Српска култура у односу на стране културе

Из ове комплексне тезе узео сам само језик и књижевност као значајне компоненте у којима се, као пресеку, може оцртати вид нашег односа према светској и односа света према српској култури.

Две природне људске особине одређују суштину комуницирања међу националном и општом културом — потреба да се искажемо и да нас други разумеју и неопходност да друге људе схватимо и упознамо. Из те упућености једног човека на другог ниче узајамност и условљеност односа националне културе, па и српске према другим културама. Уз опште законитости, постоје и специфичне особености које произлазе из историјске и друштвене ситуације развоја једне нације — њена бројност и разуђеност, а и домети њенога духа. У складу са тим је временска, квантитативна и квалитативна укљученост националне културе у светску заједницу, али и њена суштина која се испољава у томе ко, како и колико у њој користи добра која је створио човек својим образовањем и оспособљеношћу за живот у једном времену. Максимална тежња и могућност за испољавање слободе личности у стварању и коришћењу друштвеног богатства још увек је један од идеала овога света. Нису усавршени начини споразумевања међу људима који би одговарали њиховим жељама и потребама, па је отуда отежано међусобно упознавање, ограничено је међунационално комуницирање и усвајање културних вредности других народа. Но, уза све незадовољство оним што се до данас постигло, ипак у узајамном обогаћењу националних култура има видних и значајних резултата.

Начелни моменти у разматрању ове теме произлазе из материје које нас у оквирима данашњег саопштења интересује. Они су садржани у нешто конкретнијим одговорима на питања: колико је код нас учешће страних језика потреба и стварност? Колико су литерарне и културне вредности других народа присутне у нашој средини, у непосредном додиру са нашим човеком — било у оригиналу или преводу? И најзад, колико су српскохрватски језик, српска књижевност и остали видови наше културе присутни у свету и колико су својом вредношћу и бројем постали саставни део општељудских добара која одређују потребе и лик савременог културног човека код свих народа?

Унапред треба рећи да се о некој равноправности и пропорционалној заступљености језика и културе између народа не може говорити због две основне чињенице: различите су могућности и потребе које произлазе из односа малих и великих народа и из развијеног и неразвијеног културног, привредног и друштвеног живота појединих нација. С обзиром на бројност српског народа и на друштвено–историјске прилике које су одредиле његову савременост, наша потреба за учењем страних — светских језика је велика, а велика је и потреба за упознавањем књижевности и културе других народа.

Због ограниченог времена задржаћемо се само на неким битним констатацијама, а чињенице су, уосталом, познате. За протеклих двадесет и пет година у Југославији и Србији је посвећена пуна пажња учењу страних језика и тиме су обухваћени сви ступњеви редовног и ванредног школовања. У Србији је, у квантитативном погледу, стање задовољавајуће, јер се од основне школе, преко свих врста средњих школа, па до универзитета уче страни језици. У развијенијим срединама то учење почиње чак у предшколским установама и у првом разреду основне школе. Значајно је да се, поред школског, учење страних језика проширило и на домове културе и разне облике рада у предузећима и установама. Присутно је и индивидуално учење код деце, које усмерава породица уз помоћ разних учитеља, и учење одраслих, које је у складу са њиховим културним и стручним потребама и амбицијама.

После извесних лутања, преовладао је принцип бирања страног језика који ће се учити у школи. У начелу, ученик може да бира између пет тзв. светских језика; између руског, француског, немачког, енглеског и, у последње време, италијанског. Та оријентација омогућила је да се без мајоризације неког језика удовољи личном интересовању, плановима и потребама појединца, али и друштва. Осцилације у заступљености појединих језика биле су видне. Деловало је ту више фактора; друштвено усмеравање, кадровске могућности, збивања у свету, а, каткад, и мода. По традицији, од деветнаестог века до другог светског рата у Србији су се претежно учили француски и немачки језик. По броју опредељених ученика данас је на првом месту енглески, затим руски, а онда француски, немачки и италијански. Због националних потреба друштво мора настојати да се извесне пропорције заступљености ових језика у појединим врстама школа одрже и да осцилације буду што мање.

У овој експанзији учења страних језика важно је обратити пажњу на квалитет знања. Он зависи од кадровских, материјалних могућности, од времена посвећеног учењу и од многих других чинилаца. Битно је истаћи да квалитет знања страних језика не одговара квантитету учења. Са усвојеним знањима страног језика претежно је омогућено само основно комуницирање, при задовољавању дневних и практичних животних потреба, и стручно споразумевање. Много ређе је то знање достигло право владање страним језиком на коме могу да се упознају књижевна и остала културна добра дотичног народа, а преко њега и света. Наша настојања треба да се крећу ка овладавању таквих језичких знања.

Због недовољног знања страних језика наши људи се још увек са страном књижевношћу и културом претежно упознају преко превода, а не са оригиналом и на изворишту. То је нужни вид посредништва који је код нас врло развијен и присутан, а који је значајан нарочито када је реч о књижевности и култури мањих народа. Ако се ослонимо на статистику, за последњих пет година издато је три пута више преведених дела него оригинала створених на српскохрватском језику. То је добро, али с обзиром на пропорције и квалитет може и да забрињава. Неке едиције превода појединих издавачких кућа изврсно се допуњују. Ипак, у целини гледано, не издају се систематски одабрана најзначајнија дела која су теоријска и уметничка вредност у другим културама, а чији превод употпуњује и обогаћује нашу културу и омогућује да наш човек постане свестранији. Нарочито је та несистематичност изразита у одбиру дела из литературе и културе мањих народа. У овом раду нису довољно изграђени естетски и друштвени критеријуми, нема довољно организованога и стимулативног усмеравања овога посла према нашим потребама. Лични избор, укус и слобода преводилаца не смеју се угрожавати, али у свеукупном преводилачком послу, као значајном виду деловања, мора бити присутно сазнање шта желимо, шта нам је потребно и шта можемо да остваримо у овом времену и на овом плану. А тога нема довољно.

Када се споје два констатована недостатка — мала могућност изворног коришћења светске културе на језицима на којима је стварана и несистематичност у превођењу, онда из ових слабости избија у својој пуној величини опасност и по националну културу. За стварање свестраних личности које ће моћи да се обогате највећим људским вредностима, да своје биће уклопе у савремена људска стремљења и да постану активни чиниоци друштвеног и културног живота нације — неопходно је, између осталог, да широка и свестрана основа учења страних језика прерасте у нови, виши квалитет — у могућност да се на њима изворно упознају стране књижевности и култура. Исто тако, друштво мора усмеравати и потпомагати преводилаштво да би нашим људима било приступачно све оно најзначајније што је човеков ум створио.

Међу многим специфичностима судбина малих народа, које произлазе из њиховог положаја у свету, присутна је и једна врста неправде — недовољно сагледавање и познавање њиховог доприноса општељудској култури. Српска култура у своме продирању у свет наилази на те тешкоће због ограниченог броја преносилаца — странаца — који знају српскохрватски језик, који познају наше књижевно стваралаштво и који могу успешно да на свој матерњи језик пренесу и њима искажу поетске визије и друга уметничка и културна остварења са нашег тла. Због тога није довољно омогућено суочавање наших литерарних вредности са светским, нити је пружена прилика људима, сем на нашем језику, да упознају и прихвате оно што је створено у нашем поднебљу.

Давно су минула времена када је српскохрватски језик био „светски“ и дипломатски језик. Свет га је поново почео учити и проучавати у деветнаестом веку, а тек средином двадесетог века српскохрватски језик је добио значајно место у славистичким студијама на многим светским универзитетима. Две области — дијалектологија српскохрватског језика са акцентима и народне песме са фолклором — деценијама су биле предмет научног интересовања лингвиста и историчара књижевности, али и подстицај за учење српскохрватског језика. Тек у новије време проширио се круг интересовања и зналаца нашег језика. Сигурно је да су неколико битних момената утицали на то: нагли развој славистике у свету, друштвено–историјска збивања код нас, изразитија отвореност наше земље према странцима у односу на остале словенске земље и достигнућа у уметничком стваралаштву, посебно у области књижевности, која су означена и Нобеловом наградом као признање Иви Андрићу за његово дело.

На славистичким катедрама у свету, колико је нама познато, данас ради педесет два лектората, на којима учи српскохрватски језик 450 до 700 студената, што зависи од школске године. За последњих двадесет и пет година одбрањено је на страним универзитетима око осамдесет докторских дисертација о темама из српскохрватског језика и српске књижевности (тачног пописа, такође, немамо). Поред педесет два лектора, као практичних учитеља нашег језика, проучавањем и предавањем српскохрватског језика и књижевности бави се око седамдесет професора и асистената — страних слависта. Сви они релативно добро познају српскохрватски језик и литературу, а настоје да боље упознају нашу културу и историју и, најчешће, преводе са нашег језика. Осим њих, низ познавалаца српскохрватског језика бави се узгред или професионално превођењем. Донедавно није код нас постојало систематско интересовање где се и ко бави проучавањем нашег језика и књижевности, ко, шта и како преводи дела наших стваралаца. Тек ове године почео је да систематски упознаје ту проблематику Међународни славистички центар, који су основали Филозофски и Филолошки факултет Србије.

Низ значајних дела савремене српске књижевности преведено је на такозване светске језике: руски, француски, немачки, италијански н енглески, али и на друге, нарочито на словенске језике, и на мађарски и румунски. Међутим, нема се довољно увида која су све дела преведена, али на основу онога што је познато може се рећи да није преведен и зато није продро у свет један број литерарних и културних остварења која би нас могла као нацију достојно репрезентовати. Њихово егзистирање у преводу и присуство у великим језицима значило би наш допринос светској култури.

Постојеће интересовање у свету за српскохрватски језик, за српску књижевност и културу значајно је за један мали народ, али то није довољно да се он потпуније упозна и да његово духовно присуство у светској култури буде онолико и онакво како би требало и могло бити. Не може се рећи да нисмо испољили заинтересованост да се укључимо и обогатимо токове савременог културног живота ван наших граница, али је сигурно да је у овом поратном времену изостао систематски рад да се свету представимо својим најзначајнијим особеностима и врхунским литерарним и културним вредностима. Пре свега, није се довољно посветила пажња постојећим стабилним и трајним интересовањима и могућностима да се сталном и свесрдном сарадњом са институцијама у иностранству које се баве учењем и проучавањем српскохрватског језика, српске књижевности и културе пружи подршка њиховим напорима да те области што боље упознају. Изостао је наш подстицај и омогућавање да се размотре и проуче оне теме и достигнућа који ће нас истински представити у свету. Требало је стотинама зналаца нашег језика и књижевности, који се професионално а то значи и животно везују за нас, створити што више пријатеља. Семинар, скуп и научни састанак страних слависта, које су ове године организовали Филолошки факултет у Београду, и филозофски факултети у Приштини и Новом Саду, а у сарадњи са општинским скупштинама у Ваљеву, Лозници, Крушевцу и са другим институцијама, уз свесрдну помоћ Комисије РИВ–а СРС за сарадњу са иностранством у области културе образовања и науке, охрабрују да се са том сарадњом почело и да се може и код нас систематски деловати у овој области.

У нашој савремености, а то значи за последњих четврт века, ширина и прогрес једне културе мере се, између осталог, њеним квантитативним и квалитативним присуством у сазнањима света и њеном отвореношћу и способношћу да критички прихвати и укључи у себе позитивна достигнућа људског ума. Очигледно је да се однос националне и светске културе битно своди на моћ комуницирања међу њима, на способност њихових носилаца да овладају трајним духовним вредностима друштва и, тако обогаћени, да стварају нова дела и проширују моћ људских виђења и сазнања. Коначни циљ количинског и вредносног доприноса националној и светској култури је стварање способног, слободног и срећног човека и друштва. Уколико је пружена могућност свим људима да се тако испоље и осећају, онда је духовна култура у једном периоду друштвеног развоја била у успону и значила прогрес у коме је основано етичко обележје људскога духа била човечност. Тај морални вид културе и односа у њој између општег и националног може се осетити и уочити у разним испољавањима, али право сазнање карактера културе и могућност њеног потпунијег прихватања или одбијања, упозоравање идеја, представа о животу и порука које носе књижевна дела и друга остварења у језичком медијуму могућно је тек са пуним познавањем језика на коме су створени и на који су пренети.