Услови за ликовно стваралаштво у Србији

Ликовне уметности су у последњих двадесет година имале изузетно жив и квалитетан раст и развој. Интензиван, често и преобилан ликовни живот, нарочито у Београду, изнео је нова схватања у овој области, представио нове личности и генерације, обогатио народну ризницу новим значајним остварењима. Наши уметници добили су низ значајних награда у земљи и иностранству за изузетна остварења у овој области. С обзиром на овако снажан развој ликовних уметности и значајна остварења дало би се предпоставити да је у овој области успостављен добар однос између уметности и друштва, друштва и уметности, уметничког дела и човека и да ће ова уметност и даље наставити у своме расту и развоју.

Међутим, није тако. Ликовне уметности су се одржале и тако снажно развиле само захваљујући изузетној пожртвованости и оданости ликовних уметника своме делу и завету да се порука овог времена, ових људи и овог поднебља мора изрећи, претопити у дело и оставити као знак заједничког живљења.

Све тешкоће које су пратиле рад ликовних уметника и развој ликовних уметности захваљујући пожртвованости и оданости ликовних уметника превазиђени су а дело је било поштеђено свих потреса.

Ово је права прилика да се упознамо са неким околностима које прате рад ликовних уметника и утичу на развој ликовних уметности. Те околности чине положај ликовних уметника у односу на друге уметнике изузетним и специфичним.

Пре свега позната је и необорива чињеница да ликовне уметности у Србији скоро у потпуности финансирају сами ликовни уметници. Ликовно дело рађа се у атељеу, који издржава сам уметник и то под врло неповољним условима. Закупнина и друге комуналне услуге наплаћују се по критеријумима за полупословне просторије, што је знатно више од стопа за стамбене просторије. У таквом простору ликовни уметник сам остварује своју замисао, сносећи све издатке тога посла, упућен само на себе. Након завршетка свога дела, ликовни уметник износи своје дело пред јавност. Изложбе дела ликовних уметности представљају смотру остварења ликовних уметника са којих друштво преко својих стручних комисија усваја најквалитетнија остварења.

Ни у једној уметности борба за квалитет нема тако горак исход као што је то случај у ликовним уметностима. Узимамо за пример највећу ликовну изложбу Србије Октобарски салон 1970. године за који је било понуђено 876 радова. Жири је одабрао за изложбу 378, а друштво је преко својих комисија откупило свега 18 дела. Ауторима је враћено 360 радова. Ко је финансирао настанак тих 360 слика, скулптура, графика, таписерија које су враћене ауторима иако су извршиле своју културну мисију и добиле доказ о уметничкој вредности. То су платили сами уметници. Однос изложених и откупљених дела на свим колективним изложбама је сличан, а може бити и поразнији по уметнике.

Самосталне изложбе имају још поразније финансијске билансе. Једна самостална изложба припрема се 2–3 године, а максимално се откупе 2–3 дела. То не може покрити ни трошкове улагања у материјал, а камоли трошкове живота и режије атељеа за тако дуг период. Ако би се овакав однос ликовних уметника према своме делу превео на језик позоришних људи, онда би глумци играли у позоришту које сами издржавају, костиме и декор би правили сами од својих средстава а једино финансијско разрешење за сав тај посао налазили би у исходу представе и одзиву публике. За све то време не би примили месечне принадлежности. Нека опросте глумци због овог апсурдног и немогућег поређења. На жалост, за ликовног уметника такав однос је свакодневна животна стварност која се годинама понавља и одржава.

За изложбе ликовних уметности у иностранству уметници дају своја дела, која месецима путују по свету и, често доста оштећена, враћају се ауторима без икакве накнаде.

Ако упоредимо ликовне уметности са другим уметностима морамо уочити чињеницу да су се свим променама и превирањима друштва и државе много боље прилагодиле оне уметности које су по природи свога посла организоване око неких институција него оне уметности које то нису. Позоришне куће, опера, балет, филм, филхармонија итд. много су боље решиле животне и уметничке проблеме својих чланова него што су то учинили ликовни уметници и књижевници. Ликовни уметници су по природи свога посла разједињени ствараоци у чије име не иступа ни једна институција тамо где се деле средства за културу.

Зато је неопходно да се досадашњи однос друштва према институционим уметностима приликом расподеле средстава корегира у корист слободних уметника.

Удружење ликовних уметника Србије данас има 674. члана.

У Београду живе и раде 549, док у осталим местима Србије и Војводине 125 уметника. Централизовање средстава културе у Београду интензивирало је културни живот и створило повољну климу, али је то утицало и на остајање огромне већине ликовних уметника у Београду. Рад две ликовне академије у Београду, које заједно одшколују годишње око 80 младих уметника, такође је утицао на опредељење за Београд чак и оних уметника који су на студије дошли из других градова и република. Интензивни културни живот у Београду и највећи, ако не често и једини, изгледи да се од друштва добију услови за живот и рад, утицали су на многе младе уметнике да после студија под врло тешким условима наставе живот у Београду. Ако сваке године око 80 уметника изађе са ликовних академија јасно је, какав притисак они врше на све службе који решавају социјалне, стамбене, атељеске и друге проблеме уметника.

Градови који су у успону и развоју морају у својим плановима предвидети и стварања услова за живот и рад ликовних уметника, према својим потребама и амбицијама. Могућност доласка у средину која очекује и цени рад младог уметника, може бити подстрек и подстицај који ће га везати да у тој средини проведе цео свој живот.

Предлажемо и очекујемо да се градови Србије отворе према младим уметницима и да их приме у своје окриље. Не можемо ни предвидети све врсте користи и размере сарадње која ће настати. Примери градова који су у том смислу већ нешто учинили говоре о користи таквих напора (Нови Сад, Ниш, Аранђеловац и други).

Нагли развој градова и индустријских центара, нарочито за последњих десетак година, кад се унапредио и квалитет градње, указао је још на једну могућност присуства ликовних уметника у свакодневном животу, учешћем у обликовању животних и радних простора људи.

Појам синтезе ликовних уметности и архитектуре, њена улога у обликовању јавних простора и њен значај за културу живљења истакнути су још у записнику оснивачке скупштине Удружења ликовних уметника 1919. године.

Од тада па до данас, за протеклих 50 година, УЛУС је на разне начине настојао да се донесе законски пропис о синтези којом би се регулисало обавезно учешће дела ликовних уметности на свим јавним објектима и градњама.

Међутим, осим једне Препоруке о уметничким радовима на новоградњама коју је 1957. године донео Савет за културу Србије и поред упорних настојања, — ништа више није постигнуто. Разни разлози кочили су законодавца да донесе пропис о нормативном регулисању синтезе. Због тога много наших тргова, паркова, простора, јавних објеката итд. лишено је учешћа ликовних уметника, а свакодневном животу ускраћена је могућност да буде обогаћен скулптуром, зидном сликом, фонтаном, мозаиком итд.

Налазећи у примени синтезе врло значајно средство, које ће ликовне уметности увести у свакодневни живот и врло богат извор егзистенције за велики број својих чланова, УЛУС ће и даље настојати у напорима да се присуство синтезе реши законским прописима.

Од великог броја ликовних уметника, највећи број се бави израдом мањих слика и скулптура т. зв. штафелајском уметношћу, која је од увек намењена човеку — појединцу. У времену кад је наш човек био искључиво заокупљен решавањем елементарних потреба живота, постојање ове уметности није имало неке нарочито сврхе, јер она није улазила у круг тих неопходних ствари. Уопште узев, коришћење ликовних дела искључиво у излагачке сврхе, на изложбама, чак је довело и до удаљавања човека од ликовног дела. Код већине људи формирало се мишљење да право на куповину слике и скулптуре припада друштву и држави и њиховим институцијама.

Сада се на тој релацији ликовно дело — човек појединац нешто изменило. Пре свега велики број наших људи може без већег напрезања да набави слику или скулптуру за потребе своје куће и породице. Просек цена продатих ликовних дела преко Продајне галерије у Београду у прошлој години био је 1.400,00 динара. То је износ, који је мањи од цене многих предмета којима су обскрбљена наша домаћинства. Али, иако велики број наших људи може данас да купи слику или скулптуру многи, чак и кад то желе, не могу да дођу до уметничког предмета. У Београду постоји само једна Продајна галерија, која се искључиво бави продајом уметничких дела, углавном чланова УЛУС–а. У неким местима Србије има продавница, које продају слике и скулптуре сумњиве вредности. Зато је потребно отворити продајне галерије у свим већим местима, које би уз кредитне олакшице продавале дела професионалних ликовних уметника чланова УЛУС–а. Ове галерије би морале имати своје уметничке савете, који би јамчили за уметнички квалитет продатих дела.

Ако улазак ликовних дела у наше домове схватимо као најприроднију везу између уметничког дела и човека и као културни чин, који у име друштва врше појединци, онда човека појединца треба стимулисати да то чини.

Отварање продајних галерија у свим већим местима са могућностима за кредитно пословање и умањење пореске основице грађанима за суму уложену у ликовна дела био би снажан потез на масовном усвајању ликовних дела од стране радних људи. Велико присуство оригиналних ликовних дела у животу врши снажан културни утицај, оплемењује и хуманизира средину.

За уздизање ликовне културе младих, ликовно васпитање у школама је најважнији и најпогоднији начин. Велики број ликовних уметника се бави педагошким радом у школама и захваљујући томе, настава ликовног васпитања код нас је достигла висок ниво. Међутим, због несхватања одговорних, ликовном васпитању у школама се из године у годину оставља све мање часова а постоје и предлози да ликовно и музичко васпитање постану факултативни предмети у школама, што би довело до обезвређивања ових предмета. Овакви потези ометају ширење културе а јачају ликовни аналфабетизам, који је код нас и овако врло чест.

Рад на часовима ликовног васпитања је први додир младих са стваралаштвом, први сусрет са материјом коју треба савладати и коју треба упознати, да би се идеја обликовала. Ова искуства као и склоност према складу и хармонији су особине тако потребне људима и наша је дужност да настојимо да их млади кроз овакав рад стекну и развију у школи.

Треба настојати да се настава ликовног васпитања у школама одржи на нивоу важности других предмета, да се унапреди отварањем кабинета–атељеа за ликовну наставу и да се створе и могућности за аматерско бављење ликовном уметношћу младих.

Изношење проблема ликовних уметности и ликовних уметника имало је за циљ да створи слику стања у овој области.

Не може се порећи чињеница, да су ликовни ствараоци остављени сами себи, да ликовна уметност и ликовни уметници нису нашли одговарајуће место у нашем друштву и да ликовно дело није праведно оцењено на лествици вредности људског рада. Неразлучива повезаност ликовног дела и ликовног уметника и то не само на стваралачком већ и на материјалном плану настанка ликовног дела, говори о потпуној условљености и једином утицају који ова два појма примају. Ликовно дело је још увек зависно у сваком погледу само од материјалних могућности уметника.

Појам уметника професионалца, који живи од уметничког рада, скоро да и не постоји више у ликовној уметности. Већина ликовних уметника егзистира од рада на другим пословима, а вишак зараде и слободно време користи за стваралаштво. Ако је овакав однос ликовних уметника према ликовном делу био нужност у претходним сиромашнијим годинама, када су уметници друштву поклањали своје дело, не може се дозволити да и данас и убудуће тако остане, јер то омета могућни развој и полет ликовне уметности.

Ликовним уметницима у савлађивању проблема и отклањању професионалних тешкоћа, друштво мора помоћи, не ради њих самих, већ због нових дела, које друштво од њих с правом очекује.