, у тој истој мери културна потреба постаје стварна људска потреба и нераздвојан чинилац свакодневног живота.

Досадашњи развитак нашег друштва, заправо, достигнути степен социјалистичког самоуправног друштва — које карактерише процес хуманизације рада, као и повезивање социјалистичке организације друштва са научно–технолошким прогресом друге половине двадесетог века — створио је оне неопходне политичке и социјално–економске претпоставке за интеграцију културе у производни процес, за развијање културе рада.

Отуда, иако непотпуно дефинисана и још увек недовољно афирмисана, култура рада у нашим условима добија све већи значај, све више окупира пажњу јавности и све изразитије се јавља потреба њеног пунијег одређења и њене свестраније реализације.

Без претензија да се, овом приликом, одреде сви елементи културе рада, али са циљем да се бар делимично приближимо том специфичном споју производног процеса и културе, указаћемо на само неке, али по нашем уверењу, веома значајне њене димензије: научно–образовну и естетску.

1. Не може се говорити о култури рада без стварања основних претпоставки за развој продуктивности рада и подизања животног стандарда радних људи.

Савремени производни процес не може се више интензивно и квалитетно развијати без ослањања на развој модерне науке, без примене савремене технологије, без рационалне организације рада, без подизања опште–образовне и квалификационе структуре радне снаге, без креативности људског фактора — без интеграције културе и рада.

Данас, у доба научно–технолошке револуције, развој производње све више зависи од положаја науке и њене примене, а мање од количине уложеног рада и количине производних средстава. То је још Маркс предвиђао кад је писао: „У оној мери у којој се развија велика индустрија стварање правог богатства постаје све мање зависно од радног времена и количине употребљеног рада, а све више од моћи чинилаца које стављамо у покрет (за време рада), а који, са своје стране, не стоје ни у каквом односу са потребним радним временом за њихову производњу, него много више зависе од општег стања науке и напретка технологије, или од примене науке у производњи“.

Претварање науке у непосредну производну снагу означава и стварање новог односа између умног и физичког рада, заправо, означава отварање процеса интеграције ових, тако дуго, одвојених сфера људске делатности. Машине преузимају, све више, парцијални и рутински рад, а човек се окреће контроли, руковођењу, истраживању, при чему се његови стваралачки потенцијали ослобађају и доприносе да његов рад постане стварни људски рад. Тако, човек и његова способност постају најефикаснији облик репродукције производних снага и најзначајнији услов продуктивности рада.

То доводи у сасвим нову позицију и област образовања, које — са претварањем науке у најзначајнију покретачку снагу производног процеса — добија далеко значајнији положај. Образовање постаје неопходан услов примене модерне науке, технике и технологије у савременој производњи. Само образовани и културом обогаћени радници у могућности су да активно учествују у производном процесу, да га усавршавају и даље развијају. И, као што је некада за богатство једног друштва пресудно значило природно богатство или индустријски потенцијал, данас то све више значи образовни систем, који омогућава ангажовање човекових умних снага и омогућава стваралачко руковођење производним процесом.

И не само то. Потреба за интензивнијим и свестранијим образовањем нужно произлази из целокупних услова савременог живота, који култивишу људске потребе и усмеравају човека да се потпуније укључи како у друштвено–политичка, тако и у културна збивања.

Отуда, као кључни елементи продуктивности рада, наука и образовање постају значајни чиниоци културе рада.

2. И естетска компонента има свој значајан удео у култури рада.

У сложеном и интензивно усавршаваном процесу рада човек, истовремено, тежи да своју производњу све више подвргава законима лепог и тако учини да његово стваралаштво добије шире димензије — постане универзално. „Животиња обликује — писао је Маркс — само по мјери и потреби врсте, којој она припада, док човјек знаде производити према мјери сваке врсте и знаде свагде дати предмету инхерентну мјеру; стога човјек обликује и по законима љепоте“.

Отуда, естетска димензија постаје значајан чинилац производног процеса, који захтева примену дизајна, естетско уређење радних и друштвених просторија и целокупног фабричког амбијента, синтезу ликовне уметности и рада, архитектуре и рада, по некада, музике и рада и томе слично.

Не може се говорити о савременом производу ако он није и функционалан и естетски обликован. Модерни потрошач, све више, захтева таква ликовна решења производа, која ће задовољити његов укус и неговати његову естетску потребу.

Уређење радних и друштвених просторија неопходан је услов како повећане продуктивности рада, тако и хуманизације целокупног производног процеса. Рационално организован радни простор омогућава оптимално коришћење уложеног рада, а повољни хигијенски услови, адекватна решења осветљења, добро одабране боје и изоловани звуци — у целини — пријатан амбијент, доприноси мањем замарању и све приснијој вези човека са радом. Рад тако постаје непосреднији, ближи, племенитији, хуманији.

Уношење естетских елемената у радни процес и радну средину доприноси да ослобођени, стваралачки рад добије још шире људске димензије, да свестраније задовољи човекове потребе и постане основни и прави садржај целокупног живљења.

Свакако да научно–образовна и естетска компонента нису једини чиниоци који су значајни за одређење културе рада. Ипак, они дају довољно основа да се утврди како неминовност интеграције културе у производни процес, односно развоја културе рада, тако и хуманистички садржај културе рада, који је један од основа процеса ослобођења људске личности.

Остварење интегралне људске личности у самоуправном друштву претпоставља такав положај човека у раду који му омогућава да уједини своје физичке и духовне потенцијале, да рад учини стваралачким и слободним. Естетски доживљаји при раду оплемењују и човека и његово дело.

Култура рада је и претпоставка и садржај овог укупног процеса.