О архитектури

Упремо ли поглед у материјализовану прошлост, прве и најупечатљивије утиске о култури једног народа доживљавамо кроз спознаје његове архитектуре. Било очуване, било у рушевинама.

Када доспемо у неку дотле нам непознату земљу, или у неки град, опет нам најпре архитектура прича о људима, о њиховом животу и о њиховој култури. Јасно, искрено. Као што наша архитектура странцима о нама говори, о нашем друштвеном развитку. О нашим културним стремљењима и небригама.

И поколења која следе, у блиској или далекој будућности, оцењиваће културни домет савремених нам народа најчешће кроз тада још присутна архитектурална остварења нашег доба.

*

Да нема архитектуре, не би било станова, школа, домова културе, позоришта, галерија, болница, штампарија, фабрика, станица, не би било ни села ни градова.

Без архитектуре не би било савременог човечанства, ни цивилизације, ни културе.

Зашто је човек уз појам „радити“ створио и појам „градити“. И том појму је дао посебан смисао, да би га касније употребљавао у преносном значењу, са жељом да изрази „да гради лепшу будућност; да гради социјализам; да изграђује кадрове, или да изграђује нови свет“. И осетивши, дубоко, инстинктивно суштину архитектуре, он говори о „архитектоници музичког, сликарског или књижевног дела“, или „о архитектури новог политичког, односно економског курса“. Данас се „пројектује“ и „планира“ уз заборав да су то основни сачинитељи архитектуралног стваралаштва.

*

Бесмислено би било износити пред овим високим скупом ове опште познате чињенице да нас на то не сили специфична ситуација у којој се данас код нас архитектура налази. Да наше социјалистичко друштво као људска заједница и држава, кроз своје законодавство, политику и акцију, од Скупштине до обичног службеника инвеститора, те чињенице не негира. И да се том негацијом не наноси, и појединцу и друштвеној целини, неизмерљива штета, материјална, општедруштвена, па и културна.

*

У овом излагању реч „архитектура“ употребљена је у њеном изворном значењу. Њоме су обухваћене и зграде, на које се она и данас односи, и насеља, којима се бави савремени урбанизам, и просторије, које сада представљају област посебне дисциплине — ентеријера. Јер сама реч „архитектура“ је последњих деценија сузила свој садржај.

*

Данашње стање у области архитектуралног стваралаштва Србије тешко је схватити. Можда ћемо у томе успети ако га сагледамо кроз збивања која су му претходила. И ако га проматрамо у оквиру наше свеукупне самоуправне — социјалистичке стварности, тежњи које усмеравају њене токове, и патолошких појава што их прате.

Бацивши поглед уназад, у део прошлости из којег је исклијала наша данашњица, уочавамо увек битна обележја развоја наше архитектуре; континуитет и прогресивност.

Нужда да се из учмалог старобалканског градитељства, закржљалог на рубу исцрпљеног Отоманског царства, пређе у нову архитектуру у Србији се није одразила скоковима као што неретко бива. Она је почетни импулс једног кретања са убрзањем дуж логичне, значи и природне, развојне линије.

Од Кнез–Милошевих конака, преко Капетан–Мишиног здања, палата позоришта, Народног музеја, Робне куће у Масариковој улици, многобројних школских, судских и болничких зграда изграђених по целој Србији, до низа стамбених вишеспратница, Државне штампарије и Дечје клинике, саграђених између два рата у Београду, очигледна је међусобна развојна веза. И увек присутна тежња да се крупним кораком приближи савременом светском стандарду.

*

Збивања у оквиру српске архитектуре током XIX и почетком XX века подударају се са фасцинантним економско–друштвеним напретком народа и државе. Од закржљалог оријенталног феудализма и дубоко заостале привреде земље, која је вековима пустошена, прошло се у раздобљу од 80 година кроз драматични период првобитне акумулације и примитивног апсолутизма, преко просвећеног апсолутизма и монархистичке диктатуре, до класичне буржоаске демократије са социјалистичким покретом свесне радничке класе.

Архитектура је ове промене изразила гашењем старобалканског неимарства и поступним увођењем европског начина грађења. Оно је тада било засновано на подражавању историјских стилова: ренесанса, барока и класицизма, и дало нам је више скромних али ведрих и складних објеката. И сецесија, која се јавља безмало са изворном, оставила нам је неколико интересантних зграда, док се романтизам јавља тек касније, као израз тежњи за осамостаљењем српске архитектуре.

У том вихорном напретку Војводина је имала посебну улогу. Била је и трансмисија и филтер струјања којима су модерна схватања дотицала из средње Европе. Из „прека“ су често долазили и људи који су стварали нову грађанску архитектуру Србије, високообразовани са истанчаним укусом. Надахнути романтичарским полетом који им је као копрена заклањао мукотрпну стварност, они су изгарали пламеном неопходним да се искује нови свет.

Само изузетно запажамо кроз то доба непосредно подразумевање објеката са Запада. У већини случајева тадашње зграде представљају својеврсну креацију засновану на опште усвојеним законима. Њено битно својство је специфично истанчано осећање хармоније, уз наглашену декоративност остварену са финим поимањем мере при избору елемената. А то је она иста појава којом се одликују српска средњовековна архитектура, народне рукотворине, мелос и кола, или сеоско неимарство.

Ова особина која представља квалитет архитектуре наше ближе прошлости била је узрок да су је тада многи критичари, који су њену вредност мерили аршинима пренетим са Запада, неповољно оцењивали.

Упоредно са архитектонском одвијала се у тим деценијама необично интензивна и значајна урбанистичка активност.

Мало је у свету сличних примера да је током само неколико деценија једна земља сопственим снагама коренито изменила свој урбани лик. И да је своју трансформацију из оријенталне запарложености у тада модерне градске и руралне структуре спровела смишљено, плански и бескомпромисно, у мери довољној да оне и данас омогућују изградњу и даљи развој.

Та изузетна појава постала је схватљива тек однедавно, кад је откривено да је ондашња урбанистичка мисао српских стручњака била далеко испред теорије највећих европских ауторитета.

*

Раздобље између два светска рата пуно је супротности. Настављени бујни раст Београда и Новог Сада пратила је стагнација осталих градова. Интензиван напредак у архитектури чини још тежом урбанистичку пасивност. Разлика између центра који се развија и периферије града све је већа и све неподношљивија. А село, економски исцрпљено и презадужено, живи у архитектонском наслеђу из прошлих дана, док Косово задржава свој стари оријентални карактер.

Затим су дошле године разарања, паљења и тоталног уништавања.

Народноослободилачком борбом рађао се један нови свет. Свет који је живео у акцијама и срцима, у визијама и надама, у увек другим шумама и врлетима, а који није имао ни зграда ни градова, ни села ни путева.

Када их је у часу ослобођења стекао, затекао је на њиховом месту рушевине и згаришта.

*

Чудно је и на изглед необјашњиво како је после периода обнове, у коме су архитекти уз надљудски напор и самопрегор одиграли херојску улогу, на сцени која је за неке била разорени Београд или Лесковац; за друге опустошена санџачка, јужносрбијанска или фрушкогорска села; за треће паљена рударска насеља у планинском беспућу; како је после тог великог чина нова социјалистичка власт могла да се окоми на архитектуру. Чак је и само стручно звање „архитект“ било одлуком савезних органа укинуто и замењено звањем „грађевинарски инжењер“.

У то доба је установљена парола: „У овој етапи развоја није потребна архитектура, већ кров над главом.“ И сваки покушај да се постигне ма и најскромнији архитектонски израз онемогућен је од власти уз оцену „формалистичко и декадентно“. Тако је настајала једна безлична, безизразна, сува и монотона архитектура уз одговарајуће грађење, којим је на крају и сам кров расточен.

*

Упоредно са депресијом архитектуре, која је притисла целу Југославију, у Србији се јавља и бујно развија значајна урбанистичка делатност.

Инспирисан и усмераван једним ентузијастом и маштовитим архитектом — Добровићем, свесрдно помаган ауторитетом председника Планске комисије, Милентија Поповића, урбанизам у Србији, истовремено и рођен, и развијан, и ангажован, представљао је у 1946. и 1947. години изузетну појаву. И то не само у оквиру Југославије већ, како се касније сазнало, и у Европи. Није било објекта који је саграђен без урбанистичке документације, није било већег града у овој Републици за који није рађена регионална анализа и директивни урбанистички план.

Тадашња урбанистичка делатност није имала ничег заједничког са израдом регулационих планова из предратног доба. Кроз њу је изграђена сопствена методологија, заснована на коришћењу целокупне тада расположиве статистичке документације. У њеном оквиру су својства градова третирана на тада најпрогресивнији начин, по садржају и по поступку. Она је трагала за градом социјалистичког друштва. Тежила је да кроз новоуспостављене друштвене односе открије његов смисао и облик.

Ускоро, после четрдесет осме године, ово урбанистичко визионарство, замрачено последицама економске блокаде и изолације земље, доживљава све тежу и озбиљнију осуду. Да би, нешто касније, било потпуно потиснуто баналном урбанистичком рутином.

*

Ефикасан отпор архитеката на притисак бирократије избио је управо у Београду 1950. године. Изражен најпре пројектом зграде Војногеографског института и његовом одбраном и рефератима за Прво саветовање архитеката и урбаниста Југославије, одржано у Дубровнику, он се поступно ширио и јачао. Зато је већ 1953. године прогресивна архитектонска мисао преовладала над свим ранијим заблудама.

У наредним годинама, кроз пуну афирмацију самоуправљања, српска архитектура доживљава успон какав никада раније није забележен. Најпре у Београду, а затим и у другим градовима, она достиже тадашњи светски стандард, остварујући при томе и свој сопствени израз, своје индивидуално обележје.

Естетски квалитет зграда насталих у том захукталом и полетном добу веома је различит. Али битно је да су оне све надахнуте истом тежњом, без обзира да ли је она изворна или представља само трансплантацију туђе стваралачке емоције.

*

Око године 1956. избија у јавност нова неповољна тенденција. Уз позивање на класичне економске обрасце, и свесно занемарујући особености архитектонско–урбанистичке изградње, лансирана је крилатица о згради као роби за тржиште, о грађевинском предузећу као произвођачу те робе и о укључењу архитеката–пројектаната у грађевинска предузећа. Надахнута жељом да се предузећа ослободе међусобне конкуренције — која је основни покретач напретка савремене технологије грађења — заснована на поставци да се терени за изградњу договором додељују предузећима, чиме се обезбеђује тржишни монопол, та крилатица поступно продире у законе и постаје стварност.

Свесно се прешло преко чињенице да смо тиме у архитектонској изградњи успоставили стање и односе који су својствени друштвено–економском развоју Европе у другој половини XIX века. И да су ондашње државе, ломећи основне принципе либералне привреде, те односе уз највећи отпор ликвидирале законима, зато што су били социјално и економски штетни.

*

Последице тог курса су данас очигледне. Цена архитектонског простора је у сталном порасту који превазилази све размере нашег лабилног тржишта. Време потребно за изградњу је знатно дуже од свих европских норми. Инвестиције расту преко планираних, а изграђена површина је увек испод предвиђене. Технологија грађења стагнира, а технички квалитет зграда је често незадовољавајући, што чини живот у њима непријатним и намеће нове непредвиђене издатке.

Многи архитекти и архитектонски бирои економским и другим принудама укључени су у грађевинска предузећа. Ликвидирана је међусобна конкуренција кроз коју се архитектура нормално развија.

Радећи у амбијенту супротном средини у којој се архитектонска креација негује, њихов рад је претежно сведен на рутинско цртање пројеката, у коме интерес грађевинског предузећа доминира над друштвеним и културним.

И док би свако сматрао бесмисленом идеју да књижевници буду службеници штампарије, или сликари службеници предузећа за производњу и продају ликовних дела, ситуација архитеката сматра се нормалном. При томе се заборавља да је у предратној Југославији било законом забрањено архитектонско пројектовање у грађевинском предузећу, јер је утврђено да је то супротно јавном интересу. А да је и данас тако у свим европским земљама.

*

Архитекти који раде у самосталним атељеима и бироима, притиснути нездравом конкуренцијом, боре се за голи опстанак. Цена њиховог рада опада — носимо неславни рекорд најјефтинијег пројектовања на свету — и зато се смањује радно време потребно за неопходне студије и конципирање решења. Угрожен је функционални, естетски и технички квалитет пројекта, што условљава даље обезвређивање и инвестиција и изведених зграда.

Истовремено, тиме је изазван привидан вишак архитеката, који доводи архитектонски подмладак пред берзу рада, или га одводи у иностранство.

*

Општи економски успон и децентрализација средстава омогућавају комунама да урбанизацији градова поклоне више пажње. Привредна реформа је подстакла процесе којима је трансформација и већих и мањих градова у Србији добила у темпу и у обиму.

Пораст урбаних насеља превазилази сва предвиђања. Многи пре неколико година ревидирани урбанистички планови — које је тиме требало учинити „реалним“ — потврдили су се као преуски и нереални. Зато је силовит успон неких градова праћен негацијом њихових планова и грубим непоправљивим грешкама у локацији значајних објеката.

Наше друштво још не схвата да су урбанистичко планирање и изградња поприште одсудне битке између могућности и потреба данашњице, и будућности којој ми намећемо одређене животне услове. И да се уочени проблеми не смеју решавати компромисом а камоли притисцима, већ истраживачким и стваралачким радом заснованом на објективним мерилима.

Не смемо заборавити да за саобраћајну катаклизму у Београду нису криви ни Турци ни предратна Југославија, већ да је наша генерација својом ускогрудошћу и заслепљеношћу њу припремила и остварила. Стадион „Црвене звезде“ подигнут усред стамбене зоне представља урбанистички парадокс који није настао случајно, већ вољом људи који су успели не само да оповргну озакоњен урбанистички план већ и да грубо повреде живо градско ткиво.

*

Изложена слика наше архитектонско–урбанистичке ситуације је — мимо неких блиставих фрагмената — прилично тамна. На жалост, стварност је још тамнија.

Њу оцртавају графикони Европске економске комисије Уједињених нација, на којима је Југославија, према стамбеној изградњи, укупном стамбеном фонду и условима становања, увек при најнижој тачки. Њу обележава податак о броју болесничких постеља и лекарских радних места у здравственим зградама. О њој говори појава да се због недовољног броја учионица настава у нашим школама изводи у две–три смене. Њу илуструје незнатан број новосаграђених библиотека, позоришта, концертних дворана, музеја, уметничких галерија, биоскопа, домова културе, и свих других зграда без којих нема ни пожељног животног стандарда, ни културног живота, па ни привредног развитка и пуног самоуправљања.

Наша привреда не успева да се равномерно укључи у светско тржиште мада је већи део фабрика саграђен у последње две деценије. Јер напредна технологија тражи одговарајуће руководиоце и стручњаке високе културе, а савршена машина даје одличан производ само ако њоме управља радник који зна и шта је машина, и шта је производ.

Самоуправљање даје праве резултате само када су самоуправљачи људи довољно образовани за своје радно место, и културно развијени да би могли да схвате и оцене своју улогу у радној организацији. И улогу радне организације на тржишту, у комуни, у Републици и федерацији, у светској заједници.

Тамо где је руководство полуобразовано, а радници полуписмени, производња је, и поред савремених машина, спора и скупа, производи су ниског квалитета. Они не могу да буду пласирани на тржишту — ни страном ни домаћем. У таквој средини самоуправљање је или привидно, или оптерећено безразложним неспоразумима и сукобима. Тамо су чињенице и објективно решење засновано на њима замењени страстима, псеудологиком и агресијом — што у највећој мери обезвређује једну племениту и реалну мисао.

То је природна последица досадашње политике кроз коју смо — према резултатима компаративне анализе статистичких података — несразмерно више инвестирали у машине и хотеле него у људе. У њихово образовање, здравље, старање о детету и друго, а нарочито за њихову културу.

*

Једна једина значајна компонента културе и грана уметности нема потребе за посебним инвестиционим средствима — то је архитектура. Јер она настаје изградњом за друге друштвене потребе, њена конкретизација је међусобно условљена егзистенцијом људског друштва и напретком човечанства.

*

Архитектури и урбанизму неопходно је само једно: да их наша друштвена заједница у свим својим сачинитељима, а у свом сопственом интересу, схвати.

Да схвати да је изградња архитектонско–урбанистичког простора подударна са друштвеним развојем. Да она мора бити трајна, ослобођена свих потреса, и да не може бити средство тренутне политичко–економске тактике.

Да схвати да свеукупан животни стандард непосредно зависи од постојања одређених категорија архитектонског простора, и да је неостварљива тежња ка уздизању стандарда на штету обима изградње. Да схвати да је архитектура, као уметност, један од битних сачинитеља културе сваког, па и нашег народа.

Да архитектура својим трајним, мада не увек приметним дејством, утиче на људску емоцију, а преко тога да саучествује у формирању човечије психе, што потврђују већ дефинисане психопатолошке појаве. И да на крају она доприноси кристализацији менталитета у урбанизираним заједницама и њиховим слојевима, делујући при томе позитивно или негативно, зависно од својих особина.

Да схвати да особености сваке архитектуре — изражене научним законима и теоријом — непосредно зависе од друштвено–економских својстава заједнице којој она служи и која је ствара.

Да је њихово усаглашавање процес веома сложен и дуготрајан, када се одвија спонтано, и да га ми морамо убрзати. Да се то може постићи једино научним и истраживачким радом, који је код нас у области архитектуре и урбанизма потпуно занемарен.

Да схвати да специфичност својстава и настајања архитектуралног дела условљава одређене односе у процесу изградње. И да је успостављање природних и целисходних односа у изградњи битни предуслов да уложена средства буду валоризована архитектонским простором одговарајућег обима и квалитета.

*

У склопу тежњи које данас снажно покрећу Србију природно је да се то схватање јави и оживотвори. И да са овог Конгреса избију први његови импулси. Да се покрену процеси са којима ће наша архитектура — вољена, негована и оплемењена — бујно процветати, у корист друштва које стварамо, а у прилог нашој и општој култури.