Присуство и дејства иностраних култура у Југославији

<p>Отварање Југославије према културним токовима света донело је као реципрочну појаву присуство ових токова и у нашој земљи. Кад кажемо реципрочну, онда, наравно, не мислимо нити на апсолутни па чак ни адекватни реципроцитет, већ на могућност да се стремљења и остварења иностраних култура нађу пред домаћим аудиторијумом. Протекла деценија (и нешто више од тога) показује сталну узлазну линију како у броју земаља са чијом смо културом и културним достигнућима имали прилике да се сретнемо тако и у броју иностраних наступања, гостовања, изложби и сл. Предности ове циркулације су несумњиве. Оне омогућују правовремену валоризацију, као и објективизирање сопствених критеријума. С друге стране, оне стварају могућност за нормалну упоредну анализу. Коначно, оне нас у знатној мери ослобађају епигонства и свих осталих махинација везаних за „пресликавање“ културне ситуације ранијих светских метропола, што је, у не тако давној прошлости, представљало „стваралачки пут“ многих „досетљивих“ уметника. У психолошком погледу све ово делује у правцу стварања нормалне радне атмосфере у којој се праве и истинске вредности потврђују, а текућа „мода“, и поред своје привидне „модерности“, смешта у праве координате који објективизирају и критеријуме, а самим тим и место које сваком уметничком делу припада. То на најприроднији начин разрешава дилеме о центрима и културној провинцији, али у исто време и отклања ове заблуде од аутархичности до самозадовољства.</p>
<p>Присуство иностраних култура је, наравно, и код нас (као и у свету уосталом) веома различито. Условљено је многим факторима, међу којима сам стваралачки потенцијал па ни резултати нису увек пресудни. Сигурно је да земље са већим могућностима (материјалним и бројчаним) имају теоретску предност, али су оне веома често лимитиране другим факторима који су, по правилу, изван сфере стваралаштва па и културе у ужем и ширем смислу.</p>
<p> </p>
<p>I</p>
<p>Присуство, наиме, значи и дејство, и то поливалентно дејство. Артистички доживљај и перцепција самог дела или уметника природно не може да се заустави на једноставној утилитарној вредности, већ се шири сразмерно снази дела и уметника подједнако у филозофском (теоретском) као и у друштвеном (практичном) смислу. Стратификација дејства је веома тешко мерљива поготову када се узме у обзир да је, сем непосредних дејстава, овде најчешће реч о дугорочним и дуготрајним процесима који остају у свести, рефлектујући али и трансформирајући се у нове облике, одјеке па и реакције.</p>
<p>Сфера дејства управо због ове суптилности и деликатности даје повода за комбинаторику, од најдобронамерније до оне ортодоксне, која у сваком иностраном делу, правцу и уметнику види не само потенцијалну већ и директну опасност за сопствену уметност, а често не само за то већ и за нацију у целини. Аналогно томе се ова дејства прецењују и драматизују. Ако их уз то сместимо у одређене политичке оквире (а то се чини готово по правилу), онда све ово аутоматски добија нову димензију и претвара међународну културну сарадњу и размену у „опасно субверзивно дејство“. Наравно, када се у проценама стигне до ове тачке, онда није тешко претпоставити ни следеће потезе, односно захтеве за акцијом. По правилу, оне пледирају за увођење реда (читај цензуре) и одређивање „онога што неће бити штетно за нацију“. Будући да су они који то траже, по правилу, управо они који су опасност и открили, сасвим је природно што за себе, по истом правилу, задржавају и улогу судије који треба да утврди шта је штетно а шта није. Са ове позиције није тешко стићи ни до дириговане уметности и културе, затварања у сопствене оквире (лагере) и свођења односа на „праву меру“ под паролом „да је сувише демократије, да она није за сваког, поготову не за свако друштво“.</p>
<p>При том мисле, наравно, на прогресивно друштво или, још прецизније, на прогрес друштва и најмање им смета што то желе постићи рестриктивним мерама.</p>
<p>Овде треба посебно истаћи да се ове идеје и ови ставови јављају првенствено међу самим уметницима, па се тек затим преносе у сферу текуће политике. Тек у другој инстанци се укључују, професионални политичари. У првој, то су претежно медиокритети који због недостатка сопствене креативности траже ослонац у критеријумима изван стваралаштва. Неретко, међутим, за савезнике добијају и многе даровите ствараоце који, и сувише окренути свом стваралаштву, „допуштају могућност“ и таквог „субверзивног“ дејства и у том компензирају свој непотребан страх да буду означени као аполитични. Утицај неких ранијих накарадних и накалемљених, некритички преузетих схватања (која су у једном историјском тренутку представљала једино исправну догму) је у свему овом евидентан и нормалан те не треба ни да се занемари нити потцени.</p>
<p> </p>
<h3>II</h3>
<p>С друге стране, опет, подједнако је погрешно схватање које занемарује, или чак искључује било какво дејство изван естетског. У том идеалистичком гледању крију се не мање опасности, почев од ненаучности, која уметност и културу види изван друштвених токова и односа, до некритичности, која подразумева такву аналогију и на сопствену културу. Коначно, треба да се подсетимо да се ова сфера директно уклапа, односно извире из идеологије те се у једној својој (нимало безначајној) компоненти ослања на политику у ужем и ширем смислу.</p>
<p>Свему овоме треба додати економске показатеље које не могу да игноришу ни најватренији поборници „чисте“ уметности и културе. Они су подједнако и услов, али и последица те се тако и рефлектују негде директно, али не ретко са повратним дејством. Многе анализе о корисности или бескорисности националне културе неретко се преплићу са анализама о цени која је или сувише висока па се не исплати (за оне који је поручују) или сувише ниска па се опет не исплати (овог пута онима који треба да је реализују).</p>
<p>Ово је уједно угао кроз који се провлачи друго лице присуства иностране културе, које није засновано на креативним резултатима, већ на голим комерцијалним показатељима. Ови елементи (трговачког карактера) делују управо овом својом карактеристиком, односно логиком. Она, на пример, указује да се добар инострани филм може увести за десетоструко нижу цену него што износи откуп домаћег. Ако овоме додамо трошкове производње домаћег филма који су још неколико пута а често до десет (па и више) пута већи од откупне цене, онда се аналогијом „економске вредности“ веома лако може закључити: да је домаћа производња и сувише скупа. После тога, наравно, још је лакше закључити да домаћа производња чак није ни потребна.</p>
<p>Дејство иностране културе је и овде очигледно. Чак у овој поједностављеној слици она делује као главни кривац економског нерентабилитета сопственог стваралаштва.</p>
<p>Илузорно је претпоставити да се културна дејства могу и треба да мере само економским аршином, јер је такво мерење у најмању руку једнострано. У исто време је опет илузорно претпоставити да су ова дејства резултат само аутоматизма тржишне привреде која снагом својих нагомиланих и увећаних капацитета врши једноставну економску експанзију.</p>
<p>Још теже је претпоставити да се ова експанзија своди на једноставно ширење робе „широке потрошње“ без утицаја и других фактора. Дејства у култури, поготову у оном делу који је заснован на масовној продукцији (грамофонске плоче, ТВ, део издавачке делатности, забавна музика, филм итд.), неоспорно полазе од елемената индустријске продукције (тржиште реклама — укус — олакшице — цене — приступачност), али она нису сама себи циљ. Пре би се могло говорити о конвергентном дејству. С једне стране се фаворизује (намеће) одређен укус и стил као потреба, а са друге — масовна продукција подешена овом „укусу“ репродукује (исто тако масовно) нове и нове консументе као одраз схватања и важећих правила у друштвеним односима. Репродукција овако схваћене културе је природан одраз репродукције одређеног друштва.</p>
<p>Постоје, наравно, многобројни разлози који омогућују да се све ово, оно што се нуди, заиста и прихвати као потреба, и то масовна, при чему свакако не треба изгубити из вида, поред економских показатеља, ни оне филозофске, психолошке и социолошке. Под конвергентним дејством подразумевамо, између осталог, и деловање ових фактора као резултат филозофске мисли, психолошког стања појединих социолошких групација и коначно степен међусобних друштвених веза као резултат економских али и свих ових односа.</p>
<p> </p>
<h3>III</h3>
<p>Присуство иностраних култура у нашој земљи условљавају дакле, с једне стране, актуелни светски токови који се намећу снагом своје креативности, а са друге — економски фактори. Овоме треба додати оне (најчешће) случајеве у којима се оба ова фактора мешају, уз превагу час једног час другог. У конципирању политике свакако имају подједнак значај оба фактора, утолико пре што се у случајевима када изостаје, (а чешће) недостаје економски фактор, у помоћ прискаче званична (државна) администрација.</p>
<p>И овде је присутна одређена предност великих сила које располажу значајним фондовима, за разлику од оних земаља које додуше имају шта да покажу и прикажу свету, али не и средства да то реализују. Треба, наиме, имати на уму да је културна размена и циркулација уопште скупа (мерена кроз призму њене непосредне употребне вредности), те да већина земаља њеном презентацијом у одређеној земљи углавном очекује и непосредне резултате, и то по правилу и изван сфере естетике и стваралаштва. То је, уосталом, тачка у којој се у културну размену укључује текућа политика са свим својим предностима и слабостима.</p>
<p>Низ гостовања, изложби итд. никад се не би одржало да се у реализацији није активно укључила званична политика, али исто тако није реализован низ акција управо због тога што су се званични органи „укључили“.</p>
<p>САД су доста дуго имале листу филмова забрањених за приказивање у Југославији, а сличне рестриктивне мере примењују још увек СССР на долазак неких песника, позоришних трупа, музичара итд. у нашу земљу.</p>
<p>Ово нам открива једну нову страну културне размене која одудара од основних циљева а подређена је захтевима текуће политике. Како и колико се ови захтеви мењају тако се и акције смењују. Негде их је управо због тога више, за разлику од других земаља које аналогно томе смањују и интензитет и број својих акција.</p>
<p> </p>
<h3>IV</h3>
<p>Из свега овога произилази да отварање земље према иностранству захтева и подразумева одређену организованост у земљи, захтева адекватно деловање друштвених снага ради обезбеђивања најбољег могућег прихватања.</p>
<p>Засада не бисмо могли да се похвалимо резултатима ни у једном правцу, јер у присуству па самим тим и дејству иностраних култура ови фактори нису изражени те смо ми, углавном, пасивни посматрачи. На целом овом послу још су заступљени стихија, расцепканост, неинформисаност, некоординиране акције итд.</p>
<p>То подједнако скупо плаћамо како материјално тако и садржајно. Расипамо средства, кадрове и време а поготово не користимо довољно, нити у образовне а још мање у васпитне сврхе, ову иначе широку и веома богату активност у нашој земљи.</p>
<p>Неопходно је зато уложити напор да се сагледа објективно присуство иностраних култура код нас у протеклим годинама ради;</p>
<p>— равномерније и равноправне презентације <em>свих</em> националних култура;</p>
<p>— упознавања са <em>свим</em> актуелним токовима у светској култури;</p>
<p>— изграђивања адекватног механизма прихватања (од организационо–техничких и материјалних до садржајно–образовно–васпитних питања);</p>
<p>— обезбеђивања равномерног присуства у свим нашим републикама и покрајинама;</p>
<p>— елиминисања евентуалних штетних утицаја, односно злоупотребе, ове сфере међународне размене.</p>