Више разумевања за савремена културна струјања села

Културна акција мора полазити од веома значајних економских и социјалних промена извршених на селу. Општи прогрес друштва вишеструко растаче аграрну структуру СР Србије. Индустријализација и урбанизација проузроковали су снажне покрете са села и на селу. У условима динамичне промене производних снага преко 1,5 милиона сељака у СР Србији повучен је таласима економске миграције из нископродуктивне пољопривреде у развијеније привредне гране. Последњих неколико година уочена су кретања пољопривредника на рад и у иностранство. Око 100 хиљада сељака, махом из развијенијих крајева, налази се на привременом раду у иностранству.

Треба погледати уза се и низа се, каже једна народна изрека. Ако би смо пошли од тога, онда можемо рећи да су током 25 година извршене крупне промене у економској организацији села и социјалним кретањима. И културне прилике на нашем селу су радикално измењене у поређењу са односима који су владали у традиционалном и заосталом селу Србије. Реч је о процесу нестајања класичног села, који за укупне друштвене и културне прилике у Србији има крупан значај.

Село је на тај начин све мање само сељаков свет, а све више агломерација новог типа. Основну улогу у том препороду извршиле су градске средине. У великој мери зрачења града остварују се разноврсним каналима. Село се тиме отвара ка свету и све живље комуницира са њим. Путем школовања, запошљавања, свакодневних аутобуских веза, преко средстава информисања, здравствене службе, културних институција — умножавају се облици комуницирања села са градом. Отварање и укључивање у токове роба и кретања људи, деловање разних организација, задруга, комбината, индустрије у много чему представљају значајан фактор за убрзан препород села.

Иако је село на раскршћу између старог и новог, између културних норми вековима изграђиваних и таласа нових културних вредности, ипак се слика културних прилика и извршених промена не може једнообразно посматрати. Цео сплет околности у СР Србији делује различито па културу сеоских средина. Реч је о економским, природним, историјским, националним и религиозним утицајима. Једно су прилике урбанизованог села у Војводини или Шумадији, друго су прилике у неразвијеним селима југа Србије или Санџака и Косова. Једно су прилике приградских а друго планинских села.

Уза све присуство противречности може се рећи да је продор цивилизације на село уздрмао његов целокупан начин живота. Елементи тих културних промена се огледају у новој произвођачкој култури, новој култури становања, исхране, одевања, односа у породици, обичајима итд. Све то показује да пољопривредници нису спремни да „плету котац као отац“.

Полазећи од тога да је култура села веома широк појам, можемо рећи да се данас у много чему прихватају елементи материјалне културе који формирају нове односе на селу. Нови квалитет је у томе што се на селу у оквиру месних заједница испољава решеност, способности и спремност да се самоорганизовано и у највећој мери сопственим снагама изграђују објекти друштвеног стандарда који представљају основ културе. Исто онако као што се у пољопривреди развија покрет такмичара за високе приносе, с правом говоримо да су поникли и цели покрети за изградњу пута, довођење струје, воде, изградњу школског простора, здравствене станице, мостова, телефонских линија, пошта, ветеринарских станица и других објеката. Месни самодопринос у радној снази, материјалу и новцу представља значајну ставку у издацима индивидуалних газдинстава. Пробуђени су интереси села и зато се тако свесно, уз пуно одрицање, радни људи на селу одлучују на изградњу оних објеката који приближавају нове вредности и чине живот културнијим, лакшим и удобнијим. Нису ретки примери да задужења по основу месног самодоприноса достижу 15–20% дохотка.

Готово да нема села у СР Србији које данас није нека врста градилишта. На тај начин путеви и мостови повезују села са светом, електрична енергија омогућава уношење нових техничких апарата, вода ствара основе за боље хигијенске услове. Највећи догађај, највеће прославе у многим селима су поводом изградње чесама и водовода, путева, продавница или других објеката. То су у ствари и основне културне тековине.

Иако смо превазишли у много чему за последњих 25 година оно што је карактерисало живот села у његовим протеклим епохама, сведоци смо да у тој прошлости, у беспућима, живи још знатан број сеоских насеља. У конгресним материјалима дати су и подаци о томе шта нисмо урадили, где смо још заостали, шта још нисмо уклонили у досадашњем преображају села.

Тамо где се укупан привредни развој кретао брже мењали су се и културни услови села знатно динамичније. У неким нетакнутим сеоским структурама где нису продрли нови облици привређивања, а и где недостају снажније радне организације, културне промене су готово невидљиве.

Живимо у времену брзог прихватања материјалне културе и нових вредности што из града у село долазе. Село прихвата још спољне, манифестационе елементе културе, и то веома брзо. Сељак данас гради собу за госте са великим простором, прави нерационалне сале у новим кућама, уређује капије, фарба фасаде, прихвата градски начин одевања, приређује раскошне и скупоцене свадбе и друге врсте славља. Он тиме жели да се истакне, покаже, да буде репрезентативан, да задобије неки престиж. Он је у основи гостољубив, данас себи намеће многе нове обичаје који веома много коштају, али из тежње да се чује („код сиромаха на част, код газде на глас“).

Културна акција у условима диференцирања села у СР Србији мора полазити од промењених друштвено–економских услова и прилагођавати се њима. Отворен је широк процес преображаја села који се мора усмеравати и подстицати. Многе оцене показују да смо у том погледу неорганизовани и да село у неким срединама остаје препуштено само себи, а некад и одбачено.

Очигледно је да су различити нивои у развоју села и да су због тога потребе разноврсне. Садржина културне акције у неким срединама ће имати оријентацију на уношење елементарних културних услова, као што је изградња пута, довођење струје, изградња водовода, подизање продајног простора, боље организовање поштанске службе, организација школске мреже итд. У другим срединама неопходно је имати јасне програме за подизање стручног, техничког или саобраћајног образовања сељака. У развијеним пољопривредним регионима где се у великој мери набавља механизација без већег стручног и техничког знања није могуће рационално коришћење нових средстава. Истовремено, културна акција на селу мора тражити разноврсне облике како би се прилагодила различитим условима. Реч је о покретним библиотекама, организовању здравствених курсева или других семинара за просвећивање пољопривредника. То практично значи да је пред нама широк фронт културне акције на селу — од борбе против поновног јављања аналфабетизма па до уношења највећих културних вредности које су доступне данас градским срединама.

Носилац програмирања културног развоја сеоских подручја треба да буде општина, као основна друштвено–политичка заједница, и месне заједнице. На основу стварних потреба, услова и могућности, у општинским програмима културе треба јасно дефинисати задатке на подручју културног преображаја села.

У погледу културне акције на селу сматрамо да је потребно интегрисање иницијатива и средстава бројних привредних просветних, здравствених и других институција које су на одређен начин својим деловањем усмерене на село. Ове институције имају значајан задатак у изграђивању програма културног препорода. Реч је о погонима комбината, задругама, трговини, здравственим станицама, школама, поштама, месним заједницама, ветеринарским станицама, домовима културе, и др. Међутим, у овакве културне акције без одговарајуће повезаности свих заинтересованих чинилаца немогуће је остварити успешне и континуиране резултате. Има се утисак да немамо довољно слуха за село, за његове потребе и могућности. Село мора бити више у центру пажње друштва, јер је од најширег друштвеног интереса да се усклади његов културни преображај са развијенијим срединама.

Социјализам не значи само стварање материјалног благостања већ обезбеђује оплемењени, уређенији и организованији духовни живот. Због тога морамо имати више разумевања за савремена струјања на селу и за његове потребе. Село се свом снагом усмерава ка граду и везује са њим. Његови нерешени културни проблеми каткад постају бреме градских средина. Не могу се културне акције на селу заснивати само на ентузијазму већ се морају тражити начини да се уз мобилизацију средстава самог села више одваја и из других извора за организоване акције на селу.

У условима стварања великих интеграционих система у пољопривреди морају се тражити одговарајући облици њиховог учешћа у подстицању културних активности на селу. Слично је и са индустријом која шири своје производе на сеоском подручју. Она не може остати равнодушна како ће се користити и прихватати њен производ. Ту су затим банке, прерађивачка индустрија, трговина и друге области привреде које такође реализују део својих интереса и на сеоском подручју са пољопривредницима. У обједињавању иницијатива и у формирању одговарајућих програма треба да учествују и фондови за културу у општинама, заједнице образовања, здравствене, па и друге радне организације. Тек тако можемо ићи на организовано и усмерено наступање за остварење новог квалитета културног и образовног нивоа села.

Велика улога припада и средствима масовног комуницирања која имају шири утицај на подручје Републике. То су телевизија, радио, штампа и специјализована издања. Огроман је значај бржег и ефикаснијег информисања пољопривредника о збивањима у земљи и свету. Село свесрдно прима програме радија и телевизије, па се отуда очекује да ће ова средства у будућности још већу пажњу посветити селу.