Потребно је решити статус сеоских домова културе

Ми се на Конгресу културне акције обраћамо друштву да убрза свој културни развитак. Ако имамо то на уму, онда у наредном периоду у првом плану треба да ставимо однос култура — село, јер су села „бела поља на географској карти наше културе“, како рече друг Александар Бакочевић на једном од првих скупова, који су претходили овом Конгресу. Кад то имамо у виду нормално је што, рецимо, у основном материјалу за овај Конгрес тражимо од општина да у свој дугорочни програм развоја културе унесу и изградњу и рад домова културе у свим већим сеоским насељима у развијеним регионима.

Прихватајући све оно што је о теми „Село и култура“ јуче рекао друг Сударски и што су у дискусији о селу изнели остали другови, пледирам да ми морамо да учинимо нешто да се већ једном реши статус постојећих домова, који су у селима грађени у замаху одушевљења наших послератних година, а који данас, са ретким изузецима, изгледају врло јадно и служе за све друго више него за оно због чега су грађени. Негде они нису ни довршени, па данас представљају „Марково кале“ првих година рађања социјализма у нашим селима. Негде су изграђени, па данас после двадесетак година представљају ругло наших села.

За ове објекте утрошени су небројени радни часови и радни дани наших сеоских трудбеника, који нису жалили труда, јер су мислили да ће у њима имати библиотеке, сале где ће се окупљати на приредбама, филмским представама и другим скуповима. Али објекти су названи „задружни домови“, па су земљорадничке задруге врло брзо, сматрајући се њиховим власницима, а због непостојања других просторија, у њих уселили своје продавнице, кафане, канцеларије, претварали их у станове, а потом су чак и сале трансформисали у магацине, силосе за житарице и друге производе.

Таква ситуација је и данас. Реорганизацијом земљорадничких задруга ови домови су припали оним власницима са којима су се те задруге интегрисале. Тако су домови у селима обреновачке општине, чије друштвене организације представљам, постали власништво Пољопривредног комбината у Обреновцу, а данас су власништво Пољопривредног комбината „Београд“ и у њима се откупљује млеко, точи вино и ракија и све што уз то иде, постају магацини за житарице преко лета, у њима се налазе продавнице, а ретко се у овим домовима одржавају приредбе или игранке. Ако се у њима случајно нађе библиотека, онда се често налази у најмањим и најспореднијим просторијама, до којих је тешко и доћи. А било је случајева да се библиотечки огранак по неколико пута селио из просторије у просторију, већ како коме ова просторија затреба. Уза све то, ове зграде сви упропашћују, а нико их не кречи и не поправља, те оне данас и својим изгледом представљају нашу и националну и културну срамоту.

Сматрам да Конгрес културне акције снагом свога ауторитета и ауторитета својих сазивача и организатора мора, да се заложи за системско решење ових питања, да се ови домови одузму од привредних организација и предају културним институцијама или друштвеним организацијама, да заједница пружи потребну помоћ, и да сви ови домови једном буду коришћени за ону намену, у име које су пре 25 и 20 година и грађени.

Јер, бар када говорим о обреновачкој општини, могу да кажем да су последњих година створени сви услови за успешно решавање проблема културе у селима, омогућено је да културне активности постану активан чинилац у свакодневном животу, да се најзначајнија културна остварења приближе нашој средини, а у исто време да се човеку на приградском и сеоском подручју обезбеди да не буде само пасиван посматрач телевизијског програма већ и учесник у новим и неисцрпним могућностима културних манифестација. Сва су села обреновачке општине последњих година повезана добрим путевима. У свако село стижу аутобуси. Сва села имају струју и покривена су доста добром мрежом школа и здравствених институција. Понегде се уводи и водовод. Ипак, удаљеност од културних вредности Београда и даље је огромна и није ништа мања него што је била у периоду када све те погодности нису постојале. Желим да истакнем нешто што је посебно карактеристично за подручје на коме живим и радим.

Општина Обреновац припада такозваном ширем подручју града Београда, односно приградском подручју у саставу града Београда. Мада је Београд својим Статутом прокламовао да је цело подручје града Београда једна целина и да је термин „приградски“ превазиђен, када је у питању култура тај град се још тако не понаша. Док у Србији свака општина има своју заједницу културе, за општине у саставу Београда законом је основана једна — Београдска заједница културе. То би било у реду када би та заједница својом делатношћу и финансирањем обухватила и општине; Обреновац, Гроцка, Сопот, Барајево. Она их се и не дотиче, а културни живот у њима уопште се не рефлектује што су оне интегрални део Београда, па чак и позоришне куће у Београду, на Обреновац и остале сличне општине у његовом саставу гледају као на далеку провинцију.

У Београду је недавно у оквиру припрема за овај Конгрес вођена дискусија о Београдској заједници културе. Истакнути су и захтеви за њеним пружањем и на ове општине. Не зна се још каква ће бити судбина ових захтева, јер ни дискусија није завршена, а ни Градска конференција ССРН није донела никакве закључке. Било је и идеја, и оне се потежу већ годину дана и у Секцији за културу Градске конференције ССРН и у оквиру Културно–просветне заједнице Београда, да се стави на дневни ред питање културе на приградском подручју. До њихове реализације још није дошло, јер, како је речено у Културно–просветној заједници Београда, није пронађена личност или институција која би изучила ове проблеме и сачинила реферат о томе.

Подсетио бих и на оно што пише у материјалу „Развој културе у Србији“, на стр. 57: ... у наредном периоду оне (културне институције) морају се окренути према свом природном залеђу и сеоском становништву, које врши повратни утицај на град. За остварење овакве радне и програмске оријентације потребно је да градске културне институције постану максимално мобилне, као и да се развију прихватни пунктови у нашим селима. Ово значи да програм развоја сваке градске културне институције треба преиспитати и са становишта редистрибуције програма и средстава за активности у општини и региону.“

Желим да истакнем још једно питање. На селу је нужна већа повезаност школе са културним делатностима, односно потребно је остварити већи културни утицај школе на своју средину, нарочито ако је ова таква да су школске приредбе највећи културни догађај.

Међутим, просветни радници у школама све мање су заинтересовани за овај рад, поред осталог, и због система награђивања, о чему је већ говорио један делегат. Појединци који припадају генерацији просветних радника, која је много давала и себе уносила у овај рад у школи и ван ње, повлаче се из активног рада, или су већ заморени, а млади просветни радници готово и да немају ни воље, ни интереса, ни заноса за овакву активност. Да бисмо у нашој општини подстакли и унапредили ову врсту делатности, Културно–просветна заједница општине Обреновац већ пет година организује наградна такмичења школских културно–уметничких друштава. То је дало позитивне резултате, али би се још више постигло, када би овакав рад био обавезан и укључен у наставне програме, када би се за њега припремали просветни радници за време школовања и када би се овакав рад више вредновао, и друштвено и материјално, при чему имам у виду однос заједница образовања и заједница културе према оваквим активностима.