О селу и култури у селу

Ми из унутрашњости много очекујемо од овог Конгреса. Нама је најбоље познато забрињавајуће стање културе у срединама где живимо. Дошли смо да чујемо шта други мисле, како би се то могло најбрже отклонити, а и ми да кажемо своје мишљење. Желели бисмо да не остане на причи, да после тога дође прегалаштво, рад, али не „с мене на уштап“, већ непрестан и промишљен.

Долазим са села, из краја у коме живе Ере, и желим да кажем само неколико речи о селу и култури у селу. Још је било делегата који су говорили о овоме. Мени је жао што морам да поменем саопштење друга Сударског, са којим не могу да се сложим. На основу његовог текста човек који живи ван те средине могао би да стекне утисак да у селу влада неки културни рај. Ту је све у реду, гура се и даље пуном паром. Ту су телевизори, радио–апарати, трактори... Има доста библиотека и домова културе ... Штампа се увелико чита ...

Не знам која је села друг Сударски имао у виду кад је ово писао. Вероватно нека приградска, војвођанска. Можда је тамо тако, али требало је да обухвати целу Србију.

Ако бисмо упоредили предратно и садашње стање културе у нашем селу уочили бисмо велики напредак. То исто запажамо и код градова. Но поређења између предратног града и села и данашњег града и села не само да не би дала повољнију слику културе у селу данашњице, већ ми се чини да садашње село више заостаје за градом на тој стази од предратног. Ми и данас, на жалост, имамо огроман број неписмених! У селу се сматра да је „писмен“ и онај ко уме само да се потпише, па такве статистика није обухватила. А да их је обухватила колики ли би тада био њихов број?!

У књизи „Развој културе у СР Србији“ пише да у овој Републици 60% становништва живи у селу и да је у годинама 1967. и 1968. изграђено 50 домова културе. Верујем да они, са малим изузецима, као што је то, нажалост, уобичајено код нас: само носе то име, а служе за смештај пшенице и кромпира?

Само 3% телевизијских пријемника припада селу. (Неко ми добаци да толико има „само пријављених“. Верујем да их сви пријављују. Тако је бар у моме селу.) А како се они користе? Њихове емисије у јавним установама гледа ограничен број истих људи. А у приватним домовима поједине, најчешће хумористичке емисије, гледају се само повремено, јер исцрпљујући физички послови, који трају и по шеснаест часова дневно, толико заморе људе да им после тога није ни до чега, осим до насушног одмора.

Радио–апарата има знатно више. Транзисторски пријемници могу се понекад чути и на њивама.

Штампа стиже само у 16% насеља у Републици. Ја се бојим да тога не буде и мање, услед овако наглог пораста цена, јер човек је увек некако склон да се пре свега одрекне културних потреба. Поготову ако се културне навике нису усталиле. Који листови и часописи долазе у наша села? То су: „Задруга“, новосадски „Пољопривредник“. По неки број „Политике“ или „Вечерњих новости“ људи купе пазарним даном и њих читају 7 дана; затим ужичке „Вести“. Ревија „Село“ се ретко виђа у кућама сељака, јер је скупа за њих. Часопис „Расковник“ је један од ретких часописа који стижу у село. Пошта долази други или трећи дан (као и пре рата) у наша села, па се нередовно доставља. И шта, на пример, претплатник да ради са три броја „Политике“, које прими одједном, ако откоси на ливади хоће да прегоре, или њива чами узорана?

Сеоских библиотека има веома мало, и оне су толико сиромашне да би им можда више приличило неко друго, скромније име.

И однос села према култури је нехатан, понекад и неповерљив. У доба моје младости, између два светска рата, мислило се да сељаку нису потребни књига и перо. То је за господу, а он нека гледа оно од чега живи: плуг, мотику, шљиву, њиву, краву и крмачу. А данас се понајчешће мисли да су само оном ко се „спрема за државне јасле“ потребне такве „господске“ ствари. Отуда долази и избегавање да деца заврше потпуну основну школу, што повећава број неписмених.

На такав однос сељака према култури упућује не само мрачно наслеђе из прошлих времена него и несташица новчаних средстава. Иако се у селу могу видети и „сељачки“ трактори, аутомобили и још по нешто од „техничких благодети“, треба отворено рећи: наше село је сиромашно. И оно новца што га има, обично не иде на културу, већ на друге, неопходније потребе. На прсте би се могли избројати људи код којих би се могла наћи нека мала уштеђевина. Зато ме је изненадила тврдња једног радио–дописника из источне Србије, који је недавно у једном свом извештају рекао да у нашим селима има доста пара, али да сељаци свој новац не дају у банке, на штедњу, већ „да га држе у чарапи“.

Ипак, у суштини, село осећа велику жеђ за културом. Ватра је слабо запретана, треба умети разгрнути пепео, ставити гориво и — она ће да букне.

Мени се чини да и поред свих „средстава масовних комуникација“, тај би се посао могао најбоље урадити путем писане речи — књига, часописа и листова, — писане приступачним, „простим“ језиком, без оне сулуде матице непотребних страних израза. Ту би добро–дошла и помоћ радија и телевизије који су на том пољу и раније постизали лепе успехе. Неопходно је да телевизија доноси што више ћириличних текстова, јер се у селима Србије ћирилица лакше чита, а има људи који и не знају да читају латинично писмо.

Да треба дати првенство писаној речи могао би да послужи као доказ и тираж часописа „Расковник“, намењеног селу, који се штампа (и продаје) у 8.000 примерака, што је изузетак у нашој културној стварности. Он се бори са великим материјалним тешкоћама, а да није тога могао би се штампати и у 20.000 примерака, без бојазни да неће бити продат. То није тако само због тога што је часопис занимљив, добар и што доноси разноврсно штиво, већ што је и обиман (бројеви су од 120 до 216 страна), и јевтин. Његова поједина свеска кошта три динара.

Међутим, књиге, новине и часописи су много скупи за плитке џепове нашега сељака. А биће, пошто цене незадрживо расту, и скупљи. Стога ја видим, додуше не једини али главни излаз из ове магле у оснивању књижница и читаоница у селима. Но да оне не буду скрпачене од књига, часописа и листова, које ће неки „дародавац“ поклонити само што му сметају, а сељацима су непотребне. Затим у оснивању нових листова и часописа за село, који неће бити скупи, и неће се бавити искључиво стручним питањима. У обогаћивању рубрика за село (и да се појављују чешће) у дневним листовима и у обилатијој садржајности телевизијских и радио–емисија. Потребни су и народни универзитети, дилетантске позоришне дружине, а има и других облика културног рада. Најхитније треба искоренити неписменост (то је основни услов успеха), и ослободити зграде које су и прављене за потребе културе.

Али, пре свега, нашем селу су најпотребнији људи, који ће бити носиоци културног преображаја. То, по моме схватању, у првом реду треба да буду просветни радници који живе и раде у селу. Затим људи других занимања. Прегалаца би се нашло и међу сељацима.

За културу, поред добре воље и рада, потребан је и новац. Но кад се жеђ пробуди вода ће се некако наћи. И у сопственом селу, а било би помоћи и са других страна. Град не само да би требало да разуме потребе села за културом већ и да их помогне.