Општина као носилац културног развитка

1. Остварење основних људских функција у комуни, схваћеној као самоуправна интеграција, као просторно одређење, као заједница људи и њихове акције, упућује у духовну делатност човека да се испољи и потврди најпре у својој средини и да се организује као друштвена потреба. Комуна није само историјска категорија, да би била унапред одређена за носиоца свих, па и културне акције. Она се пре свега јавља као могућност удруживања за сопствене и јавне послове, као хуманистичка претпоставка међусобног споразумевања и комуницирања идеја међу људима и њиховим организацијама заснованим на заједничким идеолошким премисама сваког датог људског рода.

У нашем систему друштвено–политичка улога комуне је и у теоретском и у практичном смислу потврђена, у трајању и процесима непрекидних измена, као дијалектичка законитост. Преображај комуне на самоуправним основама и ниво развоја производних снага и друштвених односа, према томе, омогућују и јављање нових облика испољавања иницијатива радних људи кроз удружени рад. У комуни се репродукује целокупни смисао удруженог рада — од материјалне производње до потрошње, од елементарног препорода до научних иновација. Самоуправна свест и активност човека доводе до спреге интереса у његовој самоуправној асоцијацији, управо до комплекса узајамне зависности свих интересних заједница, свих облика људског споразумевања. У комуни се испољава самоуправљање у области аутентичних интереса радних људи, не само у удруженом раду, као комплексу интересних области, већ и у сфери социјалних односа, просвети, здравству, култури, спорту итд. Структура аутентичних интереса људи је различита, па су различити и мотиви удруживања, али укупни збир одлика удруживања у свим подручјима интересовања и потреба човека у суштини садржи општина. Са целокупним својим механизмом, по своме друштвеном карактеру и практичној активности, општина је синтеза људске организованости, саткана баш од аутентичних интереса, одбојна према апстрактној и отуђеној политичкој сфери, отворена за споразумно решавање проблема људи и успостављање одређених узајамних односа, од субјективних потреба до објективне неопходности.

Општина, дакле, као својеврсни организам, укључује оријентацију на развој материјалне основе неопходне за живот људи и функцију јавних делатности од општег и заједничког интереса, наравно — као интегрални део целокупног југословенског система, али и као посебна заједница. У општини се усмеравају она кретања развоја која обезбеђују најбржу материјалну и духовну еманципацију удружених грађана. У сваком случају, нема подручја интересовања и људске активности, у укупној функцији удруженог рада, у коме се не испољава дејство општине као носиоца иницијативе и практичне организације за остварење циљева напретка, за прогрес у најширем смислу. У складу са даљим развојем целокупне уставне концепције, нормативни систем општине управо треба да карактерише самостално испољавање воље грађана, њихових права на задовољавање потреба и у спиритуелној сфери деловања, на урбане процесе, образовање, културне доживљаје, научна истраживања, изградњу нових етичких норми итд. Различитост економске моћи комуна одређује распрострањеност медија, центра духовне и културне трансмисије, стваралачких подухвата, могућности бржег контакта са културним вредностима, услове за спознају нових културних појава или презентацију наслеђа итд. Али, ако је својство комуне у нашим условима незатвореност, ако је њена способност да границе свога атара сматра само условним, до степена потребног организационог устројства, онда су и могућности превазилажења локалне обојености и локалног радикализма у бити друштвеног поретка такве да стварне вредности не могу запети на граничном камену или финансијској немоћи. Ниједна општина није код нас окамењена на узаном нивоу своје материјалне и кадровске базе, без амбиција. Општину и треба схватити, у њеној функцији носиоца културног живота, као метод за развлашћивање привилегија одређених друштвених слојева или богатих региона, као неку законитост наслеђа, као право на културнију и цивилизованију егзистенцију. Крајња консеквенца нашег револуционарног покрета и јесте остварење једнаких права и на богатство духа. Многи примери изванредних иницијатива и садржаја културног живота и у такозваним неразвијеним подручјима Републике указују на динамичност времена и немирење са стањем ствари, на исправност нашег одређења. Не могу у свакој комуни, без обзира на њену материјалну базу, постојати опера, позориште, музеј, уметничка галерија. Али у свакој комуни могу бити, у одређеној констелацији смисла за организованост, присутна уметничка дела, различите културне приредбе, културна добра, мобилни дух, који не дозвољава потапање лађа у сопствену апатију.

2. Општина је и досад била носилац привредног и друштвеног развоја на основама краткорочни и дугорочних планова. Својства њеног планског бића највећим делом трошила су се на привредно планирање, на подизање материјалног благостања краја и грађана у њему. То је и логично полазиште свих генерација, и нашег времена, нашег историјског тренутка у коме треба превазићи прошлост, неједнакост и неравномерност корака у различитим општинама (регионима, покрајинама, републикама) ради оживотворења револуционарног завета, научне мисли и практичне пароле о бољем животу. Но очигледно је да смо дуго живели у заблуди једностраности, па смо културни преображај друштва и културну продукцију сводили на украсне предмете. Отуда је планирање на подручју културе и било само скуп многих жеља појединаца, неостваривани сан о малим општинским метрополама културе, саткан у збуњеним главама културних посленика, који нису имали представу о томе како се кује новац.

Очигледно је да су самоуправно организовање токова даљег развоја општине и појава општине као интеграције интереса удруженог рада отворили нове видике схватању улоге културе као саставног дела људског рада, неразлучиво повезаног са свим друштвеним процесима. Планирање културних потреба постало је не само планска дисциплина са тенденцијама да се претвори у научни метод већ израз стварно успостављених релација између материјалне производње и интелектуалне конституције друштва. Културне делатности данас задовољавају многе разноврсне и специфичне потребе појединаца и друштва, остварују комуникацију са културним садржајима преко различитих медија, од најраспрострањенијих (телевизија, радио, филм) до живог споја човековог сензибилитета и уметничког дела. Међутим, уколико и имамо културну продукцију (по извесним резултатима и на светском нивоу) питање је да ли смо створили услове за њено коришћење у опсегу наших услова (услови подразумевају економске факторе, социјалне, познавање природе културног добра, одговарајуће амбијенте, дидактичке мотиве, емоционалне претпоставке и др.). Отуда се и мора рачунати с тим да се феномен планирања културних навика и вредности налази пре свега у општини и њеном бићу носиоца културног развитка. Планирање културне политике у општини није пут ка Потемкиновим селима, није у егоистичном затварању у сопствену лабораторију, у тежњи да се има по који општински писац, сликар или певач, већ у могућности општине да подстиче универзалну и хуманистичку природу културног дела, у масовној еманципацији радних људи. Свака општина мора имати максимални програм културног развоја, али не и амбиције да га оствари за годину дана. Културна физиономија једне општине није у формалном плану, већ у мукотрпном таложењу вредности у комплекс људских настојања да се живи, мисли, осећа и сутра. Код нас је још увек изражен несклад између појединих врста културних потреба и путева за њихово задовољавање. Није мало примера да су нам културне делатности развијеније од културних потреба (криза публике у неким позориштима, недовољна циркулација књиге, музеји без посетилаца), па су самим тим одређене културне делатности (установе, организације) доведене у велику зависност од помоћи друштвене заједнице, чиме се мења карактер њиховог дохотка. С друге стране, неразвијеност културних делатности у многим општинама још више умртвљује развој културних потреба. Све су то питања која траже систематичан прилаз и зналачкије планирање, на основу самоуправног одређења привредних и друштвених структура.

3. Друштвени интерес, боље речено интерес нашег концепта социјалистичког друштва, заснованог на асоцијацијама радних људи у општини, у интересним заједницама, у радним организацијама, претпоставља да свака општина мора да има минимум организованог културног живота. Законом о финансирању културе у СР Србији детерминисане су оне културне делатности које по својој хоризонталној и вертикалној повезаности и организацији мреже институција обезбеђују једнаке преферансе за све општине. Разлике су могуће, али оне произлазе из материјалне неједнакости општина или чак и из субјективних побуда чеоних кругова у комунама. Међутим, концепција о мрежи библиотека, историјских архива, музеја, завода за заштиту споменика културе и природе јединствена је, и то је ваљда најзначајнији потез повучен на шаховском пољу наше културне историје последњих година. Развој целог овог механизма зависи од многих чинилаца, од наслеђа до социолошких конституција, урбаних токова, миграције, нивоа образовне структуре становништва итд. Али остаје отворена могућност да се опредељењем свесног бића комуне створе цели покрети окренути према књизи, заштити историјског наслеђа, прикупљању архивске грађе. Дакле, у нашој Републици, пре свега у општинама, заснива се сасвим нова компонента културног садржаја која полази од нормативних обавеза према широкој функцији, друштвено схваћеној, ембриона културе и на оним подручјима која су била изван домашаја било каквог културног збивања.

Општина се у овом случају јавља као стварни носилац бриге а и конкретне делатности у планирању и реализацији интереса радних људи за остварење минимума културног живота. Многи крајеви Србије у својој културној прошлости имају зачетке значајних достигнућа савремене културне акције. Али је зато и много оних општина које немају никаквог наслеђа или леже на неким остацима старих и најстаријих цивилизација, па онда наступа велики вакуум — све до наших дана. Друштво које се развија на претпоставкама најмодернијих достигнућа људске мисли, науке, технике и технологије, које је, осим тога, прескочило векове духовног сазревања, мора рачунати на функцију културе утемељену у срж целокупног економског и социјалног преображаја данас. Много пута су изречене истине да стварно самоуправљање, антибирократски модел, може јачати и постајати хуманистичка стварност само са људима — образованим, културним, духовно сензибилним. Према томе, општина у сопственој пројекцији самоуправног здруживања свих интереса постаје једино могућа платформа за обезбеђење услова и разрастање потреба за културним добрима. Ако културу не схватамо као робу сезоне, по укусу добро ситуираног купца, већ као укупну суму сазнања у свести нашег човека, онда су нам јасни разлози повишене температуре оних прегалаца културе који покушавају да виде даље од лоше испеченог хлеба у модерним парним пекарама. Добро је што су тековине техничке цивилизације допрле и у најнеразвијеније крајеве, али је лоше што нам неписмени људи возе аутомобиле велике кубикаже.

Све наше општине имају више десетина насеља. У некима се смањује број становника, демографска карта општина се мења из године у годину — зависно од материјалних али и културних услова живота у појединим насељима. Последњих година изразито се трансформишу центри општина, у првом реду градови, а неки од градова у Републици израстају у нове значајне пунктове свеукупних збивања нашег савременог друштва. Деметрополизација културе не јавља се више као настојање да се руше културне тековине метрополе, већ као амбиција да се развијају нови културни центри с обзиром на критеријуме и квалитете културне продукције у метрополи. Полицентризам у култури није фикција политичке прерасподеле институција и организација посредством административних махинација, већ природан процес који иде паралелно са растом садржаја живота појединих агломерација. Но очигледно је да су задаци привредног развоја у првом плану и да се често заборавља да је здрава економска структура могућа на култивисаном тлу. Зато се и рачуна да се у општини на развој мора гледати у комплексу свих чинилаца, од зидова нових фабрика и кадрова до могућности да ти кадрови осећају задовољство у раду, ако су окружени вредним културним дејствима. Нема сумње да су књига и мрежа библиотека и читаоница оно полазиште које ствара путеве за друге, реалније и богатије облике културног комуницирања. Не може се, дакле, остати само на читаоницама, ма колико оне биле погодан амбијент за контакте са светом знања, мисли и емоција. Мора се имати у виду, полазећи од могућих истраживања потреба становништва у једној општини, цео низ других инструмената за саобраћање радног човека са светом уметности, са делом стваралаца, са визијама културног универзума. У многим општинским центрима, где има иницијативе, мало добре воље и спретности у баратању са финансијама, рађају се често веома богати садржаји различитих медија културе. У Србији егзистира стотину различитих фестивала, годишњих културних манифестација и смотри уметничких достигнућа. Сви ови облици, настали из аутохтоних иницијатива, потреба и услова, већ значајно мењају личну карту културе наше Републике. Али честе су појаве да се целокупни културни живот једне општине сведе на тај једном у години одржан фестивал, да се чека следећа година, као крсна слава у Срба, и да се у међупростору ништа не дешава. Општина не треба да има такве спектакуларне амбиције као прворазредну окупацију. Континуитет културног живота је неопходност времена у коме живимо. Отуда се и намеће питање свима нама, како превазићи оно осећање нелагодности које произлази из правне обавезе о минимуму културе у општини да би се створио општи интерес да се култура народа не окамени на административном минимуму, смештеном у запећку прашњавих и неугледних кућица. Кукање над немаштином, над неразумевањем развијеније браће за сићушни организам неке општине, не доноси никакве плодове. Сузе брзо усахну, а стање ствари се не мења. Само акција, продор идеја и ангажовање друштвених организација, самоуправних тела и појединаца треба да покрене успаване или виталне снаге и таленат нашег човека да закорачи у нове просторе, да му културно добро постане саставни део његовог бића.

Постепеним развијањем интересовања, услова и потреба у општини ће се стварати својеврсна мрежа културних организама, који постају функција опште друштвене делатности. Неоптерећене снобовским наслеђем, општине ће саме правити селекцију у развоју оних културних делатности које произлазе из специфичних координата, насталих урбанизацијом на темељима нашег концепта друштвене организованости.

4. Све наше општине имају сеоска насеља, углавном руралног карактера, настала под различитим историјским условима. У многим крајевима има и напуштених села, села стараца. Миграција је унела многе промене, изазвала разне социолошке поремећаје, али, наравно, има и села велике концентрације економских и људских потенцијала, великих школа, снажних пољопривредних организација, одличних индивидуалних пољопривредних произвођача. Таква насеља, и не само она, морају имати неке организоване облике за културно деловање. Негде ће се они звати културни центри, негде домови културе, негде библиотеке, негде опет секције за културу у месној заједници. Нема ни потребе унифицирати облике организовања, ако они настају из природних тежњи самоуправног договора или традиције. Ту је значајније понашање општине као целине, општинских центара и културних организација у њима. Планирање и програмирање културног развоја општине не може изражавати различит став према слојевима становништва, према социјалним структурама у глобалном концепту. Интеграција могућности, претворена у циљеве које са собом носи дејство културе, обезбеђује и равномерни распоред ангажовања у односу на поједине средине. Мрежа културних центара (или других облика) у селима претвара се поступно и осмишљено у систем борбе за друкчијег човека на његовом путу еманципације, од дрвеног плуга до комбајна. Не смемо дозволити да надвлада машина у сиромашном духу, јер су последице познате. Наслеђени примитивизам, провинцијални, фолклористички домет спознаје, опседнут понекад полурелигиозним, полумистичним обичајима прошлости, нису урођени атрибути нашег села. Према томе, целокупна аграрна политика општине, заправо онај њен самоуправни простор, не може бити изолована, једнодимензионална и сведена искључиво на технологију пољопривредне продукције. Она мора садржати однос према култури села као према будућности ослобођеног човека.

Није искључено да ће село имати сопствене облике за културно деловање, дистрибуцију културних услуга, па и стваралаштво (појава аутохтоних сликара и писаца наиваца). Али највероватније је да се у садашњим приликама, у општинским центрима, морају стварати неке институције које ће се бавити организацијом разасутих културних добара и услуга за потребе села (покретне библиотеке, покретне кино–апаратуре, позајмни фондови гардеробе, декора, светлосног парка и друге опреме за аматерске дружине у селима). Професионалне културне установе у свом концепту демократизације културе морају непрекидно обезбеђивати програме за село. Развој мреже радио и ТВ–пријемника један је од најприхватљивијих путева савремене комуникације људи са светом, и ми имамо услове да се попнемо високо на европској листи броја апарата према броју становника. Село је још неиспитани феномен корисника културних добара, па се претпоставља да ће свака општина, користећи општа искуства, наћи најефикасније методе продора истинске културе и у свако село, према томе колика је његова перцептивна способност. Борба против „лаке“ културе, шунда, извитопереног и комерцијализованог, народног“ мелоса неће бити лака, али сигурно је да наше село неће одмах „волети Брамса“.

5. Културна добра се никад нису стварала само у једном географском простору. Могуће су концентрације институција, уметника, стваралаца у већим центрима, урбаним срединама, у метрополама, што је била логична последица историјског развоја, могућности пласмана културне продукције, афирмације уметничког дела. Са децентрализацијом целе друштвене структуре код нас јављају се нови ресурси стваралаштва, нова клима која пружа шансе сваком вредном остварењу да угледа светлост дана. У овом случају не треба говорити о монополизму, клановској повезаности и корупцији у култури као пропратној појави у процесу реструктуирања друштвеног ткива, насталог после револуције, као препрекама, у етичком смислу, слободном изражавању уметности. Стваралаштву, као чину људског духа и кумулиране свести уопште, нису потребни лабораторије–дворци, већ разумевање средине и претпоставке (материјалне, организационе) да ће дело постати својина свих људи, да ће доживети јавну презентацију. Ми већ сада имамо цео низ литерарних часописа у унутрашњости неоспорно, високог квалитета, многе галерије, атељеа и ликовне уметнике који нису остали анонимни у нашој културној информатици, писце, композиторе, редитеље, драмске уметнике, дакле — готово један цео фронт стваралаца, чије је дело познато. Међутим, треба скренути пажњу на факторе који ограничавају слободно стварање. Пре свега, то је малограђански дух неких наших места који не признаје издвајање појединаца, ма колике његове вредности биле. Уметник није увек слободан да створи дело за које га емоције и његов философски став инспиришу. Он често мора да води рачуна о томе „шта ће рећи књегиња“, да ли ће га схватити околина. Диспропорција између самосвести уметника и свести средине постаје својеврсна, цензура уметничке креације. Могућност презентације дела је такође један од услова чина стварања. Материјални и просторни услови за рад уметника, време и ангажовање на споредним колосецима чине онај оквир који детерминира сталност у поступку стварања. Није реч ни о каквом захтеву за аристократизацијом стваралаца–појединаца, талената или изузетних уметничких ансамбала. Утолико пре што се развојем људске мисли, нестајањем разлике између умног и физичког рада, партиципацијом значајнијег дела слободног времена радног човека, све више отварају неслућене могућности да се ослобођена личност нађе у споју са стваралачком тензијом као хобијем, као нагоном или као занимањем. Реч је више о извлачењу у први план редоследа ствари, у општинској конституцији културног покрета, интереса од значаја за духовну физиономију општине, за њене специфичне вредности, које једног дана морају постати обична појава на свим местима. Брига о стваралаштву је однос према прогресу и са тог становишта морају се подржавати сва настојања која доносе ново дело, која обогаћују наше културне фондове. Општина је заједница људи и у тој заједници, која носи у себи немире бољег живота, постоји природна знатижеља за новим сазнањима. Не треба измишљати ствараоце и дело да би се добила етикета модерности, већ подстицати стваралачки чин као акцију, као компоненту садржаја живота у једном урбаном простору. Умножавањем услова за стваралаштво у свим нашим општинама, где год постоје клице испољавања нових идеја, створићемо панораму истинских духовних вредности народа наше Републике.
6. Општина као носилац целокупне друштвене акције мора се јављати и као иницијатор међуопштинске сарадње и повезивања са другим центрима и институцијама на ширим подручјима, па — преко Републике — и у међународној размени културних добара. Међуопштинска концепција културе може постати веома интересантан подухват, рационалан, разнолик по садржају и богат по објектима и културним пунктовима. Сродност историјских, политичких, економских и географских чинилаца у многим крајевима Републике упућује на заједничко планирање мреже културних институција, организација и културних акција. Не само тражење заједничке платформе за финансирање делатности културе већ интеграција знања, кадрова и средстава, за наше услове су, очигледно, најпогоднија синтеза интереса у регионима. Удруживање општина у шире интересне заједнице културе омогућује бржу комуникацију културних добара, самим тим и веће културно дејство. Неке процене указују да око 60% становништва Србије не одлази на позоришне представе, око 40% не гледа филм, да је књига у библиотекама недовољно мобилна, а да не говоримо о концертима озбиљне музике, ликовним изложбама, музејима итд. Затвореност општина, цена комуникације културног добра, непостојање навика, опседнутост најелементарнијим животним проблемима, а понегде и бирократска индоленција доприносе оваквом реду чињеница. Свакако да нисмо довољно богати да бисмо у сваком месту имали комплетну (условно) мрежу културних установа и организација. Али и са постојећом мрежом може се започети акција за брже ширење културе и ефикасније анимирање замрлих средина за културне догађаје. Споразумевањем између општина, чак и без координационих или иницијативних одбора и тела (или са њима — свеједно), дошло би до изузетне, нове појаве заинтересованости тог нашег обичног човека за праве вредности. Искуства већ постоје. Сарадња се може институционализирати, или не, али она је у правом смислу самоуправни израз, који се заснива на договору и поштовању међусобних обавеза.

У концепцији културне политике Републике мора да се нађе такође право, можда и прво место за подржавање међуопштинских (и ширих) програма културне еманципације Србије, за рад на демократизацији културе и садржајном преображају духа, менталитета и навика. Један народ се препознаје по својим слободарским тежњама, а богатство духа је инспирација слободе. Нама није потребан прагматистички пројекат културе народа, већ суштина његове акције за стицање нових сазнања. Отуда је проблем културе комплексан, не може се свести на врхунске приредбе одабраних уметника, он је у друштвеној потреби спајања низ утицаја на људску свест, од писмености, преко културе рада, живота у домаћинству, урбане културе, културе одевања, техничке и комуналне до спознаје најсуптилнијих уметничких остварења. Зато и треба поћи од објективних могућности шта је све способна да пружи, у културном покрету, једна општина сама, а шта се мора тражити у широј сарадњи са другим центрима. Постојање, активан интерес и распрострањеност медија као што су радио и телевизија — један су пут међусобне комуникације дела и корисника, али се морају тражити и други путеви који воде до живог споја културног добра и друштвене заједнице. Велики градски центри у унутрашњости Србије па и сам Београд, који већ имају значајну концентрацију културне продукције, морају и сами да буду иницијатори ширења и преношења вредних остварења и прогресивних идеја на своју ширу околину.

7. Најосетљивије питање нашег културног тренутка је финансирање културних делатности. Од ангажовања синдиката да се утврди цена културе и рада у култури па до инвестиционих пројеката за стварање услова за културни живот — нагомилало се много идеја, дивергентних мишљења, предлога и апстрактних решења. Очигледно је да се изван националног дохотка не може тражити нека имагинарна прерасподела средстава у корист културе. Од губера се даље не може, али су неприхватљива она гледишта која, у немогућности да нађу бољу солуцију, инсистирају на тоталној комерцијализацији културног рада. Такви путеви воде у бесмисао, јер се не заснивају на стварном познавању културног бића. Једино могући ток обезбеђења материјалне базе за бржи културни развој културе је самоуправни договор радних људи у општини. Закон о финансирању културе понудио је она решења која је (вероватно) било могуће дати у одређеној констелацији нашег друштвено–политичког система. Он је само подлога за тражење решења у општинској организацији. Отуда су се и јавили многи облици удруживања интереса радних људи (културна комуна, интересна заједница, фондови за културу радника у предузећима, заједнице културних установа и радних организација у привреди итд.) који су били усмерени на договорене програме и акције. У неким општинама расписан је самодопринос за изградњу објеката културе, негде је остварена партиципација општине и Републике за одређену манифестацију од ширег интереса. Разноликост облика прикупљања средстава претпоставља и богатије културне садржаје.

Вероватно да ће крајњи циљ бити спој спиритуелног и материјалног интереса корисник културе и културног добра, да ће он плаћати пуну цену или стварну вредност културне продукције. Данас још увек постоји потреба за дејством категорије „заједничка потрошња“ у коју улажу сви, иако сви не користе програме институција које се финансирају заједничким средствима. Тај степен солидарности, постигнут фискалном обавезом, мора се претварати у добровољну солидарност на бази културних асоцијација у којима ће значајним делом партиципирати радни људи ван културне сфере. У општини је могуће остварити споразуме на основу заједнички утврђених програма, под условом да на концепцију програма имају право (и обавезу) да утичу и радници из других делатности. Тако би се у пракси потврђивало узајамно дејство удруженог рада, у коме култура не би била прирепак, већ саставни део производног процеса, у оној мери у којој доприноси развоју људске личности.

• Од значаја за културну физиономију општине је континуитет културне акције. Свака кампања је блесак који засени, па се заборави. Сталност културног дејства је иманентна претпоставка ангажовања свих друштвених чинилаца комуне, и њихова улога се трансформише из рефератско–ставовске компоненте у директно укључивање у све развојне процесе културе. Континуитет културне акције подразумева објективно планирање у општини и реално опредељење за материјална улагања. Погодност наше садашње опседнутости културом је у њеној друштвеној функцији, ослобођеној снобизма и малограђанског помодарства, у свести о неостварљивости савременог прогреса без културне тежине носилаца тога прогреса. За нас нису, опште узев, спорни идеолошки и идејни погледи на културну структуру, већ сума културних тековина које остварујемо. Она је очигледно још мала и не може се чекати неко ново време да би постала већа. Најбоље је оно време у коме постоји акција, зато је сталност акције пут ка крупним резултатима.
• Многе општине имају разлога да воде рачуна о културном наслеђу свога подручја. Оно може да буде инспирација за нове идеје, атрактивне културно–туристичке подухвате, за смисао урбанизације, за креацију. Наравно, културно наслеђе носи у себи многе опасности митског, националистичког и неестетског карактера. Добар део тог наслеђа још нисмо расветлили, од неког правимо фетише, од другог опет националне симболе. Запостављајући овом приликом идејну страну питања, наслеђу се у целом његовом комплексу мора посветити пуна пажња: од могућности за научно–истраживачке радове до најелементарније заштите и презентације културних споменика и публиковања њихове вредности. Небрига, примитивизам, рушилачка кокетерија разних комуналаца, прљавштина, запуштеност — све је то понекад одлика садашњег стања тог богатог наслеђа. Нису увек у питању материјална средства, већ однос, наша кратковидност и некултурност. Општина је и у правном смислу, као асоцијација интереса, обавезна да изналази решења која ће чувати историјски континуитет савременог културног програма.

10. Општина није затворени круг збивања ни у једној области удруженог рада, па ни у култури. Међутим, она остаје носилац основних дејстава, па према томе постаје друштвена обавеза. Ма колико се демократски конституисала као заједница људи и њихових интереса, она се у односу на културу мора јављати и с одређеним инструментима, који регулишу правила понашања, међусобне односе и перспективе. Самоуправни принципи у грађењу културне политике у општини треба да пођу од анализе потреба, на основу демографских, економских, историјских и природних услова, да би се дошло до правог програма развоја, боље рећи до модерне концепције развоја. У култури има доста наслеђеног из грађанског друштва што коегзистира у нашој ситуацији, али се много штошта мора разорити да би се ослободили простори за савремена струјања. Програм модерног развоја културе имплицира научни метод, потребне су разне студије, конфронтација решења до њихове објективизације. Многе општине неће имати услова да раде такве програме, али боља је и мање научно саздана пројекција но никаква. Друга компонента је материјални биланс за дужи период. Сигурност у будућност подстиче акцију данас. И, најзад, кадрови. Без кадрова у култури тешко да ћемо направити значајнији корак.

Културна ситуација у општини резултира из нивоа делатности културних установа и организација, демократизације културне политике, из разуђености механизма центара одлучивања, друштвених трибина, дејства политичких организација, скупштинског устројства, из програма акције. За различите подухвате у привреди и другим специјализованим службама школујемо одговарајуће профиле кадрова. Сви они у себи носе ембрионе инклинације према културном догађају, стечене у току школовања или оформљене на природним склоностима. За практичну културну акцију или за носиоце делатности у културним институцијама немамо довољно школованих и способних кадрова. Ствараоци настају у себи, у свом бићу, организатори се оспособљавају, репродуктивци и актери културе морају да знају свој посао, који такође има законитости као математика, физика или електроника. Према томе, интерес општине се састоји у инвестицији за кадрове који треба да буду носиоци културне продукције.

У општини настаје смисао целе културне акције у Републици. Без њеног дејства, без динамичних настојања да се мења стање у општини неће се у блиској будућности изменити ни културна легитимација Србије.