Стваралачка личност у самоуправном систему

Самоуправно социјалистичко друштво припада новом типу социјализма и друштвене заједнице уопште, и наша земља је прва која га конзеквентно изграђује. Поред несумњиво плодних решења и успеха у остварењу тог епохалног задатка, ми смо, природно, у неким питањима још на почетку. Уосталом, само ограничени бирократизам може сматрати да је оно што јесте истовремено и оно што је најбоље. Низ осетљивих питања решен је одређено, док је низ других остао у сенци. На пример, остао је нејасан положај ствараоца–појединца, основне ћелије стварања и културе, у том историјски новом систему. Самоуправљање полази од начела развијања способности појединца да би га учинило не само субјектом стварања већ и културне политике. Међутим, то начело, баш зато што је крупно, не мора и не може одмах бити и реалност. Сви знамо да има понашања која га могу занемарити и која га занемарују.

Теза коју бих зато хтео да разматрам на Конгресу односи се на потребу очувања и развијања слободе и интегритета уметничке личности, с обзиром на методе који се примењују и на сложеност система коме се тежи.

Међутим, свака данашња конкретна расправа о слободи и интегритету уметничке личности подразумева следећи спектар проблема:

Непродубљеност појма самоуправљања у стварању и култури. Сукоб између финалних теоријских циљева и поступака у пракси.

Тежња да се самоуправљање пре свега схвати као демократски облик институционалног система, као начин веза између самих установа, с једне, и друштва и установа, с друге стране.

Међузависност облика удруживања и метода самоуправног учествовања и представљања.

Сукоб између сингуларизма у облику удруживања и представљања и плурализма у интересима група и појединаца.

Тежња ка деетатизовању управе и етатизовању удружења, организација и установа.

Појава опште замене: представљајући ствараоце, номинални заступници их често и укидају.

Тежња да сталешка једногласност и организованост искључи уметничку и естетску разногласност и организованост.

Међутим, и у том проблемском оквиру питање стваралачког интегритета појединца може се прецизно испитати само уколико се одмах, у приступу, уваже разлике између два проблемска круга — сталешко–практичног и креативно–естетског. У првом је колективни метод неопходан ради обезбеђења и уравнотежења најширих потреба и препознавања објективне суштине; у њему истина постоји мимо појединачне субјективне истине, волунтаризам је разоран, збрајање информација и искустава неизбежно да би се њихово међудејство предвидело и открило. Ту појединац може и мора да иступа као заступник већине или свих (социјално осигурање, пензије, порези, стипендије, станови, атељеи, ауторска права итд.). Међутим, друкчије је у кругу стваралаштва, индивидуалне намере, укуса и схватања — ту је колективни метод неприкладан. Због улоге субјективног у креативном чину нужно је поштовати и спасти непоновљивост појединца од безличности заједничког именитеља. То је, прво, основа хуманизма и, друго, императив културе; иначе, може наступити савременија и тананија принуда: слаба је утеха што она више није етатистичка, већ самоуправна. Стваралац бива поново отуђен, притиснут структурама које, иако у новом виду, поново оличавају мистични „колективни дух“ и интерес, апсолут у име којег се ништи сваки реални дух и интерес сем оног који влада и који, да би владао, не жели да се представи као лични, егоистички, већ као општи, алтруистички. Препознаје се старо схватање које појединца ставља у заграду сводећи га на детерминисани (зато и небитни) производ економско–политичких услова. Сартр је у праву када у Питањима метода каже: „Тај лењи марксизам трпа све у све, од стварних људи прави симболе својих митова; тако се једина философија која је стварно у стању да схвати сложености људског бића претвара у параноичан сан.“

Зато се у кругу самог стваралаштва степен демократије не мери повећавањем броја учесника у доношењу одлука, већ обрнуто, његовим смањењем; величина слободе — величином избора који ужива сваки стваралац; а демократија — не умножавањем негативних и позитивних гласова, већ њиховим поједињавањем: могућношћу сваког да се испољи. Ако тамо где треба да одлучује он сам, или група сличног мишљења, одлучује множина супротних и неизражених схватања — пориче се његов или њихов интегритет: јасноћа структуре и одређеност есенције и, у ствари, приступа диверзији. Индивидуално чисто исказано и спроведено мишљење у култури је неупоредиво вредније од „јединства“ неспојивих ставова. Као што би синтеза сунцокрета и љубичице, ништећи оба цвета, значила шегачење са природом — тако и синтеза опречних вредности значи разоран поступак; од Пикаса не треба очекивати да буде Кле, од Верлена — Мајаковски; нити еклектички треба спојити „најбоље“ особине појединаца, укидајући ознаке њиховог идентитета, да би се добила „савршена“ целина. Својом истовременошћу и међусобним дејством чисто испољене вредности саме успостављају односе извесне комплементарности, пуноће и синтезе.

Такође, сама природа послова из домена критичког избора и активитета не допушта да их појединац обавља у име „других“ или „свих“. Иступајући de jure у име форума „свих“, он у таквим случајевима de facto иступа, и мора да иступа, у сопствено име; може процењивати филмове, књиге, слике само на основу властитих критеријума. Зато је нужно прихватити неминовност индивидуалног понашања да би се индивидуализовала и одговорност, и да би привидно двојство таквог статуса отпало као алиби; утолико пре што, по правилу, представник за свој рад у комисијама, одборима, саветима не добија од пленума „свих“ претходна упутства, нити му накнадно подноси извештај. Није зато споредно како и кога изабрати да у име друштва, а на основу сопственог знања, укуса и морала, обавља тако осетљиве дужности. И ту се дилема јавља између статуса и вредности. Било би нелогично да најкреативнији немају практичног утицаја, зато што нису делегати, а да га имају они чију мисао и мерила друштво не познаје, јер у смислу изграђеног схватања и не постоје.

Међутим, у данашњем претежно институционалном систему, с обзиром на формални аутоматизам у саставу његових инстанци, представници су често испод проблематике својих области. Сусрећу се представници који не представљају, и они који представљају а нису ни представници, ни представљени. Непосредна демократија ишчезава у привиду и двосмислености. Избегавајући дуго праве представнике, администрација је тако избегла и саму себе: постала је заточеник, лицем окренута према представницима а леђима према ствараоцима. У таквим околностима артикулација културног тренутка је онемогућена: оно што је у његовој суштини и дубини није видљиво и на његовој површини.

Како спречити то готово системско одвајање културне политике од културе? Како доћи до сабирања релевантних уметничких, научних, критичких, политичких искустава и праксу усагласити са њима с обзиром да инстанце, због начина свог састава, све ређе познају и пресудне материјалне чињенице, а камоли суштаствене теоријске алтернативе? А компетентно расправљати о њима тешко је и одговорно; јер, пошто је „културна ситуација“, како недавно рече Руди Супек; „само култура ухваћена у једном повијесном тренутку“, то она не може бити мање сложена од саме културе, а сведена на један тренутак постаје много отпорнија тачном и строгом дефинисању.

То стварно запостављење стваралачког интегритета наводно се чини у име „демократије“, тежње ка савршеном, носталгије ка апсолутним — а апсолутно је, знамо, имперсоналног својства. Пошто се послови у култури никада не могу обавити тако да задовоље сваког, тј. мистични, тлачитељски „колективни дух“, „савршено“, „апсолутно“ — њих по овој теорији не треба ни почињати. Веома добрим стварима замера се што нису „савршене“, док се веома лоше оправдавају и понеком премисом доброг. Таква пристрасност рефлекс је мржње према изузетном, индивидуалном, вредном; апстрактно, имперсонално „савршено“, пројектује се као одбијање конкретног, персоналног, живог. У ствари оно је сенка просечног и његове осветољубивости, далеко од светлости химерично апсолутног.

Да би се у данашњем, претежно институционалном, систему свестраније схватио друштвени смисао очувања индивидуалног стваралачког интегритета, подсећам и на разлику између већ усвојене културе и културе актуелног тренутка. И без Емила Диркема знамо да појединац рођењем затиче одређен систем вредности који васпитањем постепено учи, прима и интериоризује, и који делује као ствар sui generis, надпсихолошка и надиндивидуална, готово независна од човека, углавном већ институционализована — у школама, музејима, библиотекама, позориштима. Међутим, сем те затечене културе, Културе–Институције, у сваком историјском тренутку постоји и култура која се тек ствара, која се — пошто још нема престиж општег, објективног, усвојеног система вредности — испољава и доживљава као расути мозаик индивидуалних исказа и открића. Па ипак, њен значај није само у томе што је израз једне или друге стваралачке личности већ пре свега у томе што је нови, динамичан састојак усвојене културе, који баш том новином спречава њену институционалну склерозу и омогућује њено друштвено репродуковање на вишем нивоу. Успоставља се, дакле, осетљив однос између наслеђене и нове културе, прошлости и садашњости. Без прве не може настати друга, без друге — и прва губи своју пуноћу и презентност. Ако прва има својство објективне ствари, друга има својство субјективне поруке, збира околности — од географских и психолошких до друштвених — који је, пропуштен кроз субјективне филтере, тим непредвиђеним и несводљивим активним додатком есенцијално измењен и преквалификован у уметност; тек када буде и сама усвојена, са ње ће избледети „лично“ и засијати универзално. Јуче је Ван Гог био име једног живота сликара, данас је Ван Гог метафора једне живе суштине. Појединачна искуства, открића, вредности дела престају постепено бити појединачна и постају део опште друштвене и културне свести. Отуда затечена култура из 1970. није једнака затеченој култури из 1960. или 1930. Тај однос има дакле својства сталног сретања, прожимања и међуутицаја историје, живота и стварања; свака генерација постојећем припаја своја открића — интелектуалне, моралне и емоционалне седименте, одржавајући тај однос у ажурном стању; а његова неажурност испољава се као симптом вишеструке кризе. Зато занемаривање актуелног, персоналног стварања и искључиво обраћање институционалном, историјском, кодификованом делу културе — које је данас због наслеђеног стања, несигурности критеријума и избегавања ризика тако карактеристично — значи чинити погрешку са тешким последицама. Кидају се везе међу поколењима, запостављају материјалне и духовне чињенице, значења и дејства различитих система вредности; друштво почиње да личи на Вавилонску кулу чији се градитељи међусобно не разумеју. Пориче се култура као „тотална друштвена чињеница“; јер не помаже ли се жива, одмаже се и наслеђена и омогућава поремећај најширег опсега.

После ових анализа и теза искрсава питање; како данас одредити облике стваралачког удруживања и аналогне методе учествовања и представљања? Како артикулисати данашњи стваралачки тренутак?

Прво, неминовно је поћи од начела индивидуалног интегритета; основни чинилац удруживања и сваке његове сложеније структуре требало би да буде стваралац–појединац, како с обзиром на својство стварања тако и на својство самог удруживања. „Замислити и остварити уметничко дело је активност суштински лична и они који буду хтели да организују и колективизују уметничку производњу као било коју индустријску или аграрну производњу не познају ни саму природу уметности“ — ове речи Хенри Мура из анкете „Уметник у савременом друштву“[1]), коју је 1952. спровео Унеско, не треба заборавити (као ни толике сличне) чак и ако се у њима осети призвук извесног индивидуализма; уосталом, као такве оне не предодређују ништа, док супротне предодређују све. Данас проблем није у индивидуализму, већ у институционализму, у потирању јединке, у стварној могућности или немогућности да се она испољи и постане учесник културног и друштвеног процеса. Ако се битка за њен интегритет изгуби у домену стварања, освештаном простору људске слободе — какве су шансе да се она добије у другим, материјалним доменима свакодневних нужности? У кругу интуитивно–естетском, стваралачком, укидање и замена појединца службеним делегатима и форумима значи, понављам, драстичну бирократизацију, онемогућавање културе да настане, развија се и делује. Обрнуто, јачањем положаја појединца, његов креативни напон се лакше испољава и остварује; детерминанте још неразвијеног друштва и свести представљају у том случају стваралачки изазов а не препреку. Порастао би смисао и утицај идеала, хуманистичког и утопијског сна. Спречило би се разарање а омогућило одржавање и настајање културних модела. Згушњавали би се брже нови симболи, носиоци нових суштина, сензибилности и значења, као превасходно људски феномен. Практичне и духовне међе своје слободе уметник би лакше помицао и, откривајући материјалну стварност, идући од датог ка задатом, стварао и мењао свет, што је његова основна мисија.

Уосталом, све се више увиђа да само поштовање самосталности, рада и вредности уметника може да доведе до новог удруживања, учествовања и реалнијег представљања. „Сада се мења цео систем са тенденцијама да се постепено развије нови, у коме би положај уметника био регулисан не на основу статуса, него на основу стваралачких резултата (што је у складу са једним од основних принципа самоуправљања, принципом дохотка, тј. награђивања по радном ефекту). Насупрот статусу који уметницима нуди релативну сигурност, нови положај подразумева утакмицу способности и стално стваралачко потврђивање“ (Стеван Мајсторовић). То је, одиста, битна иако системски прилично занемарена премиса; право учествовања на основу испољеног рада и вредности, не на основу статуса, функције, положаја, или броја. Без права учествовања на основу рада и вредности — не само на основу статуса, функције, положаја, или броја — самоуправљање у култури преображава се у бирократски механизам против културе, престаје бити самоуправљање у њој, и самоуправљање уопште. Онемогућавајући појединца да се изрази, онемогућава се и оно природно комплементарно разногласје, интеграл времена и друштва. Јер, поред екстензивних, кумулативних дефиниција културе, које сежу до изједначења са појмом друштва и човека, социологије и антропологије, и које својом ширином њено свеприсутно биће објашњавају колико и замагљују — постоје, као корективи, и њене уже дефиниције које су операционално ефикасне нарочито у случајевима када је своде на одређен временски тренутак; једна од њих сматра, на пример, да је култура живи лични осећај за квалитет“ (Гастон Берже). Зато је механизам који тај осећај мимоилази, онемогућује и одбацује као „субјективни“ и „елитистички“ у ствари механизам деструкције у смислу не само њених најужих већ и њених најширих дефиниција.

Друго, људском понашању својствено је да се појединци, као основне ћелије живе културе, уједињују у групе према сродности и комплементарности погледа и природа. Нико не сумња да је Моренова „социометријска револуција“ нереална као препорука за уређење глобалног друштва; али кад је реч о малим друштвеним скупинама, нарочито тамо где је име личности у ствари метафора одређене вредности, суштине, културног модела — груписање према сродности, једне, друге или треће врсте реално је и неизбежно. Непотребно је наглашавати шта су за модерну културу учинили импресионисти, фовисти, кубисти, футуристи, надреалисти сједињени у духовна братства у тренуцима усијања и открића. Сродни елементи културе лакше би се организовали у шире целине, што би довело до већег степена њеног органског јединства, прегледности и самосазнања. Одређени културни модел зачињао би се и усавршавао до своје пуноће а његова значења систематизовала лакше и брже. — У тим ужим уметничким породицама појединац се осећа потпунијим чланом, међусобни људски и интелектуални односи су топлији и садржајнији. Боље је да те групе сличних постану и „нека врста друштва за узајамно дивљење“ него за узајамно ометање; прве сваког појединца подстичу, друге спречавају. Пошто је у њима процес међусобног разумевања далеко развијенији, лакше долази до повезаног, вољног деловања њихових чланова (што је у досадашњим облицима удруживања било готово онемогућено), а то значи и до стваралачког новума, уметничког и друштвеног развоја, најзад и до стихијског, сублимног супстрата времена и културе. Док скупине чланова супротних интереса, погледа, психолошких и културних типова представљају насилне компромисе, сталне сукобе, — скупине сродних подстичу стваралаштво, снажне осећаје сигурности и остварености. Комуникација је лака, из ужег круга скупине преноси се на шири круг друштва — а утакмица целисходнија. Према томе, нехомогена скупина је, у ствари, обичан друштвени скуп, хомогена је друштвена заједница; прва нема сопствени језик споразумевања, културу и идеал, друга их има. Међутим, због извесне наслеђене наклоности према формалном јединству, окупљање, иако нормално и у друштвеном интересу, није охрабривано, већ можда толерисано, а понекад и осуђивано као „клан“ и „монопол“. Није се довољно имало у виду да је плурализам уметничких схватања израз слободе, индивидуализације и развијености културног и друштвеног живота, да је, уосталом, култура примитивног друштва најхомогенија. Зато је оправдана бојазан да је тамо где постоји мноштво различитих схватања, могућности и интереса, а само један облик удруживања и представљања, производно схваћена и демократија у најобичнијем смислу речи; друштво које верује у човека и културу заснива систем где — изузев најопштијих и најматеријалнијих питања — стваралац представља сам себе и где је непосредно обезбеђен, чим прође нормалан поступак јавног верификовања. А он је по правилу у рукама идејно најдинамичнијег дела јавности, не у рукама државне или сталешке управе.

Треће, треба оживотворити већ усвојено начело повезивања појединаца и група у шире скупине, удружења, која би се у том новом контексту променила. Као што појединац у својој ужој групи задржава људски и стваралачки интегритет, тако га задржава и у ширем удружењу — заједно са својом групом док је конзистентна и постојећа. Веће културе то одавно подразумевају; социјализам теоријски подразумева и више, што се пре свега испољава у третману, правима и обавезама сваког појединца. Група у удружењу не мора бити стално фиксна и извесна јер, за разлику од појединца, није основна његова ћелија, већ саставни његов део; може се осипати и гасити, што зависи од индивидуалних слободних импулса, па према томе и од покретљивости која је њихов резултат. У одређивању заједничких интереса, удружења би, зато, морала да остану на најширим начелним становиштима како својим одлукама не би прејудицирала већ усклађивала уметничке и људске жеље својих чланова; и поштовала очигледност да су они различитих убеђења, могућности, положаја, угледа — не само истомишљеници већ и противници; да не постоје због удружења већ удружења због њих. Од положаја уметника у удружењима умногоме зависи положај удружења у друштву; не може бити положај уметника у удружењима лош, а положај удружења у друштву добар. Морала би удружења избегавати било какву нумеричку мајоризацију која, као што се зна, у области стварања не значи ништа; и успехом сматрати успех сваког члана, а својим представницима, и кад их сама не бирају, — све уметнике. Укратко, максимум друштвеног угледа и утицаја имаће задрже ли онај минимум надлежности који је важан како за сваког појединог члана тако и за целу област; однос уметности и друштва, положај уметника и његово јачање, дифузија вредности, место уметности у васпитном систему и у систему јавних комуникација, уметност и институције, однос затечене и данашње културе, питања материјалне основе стварања (данас јако лоше), социјалног осигурања итд. На таквом програму сарађивали би сви, без обзира на место које у друштвеном процесу заузимају. Удружења не би била, као што су често данас, прикривене групе истомишљеника, и не би око њих гравитирао само њихов трећи, четврти или пети део; нити би најбољи у њима гледали анахронизам доста опасан да би се смео подржавати. Напротив, чланови би их схватили као своју ширу породицу — могућност да им се помогне, или да сами помогну.

Из ове конструкције удруживања лако се може извести и метод учествовања и представљања. Представници би се бирали према карактеру послова; разликовао би се практичан од стваралачког круга, сталешка од шире културне сфере. Подразумевало би се да се неки послови обављају у име сталежа и удружења, а неки у име целог друштва, да за прве — учеснике бирају удружења, за друге — само друштво.

Све ово претпоставља — пошто је у питању култура, специфични систем веза међу људима — да јавно мнење, као основни механизам верификовања, има пресудну улогу; екстериоризовање мерила, проблема и вредности, враћање стваралаца, критичара, философа, публициста на јавне трибине. Тако би се избегла супротност између онога што мисле и раде ствараоци и научници, и онога што мисле и раде друштвене инстанце. Смањио би се утицај котерија које користе полусенку, одсуство јавног мнења, за разарање моралне основе на којој друштво треба да почива.

Овим променама добили би и стваралац–појединац, и сама удружења; а нарочито уметност и култура, што је пресудно. Али добили би такође администрација и политика. Проредиле би се критике да су културу замениле једним парадемократским организмом који стално расте иако је све мање ефикасан. Успоставиле би, напротив, дијалог са ствараоцима различитих схватања и генерација — са појединцима, групама и удружењима. На шаховској табли јасно би се развијале и препознавале снаге и вредности, што би им омогућило да у свакој конкретној ситуацији конкретно и поступају. На вишем плану усклађивале би различите интересе и спречавале да сукоби прелазе у борбу што потреса не само област културе већ и друштво у целини.

[1] UNESCO, Vaillant — Carmanne, 1954.