Култура и народна одбрана

I

Ако се пође од антрополошке и хуманистичке суштине културе и културног живота у нашем друштву где се у средиште културне акције ставља човек, као слободна стваралачка личност и највиша друштвена вредност у социјализму, као и од наших схватања да је људски фактор, значи опет човек, пресудни субјективни чинилац снаге наше одбране, рата и победе, онда се може наћи пуно разлога за шира разматрања многих питања која се јављају на релацији: човек, култура и народна одбрана.

Теоријска, социолошко–политиколошка изучавања, а с тим вези паралелне практичне мере и конкретна решења, имају своју базу у самоуправљању као основном друштвеном и продукционом односу у нашој заједници. Наиме, концепт самоуправног развитка нашег социјалистичког друштва имао је као природну последицу да области културе и народне одбране буду непосредно укључени у токове подруштвљавања. Тиме је, истовремено, одбачено „... сујеверно поштовање државе и свега онога што је у вези са државом, сујеверно поштовање које се тиме лакше укорењује што се људи од детињства навикавају на мисао да се послови и интереси, заједнички целом друштву, не могу друкчије обављати и чувати него како су се и досад обављали и чували, тј. помоћу државе“. (Маркс: „Грађански рат у Француској“ изд. Култура, Бгд. 1947. стр. 21.).

Према томе, култура и народна одбрана у контексту нашег друштвеног развитка имају дубоку социјалну основу и читав сплет заједничких, међусобно дијалектички условљених односа и процеса. Вероватно да нема таквих заједница у савременом друштву где би се ове две области друштвеног живота могле сагледавати са толико комплементарности. Само ортодоксном пацифисти и догматско–утилитарном типу ратника, култура и народна одбрана, у нашим условима, могу изгледати као дисонантне друштвене категорије.

II

Човек у култури и културном животу види могућност оваплоћења, конкретизацију и манифестацију своје људске слободе. А слобода, схваћена као универзална, недељива и највиша друштвена вредност, чини егзистенцијалну људску и друштвену категорију, а тиме и примарни мотив одбране. Наиме, хуманистичка мисија културе манифестује се, пре свега, у томе што човеку, као генеричком бићу и универзалном ствараоцу, отвара најшире перспективе развоја и снажно покреће његову духовну и креативну моћ. Дакле, ако је човеку омогућено да у пуној мери буде стварни субјект обликовања своје културе, ако му такав социјални положај ствара услове за прогрес и људско самопотврђивање, онда се може очекивати да ће из тих квалитета и сазнања бити изграђена самосвест о потреби заштите и одбране управо таквих људских и друштвених вредности.

На овакав однос човека према народној одбрани може се рачунати утолико пре, што ћемо водити заиста праведан рат и што ћемо бранити такве друштвене вредности и односе у којима се једино човек може осећати истинским човеком.

Према томе није тешко доказивати да човеков стваралачки немир у култури и културном животу, његова жеља за иновацијама и духовним богатством, чине битне претпоставке, и за изграђивање моралних, војно–стручних и борбених квалитета људског фактора у рату као што су: јака воља, пожртвованост, смелост, упорност, иницијатива, храброст итд., до херојства. Нормално је, дакле, очекивати да ће свака личност бити у стању да идентификује себе и сопствену егзистенцију са културном и културним вредностима чији је активни стваралац и корисник био.

III

Рат као изузетна друштвена појава испољава се у свом тоталитету. Он из основа мења друштвено стање захватајући и ангажујући све људске, материјалне и просторно–временске ресурсе. Овај захват се на посебан начин испољава у основним сферама друштвеног живота, а нарочито у политичкој, економској и културној. Уколико се друштво благовремено, дакле, још у условима мира, усмери да у овим сферама оцени и сагледа импликације рата, утолико ће пре и успешније, за случај потребе, оне моћи да се брже и ефикасније „уклопе“ у новонастало, ратно стање. А тај моменат може имати пресудан утицај на цео ток и исход рата и одбране.

Истини за вољу сфере политике и економике, у већој или мањој мери, су у нашим условима захваћене одређеним сагледавањима у напред наведеном смислу. Како ће се политички и економски токови одвијати и кретати, за случај рата и одбране земље, углавном постоје дефинисани ставови, и многи од њих добили су и правно–политичке регулативе и законске норме. Међутим, сфера културе и културног живота, може се рећи, да још није нашла одговарајуће место у овим разматрањима и мерама. А то практично значи да би ова област друштвеног живота, за случај рата, имала мање или више спонтан ток, ма да није тешко доказати да она има — како за живот радника тако и грађана — изузетан значај.

IV

Наиме, историја ратова непобитно доказује, а посебно у нас, да и ратно стање захтева пуно ангажовање снага и средстава на културном плану. Без обзира на приоритетне задатке оружане борбе и отпора, живот човека у рату неминовно тражи одређене облике задовољавања духовних, културно–уметничких потреба, па и културног стварања. Та чињеница била је присутна током целе НОБ–е. Такорећи паралелно са формирањем првих већих партизанских и регуларних јединица, стварани су у њима и одговарајући органи за културно–уметнички живот (културне екипе, одбори, позоришне групе, хорови итд.). Већ у првој половини 1942. године, доласком на слободну територију групе глумаца Загребачког народног казалишта, створено је Казалиште народног ослобођења. Поред тога, уметници свих врста и културни радници нашли су своје место и с пушком у руци, снагом уметничког генија, богатили и бодрили борбени дух револуционара и бораца. Без таквог живота није се могло.

Према томе стара изрека да музе ћуте кад топови пуцају, за наш ослободилачки рат и револуцију, није важила. Управо живот је овој мисли дао обрнуто значење: да би пушке и топови успешно пуцали, музе морају говорити. Јер ни у једном другом друштвеном стању није неопходније духовно богатство, моћ и морална снага човека, него онда када се он налази у рату. Тада човек не тражи само бивствовање, опстанак у свакодневном, или чак решеност да истраје. Напротив онај ко се бори за праведну ствар, за човека и његову слободу, тај „јуриша на небо“. Можда нам завршни акорди „Јаме“ великог песника наше револуције Ивана Горана Ковачића, дају поруку у том смислу: човек у рату хоће за Слободу да пева!

„Пјевајте. Јер ћутим
да сад тек живим, макар можда мријем.
Свету Слободу и Освету слутим ...
Ваша ми пјесма враћа свијетло ока,
као народ силна, ко сунце висока“.

V

У условима савремених ратних дејстава културно–уметнички живот ће имати вишеструку и посебну улогу, како међу наоружаним јединицама, тако и у народу. Наиме, све већа употреба супер–разарајућих и уништавајућих средстава, свеобухватност и дуготрајност рата, имају за директну последицу снажно морално–психолошко и емоционално оптерећење људи. Тзв. „неуро–психијаторски губици“ у борбеним јединицама све су изразитији у односу на остале губитке (погинуле, рањене, нестале и сл.) и код неких армија у II свет. рату износили су око 30%. Подаци из рата у Вијетнаму у овом погледу су још поразнији, а нека предвиђања указују да ће у евентуалном рату ови губици бити неупоредиво већи.

Емоционално–психолошка лабилност било код народа или војске погодује утицају непријатељске пропаганде, слаби морално–политичко стање и борбену снагу, а у одређеним приликама може имати недогледне последице. Наиме, психолошки и морално нестабилне личности у условима борбених дејстава подложне су брзим и спонтаним фрустрационо–афективним поступцима, асоцијалним реаговањима, интензивном и неприродном начину доживљавања страха итд. А све то је веома близу оним тачкама које се граниче са најопаснијим облицима понашања у рату, као што су масовне панике, асоцијално и аморално понашање итд.

Међутим, адекватно организована и усмерена културна активност, забавни живот и сл. могу имати веома снажно дејство у растерећењу од психо–физичких и морално–емоционалних напетости. Релаксација ове врсте може у одређеним условима имати изузетан значај.

VI

Проблеми културе и народне одбране имају посебан значај ако се разматрају у контексту наше концепције општенародне одбране. Наиме, ако се пође од тога да ће се сви друштвени субјекти сврстати у јединствен свенародни отпор и да ће у том процесу, мање или више, бити створени одговарајући услови за нормалан друштвени живот, то је и природно да ће тако интегрисане снаге моћи и требати да обезбеде потребан ниво културних активности. Уствари концепција општенародне одбране подразумева тоталну интеграцију и максимално повезивање свих социјалних и политичких чинилаца, као и области друштвеног живота. Ако се не би дубље изучиле друштвене импликације културе и културног живота у условима примене концепције, онда то може оставити неоспорне лоше последице и на концепцију и културу.

VII

Разуме се проблематика културног живота у условима рада и одбране захтева низ благовремених практично–политичких и организацијских решења. Наиме, природно је да се још у миру предвиди планско и организовано укључивање органа и институција за културни живот у благовремене припреме за случај рата. Зависно од врсте делатности, те припреме могу бити различите. Нормално би било да се прво утврди начин како ће који орган или институција за културни живот функционисати у условима рата, а онда би требало предвидети могуће снаге и средства. Носиоци ових припрема су у првом реду друштвено–политичке заједнице свих нивоа, културне установе, институције и организације, као и одговарајући органи народне одбране. У том смислу нормално би требало да уследе одговарајућа нормативно–правна решења.

VIII

Од посебног је значаја предузимање благовремених мера за заштиту од уништења, разарања или пљачке изузетно вредних културно–уметничких остварења, чување раритета итд. Ослонити се у овом погледу само на конвенције и друга документа међународног ратног и јавног права, није довољно. Јер сви досадашњи ратови непобитно доказују да су многе културно–уметничке и историјске националне драгоцености отишле у неповрат. Агресору је најмање стало до тога да националне културне вредности чува. Напротив, он ће настојати или да их уништи или за себе приграби.

Исто тако, сви фактори друштва треба да имају јединствен став у погледу спречавања агресора, који ће свим силама настојати да денационализаторском политиком одвоји наше народе од сопствене националне културе да би могао наметнути своје културне вредности. Практично агресоров војник мора бити на сваком кораку спречен било у намери да користи вредности нашег културног богатства, било да их одваја од матичног народа да би их обезвредио.

IX

Проблематика на релацији култура и народна одбрана је веома сложена. Разматрања ове врсте представљала би пионирски посао многих радника из ових области друштвеног живота. Токови нашег развоја по себи траже решења и акције у овом правцу.

Управо из тог разлога осећа се потреба за једним научним скупом, на којем би, ауторитативни представници научне мисли, друштвено–политички радници, ствараоци на пољу културе и уметности, војни социолози, старешине и други, дали своја мишљења и предлоге. Политичка управа ДСНО у заједници са Заједницом културно–просветних организација Југославије, културно–просветним заједницама република и покрајина, штабовима народне одбране, друштвено–политичким заједницама и др. органима, организацијама и институцијама управо ради на припремама научног скупа чија би тема била култура и народна одбрана.