Планирати и припремати музичке програме и приредбе

Када сам се прихватио задатка да на Конгресу културне акције говорим о музичком животу Социјалистичке Републике Србије и организацији тог живота, одлучио сам да своје излагање заснивам првенствено на сопственим искуствима из свакодневног рада на овом пољу. Сматрам да ће на овај начин мој евентуални допринос разматрању и изналажењу нових путева и облика музичког живота у Србији бити конкретнији, па самим тим и кориснији.

Ако хоћемо да говоримо о ономе што смо постигли на овом пољу дајући праву вредност добрим резултатима а критички указујући на недостатке и могућности њиховог превазилажења, треба одмах на почетку да подвучемо следеће. Најзначајније место у музичком животу Србије заузимају масовне музичке свечаности које су прешле у традицију и играју велику улогу у популаризацији музичке уметности. Из године у годину оне постају све богатије и разноврсније било да су самосталне или се одржавају као саставни део великих народних празника културе. Подсетимо се на неке од њих: Свечаности слободе у Крушевцу, Вуков сабор у Тршићу, Октобарски дани у Крагујевцу и Краљеву, Мермер и звуци у Аранђеловцу, Мокрањчеви дани у Неготину, Сомборске вечери и многи други.

Годишњи календар културних манифестација у Србији, а музика је обавезно присутна у њима, постаје из године у годину све богатији новим данима. Нарочито је важно истаћи да ове манифестације постају све популарније, прихваћене од најширег круга корисника, и то не само у крају у коме се одржавају, оне постају истинске народне свечаности и као такве — неопходна потреба. Њихова будућност зависи пре свега од садржајности, квалитета њихових програма, од репертоарске политике која ће богатством и разноликошћу нових форми учвршћивати и даље развијати ове драгоцене тренутке наше културе. Мислим да се већ помало осећа замореност гледалишта од тзв. рецитала поезије, музике и текста, који су понекад и сувише искоришћавани.

Значи, треба инсистирати на новим систематски планираним и припремљеним програмима. Ове културне манифестације, с обзиром на број присутних и на дејство које постижу посредством радија и телевизије, релативно су јефтине. Ипак, оне често и сувише исцрпљују локалне финансијске фондове. И убудуће би на републичком нивоу, можда путем посебних фондова, и поред досад постигнутих добрих резултата, требало обезбедити знатнија средства за помагање и стимулацију масовних приредаба, при чему основно мерило треба да буде квалитет програма, масовност и ширина дејства. На овај начин локалним финансијским фондовима остало би више средстава за један континуирани и систематски рад на организовању и осталих мањих форми музичког живота, што је такође од великог значаја.

Говорећи о масовним музичким манифестацијама, ма колико признавали њихов значај и допринос за популаризацију музичке културе уопште, не смемо заборавити да још увек имамо мало места у Србији у којима већ постоје устаљене традиције одржавања музичких приредаба преко целе године по систематском плану и са већ навикнутом публиком. У нашој земљи стекао је традицију леп обичај да се значајан датум историје, градова, радних колектива обележе пригодним културним приредбама, академијама, на којима је и музичка уметност присутна. То су лепи културни тренуци у тим срединама, али има градова у којима се музички живот своди само на такве тренутке, јер често нема ни средстава, ни интереса за студиознији и дуготрајнији рад. Има још много дана кад влада затишје и апатија који се врло тешко разбијају.

Од чега зависи континуирани музички живот једне средине и ко су његови главни покретачи? Искуство је показало да сви градови Србије у којима постоје и раде музичке школе, добра аматерска друштва и хорови, стручни и способни руководиоци народних и радничких универзитета, организација Музичке омладине, која заједно са школама ствара и развија традицију, а нарочито где има доста ентузијаста и музичких прегалаца — такви градови постају жариште културе, па и музичке. Али музички живот се не може развијати без сала, инструмената, разних техничких помагала. Већ низ година, а и сада још увек најтежи је проблем недостатак простора за нормално одвијање концертног живота. Иако се на овом плану доста чинило, одсуство једног систематског и дугорочнијег плана и сада се снажно осећа. Сваке године се гради неки дом, нека сала, понешто се и адаптира, али је то још увек забрињавајуће мало. И оно што градимо — градимо скупо.

Код нас се одомаћио обичај или велелепно — или никако. У овом тренутку би нам далеко више користили скромнији али функционално прилагођени за универзалнију употребу домови културе. Уосталом, таква здања не чине културним њихова прочеља и мермерни холови, него програм и садржај рада, број корисника, дејство и ефект културног зрачења. У Француској, Скандинавији и Јапану и другим културним срединама можемо наћи примере како се скромним средствима могу градити таква жаришта културе.

Наши архитекти, поучени веома богатим искуствима иностранства а према нашим домаћим потребама, могу врло успешно и са скромним финансијским средствима да решавају овај проблем.

Указујем на још једну могућност. У многим градовима Србије у току је изградња објеката за потребе општинске скупштине. Зар се не би могла сала намењена за састанке пленума, уз мале адаптације, оспособити за културне манифестације. У Смедеревској Паланци, на пример, пленумска сала је истовремено и концертна дворана. И једној и другој намени изванредно служи. Код нас је у току изградња домова друштвених организација. Обавезно у њима треба предвидети сале за потребе културе. Готово у сваком граду постоје старе зграде општина, банака, гимназија, музеја, у којима постоје сале, холови, изложбени простори, који се могу адаптацијом оспособити за приредбе. Само да наведем неколико примера: Крушевац — изванредна сала Општинске скупштине, Аранђеловац — сала кнежева, Сомбор — сала Општинске скупштине итд. Све су ове сале, пре свега, идеалне концертне дворане. Нема града у Србији у којем се не би могао наћи погодан простор, мањих димензија, који би се са мало средстава могао оспособити за универзалнију употребу. Разуме се, за извођење музике потребно је и најосновније средство — инструмент, понајчешће клавир. Но, ако данас нису сви у могућности да набаве праве концертне клавире, нису ипак толико сиромашни да не могу набавити и један мали инструменат — пијанино, који може одлично да послужи, нарочито у мањим салама. Он кошта мање од једног скромнијег репрезентативног ручка или пријема у ма којој организацији. Куповином клавира на поклон своме граду, једна, рецимо, банка у борби за своје штедише, или добростојећа привредна организација, више би тим гестом учинила на пропагирању свога посла него преко досадних и неинвентивних реклама. Наравно, такав би гест могла да помогне, а и помаже Телевизија.

Примера ради наводим један податак. Један једини пијанино Музичке омладине из Београда прокрстарио је уздуж и попреко целу Србију, опслужујући уз пут и Београд, тако да се досад већ сто пута исплатио.

Проблем финансирања, који је од необичне важности у организовању музичког живота Србије, биће разматран у свим комисијама на Конгресу, па ће и решења до којих се буде дошло важити и за финансирање музичког живота. Ипак, хтео бих да се осврнем и на овај проблем на основу досадашњих искустава. Најчешће се успех или неуспех нашег посла ставља у зависност од количине финансијских средстава која се углавном додељују из одређених фондова, на темељу програма, плана или без њих, или из буџетских средстава, одређених за ову сврху. Та се средства одобравају и достављају организацијама које врше расподелу и организацију нашег посла, тј. концерата, и она треба да се употребе, разуме се, у строго наменске сврхе.

У нашем самоуправном систему нормално би било очекивати, јер то постоји, развија се и продубљује као свакодневна пракса, да се све то врши уз обавезно консултовање произвођача, тј. музичких уметника и корисника културних добара. Тај систем договора, равноправне заступљености и ослушкивања потреба и жеља корисника није довољно развијен и недорастао је. У том механизму веома често се јављају проблеми који ометају правилно одвијање програма.

Овакав систем организације, боље рећи, посредништва, наслеђен је из једног превазиђеног периода. Недовољна заинтересованост за судбину и ефикасност уложеног и труда и новца не одговара данас ни музичким уметницима ни корисницима културних добара.

Овако конципирана организација није у стању, а често и не жели, да проширује самоуправне органе непосредним произвођачима који би имали већи утицај на вођење концертне политике, а што је у духу даљег самоуправног развитка. Концепцијска разлика се нарочито показује у односу на средства и њихову ефикасност. Уметници су овде заинтересовани не само за хонораре, који су веома симболични, одређени скалама и критеријумима на које делимично могу сами утицати, него су пре свега заинтересовани за начин и ефикасност организације, за што шире обухватање тзв. тржишта и максимални ефекат посла којим се баве.

Знамо да од добре посредничке организације, која има велику, ако не и одлучујућу, улогу, зависи будућност и ефикасност музичког живота, и данас није довољно само уговорити, послати на терен, често у неизвесност, уметника, а не водити рачуна како ће тај концерт бити организован, колико ће бити посетилаца или какав ће бити крајњи резултат рада.

Кад говоримо о организаторима, не мислимо само на оне у центру него и у градовима Србије, где многи концерт пропадне због импровизације и олаког схватања задатка. Спремни стручни и спретни организатори уз добру пропаганду могу много учинити; где они добро раде, ту је и богат музички живот. На пример, организација Музичке омладине често са истим уметницима, на истом терену, под нимало повољнијим околностима остварује далеко успешније концерте и сусрете са веома скромним финансијским средствима.

У вези са овим питањем мислим да је неопходно што пре извршити реорганизацију концертних пословница, појачати их стручним кадровима, а исто тако створити и нове пословнице које ће бити у стању да одговоре сложеним задацима организовања музичког живота. Знам да има мало кадрова оспособљених за ове задатке и стога предлажем да се при одговарајућим катедрама уметничких академија отворе одсеци за оспособљавање стручњака ове врсте.

Такође треба свестрано потпомоћи иницијативе за стварање и средњег музичког школства као снажне и веома ефикасне базе за школовање не само будућих наставника, активних музичара, него и музичких стручњака уопште, пропагатора и организатора.

На крају овог излагања хтео бих још једном да истакнем неке чињенице које сматрам необично важним. Да би се постигли прави резултати у пропагирању музике широм Србије и у организовању музичког живота, мора се радити по стручно припремљеном дугорочном плану. Да би се избегла свака импровизација и сваштарење, програмирање треба препустити таквим органима и појединцима који су способни да изврше овај задатак.

Према досадашњој пракси, музички живот у једном граду води и организује више организација од којих свака ради за себе. Предлажем да се створе таква самоуправна тела која ће на једном месту, кроз самоуправно договарање, утицати на профил, садржај и квалитет музичких програма, као и на њихово планирање, поверавајући непосредну организацију најефикаснијем и провереном организатору.

Неопходно је у таква тела укључити и музичке уметнике који би својом стручношћу и искуством помогли у стварању дугорочних програма намењених радним људима свих узраста, у креирању опште политике и приближавању музичке уметности сваком човеку, као и развијању општих културних навика.

У вези с тим подвлачим да само програм изванредног квалитета, програм и беспрекорно извођење могу постићи пуни и прави циљ.

Сматрам да је неопходно у план музичког живота Србије укључити, уз потребну материјалну подршку, и велике музичко–сценске колективе из већих центара — Оперу, Балет, Филхармонију и остале оркестре који би у градовима где за то има услова, где постоје сале, позорнице, кроз своје представе и концерте придобијали нове кориснике.

У пропагирању нарочито музичко–сценске уметности могла би одиграти веома важну улогу и Телевизија, с обзиром на многобројни аудиторијум. Али не директним преносом представа из позоришта, јер по правилу они нису добри, него специјално припреманим и сниманим представама у Студију које би, приказане специфичним телевизијским језиком, имале далеко већи уметнички ефекат.

Хтео бих да уверим овај Конгрес у следеће: музички уметници Србије и до сада су изнели на својим плећима главни терет у пропагирању и ширењу музичке уметности. Они су небројено пута доказали да је основни циљ њиховог уметничког живљења — наћи прави пут да музику приближе сваком човеку. Они с правом очекују да им наше социјалистичко друштво омогући да тај свој племенити задатак што боље и ефикасније остваре. Они сматрају да је друштвени договор и испуњавање обавеза тог договора веома ефикасно средство за разбијање учаурености, монополизма сваке врсте и да нам се отварају перспективе да средствима културе, у овом случају и музичке, бришемо полако али сигурно из нашег менталитета остатке свега што вуче уназад.