Село и култура

1. Селом смо одувек означавали оно што није израсло у град. А сељане, становнике таквих места, одређивало је не само место становања, већ и положај у друштвеној производњи. Њихова животна егзистенција традиционално је била везана за пољопривреду; од ње су живели и вишковима хранили непољопривреднике. До не тако давно, сељани су представљали највећу, набројнију категорију становништва Србије. Последњи подаци говоре да и данас од рада у пољопривреди живи сваки други становник наше Републике. А од четири становника СР Србије још увек 3 живе и станују у селу.

Некадашњи живот села карактерисала је међусобно издвојеност локалних заједница, које су у таквим условима стварале и изграђивале своју културу. Друштвени односи и културни стандард у многоме су били условљени степеном развијености пољопривредне производње. Преовладавао је ситан посед са екстензивном обрадом претежно застарелим оруђима. Пољопривредници су политички били потчињени, а економски израбљивани. Били су одвојени од репрезентативне културе. И, све у свему: сачињавали су онај друштвени слој, који је био најближи основи друштвене пирамиде представљајући у суштини неисцрпан резервоар радне снаге и најбогатији извор акумулације.

Убрзаним послератним развојем индустрије и градова (акумулацију је стварала пољопривреда), осавремењивањем и унапређењем пољопривредне производње, распада се традиционални живот села, коренито се мењају економски, социјални и културни односи. Али, у много чему прошлост подсећа, не ишчезава. Пре свега, уочљива је широка дисперзија сеоских насеља. Преовладава (изузетак је Војводина) тип насеља са малим бројем становника. Скоро свако треће село насељено је са 200–500 становника. Свега 2,6 одсто насеља имају више од 5.000 мештана. Даље, широко је распрострањен пољопривредни тип општина (више од половине свих општина Србије). У четрдесет једној општини пољопривреда учествује са 7/10 у укупном националном дохотку. На другој страни имамо само 17 општина у Србији тзв. индустријског типа.

2. До пре две деценије у готово искључива занимања становника села спадали су послови пољопривредне производње. Средњи и ситан посед наметао је својеврсне социјалне и културне везе људи на селу. Осећања узајамности, међусобне повезаности стварала је изједначена економска способност. Производна повезаност наглашавана социјалним, политичким и економским притисцима истицала је и јачала ова осећања заједништва и упућености на друге. Пред овим токовима уклањале су се све оне разлике, које је у многим срединама Републике вишенационални састав различитостима сопственог културног стваралаштва постављао (изразито јасно о томе говоре неке сцене драматизованог текста Зорана Петровића „Село Сакуле а у Банату“). У оваквом нашем умиреном мало покретљивом селу смењивале су се генерације, а време је доносило буне и немире, ратна разарања, после чега је све опет текло по старом. Јер није било значајнијих промена у традиционалном начину живота, које би убрзало ритам. Овакви токови ствари праћени су свим оним што се сматрало природним у срединама у којима се не примењује наука и не следи култура развијених средина. У оваквим условима градила се и развијала култура села. Стварала и преносила, најчешће усменим путем. Писменост није била одлика овог подручја Балкана, мада су поједини региони били описмењени (и данас је неписменост проблем и непријатељ број један наше културне и образовне политике; сматра се да је још увек сваки пети становник Републике неописмењен — нема завршену осмогодишњу школу; Косово је подручје које предњачи по броју неписмених). Све што се тако, у таквим условима на селу стварало, преносило се с колена на колено, трпећи многе измене. Били су то начини стварања, оплемењивања створеног, одабирања и издавања свега онога што данас имамо и зовемо народном културом, народном уметношћу (народне песме, народне игре, народни хумор, народни обичаји, народна медицина итд.)

Неразвијеност општих, а посебно културних комуникација, произвела је многе различите мотиве и изражајна средства народног стваралаштва. Богатство различитости условили су и многи историјски, верски, национални и економски фактори наше средине.

А иза тога, појава индустрије, концентрације капитала и радне снаге, нарастање градова, све већа покретљивост целокупног становништва почела је да нагриза традиционалну структуру села. Негде много раније (Војводина), негде касније (Косово и поједини региони уже Србије). Започео је тежак и временски дуг процес дезинтеграције статичког села у чему најзначајније поводе даје тржишна привреда и индустријска експанзија. Уз све то непољопривредне гране су нудиле боље услове рада и већу перспективу и то најпре младима.

Изградња модерних путева и саобраћаја омогућила је нове услове живота на селу, а рада у граду. Јавила се и нова категорија становника: пољопривредник — радник, сељанин — грађанин. Убрзано школовање, подстакнуто експанзијом основног и средњег школства, само је омогућило лакшу и бржу замену старог — новим. У селима око градова постепено се губила и губи некада веома јасна (у многим манифестацијама), разлика сељана и грађана. Село је укључено у општи систем тржишне размене и потрошње роба. Све се више уврежило уверење да је друштву неопходан школован, савремен сеоски произвођач, који је веома продуктиван и равноправан сарадник у потрошњи индустријских артикала. Село је, истина не свуда подједнако, хватало корак са укупним друштвеним кретањем. У њему се у потпуности задовољавају нове потребе, али се истовремено производе и нове. У многим срединама суштински је измењена материјална основа културе. Село постаје занимљива „позорница“ где се одвијају многобројне економске, социјалне, образовне и културне промене, које битно карактеришу нашу друштвену ситуацију. (Подаци казују да је више од милион и пет стотина хиљада младих са села отишло у градове. Имамо око сто хиљада сељана на привременом раду у иностранству. Саграђене су хиљаде нових кућа. Започета је изградња модерних школских зграда. Социјалним и здравственим осигурањем обухваћено је укупно становништво села. У хиљаду шест стотина двадесет шест села саграђени су домови културе (у две стотине тридесет шест су недовршени задружни домови). Отворене су многе нове библиотеке. Култура знатног броја пољопривредних произвођача подигнута је на ниво радника, који се умешно користе трактором, комбајном, прате достигнућа науке и доследно их примењују. Може се рећи: модерна агротехника је продрла у све наше средине. Са мање руку и тешког рада обавља се оно, што је некада многим знојем било заливано.

Измењена је и слика некадашњег сеоског становништва. Села у обручјима око градова се све више преуобличују у стамбене и рекреативне зоне претежно индустријског радништва. Они само живе на селу, а свакодневно путују у градове где раде и остварују доходак. Не мире се са затеченим условима и грозничаво притискају не би ли их изменили из темеља. Траже нове коловозе, јер сеоским шоровима не могу да пролазе аутомобили. Покрећу многе акције за изградњу водовода не би ли саградили купатила. У потпуности користе електричне производе „беле индустрије“. Телевизијски пријемници су им све више широм отворени прозори у свет. Новим начином живота отварају такмичење свима око себе. Доскорашњи нормални облици живота постали су неприкладни, готово смешни. Тамо где се све ово ново није стекло, или где се стиче споро, изазива велика незадовољства. Село и људи процењују: могу ли, и колико, дуго, традиционалне услове живота да издрже? Има ли могућности за промене или да се крене тамо где се савременије живи и ради? Иако се већ у многим срединама распало хомогено сеоско становништво. Произвођачи хране нису више једини радници у селу. Све је више и оних са другим занимањима. Од посебног је значаја и то, да више нису учитељ и поп једини и највиши интелектуалци села. Све је више здравствене, техничке и културне интелигенције. А и пољопривредни произвођачи нису ни налик онима, који су некада чинили село. Млађи су „на јуриш“ освојили писменост (многи и средње школе). А старији су постали свесни неопходности замене коња — тракторима, примене сортног семена и модерне агротехнике, понајчешће у спрези са сеоском задругом. Примитивну забаву замењује телевизија. Бити без радио–апарата (или транзистора) у селу спада у реткости, које нестају. (Подаци казују да још увек у СР Србији има 22 одсто домаћинстава, која нису прикључена на електричну мрежу. Нешто је мањи проценат оних, који не могу да примају ТВ програм због неких других техничких разлога. Такође је и распрострањеност радио–пријемника таква, да пружа велике могућности за развој).

3. У многим срединама СР Србије тековине народног стваралаштва губе се из свакодневне примене. Померају се и остају у ризници фолклорног богатства народа. Бригу о њему преузела су бројна аматерска културно–уметничка друштва. Рађа се и ново уметничко стваралаштво на селу. Све је више талентованих писаца, музичара, сликара... Уживају значајну подршку, а радови их све више афирмишу. „Расковник“ — часопис књижевника са села — читан је у целој земљи. Мало ко не зна за опаричку, мачванску, ковачичку, таванкутску, уздинску и друге сеоске сликарске школе. Упоредо са најбољим ликовним уметницима Републике, пажњу привлаче и сељани: Брашић, Живковић, Јонаш, Бланова, Књазовић и др. У Србији се читају стихови Ерића, Јововичке и других писаца за села. Нове значајне манифестације су: Драгачевска труба, Мокрањчеви дани у Неготину, Јефимијини дани поезије у Трстенику и др. Село афирмише и филмска врпца снимљена у Омољици, у којој се одржава и јединствени фестивал сеоског филма у нашој земљи. У селима оживљавају и многе нове секције (музичке, драмске, радио и др.). А производи народне радиности све су траженији фолклорни артикал у развоју нашег туризма (драгачевске ткаље, оповачке плетиље и т. сл.).

Све ново што продре у село, потискујући старо удаљавајући га од традиционализма, толико је брзо и снажно, да изазива упозорења о угрожености многих тековина народног стваралаштва могућим потискивањем у заборав. Упозоравају да није извесно да ли ће се то велико благо сакупити и сачувати, јер за то музеји и друге установе немају довољно средстава.

4. Све је бројније присуство многих установа на селу које, директно или индиректно, утичу на укупни културни развој и појачавају започет раскид са прошлошћу, олакшавајући појаву многих нових односа и друштвених циљева. У области материјалне производње, земљорадничке задруге (У СР Србији има их око 600 са преко 30.000 запослених стручњака), пољопривредна газдинства (1.024 са око 80.000 запослених) и пољопривредни комбинати постижу запажене резултате остварујући сплетове разноврсних кооперативних веза са индивидуалним пољопривредним произвођачима.

Велика бројност трговинских, угоститељских, саобраћајних и разних других услужних радних организација доприноси проширењу тржишта и укључењу села у његове матице. Све је веће интересовање и банака за отварање филијала у насељенијим селима.

Велику улогу и значајне резултате у подизању општег културног, политичког и економског нивоа пољопривредника, постижу друштвено–политичке организације (Савез комуниста, Социјалистички савез, Савез синдиката, Савез омладине, Црвени крст и разна струковна удружења).

Од посебног је значаја делатност културних организација (културно–просветне заједнице у првом реду), као и културних установа.

Домови културе покрећу и носе многоврсне активности у 1.626 села Србије. Већина је саграђена пре неколико деценија. Нешто око 4.500 села још увек нема овакве објекте (у Србији има 7.456 кафана). Последњих година зачиње се поново градња домова културе (Пригревица је сама, својим средствима, недавно саградила овакав дом). Домови културе нису само упоришта културног живота, већ и места на којима се одвија целокупан друштвени живот села. Ситуација са домовима културе, била би неупоредиво боља, када би многобројни задружни домови били враћени селу и намени, због које су зидани.

У разним срединама Србије учињено је много за подизање сеоских библиотека и читаоница, изградњом и адаптацијом неопходног простора и набавком нових књига. Још је у свежем сећању акција КПЗ у Санџаку, која је допринела отварању многих библиотека и набавци више од 250.000 књига. У развијенијим сеоским срединама имамо библиотеке са књижним фондом који премашује број становника села (Војводина). Али, још увек постоје и таква места која немају, нити ће без већих напора успети да дођу до књига. Статистике казују: још увек у СР Србији једна књига долази на два становника; библиотеке су најскромнији купци нових књига (у укупном промету учествују свега са 104 одсто); и, на крају, око 60 одсто свих библиотека располажу фондовима у којима има мање од 1.000 књига.

Неоспорна је чињеница да је у протеклом периоду много учињено на подизању и отварању нових школа. Обавезним осмогодишњим школовањем, село је добило хиљаде нових просветних радника (сада ради око 46.000 учитеља и наставника). Постигли смо да од 100 деце 94 похађају наставу у основним школама (у овим школама имамо 1,1 милион малишана). Последњих година покрећу се акције за расписивање самодоприноса из којих би се градиле и модернизовале школске зграде (Косово је на територији целе Покрајине започело акцију самодоприноса). Борба са неписменошћу води се у Србији веома широко: у акцији су школе, народни универзитети, школе за образовање одраслих, као и културне установе (познате су и лепо поздрављене акције, као што су: „Сто села без неписмених“, „ТВ буквар“, „ Борба против потписа палцем“ и др.). Школе су и веома активни центри развоја културе и уметности, мада је у неким срединама она неоправдано сужена само на ученике.

Неопходно је истаћи и бројне здравствене институције (имамо 1.620 амбуланти и поликлиника са више од 2.200 лекара и три пута више осталог санитетског особља), месне заједнице, бројне друштвене клубове, огранке организације „Народне технике“ (фото–кино, радио, ауто–мото секције, секције младих тракториста и сл.), многе спортске организације (у првом реду секције организације „Партизан“), које такође значајно доприносе променама лика данашњег села.

Све што се на селу изменило, све што је донело многе нове садржаје, постигнуло је веома много и у измени коришћења слободног времена сељана. Некада су слободно време испуњавале светковинама многим за село и сељане значајних годишњица (тзв. социјалистичке и религиозне прославе), многи вашари и сабори, као и прославе организоване у знак почетка, или свршетка, сезонских пољопривредних послова (прослава сетве, жетве, бербе и др.). Данас су многе од ових прослава коренито измењене, а у много чему, средства савремених комуникација су испунила слободно време сељана. Ванредно велико и значајно место припало је телевизији, радију и штампи. У многим селима је жеља за праћењем ТВ програма била толико јака, да је покренула мештане на изузетне напоре и самоодрицање за довођење електричне енергије. Међутим, судећи по распрострањености ТВ пријемника и тиражу штампе и овде је, може се слободно рећи, то тек „заорано“, могућности и потребе експанзије, веома су велике.

5. На крају, уместо закључака, неколико могућности за акције: Програм развоја културе у СР Србији 1971–1980. (рад Завода за проучавање културног развитка Србије) нуди јасне стратешке правце, које би у конкретној реализацији требало да преузму перспективни планови друштвено–политичких заједница, у првом реду општина и месних заједница.

Без јасно утврђених програма за наредне године и радикална измена материјалног развитка Србије (нуди јасне стратешке правце, које би у конкретној реализацији требало да преузму перспективни планови друштвено–политичких заједница, у првом реду општина и месних заједница.

Без јасно утврђених програма за наредне године и радикална измена материјалног положаја пољопривреде (која је била и остала предмет пажње највиших форума Федерације и Републике), затекла би културу села неспремном.

Садржина конкретних програма културног развоја нашег села, мора да зависи од степена до кога је култура села стигла. Никако није циљ тражити немогуће, већ само борба да се не пропусти ни једна стварна прилика, коју доноси и нуди друштвено–економски развој. У многим срединама биће то акције за измену досадашњег начина живота (изградња путева, тротоара, нових стамбених задруга, увођење струје и воде и т. сл.). У другим ће следити примере Дома културе Опово (концерти, опере, ликовне изложбе).

У деценији, која је пред нама, основне темеље културне политике на селу, чиниће залагање за развој мреже школа и домова културе. У много чему биће неопходно и тешње повезивање културе градова са сеоским срединама. Неопходно је (и законским мерама) вратити задружне домове друштвеном животу села, као и обезбеђењу удруживања средстава за подизање неопходног простора, да би свако веће село имало свој културни центар. Општине и шире заједнице много могу да учине за образовање (и селекцију) кадрова који раде, или треба да раде, у културним установама села. Републици и покрајинама неопходни су и висококвалификовани аниматори културног живота, а садашња мрежа високих школа не даје довољно оваквих стручњака.

Много се може учинити бројним „ситним акцијама“ (које дају веома крупне резултате). У првом реду несумњива је улога просветних радника међу којима је све више аниматора (способних и стручних) културног и уметничког рада (сликара, музичара, драматурга, писаца и др.).

Пред нама је потреба за умножавањем акција и снага да би се искоренила неписменост. Веома је значајно да се учини све како би сви они са села који одлазе у градове отишли и оквалификовани (сељане Црне Траве не муче проблеми запошљавања).

Велике обавезе очекују наше друштво у овој деценији. Нови квалитетни токови економског друштвеног развоја могу све више да заоштравају и повећавају диспропорције између села и града, у колико их не прате неопходне акције. Питање продуктивности пољопривредних произвођача налази се у центру пажње. Брига Србије о селу мораће да буде стална, јер произвођачи не могу бити остављени да се сами сналазе. Али, то су већ проблеми економске и социјалне политике!