Радио и телевизија у друштвеном преображају

У СР Србији, према непотпуним подацима евиденције претплатника[1], шест од десет домаћинстава поседује радио, а четири од десет — телевизор. Корисници ових средстава, чланови домаћинстава у којима се пријемници налазе, у просеку дневно прате радио–програме око три часа, а телевизијски програм око два и по часа. По степену распрострањености и фонду времена које се посвећује праћењу порука овим медијима не конкурише ниједно друго Средство масовног комуницирања.

Пре две деценије, 1951-ве, број радио–апарата био је десет пута мањи, а телевизија није ни постојала. Ако, дакле, приступамо испитивању улоге радија и телевизије у друштвеном преображају наше земље, неопходно је, пре свега, подсетити на крупне промене у начину живота и коришћењу слободног времена, које доноси њихово физичко присуство.

Процес ширења радија и телевизије није завршен. У односу на друге европске земље са ситуацијом не можемо бити задовољни (налазимо се при крају листе), а у односу на друге републике Србија је негде у средини, јер је распрострањеност на нивоу југословенског просека. Унутар Републике такође постоје значајне разлике. Насупрот развијеније СП Војводине имамо СП Косово, где је распрострањеност више него упола мања од просека. Такође, распрострањеност је знатно испод просека у ванурбаним срединама и међу пољопривредним становништвом.

Обезбеђење физичких могућности коришћења радија и телевизије (поседовање пријемника) сматрамо основним предусловом за реализацију њихових функција у друштвеном преображају. У току наредних 15-так година очекујемо да ће се постојеће разлике свести на минимум и да ће, вероватно, готово сва домаћинства бити снабдевена пријемницима.

Упоредо са досадашњим развојем, а неминовно и са будућим, повећавали су се и повећаваће се капацитети за продукцију и дифузију програма. Радио се већ развио у сложени систем матичних, локалних и специјализованих програма, а у наредном периоду сличан развој можемо очекивати и на подручју телевизије.

У блиској будућности технолошка револуција имаће знатан утицај на развој радија и телевизије. Поред стереофоније, телевизије у боји, звучних и видео–казета и жичане дифузије радио и телевизијских програма — који више и не представљају новине у правом смислу, посебну улогу одиграће несумњиво увођење сателита за директно емитовање програма.

Практичне импликације свих тих нових решења своде се, пре свега, на већу понуду и на повећање могућности избора информација[2]. Све већи број различитих програма радија и телевизије, у оквирима којих и између којих корисник може да бира према својим потребама, интересима, афинитетима и расположењима представља основну карактеристику не само садашњег, већ и будућег развоја.

Без обзира на облике своје институционалне организованости, скуп радио и телевизијских програма јавља се за кориснике као велики систем масовних медија. Поједини програми су у комплементарном односу, реализујући као целина и појединачно одређене друштвене циљеве.

Радио и телевизија у свакој социјалној средини реализују са више или мање успеха одређене друштвене циљеве. Посматрајући укупност тих циљева и њихову реализацију преко пропагације садржаја радија и телевизије можемо да разликујемо тежње за одржавањем status quo–а, или тежње за променом у овом или оном правцу; они могу да воде манипулацији људима или испољавању њихове личности и аутентичних стваралачких потенцијала на свим подручјима.

Објективни, „технолошки“ развој нуди тим социјалним и антрополошким аспектима деловања радија и телевизије велике могућности. Да ли ће оне бити оптимално искоришћене у правцу реализације хуманистичких циљева зависи од општих (степен развоја, ниво националног дохотка, демографске карактеристике, итд.) и посебних (културно–историјске околности развоја, карактер друштвеног уређења, итд.) карактеристика средине, друштвених субјеката и креативних потенцијала. Другим речима, улога радија и телевизије није само дата, већ и задата.

Циљеви које наше друштво поставља пред радио и телевизију, одређени су пре свега настојањима за изградњом новог фундаменталног друштвеног односа — демократског самоуправног социјалистичког друштва. Они, дакле, претпостављају реализацију одређених друштвених промена како би се радни човек, самоуправљач, грађанин поставио у нову друштвену позицију. Разуме се, то је везано са целим низом других задатака (економски, културни развој, итд.) које је неопходно остварити као предуслов.

Полазећи од тога, улога радија и телевизије у друштвеном преображају наше земље требало би да се реализује пре свега на три основна подручја: (1) у домену права реализације интереса радног човека — самоуправљача; (2) у домену права реализације удружених интереса радних људи; и (3) у домену права реализације интереса глобалног друштва. У оквиру тих домена могуће је скицирати основне друштвене циљеве радија и телевизије, који су у суштини идентични.

Друштвено уређење које изграђујемо полази од оригинерних права радног човека, самоуправљача, грађанина, чија реализација представља основни историјски интерес радничке класе. Права појединца — за разлику од других друштвених уређења — нису изведена; напротив, сва друга права изведена су из основних права радног човека. Због тога, подручје реализације интереса радног човека и у друштвеним циљевима радија и телевизије нужно долазе на прво место.

У том смислу од посебног су значаја права радног човека:

• — да буде свестрано, тачно и благовремено информисан о целокупности друштвених збивања, што треба да омогући изградњу система оријентације у свету и животу, погледа на свет и ставова о егзистенцијалним питањима;
• — да буде свестрано, тачно и благовремено информисан о свим елементима релевантним за опредељивање и учешће у процесима одлучивања у свим сферама јавног интереса;
• — на испољавање мишљења о питањима јавног интереса и на пласирање свог стваралаштва — као аутора или интерпретатора у условима равноправне селекције;
• — да задовољава потребе за рекреацијом коришћењем уметничких, релаксационих и других садржаја радија и телевизије;
• — да буде заштићен као личност, чувањем неприкосновености његове приватне сфере живота од изношења пред јавност.

Поред реализације права појединаца друштвени циљеви радија и телевизије односе се и на широку сферу интереса различитих удружења, групација и других заједница интереса. Ови удружени интереси се у свакодневном животу често сучељавају, долазе у конфликтне ситуације и имају пуно право на своје испољавање под нормалним условима селекције и под условом да нису у антагонистичким супротностима са правима појединца или друштва као целине:

• — удруженог рада у свим облицима свог организовања;
• — друштвено–политичких и других територијалних заједница;
• — друштвено–политичких организација, културних, стручних, сталешких и других удружења грађана;
• — разних облика дифузних заједничких интереса, који се више или мање спонтано конституишу.

На крају, као друштвени циљ од изузетног значаја јављају се и одређена права друштва као целине, односно права испољавања и реализације тзв. глобалних интереса. У том домену је од посебног значаја реализација глобалних интереса који се односе на:

• — изградњу самоуправних односа као фундаменталног друштвеног односа и облика друштвене организације, друштвено–политичког и економског система и сл.;
• — испољавање друштвеног бића наше Републике и СФР Југославије као самоуправне заједнице удружених суверених република, народа и народности, отворене према свету и свим прогресивним стремљењима;
• — одбрану земље, међународне односе и вршење нормативне функције као и репресивне улоге везане за очување правног поретка.

Сва три интересна домена треба да остварују свој утицај на програмску политику радија и телевизије и да имају могућност праћења и оцене њене реализације.

Разуме се, будући да се ради о друштвеним односима који тек настају (дакле у динамичном току промена), и конституисање циљева и степен њихове реализације можемо да посматрамо само у процесу, а никако статички. Неке циљеве преузели смо из ранијих периода, неки су општи за деловање ових средстава у свим срединама, а неки се тек конституишу и упоредо са развојем акцентују у већем степену, или на други начин.

Као кључна питања јављају се промене у друштвеном положају појединца, који се из политичког објекта претвара у друштвени субјект и сасвим друкчији карактер јавне сфере, која кроз процесе самоуправљања добија нови садржај. У том смислу задатак који радио и телевизија врше у погледу „снабдевања“ информацијама којима је циљ омогућавање изградње система оријентације појединца подразумева доследно заступање научног погледа на свет, ревалоризацију друштвених и културних вредности, ликвидирање поданичког односа, итд.

Или, да узмемо други пример, садржај јавне сфере која подразумева учешће у процесима одлучивања све је шири, у оном степену како се развија самоуправљање. Непосредно с тим повезано је и право на испољавање мишљења и сасвим измењен карактер домена удружених интереса. За радио и телевизију се ове промене јављају као потреба за освајањем нових подручја, коју они задовољавају са више или мање успеха. За неке од ових промена, емпиријски подаци прикупљени истраживањима пружају богат илустративан материјал.[3]

У претходном периоду били су снажније изложени акценти реализације задатака које је постављало глобално друштво, односно држава. Сада су акценти равномерније распоређени, али још увек нису пронађени адекватни канали утицаја појединих интересних домена на програмску политику радија и телевизије.

Навели смо ове примере да би истакли сложеност друштвене ситуације радија и телевизије која, мада пружа елементе за одређивање трајних циљева, тражи сталну редефиницију друштвеног тренутка и степена развоја. Поред тога, процена успеха или неуспеха у реализацији друштвених циљева никако се не може свести само на ове организације, јер су оне израз друштвених субјеката и креативних потенцијала целокупне средине у којој делују.[4]

Поред опште друштвене ситуације, за деловање радија и телевизије је од посебног значаја ситуација на подручју комуницирања уопште и одређене специфичности комуникационог процеса. Из самог карактера нашег друштвеног уређења изводи се и његова отвореност, што ће рећи отвореност информационих токова у друштву и према другим срединама.

За радио и телевизију то значи да се могу јавити само у функцији професионалног селектора информација, а никако у функцији цензора, придржавалаца било какве моћи која делује репресијом на одређени информациони ток у име ових или оних интереса, сем када је то нормативним средствима одређено. У нешто друкчијем виду јавља се ова улога тамо где се ради о стимулацији стваралаштва, тј. у сфери стварања а не само посредовања информација, али и на том подручју улога радија и телевизије која би превазилазила функцију професионалне селекције представља извор монополске моћи.

Другим речима отвореност информационих токова значи у извесном смислу и тржишност информација, њихов слободан ток и њихову валоризацију у задовољавању одређених специфичних потреба. И као што ниједно тржиште није потпуно слободно, јер друштво интервенише одређеним инструментима, тако ни ово тржиште информација не може без одређених друштвених инструмената. Или, могли би чак рећи, као што се данас наше друштво бори са проблемима тржишта у привреди, на сличан начин видимо тешкоће и на овом специфичном тржишту информација. Ту наилазимо и на највећи број актуелних контраверзи у вези са радијом и телевизијом.

Нужно поједностављујући целу ситуацију, постојеће најактуелније контраверзе могли би свести на два основна подручја садржаја порука радија и телевизије. С једне стране имамо актуелну друштвено–политичку информацију, а с друге рекреативне садржаје радија и телевизије.

У погледу актуелне друштвено–политичке информације, изгледа да више нема знатнијих спорова у погледу принципа, али се јављају повремене практичне девијације које изазивају знатне проблеме. Превазиђена је фаза када су се радио и телевизија јављали као трансмисија државе и партије и „пропуштали“ само одговарајуће информације. Сада су радио и телевизија веома развили своју информативну делатност у ужем смислу и постали савремена и ефикасна служба на том подручју. До тешкоћа углавном долази у случајевима затварања извора информација ван сфере радија и телевизије, на подручју „освајања“ садржаја које смо дефинисали као интересне домене појединца и удружених интереса и у области димензионирања појединих врста појава, што носи опасност деформисања укупне слике.

Друштво је веома осетљиво на ове појаве и реакције, које долазе са разних страна, не тако ретко уздижу девијације из праксе на ниво нерашчишћених принципа. Читава ситуација је отежана тиме што још нису успостављени ефикасни институционални канали утицаја друштвених субјеката на деловање радија и телевизије, па се повремено реакције јављају и у форми неинституционалних притисака.

Сфера рекреативних садржаја радија и телевизије је предмет утолико жешћих контраверзи, јер актуелни проблеми нису до краја рашчишћени ни на нивоу принципијелних ставова. Мислим ту пре свега на често изражене ставове о овим програмима радија и телевизије као извору тривијалности и баналности, неукуса и шунда, којима се негативно утиче на јавност. Таквих примера несумњиво има и радио и телевизија са расположивим средствима и са више или мање успеха против њих се боре. Међутим, проблем је сложенији, него што то изгледа или се јавности представља.

Пре свега опасност се налази у појави да се под ударом таквих епитета понекад нађу читави жанрови (нова народна музика, или народна музика уопште) или чак читава сфера забаве и разоноде на програмима радија и телевизије. Ти ставови долазе у конфликт са експлицитним ставовима аудиторијума радија и телевизије[5] које радио и телевизија морају нужно да респектују. Без принципијелне сагласности да се појаве тривијалности и баналности, неукуса и шунда не могу везивати искључиво ни за један програмски жанр (има их, на жалост, свуда), да се борба против ових појава не може водити паушалним оценама и инцидентално већ само упорним деловањем свих фактора и да је неопходно респектовати ставове аудиторијума није могуће доћи до заједничке конструктивне платформе.

Што се тиче стварних дисфункција које се јављају у одређеним програмима радија и телевизије, сматрамо да је значајније сагледати корене тих појава, него се бавити последицама. Једно од кључних питања, ако не и најзначајније, јесте какви су и како се користе креативни потенцијали не само радија и телевизије већ читаве наше средине уопште.

Предмет дискусије и јавне оцене увек треба да буде да ли, у којој мери и како радио и телевизија стимулишу и користе постојеће креативне потенцијале друштва. Несумњиво ту има слабости, као што их има и у одређеним програмским потезима, критеријумима и мерилима. Али, није новина ако се такође каже да способни, талентовани ствараоци не ретко избегавају или одбијају да раде на подручјима на којима се осећа велика друштвена потреба за новим и квалитетним делима. Радио и телевизија не могу а да не одговоре тим потребама, а тада су та подручја често изложена доминацији минорних дела и минорних аутора.

Целокупна програмска продукција радија и телевизије је веома велика[6] и актуелне контраверзе о појединим програмским сферама често бацају у засенак оно што је неспорно и у чему радио и телевизија веома активно доприноси културном преображају друштва. Уметнички и образовни програми добили су и бројна међународна признања, а читав програмски ниво — поред свих критичких примедби које се могу оправдано упутити — може да се мери са продукцијама развијених средина, које су засноване на богатијим материјалним и кадровским ресурсима.

Оцена укупне улоге радија и телевизије у друштвеном преображају наше земље, а тиме ipso facto и у културном преображају ствар је целокупне јавности. Задатак овог прилога био је да пружи извесне елементе, који између осталих могу служити као премисе за извођење такве оцене.

[1] Према проценама Југословенске радио–телевизије, ван обухвата евиденције је око 30% радио–пријемника и око 15% телевизора.

[2] Овде под „информацијом“ не подразумевамо новинарски облик, већ све врсте порука у смислу теорије информација.

[3] Тако, на пример, корисници радија и телевизије захтевају да се у одређеним програмима омогући више иступања „обичних радника“ и „обичних људи“; док је однос готово према овим садржајима у корелационој вези са степеном образовања, дотле је однос према садржајима који приказују радне организације у корелационој вези са положајем у привредној активности; у погледу информативних садржаја (у ужем смислу) посебно су изражени захтеви корисника радија и телевизије за „више информација“ из радних колектива и других ужих средина (комуна, крај у коме се живи); итд.

[4] Овај исказ, разуме се, није дат с намером да би се „покриле“ актуелне слабости радија и телевизије, које добрим делом, али не и искључиво, потичу из редова ових организација, њиховог устројства, кадровског састава, итд.

[5] Од десет телевизијских гледалаца, девет наводи да је разонода један од мотива искључиви мотив праћења програма. Слична ситуација је и са радијом. Највећи део захтева корисника радија и телевизије односи се на „више народне музике“ и „више хумористичко–сатиричних емисија“, а код телевизије и на „више серијских и играних филмова“.

[6] Тако, на пример, само матични програми Радио–Београда (Први, Други и Трећи) емитују 35 часова дневно, а телевизијски програм на подручју СР Србије просечно дневно траје 11 часова. Односи појединих програмских жанрова често нису довољно уочљиви. Тако годишња драмска продукција радија износи око 200 часова, а сваког дана матични програми Радио–Београда емитују у просеку 7 часова озбиљне музике (исто отприлике колико и народне).