Међународна културна сарадња

У СР Србији, ван аутономних социјалистичких покрајина, утроши се годишње преко 10,000.000 динара на финансирање разних акција из области међународне културне сарадње. Преко 500 наших уметника, културних радника и извођача одлази или гостује у иностранству само на основу програма културне сарадње са другим земљама, а ван програма учествује свакако већи број. Седамнаест највећих градова Републике развија интензивну политичку, културну, привредну и спортску сарадњу са тридесет великих градова у свету, од чега са 15 градова из суседних земаља. Октобарски сусрети писаца у Београду, БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Нишке хорске свечаности, Крагујевац у октобру, Слободиште Крушевца, Мермер и звуци Аранђеловца, Вуков сабор у Тршићу и бројна такмичења младих талената у организацији Музичке омладине, затим приредбе на саборима народа из приграничних реона као и богата пригранична сарадња градова, сваке године окупе преко хиљаду страних извођача који, наступајући у ансамблима или солистички, приказују достигнућа и стремљења култура својих народа. Несумњиво је да је таква ширина међународне културне сарадње организација и институција наше Републике могућа само на бази отворености наше земље и њеног свесног стремљења да активно доприноси културној баштини човечанства а, са друге стране, да прими, упије у себе и обогати се достигнућима култура других народа.

 

Међународна културна сарадња представља двоструки процес и присуство и продирање стране идеологије и културе у наш културни живот, и volens nolens утицање на његов развој, а са друге стране, приказивање у иностранству достигнућа културе српског народа и народности које живе у СР Србији. При томе, у афирмисању и презентирању своје националне културе, сваки партнер у културној сарадњи — ми такође — улаже напоре да прикаже оно што је најбоље и најрепрезентативније, управо у земљама и срединама за које су његови национални и културни интереси најјаче и најефикасније заступљени. У ствари, свака земља, па и наша, афирмацију своје националне културе подређује интересима своје укупне политике, својој међународној културној политици као значајном делу спољне политике.

Постојање наших националних мањина у суседним земљама и бројних народности у Републици, чије матице представљају суседне земље, посебно се одражавају на структуру и обим међународне културне сарадње. Јачање приграничне сарадње градова и одржавање народних сабора и фестивала — у нашим или у градовима суседних земаља — резултат су снажног развоја међународне културне сарадње која служи сталном унапређењу добросуседских и пријатељских односа. Преко тих манифестација долази до изражаја наша заинтересованост да припадници српске народности у суседним земљама буду обавештени о културном развоју код нас и нашим културним стремљењима, као што се њима изражавају и искрени напори да народностима омогућимо културну сарадњу са матицама.

Концепција о деетатизацији, децентрализацији и деметрополизацији у области међународне културне сарадње, која обезбеђује пуну самоуправност и самосталност носилаца — учесника у тој сарадњи, дала је у релативно кратком раздобљу од шест година веома позитивне резултате и доказала своје идејно–политичке и практичне вредности.

Дошло је до осетног проширења међународне сарадње институција и радних организација у области културе, до подизања естетско–уметничких квалитета гостовања и размена музичко–сценских, драмских и музичких ансамбала, до организовања изложби дела светске уметничке вредности као — и до размене истакнутих културних радника и уметника. Истовремено, у складу са нашом културном политиком, остварен је низ значајних акција и гостовања ансамбала или уметника и културних радника у иностранству, чиме се допринело презентирању култура српског народа и народности које живе у СР Србији.

Међутим, озбиљно проширење развоја ове сарадње носи и негативне пропратне појаве. Оне се, пре свега, огледају у недовољној организованости и самоуправном договарању учесника у међународној сарадњи, како у остварењу ширих заједничких циљева и задатака тако и у погледу сопственог перспективног развоја. Недограђеност механизма самоуправног договора на нивоу Републике је само друга страна истог проблема. Због тога, објективно, не може ни да се обезбеди одговарајући степен координације и ефикаснијег планирања, неопходан за конституисање и реализацију комплексне политике у међународној културној сарадњи.

Усмереност и правци наше културне размене са иностранством, као и избор облика и форми наступа према појединим земљама и регионима, често су резултат наслеђене праксе а последњих година уочава се поједностављена комерцијализација. С друге стране, није се успевало у довољној мери, када се ради о презентирању других култура код нас, да се обезбедимо од шунда и кича или другоразредних ансамбала, солиста или изложби.

И поред тога што, услед нерасполагања свим подацима, не можемо у овом моменту да проценимо до кога смо степена успели у реализацији задатака деетатизације, децентрализације и деметрополизације међународне културне сарадње, ипак већ сада можемо бити задовољни темпом тог процеса. Може се рећи да је међународна културна сарадња у великој мери ослобођена финансирања из буџета, али се не би могло рећи да је деетатизована онолико и онако како бисмо желели. Односно, управо у обрнутој сразмери је деетатизована колико није самоуправно формулисана, конституисана и договорена. Процес њене децентрализације је далеко одмакао и културне институције и организација или самостално финансирају своје акције или су зависне од локалне друштвено–политичке заједнице. Међутим, у таквој децентрализацији још увек нема задовољавајућег самоуправног конституисања заједничке политике и задатака Републике према другим земљама или регионима.

Деметрополизација културне сарадње се огледа како у јачању културних центара већих градова и урбаних целина и њиховом квалификованом и самосталном учешћу у међународној културној сарадњи тако и у чињеници да бројни квалитетни ансамбли и солисти из иностранства не гостују само у Београду, већ све више и успешније и у низу осталих израслих културних центара Републике.

Крупни међународни културни сусрети и фестивали као што су БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Октобарски сусрети писаца, Нишке хорске свечаности, Вуков сабор, Слободиште, Мермер и звуци, непосредан су резултат нове и релативно младе праксе у нашој међународној културној сарадњи. Успех или неуспех ових манифестација лежи свакако у томе колико је њихов садржај резултат активног и одлучујућег учешћа стручно–квалификованих и друштвених тела, организација и појединаца у избору и одређивању онога што је нашој култури потребно од других култура.

Посебно место у комплексу међународне културне сарадње заузима њено финансирање. Не улазећи у изворе финансирања постављају се два основна проблема. Прво, колики је релативан удео опште масе средстава која се издвајају за међународну културну сарадњу и друго, како се та средства расподељују према областима културе: да ли адекватно уоченим и самоуправно одређеним потребама или према субјективним и површним проценама?

Чињеница да је у периоду 1966–1970. године наша друштвена заједница преко републичких органа и организација уложила 9,985,634.— нових динара, финансирајући разне акције у међународној културној сарадњи, а да су саме институције и радне организације у области културе у истом раздобљу, уз помоћ локалних друштвено–политичких заједница, улагале често два пута већа средства, показује ширину развоја ове активности као и интересовање и значај који јој придају како сами носиоци — учесници у међународној културној сарадњи тако и друштвено–политичка тела и организације наше Републике.

Требало би, свакако, поменути још један вид програмирања и финансирања међународне културне сарадње. Неколико досадашњих покушаја да се активност у међународној културној сарадњи непосредније повеже са интересима појединих грана привреде или предузећа није успело. У случајевима очигледних дугорочних и краткорочних интереса, привреда, углавном, није показала довољно разумевања. Можда, с друге стране, ни културне институције нису успеле да је заинтересују својим програмима довољно убедљиво. Чини се, међутим, да би требало истрајати у напорима да се нађе платформа заједничких интереса што би, са гледишта сврсисходне међународне културне сарадње и стабилнијих и трајнијих извора финансирања, било од великог значаја.

Посебну тешкоћу представља недостатак целовитих анализа за посебне видове међународне културне сарадње. На пример, какви су нам профили кадрова потребни за културне и образовне институције како би се томе подредио и систем стипендирања и специјализација у иностранству, или, које су то области уметности у земљама са којима сарађујемо на које, евентуално, треба ставити основне акценте? Да ли на позоришну, филмску или ликовну сарадњу? На шта сарадња треба да се примарно оријентише; на архивистику, библиотекарство, размену изложби археолошког, етнографског и другог материјала или на нешто друго?

 

* * *

У овом моменту, ми у Републици, изузев принципијелних ставова којима се руководимо у конкретној, свакодневној пракси, немамо формулисану целовиту комплексну политику у међународној културној сарадњи. Комисија Републичког извршног већа за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања израдила је, уз консултовање око стотину културних организација и институција, концепт политике културне сарадње према суседним земљама а у току је израда таквих концепта политике према европским и земљама у развоју. Када се и тај посао оконча, имаћемо свакако јасније представе о путевима и правцима којима се крећемо у међународној културној сарадњи.

Због таквог стања је, изузев приказивања појединих аспеката вертикалне или хоризонталне структуре наше међународне културне сарадње, у овом моменту тешко дати прецизније оцене о адекватној или неадекватној заступљености иностраних култура код нас и наше културе у другим земљама. Прилози овог саопштења могу да пруже само одређеније наговештаје закључака и због тога их дајемо на крају.

Одбори Комисије су досад, на бази свога трогодишњег искуства и широке консултације уметничких удружења и културних институција, успели да формулишу основне циљеве и задатке међународне сарадње у појединим областима уметности који се, укратко, своде на следеће:

 

Музичка и драмска уметност

Чињеница да развијање културних веза са иностранством треба да представља афирмацију највиших културних и уметничких остварења у нашој Републици, обавезује нас да створимо услове и подржавамо праксу да у иностранство одлазе само наши најафирмисанији уметници и ансамбли, односно да приликом избора драмских и музичко–сценских ансамбала имамо у виду уметнички квалитет представа и идејне основе програма са којима се гостује.

У планирању афирмисања и интерпретације наше музике у иностранству треба подстицати оне гране у којима код нас постоји дужа традиција и високи резултати (хорска уметност, поједине солистичке дисциплине и камерни ансамбли), водећи рачуна о погодностима пласмана тих дисциплина у иностраном центру.

Требало би изменити досадашњу праксу претежног пружања финансијске помоћи великим музичким и драмским ансамблима ради гостовања у иностранству, док се гостовање појединаца и мањих ансамбала најчешће препуштало концертним пословницама, добрим делом лишеним средстава за остваривање тих гостовања.

Не треба посебно наглашавати да је афирмација наших истакнутих уметника у иностранству исто тако значајна за пропаганду наше културе као и гостовање великих ансамбала. Овде треба имати у виду да постоји велики број уметника који нису у могућности да остваре гостовања у иностранству без одговарајуће друштвене потпоре, и да је данас у свету уобичајена пракса пружање такве потпоре.

Несумњиво је да, у далеко већој мери, треба подржавати учествовање наших ансамбала и солиста на значајнијим међународним фестивалима, јер већина њих пружа могућност за ширу афирмацију дела наших композитора и интерпретатора наше музике а, с друге стране, долазак реномираних страних уметника и ансамбала у нашу Републику обогаћује наш културни живот и одмерава наша достигнућа. Од посебног је значаја за нашу Републику да страни солисти и ансамбли гостују и у другим културним центрима наше Републике. При том не губимо из вида да многи од ових центара немају просторних могућности за оперска извођења, наступе филхармонија или балетских ансамбала, али како су у њима израсли бројни културни радници и створени културни покрети, морају се створити могућности за њихово шире укључивање у високе естетско–уметничке токове међународне музичко–сценске сарадње.

Што се тиче улагања друштвених средстава за остваривање гостовања иностраних уметника код нас, требало би увести принцип реципроцитета гостовања, осим када су у питању најистакнутији инострани уметници. На тај начин, уложена друштвена средства посредно би била враћена за пропаганду домаће музике и драмске уметности у иностранству. У овоме значајну улогу могу одиграти концертне пословнице које би требало да овај принцип примене у пракси.

Досадашња искуства указују да треба и даље проширити уведену праксу размене музичких и драмских радника (композитора, музичких и драмских уметника и педагога) ради упознавања уметничког живота других средина, укључујући не само извођачке и педагошке институције, већ и фестивале, конкурсе, смотре и друго. У остваривању пропаганде наше музичке и драмске уметности не треба се ограничити само на концертне агентуре у иностранству, већ користити и друге могућности, као на пример: музичке клубове, универзитете, исељеничке центре односно њихове организације, клубове наших радника запослених у иностранству и слично.

 

Ликовне уметности

Ликовне уметности наше Републике су током последњих двеју деценија доживеле процват и заузеле истакнуто место у међународној културној сарадњи наше Републике. Довољно је у овом тренутку подсетити се изложбе „Уметност средњовековне Србије“ приказане у Риму, Венецији и Берлину (коју и данас тражи више земаља), затим изложбе фресака из Галерије фресака (СССР, Пољска, Мађарска, САД) изложби савременог српског сликарства у низу европских земаља, као и наивне уметности из Галерија у Светозареву, Шиду, Ковачици, да би се стекла само приближна слика о међународној сарадњи у овој области.

У току трогодишњег рада, Одбор за ликовне уметности Комисије је анализирао стање у кадровској структури у области ликовних уметности у СР Србији и утврдио систематску кадровску политику у надлежности Републике. Ова политика би требало да спречи давања импровизованих предлога појединих установа за усавршавање стручњака у иностранству, проистеклих често из тренутне ситуације.

Као основни вид специјализације у иностранству предвиђен је динамичан вид усавршавања који би истакнутим ликовним стручњацима омогућио да у одређеним временским размацима прате развој области ликовних уметности којима се баве, на основу краћих образложених боравака у иностранству (изложбе, симпозијуми и слично). И овде се појављује као посебан проблем финансирање остваривања ове политике.

 

Књижевност и издавачка делатност

Одбор Комисије за област књижевности и издавачке делатности покренуо је штампање књижевног часописа на страним језицима Relations, који у заједници са Српским центром ПЕН–клуба и уз финансијску помоћ Комисије РИВ–а за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања издаје Удружење књижевника Србије.

На иницијативу овог Одбора и на основу већ потписаних програма културно–просветне сарадње са Краљевином Холандијом и СР Румунијом током 1972. и 1973. године ће у тим земљама бити издате антологије савремене српске поезије а у нашој Републици антологије холандске и румунске поезије. Ово ће свакако знатно допринети ближем упознавању наших народа са књижевним стваралаштвом других.

Исто тако, Комисија РИВ–а за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања је у заједници са Међународним славистичким центром СР Србије и Српском књижевном задругом, а на основу дугорочне политике афирмације нашег књижевног стваралаштва у иностранству, закључила широк и свеобухватан план издавања класичних дела српске књижевности на француском језику које ће у Француској реализовати Институт за оријенталне језике и цивилизације у Паризу. Комисија тренутно улаже напоре да на остварењу овог великог подухвата ангажује и угледне издаваче наше Републике. Прошле године, Комисија се ангажовала и помогла издавање избора песма књижевника Душана Матића и Десанке Максимовић у Француској, а у 1969. години преведена је и издата у Грчкој „Госпођа министарка“ Бранислава Нушића.

За пропаганду наше књижевности у иностранству требало би израдити мање студије односно критичке прегледе о савременој српској прози, поезији, литерарној критици итд. Такви материјали добро би дошли у свакој прилици, како за слање славистичким и другим културним центрима у иностранству, тако и за давање страним гостима приликом њихове посете нашој земљи.

Констатована је неопходна потреба живог контакта страних преводилаца наше литературе са нашим писцима, па је ради тога предложено краће стипендирање (до два месеца) литерарних преводилаца из појединих земаља, нарочито оних у којима наша литература још није довољно позната.

Као једну од мера за популарисање српске књижевности Одбор предвиђа и организовање годишњих семинара за иностране слависте — првенствено за оне који су заинтересовани за наше живо књижевно стваралаштво и делују изван ужих универзитетских оквира (по издавачким кућама, редакцијама и слично). Као реализатора овог посла би свакако требало одредити Међународни славистички центар Србије, уз финансијску потпору републичких интересних заједница и Комисије РИВ–а за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања.

 

Архивистика

Различити историјски услови и утицаји под којима је текао живот Србије у ближој и даљој прошлости, дугогодишња робовања разним освајачима и велики број ратова, довели су до делимичног оштећења, а у извесним периодима и до апсолутног уништења писаних споменика културе нашег народа. Непотпуност и недостатак архивске грађе неминовно упућује наш научно–истраживачки рад на коришћење страних историјских извора, разуме се у оним земљама које су имале непосредан или посредан контакт са Србијом у њеној прошлости. Из тих разлога коришћење архивалија који се налазе у једном броју страних земаља је од великог значаја за нашу науку, с обзиром да су оне за одређене историјске периоде, ако не једини а оно најважнији историјски извори, те из овог проистиче већа или мања потреба за сарадњом са архивским установама појединих страних земаља.

Стога је у свом перспективном програму међународне сарадње Одбор за архиве утврдио облике сарадње са иностранством, и то:

— Истраживање и снимање грађе која се налази у иностраним архивима а односи се на нашу прошлост и служи као допуна нашим архивским фондовима;

• — Упућивање наших архивских радника на редовно школовање, краће специјализације или студијска путовања у земље где постоје редовне архивске школе, курсеви и сличне форме стручног усавршавања, као и у земље са високо развијеном архивском службом;
• — Организовање заједничких служби или размена изложби са појединим земљама;
• — Размена публикација (научно–информативна средства и стручна литература) са архивским центрима у свету.

 

Библиотекарство

Као и за друге гране из области културе, коришћена је могућност међународне сарадње и за област библиотекарства. Стручни одбор Комисије за ову област сматра да би међународна размена требало да буде усмерена на два основна циља:

а) Упућивање наших библиотечких радника у земље са развијеним библиотекарством ради њиховог стручног и општекултурног усавршавања, првенствено са задатком упознавања организације рада популарних, затим научних и специјалних библиотека.

Такође треба проучити у иностранству савремене библиотечке зграде, њихове техничке уређаје и механизацију у библиотекама свих типова;

б) Упознавање са начином и системом школовања библиотечког кадра треба остварити како путем одласка наших стручњака у иностранство ради проучавања тог питања тако и путем довођења познатих иностраних стручњака који би се на лицу места упознали са нашим проблемима у решавању тог питања.

Пружање помоћи Народној библиотеци, омогућавањем њеним кадровима преко програма културно–просветне сарадње са другим земљама да одлазе на дуже и краће студијске боравке у најугледније светске библиотечке центре, има за циљ да пружи могућност њеног укључивања у светске токове библиотекарства и упознавање са значајним новинама у овој области (компјутери у библиотекарству, механографија у функцији скраћења времена за доставу тражене књиге, фотокопирање и међународна сарадња са великим светским центрима у обради и каталогизацији књижног фонда и слично). Таква пракса је мотивисана јединственим ставовима и жељама целокупне наше културе јавности да Народна библиотека постане по квалитету свога рада и активности најугледнија и најсавременија културна институција Републике.

 

* * *

Предлози мера за унапређење међународне културне сарадње;

1. Залагати се да се процеси децентрализације, деетатизације и деметрополизације продубљују и да у овој сфери односа носилац сарадње — културна институција или организација — постаје све значајнији чинилац у механизму самоуправног договора са осталим носиоцима сарадње, чиме ће најквалификованије и најуспешније бити заступљени заједнички и посебни интереси и потребе. Посебну пажњу треба посветити Републичкој заједници културе и Комисији Републичког извршног већа за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања, како би оне постале одговарајућа места самоуправног договора у овим областима.
2. Уложити напоре за изграђивање механизма планирања и координације између свих чинилаца–учесника у међународној културној сарадњи који ће, уз поштовање самоуправности појединих организација, обезбеђивати јединственост свих у спровођењу основних идејних и политичких циљева, формулисан их заједничким договорима на нивоу Република — Покрајина — Федерација.
3. Несумњиво је да би конституисањем политике у међународној културној сарадњи требало све више да се баве одговарајуће републичке интересне заједнице, док би се закључивањем програма културне сарадње са другим земљама, координацијом у међурепубличким односима и остваривањем уже сарадње са Комитетом РИВ–а за односе са иностранством и другим институцијама на савезном нивоу бавила Комисија Републичког извршног већа за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања.
4. Исто тако, Комисија Републичког извршног већа за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања требало би да се бави координацијом у спровођењу усвојене културне политике према иностранству, финансирањем лектората српскохрватског језика на страним универзитетима, организацијом курсева и семинара за наставнике српскохрватског језика у школама наших мањина у суседним земљама, реализацијом политике у вези са Славистичким семинаром, координацијом са свим учесницима и чиниоцима у раду на већим културним захватима који не улазе строго у делатности републичких интересних заједница (УНЕСКО, Балканолошка истраживања, мешовите комисије са Румунијом и Мађарском, Југословенски информативни културно–просветни центри, Међународни славистички центар СР Србије, контакти са ССИП–ом, страним представништвима у нашој земљи и слично).
5. Службени контакти са странцима које обављају културне институције, као и акције које се спроводе у овим областима са иностраним партнерима, требало би да буду евидентирани од стране републичких и градских комисија за међународну културну сарадњу. Ова евиденција не сме бити постављена као контрола која спутава иницијативу, уноси подозрење или неповерење, већ би требало да се третира и спроводи као нормална мера у домену односа са иностранством, као елеменат самоуправног договора и политике заједнице у овој области.
6. Од посебног је значаја да сарадња између градова буде извор иницијатива и чинилац у планирању и спровођењу међународне сарадње. У почетку свођена на сарадњу и размену искустава у сфери делатности комуналних служби и проблема који прате урбанизацију, сарадња између градова је последњих година израсла у систем својеврсне и богате друштвено–политичке, научне, културно–забавне и спортске сарадње, у процес у коме се афирмишу културна добра народа, остварују чвршће везе и учвршћују пријатељство и разумевање. Градске скупштине и радне организације издвајају знатна средства у финансирање међународне сарадње својих културно–уметничких друштава, позоришта, уметничких асоцијација, спортских друштава, локалних листова и часописа. Какав је обим добила међународна сарадња градова СР Србије види се најбоље из податка да 17 највећих градова Републике остварује живу сарадњу са 32 инострана града, од којих се 15 налази у суседним земљама.

Већи део ове сарадње, изузев у случајевима неколико врхунских драмских или музичко–сценских ансамбала из Београда, тече децентрализовано, ван републичких органа или организација. Несумњиво да то указује на повећан интерес културних организација и институција за учешће у међународној сарадњи одражавајући при том ширину и дубину процеса децентрализације и деетатизације ове сарадње. Међутим, и ту има недостатака организационе природе, неусаглашености и некоординираности крупнијих подухвата на нивоу Републике, као и нерационалности или једностраности у погледу избора партнера са којим се сарађује.

7. У процес самоуправног договарања културних институција и организација треба укључити све учеснике, без обзира да ли се финансирање њихових акција у међународној сарадњи врши из републичких или других средстава издвојених за ту сарадњу.

У принципу треба се залагати да се финансирање акција у међународној културној сарадњи одвоји од буџета и иде преко Републичке заједнице културе и осталих заинтересованих друштвених и привредних чинилаца, као и непосредних учесника у сарадњи.

8. Потребно је наћи адекватније пропорције у издвајању и трошењу средстава посвећених међународној културној сарадњи. Извесне несразмере у трошењу средстава на различите гране уметности као и дисперсност акција и праваца њиховог усмеравања резултат су делом наслеђене праксе из централизованог система планирања и спровођења међународне сарадње у области културе. Стога су актуелне дилеме и објективне тешкоће у овој области резултат, између осталог, бурног процеса развоја, с једне, и недограђености система међународне сарадње у самоуправним условима, с друге стране.