За конкретне акције

Ја сам још под утиском беседе уважене Кике Бибић, после њеног јучерашњег излагања и начина на који испољава свој уметнички гнев.

Јуче, на пленарној седници, имао сам осећај који ћу сада слободно и без устручавања да изнесем, а јуче не бих смео: осећао сам се као делегат на неком конгресу филозофа. То осећање су ми улили они који су поздрављали и они који су учествовали у дискусији. Питам се, друге не морам питати, да ли је била потребна она ревија термина и бомбастих речи? Очекивао сам да ћемо отвореније разговарати којом вакцином треба да вакцинишемо нашу болешљиву културу, а да она не буде на њу имуна.

Данас сам се ослободио јучерашњег утиска. Речник и политичара и културних радника постао ми је ближи. А без латинских изрека човек лакше уочава анемичност присутну у култури. Сви се у себи слажемо и живимо у нади да ћемо сутра имати срећнији дан. Слажемо се и с тим да прошлост треба да буде присутна, да бисмо је лакше заменили сутрашњицом. Она ће бити боља само ако отвореније разговарамо о ономе што се у свакодневној пракси примећује и уочава, без имало неповерења. Уколико оно што се од нас тражи премашимо, поузданије ћемо постићи оно што желимо.

Има и неизречених питања о појавама и слабостима у култури и образовању. О њима треба још једном да се проговори, са намером да ова област буде заступљена у документима Конгреса. Хоћемо ли једном и образовање, које је део наше друштвене културе, ставити на дневни ред наших друштвених разговора и договора? Хоћемо ли да подмлађујемо културу старијима или да старију културу везујемо за младе? Хоћемо ли и даље чекати да нас млађе генерације сустигну и да се оне закуну да ће почети да уче млађе од себе шта је у животу лепо, вредно и корисно?

Обавезе делегата Конгреса културне акције нису нимало примамљиве, јер се за њих не добијају одликовања. Оне значе једно присуство иза кога стоје велике обавезе, и то пред средином која нас је послала да у њено име одлучујемо и подстакнемо ту племениту духовну храну која се зове култура.

Расправљати о култури значи стати пред чињеницама прошлости, присутним у нашој садашњости. Стати пред могућношћу да се култура не само приближи човеку и средини у којој он живи и ради, већ њу уселити у њега. Прихватити све чари естетског, правог и вредног значи учинити много, да сутра имамо друштво лепше и богатије.

Мени није намера да говорим о оном што смо јуче и данас слушали нити о оном што ћемо сутра слушати, већ да оправдам преко себе и присуство преко стотину хиљада чланова организације која носи име Музичке омладине. Она се као организација умногоме својим специфичностима разликује од осталих друштвено–масовних организација које раде у склопу Савеза омладине.

Мене, који сам припадник те организације, време спутава да искажем како је историја створила Музичку омладину, како је њу прошлост прихватила а садашњост је негује. Довољно је рећи да је пре 17 година група ентузијаста, идући за примерима других земаља, створила Музичку омладину. Њен је првенствени задатак да шири музичку културу, да приближи праву музику младом, и не само младом, и учини да она постане део његове личности. Задатак није нимало лак, али су зато резултати које је постигла тим дражи.

У некадашњој Србији која је имала хиљаде проблема, како друштвених тако и привредних, никла је потреба да музика преузме улогу у изграђивању укуса младе генерације, у музичкој и другим уметностима, а дела уметности су многа и неодвојива од свакодневног живота.

Данас можемо слободно рећи и похвалити се да смо у 38 градова, широм наше Републике, створили музичке оазе. Из њих се шири музичко богатство намењено свим срединама и сваком нашем човеку. Стотину је хиљада чланова, а сигурно још толико на посредан или непосредан начин прихвата наш рад преко програма које им обезбеђују наше музичке организације. И прихвата га с одушевљењем. Иза овог рада стоје бројна признања музичким организацијама, као што су: „Вукова награда“ Музичкој омладини Србије, општинске награде Пироту и Алексинцу и још много других. Можемо рећи да вршимо пионирску мисију указујући на праве вредности у музичком стваралаштву.

Снага МО за остваривање задатака свакако произилази и из разумевања Републичке заједнице за културу, која од укупних средстава намењених музичкој култури даје за МО око 53%. Средства која нам се дају и бројне акције које се благодарећи њима предузимају потврђују да инвестирање у МО није бачен новац.

На другој страни су општинске заједнице за културу од којих су неке схватиле, неке схватају или тек треба да схвате да овај посао није неоправдан, јер све што се чини, чини се у намери да се наш човек и духовно обогати. Ми у човеку будимо интересовање за музиком. Боримо се против оних који нас не схватају, и то не причама нити свађама, већ сталним порастом броја наших чланова. Не можемо да схватимо да су поједине слабо развијене општине у стању да одвоје више средстава за пропаганду музике него што развијене општине одвајају за целокупну делатност музичке организације. Примера ради, наводим Пирот и Ниш. Пирот, град који још за собом носи црни рам неразвијених општина, одваја за Музичку омладину и културу десет пута више него Ниш, изузимајући професионалне институције које Музичку омладину некако и прихватају.

Морам да кажем и то да град у коме се сада налазимо, град моћне индустрије, како рече један од јучерашњих дискутаната, град чија је Музичка омладина прошле године освојила прво место на Републичком такмичењу у квизу, данас оставља МО без динара, или тек са толико колико да измири своја дуговања.

АП Војводина има скоро најразвијенију мрежу организације Музичке омладине. МО је заступљена у скоро свим већим местима, што показује веће разумевање општинских заједница за овакав рад док покрајински органи не показују неко велико разумевање. Под речју разумевање подразумевамо финансирање музичке организације. О АП Косово да и не говоримо. Интересовања има код општинских органа, док се покрајински органи оглушују, што очито говори о потпуној равнодушности према постојању и развоју Музичке омладине у Покрајини. Свакако, треба указати на значај нашег деловања да покрет Музичке омладине буде прихваћен. Ове примере износим да би оне средине у којима не постоје огранци Музичке омладине схватиле преимућства ове организације, у којој могу да се упознају са највећим делима и уметницима у музичком стваралаштву.

Често чујемо да је у том и том граду одржан концерт, а ретко или никако немамо среће да чујемо како је, захваљујући општинској заједници, неко село имало то задовољство да чује, рецимо, Душка Трбојевића или неког другог уметника који може да прилагоди програм таквој средини.

Упорно су привилеговане категорије варошана којима се омогућава да слушају уметничке концерте. Ми, међутим, захтевамо да се из општинског колача да „за музичку културу“ целе општине. Грешимо ако сматрамо да и човеку после сетве није потребна културна разонода. Музика је потребна свакоме. И оном за стадом оваца, и ономе ко се враћа с посла из фабрике, па идући кући певуши. Велика Плана, на пример, није хтела да потпише уговор о гостовању уметника, чак ни врхунских музичара уколико се не одржи онолико концерата у селу колико и у граду. То су, истина, ретки примери, али они охрабрују.

Ја сам уз оне који гласају за друштвени утицај у култури. Јер, недопустиво је да нам комерцијализам диктира развој културне политике, да је свуда присутан и увек пресудан за развој ситуације.

Истакао бих неколико појава које, на жалост, сви уочавамо, али се устручавамо да их решимо. За нас кажу да смо генерација која зна да се забавља. Опростите, такву дефиницију друга Богдановића не бих прихватио. Младе не треба опуномоћавати да се забављају. Младост то зна и без опуномоћства, јер је младост таква. Њој треба дати могућности да кроз своју забаву негује културу. Сви смо против, како каже један од јучерашњих дискутаната, да и даље останемо земља мора фестивала. Ми имамо фестивале и фестивалчиће, купове и прве гласове. Ми стварамо те фестивале и фестивалчиће. Ми стварамо прве и друге даме народне или забавне музике. Ми омогућавамо првом гласу да сутра има златну или сребрну плочу и најновије беле мерцедесе. Пре неколико дана замало што нису спуштене заставе на пола копља, јер је једној певачкој звезди обијен стан и украдено десетине милиона, те је нација патила. Млади су ту да примете што не ваља. Јер новац деле они који воле конфекцијску музику, прве и друге даме народне или забавне музике.

Ми имамо скоро у свакој улици диско–продавнице са лепо уређеним излозима комерцијалних плоча сумњивог квалитета, заступљених кроз два жанра. Ако би неко потражио плочу класичне музике, продавац би гледао тако чудно као да се од њега тражи атомска бомба.

Треба ли своје знање о неком правом уметнику или великану уметности да стичемо искључиво из уџбеника, који често срамежљиво пишу о њима док новинске странице пуне вести о првој љубави звезде севдаха.

Хоћемо ли и даље молити и Радио и Телевизију да повећају дозу програма образовног карактера?

Филмска уметност, која се постепено претвара у увозно предузеће, и даље нам сервира филмове шунд квалитета.

Као делегат, желим да о томе разговарамо. Зашто свакодневно уочавамо све те слабости, а овде водимо пинг–понг разговоре о њима?

Крајње је време да кажемо који су то који стварају а који су ти који су до сада јели динар намењен култури, и ко ће сутра прихватити оно што се будемо овде договорили.

Мислим да је ова парада филозофског надмудривања непотребна. Пре бих овај скуп назвао Конгресом конкретних акција, јер епидемија се шири, нашем човеку је потребна духовна храна; то треба да нам буде сврха у будућем послу.