Успеси пиротске Заједнице културе

Када би код нас на попришту културе све било како треба, не би, свакако, ни било потребно да се с оваквим циљевима и задацима сазива овај Конгрес, већ би Конгрес имао задатак да дели дипломе и награде, да констатује да је свугде милина, да свугде сија сунце итд. Желети би било да и дочекамо такав дан када ће тако бити и када ће председништво Конгреса да констатује да је све и свугде како треба. Било би добро када би код нас била таква клима да, почев од чистача улице па до савезног секретара, сви могу подједнако да учествују и да уживају у делима и креацијама најистакнутијих уметника. Верујмо да ће тај дан да дође.

Међутим, чини ми се да је ђаво понекад црн онако како га сликају а понекад и није баш тако црн. Ево, чули смо веома лепо излагање друга из Лесковца и још лепши, скоро поетски коментар уважене другарице Мире, што значи да ђаво ипак није свугде онако црн како га цртају. Зато бих ја желео, и сматрам да то није на одмет, да се чује и нешто о делатности или тачније о напорима наше пиротске Општинске заједнице културе, о њеним настојањима да своју дужност изврши како треба.

Разуме се, не значи да увек све иде сасвим како се жели и да тешкоћа нема. Има их итекако. Али ето, ипак бих желео да мало искористим ваше стрпљење, да ми дате могућност да кажем неколико речи.

Ми смо у таквој ситуацији да Општинска заједница културе мора да усмери своју делатност претежно према селу. У нашој општини 60 одсто становништва живи на селу, а треба, као што смо много пута констатовали, културу и њене тековине учинити доступним људима — да они постану не само потрошачи културних достигнућа већ и ствараоци и активни културни посленици. И све ово наша Општинска заједница културе покушава да оствари у првом реду својим локалним снагама. Зато сматрам да сада вреди поменути резултате рада наше градске Библиотеке коју финансира Општинска заједница културе. Наравно, није незнатна и помоћ неких индустријских предузећа, а и потпора нашега познатог „Првог маја“.

Своју паролу „Књигу у село“ библиотека остварује преко својих 20 филијала и 35 пунктова којих има и у најзабаченијим селима. Њен библиобус носи књигу и тамо где је некада можда није уопште било. Наша библиотека је добила много похвала и одликовања, што је, надам се, овом уваженом и озбиљном скупу познато.

Биоскопска представа на селу код нас више није само празно прижељкивање. За последњих неколико година Раднички универзитет, преко свога покретнога биоскопа, дао је много филмских представа — за последњу годину више од 200. Програме по селима изводи и Културно–уметничко друштво „Павле Бошковић“, нажалост само с народно–забавним оркестром, с певачима народних песама и фолклорном групом. Овако је, додуше, и најприхватљивије за село, али „Павле Бошковић“ ће бити у пуном смислу речи културно–уметничко друштво кад буде реактивирало свој мешовити хор и гудачки оркестар. Не у давној прошлости ове две секције имале су значајна остварења. Улогу културног пропагатора на селу игра и наше Народно позориште. Оно је обавезно да половину програма реализује на селу. Позориште има у свом раду доста тешкоћа, ансамбл је малобројан, глумац једне наклоности и фаха мора веома често да тумачи улогу другог фаха, али и поред свега посао ипак иде. Постоји мишљење да је боље да гостује Нишко народно позориште, но ми немамо права да од Нишког позоришта захтевамо да одлази у села наше општине, а Општинска заједница културе мора да буде добрим делом окренута према селу. Значи, има разлога за постојање нашег Позоришта.

Оваква оријентација Заједнице према селу је оправдана и неопходна, јер она тако доприноси подизању друштвеног стандарда, а свакако и општег стандарда на селу, и тиме у доброј мери смањује притисак на град који не може више да прими све оне који желе да раде и живе у граду. Само се по себи разуме да ни потребе за културом у граду нису запостављене. До сада поменути актери су извођачи програма и у граду.

Вредно је поменути и основне организације музичке омладине у нашем граду. Музичка омладина — у оквиру и под окриљем Општинске заједнице културе, уз лавовски део помоћи ове Заједнице и у плодној сарадњи са њом — забележила је значајне успехе и похвалне резултате. Надам се да је наша Основна заједница Музичке омладине позната у Републици Србији. После врло скромних почетака, сада је понекад и сала Народне библиотеке недовољна за посетиоце концерата озбиљне музике. Гостовао је код нас виолиниста Симонути, концертирао нам је француски барокни трио, уживали смо у одломцима из „Продане невесте“ и „Севиљског берберина“ са Жарком Цвејићем и другим познатим певачима. Свирао нам је и Камерни оркестар Београдске музичке академије, био је наш гост и Чангаловић, слушали смо га са задовољством и обећао нам је да ће нам и убудуће бити чест гост. Озбиљна музика је све присутнија у граду. И не само музика. Општинска заједница културе остварила је неколико сликарских изложби достигнућа великих мајстора.

Сада се бије битка да се изгради, ако је могућно, дом културе, али наравно има веома много тешкоћа.

Исто тако, очекујемо да у граду буде изграђена и радио станица која ће помоћи да се Радио Београд боље чује у овом крају, јер, као што знате, Радио Београд се овде некако не чује добро. Изградња радио станице у Пироту треба да представља нови импулс културном преображају овог града на југоистоку наше земље.

Хтео бих на крају да дам један предлог Председништву.

Као што је и јуче констатовано, Радио и Телевизија дају много места фестивалима забавне и народне музике. Разуме се, и у овој музици има добрих остварења. Ипак, чини ми се, премного места се даје овој музици а на рачун озбиљне музике, па бих хтео да замолим Председништво да захтева од Телевизије да за концерте озбиљне музике не даје, онако срамежљиво, време после 23 часова када већина радног света иде на починак, него да за те емисије одвоји боље и подесније време.