Један аспект реформе у култури

Посматрана у развојној перспективи, културна политика представља континуирано остваривање циљева које је друштво дефинисало. Ипак, реч „дефинисало“ је, изгледа, неадекватна, јер изражава идеју о завршеном, о крају — а код циљева културног развоја ради се о обнављању, о нечему што се стално дефинише, али што никад није коначно. Ово има облик поновног друштвеног, естетичког и моралног актуелизирања већ дефинисаног, сталног проширивања и допуњавања његовог унутрашњег смисла и значења.

Узмимо као пример израз „социјализација културе“. Око педесетих година када је почео да улази у шири оптицај, овај израз је имао метафорично значење. Тада су, да парафразирамо једног хроничара индустријске револуције у Енглеској, стари односи били мртви а нови још нису били способни да се роде. „Социјализација културе“ тако још није имала сасвим конкретан садржај, јер нису били сазрели услови да се нова начела непосредно преводе на језик праксе. Нове идеје, које су се родиле у крилу старе праксе, представљале су негацију оног из чега су поникле, али више у теорији него на делу. Прву фазу изградње самоуправних односа означава коегзистенција старе праксе и нових идеја. Данас, међутим, захваљујући пракси можемо одређеније да говоримо о путевима и начинима остваривања самоуправних принципа. Емпиријско искуство сада почиње да враћа кредит теорији и социјалној имагинацији из шездесетих година, коригујући их у извесној мери. „Социјализација културе“ сада означава јасан циљ и његову непосредну актуелност.

Нови односи, како би рекао енглески хроничар, способни су да се роде. Ову еволуцију означава споља промена у осећању значаја и ранга социјалних задатака: са формулисања културних циљева и њиховог теоријског образлагања (некад) акценат је померен на њихово реализовање (данас). Али културни циљеви у новом друштвеном контексту и значењу нису предмет овог разматрања, него оно што је у њиховој функцији, што води њиховом испуњењу. У ствари, предмет је још ужи, јер не обухвата материјалне и друштвене претпоставке, него само једну специфичну претпоставку: савремену и рационалну организацију културе.

Трансформација класичних установа

Недавно се у Америци појавила књига са необичним насловом „Шок од будућности“.[1]) За кратко време ова књига доживела је велики број издања, достигавши рекорде Ризманове „Усамљене гомиле“ из 1950-тих година и Харингтонове „Друге Америке“ с почетка шездесетих. Она се из разних аспеката бави променама у савременом животу, почев од технологије, саобраћаја и енергетске базе до начина живота, секса, навика, образовања и културе. „Шок од будућности“ је феномен времена, каже аутор ове књиге Тофлер, он је резултат вртоглавог ритма промена и чињенице да нова култура потискује стару. Дубину и опсег ових промена је на пластичан начин изразио економиста Кенет Боулдинг. „Данашњи свет“, каже он, „толико се разликује од оног кад сам се ја родио колико се тај свет разликовао од света Јулија Цезара. Од кад сам се ја родио готово се исто онолико ствари догодило колико за читаво време пре тога“. Десет хиљада година пољопривреда је била главно занимање људи а после нешто више од једног века развоја индустрије у седамнаест развијених земаља само 15 одсто становништва се бави пољопривредом. (У САД 6 одсто оних који се баве пољопривредом хране 200 милиона земљака и још око 160 милиона других). Брзе промене револуционишу свакодневни живот и мењају осећање света — људи више не осећају живот као што су га осећали њихови очеви и дедови. Да ли неко може да издејствује себи „дипломатски имунитет“ од промена и какав уопште имају смисао промене?

Раније је проучавана прошлост да би се из њене перспективе осветлила садашњост. Футуролози попут Тофлера сада окрећу огледало времена и проучавају будућност да би из њене перспективе бацили светло на данашњицу. Кад садашњи тинејџер буде достигао зреле године, каже Тофлер, укупна производња добара у свету повећаће се 32 пута! (У Француској је индустријској производњи било потребно 30 година, од 1910. до 1940. да порасте за 5 одсто!) Још импресивнији од тога је податак који наводи Тофлер; од укупног броја научника свих времена, 90 одсто су наши живи савременици! Око 1.500-године Европа је производила годишње хиљаду наслова књига а 1960. производила је хиљаду наслова дневно! Илустровање ових промена могло би да се допуни у исто тако импресивним подацима о образовању.

Савремени свет и промене у њему постали су популарна тема (ретко прође неко предавање или јавни скуп а да се они не помену). Међутим, овде није реч о самим променама, него о прилагођавањима, о држању корака с временом. Једне све бржи ритам промена збуњује, тако да одбијају да о њима размишљају, други их једноставно игноришу. И једне и друге је, каже Тофлер, захватио „шок од будућности“, болест која се не може наћи у медицинским енциклопедијама а која означава неадаптираност времену, инертност и живот у прошлости. Ми смо део савременог света и ове промене нас не мимоилазе; култура је део нашег живота. Како се ова ситуација рефлектује на културу, или још уже и прецизније: какве се промене дешавају у организацији културе и методима деловања културних установа?

Прво што може о овоме да се констатује јесте да класични тип културних институција ишчезава. Проширење система образовања, брза урбанизација, и као последица тога пораст културних потреба, потпуно су променили њихову унутрашњу организацију и начин рада. Најкласичнија у класичном типу установа био је свакако музеј чији је назив постао временом синоним за изолованост и ванвременост. Он је био, пре свега, место на коме се чувају старине, трезор предмета чији значај и вредност знају само посвећени. (По оваквој функцији установе је добио назив и стручњак запослен у њему — кустос, тј. чувар). Излагање предмета за публику је каснијег датума, али је и тада било, а и касније остало, секундарна функција.

Данас су велики и модерно организовани музеји живе институције у које хрле стручњаци и широка публика. Њујоршки Метрополитен има суботом и недељом преко пет хиљада посетилаца дневно, у Ватиканском музеју, Лувру, Британском музеју и другим великим европским музејима у летњим месецима посета достиже и два пута толико. Посетиоцима стоје на располагању снимљена и штампана предавања, књижаре са специјалним издањима, продавнице реплика музејских предмета, репродукција и дијапозитива, ресторани, биоскопске дворане са нон–стоп филмовима из историје уметности итд. По унапред припремљеном програму мењају се поставке изложби и истовремено одржавају специјалне изложбе у 10–15 градова у земљи и и иностранству. Затим, одржавају се концерти, стручни састанци клуба пријатеља музеја, ликовни курсеви за децу и омладину, курсеви за препараторе. Музеј има своју издавачку делатност, научно одељење, одељење за рестаурирање и друге радионице, педагошко–пропагандну службу, специјализовану документацију и фото–документацију, стручну библиотеку итд. Само у одељењу за организацију и размену изложби ради више десетина стручњака: менаџера, аниматора и пропагандиста.

Прошла су времена када је музеј чекао да му посетилац дође и да, у атмосфери усамљености и тишине, погледа експонате и затим оде исто тако нечујно као што је и дошао. Сада институција настоји да на разне начине привуче публику — развијеном информативном службом, рекламним паноима, проспектима, пропагандним филмовима и пре свега разноврсним програмима у самој институцији и ван ње. У последњој деценији поникао је нови тип такозваних омладинских музеја, а многи постојећи музеји отворили су курсеве за аматере препараторе, кустосе, археологе из редова омладине, проширујући на тај начин оквире традиционалног културног аматеризма. У Хагу је основан специјални педагошки музеј чија је сва активност окренута према настави и омладини. Сарадници музеја по потреби одлазе у школе и држе наставу, носећи са собом одговарајуће експонате, или ученици (цели разреди) долазе у музеј, где им се држе предавања из оквира наставног плана.

Ни такве класичне установе као што су позоришта, за које се веровало да им је формула организовања и деловања дефинитивна и да је у њој тешко било шта мењати, нису остале незахваћене променама. Театролози сматрају да је могућност примене савремене технологије у позоришту и мењање унутрашње организације ограничено тиме што је у сценским уметностима велико учешће живог рада које се техничким и организационим усавршавањима не може смањити. (Без обзира на супермодерну технологију сцене, број глумаца и других актера које предвиђа представа не може се редуцирати).[2]) У индустрији, међутим, усавршавање радног процеса и аутоматизација доводе до сталног смањивања учешћа живог рада. Али ако су могућности унутрашње трансформације позоришта у овом погледу ограничене, оне су широко отворене у домену извођачке активности. Позоришта су се некад по основном начину деловања делила на стационарна и путујућа, али сада та разлика све више ишчезава. (Недавно преминули Жан Вилар је то пре две деценије први демонстрирао са ТНП–ом). Затим, позоришта су некада имала један репертоар, који је ангажовао читав ансамбл, сада она личе на фудбалски клуб са више тимова који наступају у исто време. Некадашњу једну сцену заменило је више симултаних сцена. Остао је класични формални оквир, али то више није иста институција; у најмању руку то је сада више институција у оквиру једне институције, нека врста културног комбината.

Нећемо улазити у то како су се паралелно мењали пратећи елементи (развој технологије сцене, сценографије, позоришног саобраћаја, пропаганде, система абонмана итд.), поменућемо још само промене у начину ангажовања глумаца који је постао много еластичнији. (Уз стални, „чиновнички“ статус, који је некада преовладавао, појавио се и статус слободног уметника и одговарајући облици повременог и ad hoc ангажовања). Класични тип позоришта заснивао се на територијалном принципу, везан по начину организације и деловања као и финансирања за одређену средину; сада је то све мање. Децентрализација је довела до проширења мреже позоришта и јачања позоришног полицентризма — сада у многим земљама није редак случај да најбоља представа сезоне не буде из центра, него из неког места у унутрашњости.

Сличну трансформацију доживела је и најстарија класична институција — библиотека. Она је некада била читаоница и само изузетно су позајмљене књиге могле да се из ње износе. Данас је најмање међу читаоцима оних који се користе књигом у самој установи. Захваљујући развоју технике и саобраћаја књига се разноси и враћа у просторном кругу чији је пречник све већи. Њено циркулисање се, према процени једног библиотечког стручњака, у последњим деценијама у просеку више него упетостручило. Настао је тип библиотеке који потпуно негира класичну организацију; то је библиотека магацин, која снабдева читаоце књигама искључиво преко поште. (Прва таква библиотека поникла је у Шведској; чланови библиотеке добијају редовно информације о новим издањима преко дописне карте са плаћеном повратном поштарином; све што треба да се учини јесте да се оловком подвуку из наведеног списка наслови и за неколико дана наручене књиге се добијају поштом). У ритму данашњег живота веома је важна уштеда у времену да се до књиге дође, а исто тако и правовремено информисање о издањима. Оваква организација библиотеке задовољава ефикасно обадва захтева.

Тежња да се „иде са читаоцем“ довела је до појаве специјализованих библиотека (у Данској постоји посебна мрежа библиотека за болнице, затим библиотека за морнаре и особље на бродовима које не може да се користи редовним библиотекама итд.). У мањим местима библиотеке све више постају средишта културних акција, нека врста локалних културних центара. (У једном малом граду у Калифорнији библиотекар је увео специјалне концерте на плочама у библиотеци са пропратним предавањима и у извођењу најбољих светских уметника и ансамбала; програм је имао велики успех и ову иницијативу су прихватиле многе библиотеке у мањим местима).

Друга тенденција, која се све више јавља односи се на развој библиотеке као интегрисаног система у коме библиотека као јединица у систему може да рачуна на све предности оперативног удруживања и рационалне организације (заштита и препарирање ретких издања, позајмна служба, усавршавање кадрова, каталошки систем и сл.). У савремено организованом библиотекарству (на пример, у Енглеској која има у Европи највиши просек позајмица књига годишње) могуће је добити у локалној библиотеци било коју књигу из централне библиотеке. Ово представља демократизацију културних услуга, јер они који живе у провинцији и далеко од културних центара, могу практично да дођу до свих издања до којих долазе и они који живе у центру. Даље, библиотеке се више развијају у савремене научне и културно–информативне центре (велике централне библиотеке које су чеоници оваквих матичних система имају разгранате секторе рада: научни, издавачки, препараторски, селекцију ретких издања и микрофилмовање, центар за стручно образовање библиотекара и центар за унапређење библиотекарства итд.). Заједно са овим уведена је и нова технологија (уређаји за константну температуру и проветравање у депоима, покретно платно из депоа до одељења за дистрибуцију књига, машинска обрада података итд.). Најзад, овај разгранати систем библиотекарства све више постаје фактор издавачке политике, јер апсорбује највећи део тиража (у земљама са развијеним библиотекарством и до 60 одсто). Осим тога, он се последњих година појављује и као фактор који може да допринесе стабилизовању материјалног положаја књижевних стваралаца. (По угледу на плаћања аутора по проценту од продатих књига, систем библиотека у Шведској увео је ауторске тантијеме у облику процента од прочитане књиге који се сабирају и крајем године преко ауторске агенције исплаћују књижевницима).

Ове промене су захватиле у нешто мањој мери, али на сличан начин, и друге класичне институције (архиве, музичке институције), затим институције новијег времена (биоскопе, галерије), а довеле су и до појаве нових институција специјализованог типа (кинотеке, заводи за заштиту споменика културе) као и пословних институција (концертне и друге агенције), даље до настајања институција комплексног типа и специјално прилагођених потребама шире публике (културно–уметнички центри, домови културе, раднички и народни универзитети).

Промене обухватају и тзв. културну продукцију (издавачку делатност, продукцију филмова, грамофонских плоча, програма на радију и телевизији), затим сферу дистрибуције и тзв. културне потрошње. Издања у више стотина хиљада примерака, која се појаве у року од само неколико недеља, била су још пре неколико деценија незамислива. Данас, издавач џепних издања у Минхену, који има своју пошту на железничкој станици, специјалне вагоне за транспорт књига, своју мрежу продајних пунктова, за рекордно кратко време произведе и транспортује књиге у милионским тиражима. Класични тип дистрибуције је увелико уступио место новим начинима продаје. Немачки есејиста и песник Ханс Магнус Енценсбергер је ову ситуацију изразио симболом покретног сталка који се окреће у круг и који се налази по железничким станицама, робним кућама, драгсторима, на јавним местима — на сваком кораку, и који је он назвао савременим „стаблом сазнања и мудрости“. (Француска је 1967. имала пет хиљада књижара, а само мрежа за дистрибуцију књига издавачког предузећа „Ашет“ имала је те године 25 хиљада продајних пунктова!). Упоредо са тим развили су се и други елементи „културног тржишта“ (реклама, системи претплате, облици интерне и међународне копродукције у производњи филмова и енциклопедија и скупих издања итд.). Са овим се опис промена не завршава, али ми нећемо више на њима инсистирати, јер нам није намера да све промене систематски прикажемо, него да илуструјемо тезу да класичне институције нестају, да се у дистрибуцији много шта променило и да дифузија има данас сасвим другачији вид.

 

Промене код нас и организација културе

Ове промене су, пре свега, последица знатног проширења културних потреба. Оно што је у публицистици названо бумом образовања вршило је, и све у већој мери и данас врши, притисак на културне институције и читаву мрежу културних установа да се прилагоде захтевима времена. (Прецизније је, у ствари, рећи да се прилагођавају, јер се ради о процесу који траје и чији се обим и могуће консеквенце још не могу сасвим сагледати). Могли бисмо да наведемо и код нас велике, у нашим релацијама, такође, импресивне, промене које се рефлектују на читав друштвени живот. Непосредно после рата, да почнемо примерима из образовања, четворогодишњом школом било је обухваћено мало више од 50 одсто деце, данас 97 одсто деце похађа осмогодишњу школу. Више је данас професора у средњим школама, него пред рат учитеља. Србија има данас 80 хиљада просветних радника. Будућа радничка класа се однедавно сва образује у школама другог ступња, а преко 1 одсто становништва се налази на вишим и високим школама. Само најнеразвијенији део Републике, Косово, има данас више студената него читава предратна Србија.[3]) (Ми смо земља са великим учешћем младог становништва — 16 одсто од укупне масе становника припада школској популацији; у Аустрији и Швајцарској — 11 одсто, Норвешкој — 12 одсто, Данској и Холандији — 13 одсто, Грчкој и Португалији — 14 одсто итд.). У 1970. години производни потенцијал Србије је био четири пута већи него 1947. године; индустријска производња је била већа 8 пута, пољопривредна 2 пута, народни доходак по становнику већи три пута итд.

За три деценије градско становништво се у Србији учетворостручило (Београд је 1939. имао 260 хиљада становника а 1971. пописом је регистровано 1,206.000) а демографска пројекција градова предвиђа исту стопу пораста и у следећој деценији. Према њој градови у Србији до 50 хиљада становника имаће индекс пораста становништва од 170 одсто (Зајечар) до 219 одсто (Светозарево).[4]) Становништво Крагујевца ће се, на пример, у периоду од 1971. до 1986. повећати за онолико колико је град имао укупно становника 1931. када је после Београда и Ниша био највећи град у ужој Србији. Да би задовољио културне потребе тог новог града, Крагујевац у том периоду треба да повећа капацитете у културним установама, опрему као и број запослених за више од једне трећине. (Рачуница у ствари није сасвим коректна, јер не узима у обзир и квалитет промена, тј. чињеницу да ће образовни ниво становништва до тог периода знатно порасти, што ће, свакако допринети проширењу и квалитативном мењању културних потреба).

Навешћемо и неколико примера квалитативних и квантитативних промена у домену саме културе. По једној слободној процени обим међународних културних веза се у послератном периоду више него удесетостручио. Још само пре неколико деценија била је реткост да се нека југословенска књига–роман, збирка приповедака, драма, преведе и објави у иностранству. Пре годину дана загребачки часопис „Критика“, објавио је статистику превода југословенских књижевних дела на стране језике. Однос према некадашњем стању је 1 : 20, и 1 : 30. Гостовање позоришних, музичких и других ансамбала из Југославије у иностранству пре рата су била изузетно ретка, а данас су честа и многобројна. Проширила се и културна продукција а исто тако и њен „асортиман“. Редакција Нина је 1951. године увела књижевну награду за најбољи роман године, јер је роман у то време био редак књижевни род; сада се, међутим, годишње објави више десетина романа. Нисмо имали ни радио–драму, ни писце сценарија и разних манускрипта за продукцију на телевизији, радију и на филму. Данас је продукција за радио и телевизију, обимнија него читава класична продукција заједно. Није далеко од нас ни време када писци, композитори, ликовни и други уметници нису могли да живе од своје професије. Сада најеминентнији међу њима могу да се професионализују.

После свега што је изнето, остало је, на крају, питање: колико су се наше културне установе прилагодиле овим променама? Најкраће што би се могло рећи јесте да неке иду укорак с временом а да је друге, и то највећи број, ухватио „future shock“. Модел културне институције који код нас преовлађује јесте онај из XIX века, када је држава била мецена и најзначајнији фактор културног развитка. Социјалистичка револуција је у овакве структуре унела спољне промене, не дирајући у унутрашњу организацију као и односе. Оне су и са старом организацијом могле да у периоду послератне неразвијености буду ефикасне, и да у новом, социјалистичком државном резону нађу своје оправдање. Сада, међутим, то више није случај: другачији друштвени контекст захтева да се тај модел институције, који је поникао у времену уског комуницирања и неразвијених културних и друштвених потреба радикално измени. И поред притиска времена, до ове унутрашње трансформације још није у већем обиму дошло, зашта, свакако, нису криве саме институције (или нису криве само оне), јер је познато да на њихов рад утичу укупни услови који владају у једној средини.

 

Ми и свет — квантитативни аспект

Дискусије о проблемима културног развоја одвијале су се последњих година код нас у распону чије крајње тачке обележавају два става: један, који наглашава значај промена друштвених односа у култури (и који тај значај често апсолутизује), и други, који негира потребу промена и који корене свим проблемима види у материјалном положају културе. Аргументација и практичне препоруке које нуде један и други став условљени су логиком њихових полазних позиција. Ово је, разуме се, сасвим упрошћен приказ који занемарује другачије погледе, али ми не желимо да улазимо у ове разлике, него само да констатујемо да су други проблеми у култури остали у сенци ових главних контраверзија.

Задржаћемо се, укратко, на овом другом ставу, који је доста популаран међу културним радницима. По њему су модели организације установа и унутрашњи односи у њима давно дефинисани и у њима нема шта да се мења. Од времена фараона наовамо у култури и уметности остала је неспорна формула напредовања: ако се жели више резултата и више културе мора се обезбедити више средстава. Проблеми су, дакле, много више квантитативни него квалитативни: једна средина не доказује своју културну свест декларацијама које остају без ефекта, него фактичким давањима за културу.

Главна аргументација за овај став покушава се тражити у поређењима са другим земљама. Где смо у поређењу са савременим светом је једно од омиљених питања које домаћа публицистика с времена на време актуелизира у различитим поводима (јављају се слична питања где смо у науци, привреди, образовању). Тиме се врши стални психолошки притисак, јер је скривена намера ових питања да равнањем са развијеним срединама сугерирају одређене (критичке) закључке. Поређења увек имају на крају један имплицитни, а понекад и експлицитни, „ерго“, упућен на адресу друштва, или одговорних форума, а понекад и на адресу културне јавности.

Ево, ми поново постављамо то питање „где смо у култури у поређењу са савременим светом“, али не зато да бисмо сами дали на њега одговор (то би иначе било врло корисно да се уради, са поузданим и систематизованим подацима), него да преиспитамо вредност и целисходност самог упоређивања. Прво што се може рећи, јесте да се оно у већини случајева ограничава на материјалну и квантитативну страну. Подаци се одабирају и презентују не да би се дала комплетна слика, него да би се показало да у просеку имамо мање библиотека него средњоевропске земље (и неке суседне на истоку и југоистоку), да имамо мање концертних дворана, галерија, музеја, позоришта. Друга врста доказних аргумената се односи на капацитете: показује се где смо по броју седишта у биоскопима, позориштима, концертним дворанама (или где смо по површинским јединицама у културним објектима према броју становника). Трећи подаци приказују односе у тзв. културној продукцији (тиражи издатих књига и часописа код нас и у другим земљама, број снимљених филмова, грамофонских плоча, ликовних репродукција). Четврти подаци приказују „културну потрошњу“, затим ангажованост и награђивање стручњака у културним и уметничким установама итд.

Занемаримо за тренутак једностраност овог метода и останимо у оквирима које он означава, тј. на квантитативном аспекту. Поставља се питање како да се интерпретирају подаци који се наводе, тј. како уистину стојимо у култури у поређењу са савременим светом. Треба одмах рећи да податке треба примати са великом резервом, и то не због тога што они нису довољно поуздани (понекад је и то случај), него пре свега зато што су скупљани и систематизовани различитим поступцима који умањују, а понекад и сасвим искључују, могућност компарирања. Имајући у виду ову разноликост, Унеско је прошле године, у жељи да омогући упоредне анализе, повео акцију уједначавања метода статистичког праћења културног развоја у земљама чланицама.[5]) Колико ова поређења при примени различитих метода (чак различитог схватања шта се ове подразумева под културом) могу да буду релативна показује случај са компаративном пољско–француском анализом културних стања у овим земљама. Упоређивање буџета за културу и других давања водила су закључку да Пољска много више даје за културни развој од Француске, што је француским културним радницима давало јак аргумент да врши притисак на владу и да критикују француску културну политику. Али показало се да је поређење мањкаво, јер пољска статистика под ставкама за културна давања води и универзитете, високе и стручне школе, што није случај са Француском. Закључци су после ове корекције морали да падну у воду.

Затим, не постоји директна корелација између развијености једне средине и развијености мреже културних институција у њој, тако да генерални и априорни закључак о заостајању који сугерирају питања „где смо у поређењу са савременим светом“ не може у свим случајевима да се заснива на ваљаним доказима. Према подацима које наводи Институт за системе планирања и управљања Факултета политичких наука у Београду, мрежа биоскопа у Југославији је, на пример, развијенија него у СССР–у, СР Немачкој и Великој Британији. По броју издатих књига на 10.000 становника Југославија је испред Бугарске, Белгије, Француске, Румуније, СССР–а, Пољске, САД! (Овде би морале да се учине извесне корекције због мултиплицираних издања с обзиром на вишенационалну структуру наше земље.) Према истом извору, мрежа музеја у Југославији је развијенија него у Пољској, СССР–у и СР Немачкој.[6]) Године 1967. у марту, француска штампа је помпезно обележила 50 милионитог становника. Кад је тај број подељен са бројем књига у библиотекама испало је да на становника дође 6,31 књига. Ми, дакле, у том погледу премашујемо Француску на коју се иначе често позивамо као на пример разумевања културних потреба и развијености мреже културних установа. Да не наводимо у чему све остављамо за собом САД.

Устрајемо ли на оваквим поређењима, констатоваћемо да по броју позоришта (ако се узму професионална и аматерска заједно) не заостајемо за неким земљама развијенијим од наше, да по броју опера немамо премца ни у најразвијенијим земљама, да по броју филмских предузећа премашујемо пропорционално све земље, и на Истоку и на Западу, а тако је и са бројем издавачких предузећа. Онај ко не познаје ствари и ко би само на основу квантитативних података судио о положају и улози филма и књиге код нас могао би да дође до закључка да нама ту цветају руже. До истог закључка би могао да дође и онај ко би о стању службе заштите споменика културе код нас судио по импресивном броју завода (седам, односно после преласка Савезног института за заштиту споменика културе у надлежност Републике осам само у СР Србији!).

Овим примерима хтели смо да покажемо какве све недостатке и мањкавости има овакав метод упоређивања као и како могу да буду непоуздани (а каткад и сасвим произвољни) закључци који се заснивају на оваквом доказном поступку. Ми можемо да опростимо навијачку пристрасност доказима који су мотивисани жељом да се ствари у култури унапреде, али остаје чињеница да се из посматрања не могу искључити такви важни елементи и фактори као што су материјалне могућности средине, конкурентност потреба и други. (Нова болница, водовод, школа, модерни пут често, на пример, могу да буду значајнији за културни развој једне средине него и најрепрезентативнији културни објекти, што показује да се потребе морају оцењивати само у ширем друштвеном контексту). Не може, дакле, број да да праву и пуну слику о стањима у култури, нити се проблеми културног развоја могу видети само кроз квантитативне односе. Чак и да су ови подаци егзактнији и поузданији него што јесу, ни онда не би могли да буду поуздана основа за закључивање о томе шта треба да се коригује и у ком правцу треба да се усмере будући напори.

 

Ми и свет — функционални аспект

Ово није изнето да би се оспорила теза о нашем релативном заостајању, него да би се показало да метод квантитативног упоређивања то заостајање не приказује у правој слици. Штавише, оно на шта квантитативно упоређивање жели да упозори није тако драматично нити може да узнемири онолико колико нешто друго што се уочава ако се упореди и функционална страна и искоришћеност већ постојећих потенцијала. Јер, какав практичан значај може да има доказ да нема довољно културних установа, ако, на пример, ни оне постојеће нису искоришћене? Тек када се квантитативни аспект допуни и квалитативним, упоређивање са развијеним срединама има смисла и упућује на прихватљиве закључке.

Ево података који могу да илуструју ову тезу. По статистичком Годишњаку Југославије за 1964. годину, у групи од 20 великих европских градова за које су наведени подаци, Београд је по броју музеја и експоната био те године на другом месту. Међутим, по функционалној искоришћености музеја он је био знатно ниже, јер је од 44.655 музејских предмета те године било „у оптицају“ и изложено само 4,1%. У Природњачком музеју те године (ни каснијих година се ситуација није изменила) било је изложено и „у оптицају“ само 0,6% експоната а у Етнографском 1,3%. И један и други музеј, као што је познато, имају веома богате збирке, које су генерације природњака и етнографа скупљале и допуњавале а које у функционалном погледу, као што показују ови подаци, представљају мртве капитале.

Слична је ситуација и са библиотечким фондовима (о чему је већ било речи у чланку „Дидактизам и нове културне потребе“). У Словенији је било предвиђено да се за библиотечке фондове годишње набавља једна књига на 5 становника и остваре три позајмице на становника годишње. Тај план није испуњен иако је он доста скроман у поређењу са стањем у средњоевропским земљама. У Енглеској, која је испред свих европских земаља, набавља се за библиотечке фондове десет нових књига годишње на становника. (Педесет пута више него што је био предвиђени а неостварени просек у Словенији). Годишњи просек позајмица на једну књигу је у Енглеској 20 (6,5 пута више него планирани и неостварени просек у Словенији).[7]) Просек у развијеним европским земљама је 4–8 позајмица годишње, у београдским библиотекама 3 позајмице а у Србији 1,8. Београд, економски и културно најразвијенија средина у земљи, има 13% становништва међу члановима библиотека (европски просек 20%). Велику већину сачињавају ђаци и омладина (само 2,6% чланова су одрасли).

За девет година, опет у Београду, концертна публика и коефицијент посета се ништа нису изменили. 1969. године су само 2% становника Београда посећивали концерте. Тако је било и 1960. Један становник Србије је 1960. ишао просечно седам пута у биоскоп а 1969. само три пута. Године 1960. у позориште је ишло 29% становника а 1969. године 24%. У поменутој студији Института за систем планирања и управљања дају се неки компаративни подаци о искоришћености капацитета биоскопа, позоришта, народних библиотека, музеја, радничких и народних универзитета и види се да су код нас ти капацитети недовољно искоришћени. До истог закључка аутори студије долазе упоређивањем посете на 100 становника (опадање броја посетилаца у биоскопима и позориштима последњих година довело је до изразитог опадања искоришћености капацитета ових установа).

Ови се подаци односе на развијене градске средине. Један преглед Завода за проучавање културног развитка показује да је коефицијент функционалне искоришћености капацитета у сеоским срединама још нижи.[8]) Године 1968. биоскопске представе у домовима културе на хиљаду становника су давале овакве односе: Уже подручје — 5,8; Војводина — 11,4; Косово — 3,7. Остале приредбе: уже подручје (без Београда) — 0,7 представа на хиљаду становника; Војводина — 1,3, Косово — 0,4. Укупан број приредби по једном дому је, како закључују аутори прегледа заиста мали, просечно 51 приредба годишње (укључујући и филмске представе). Ево једног још илустративнијег податка, који се такође наводи у овом прегледу: у неким општинским библиотекама у Србији број књига је мали, али је још увек већи од укупног броја читалаца у току године! (Ово би могло да указује на застарелост фонда, али још више на то да ствари нису у реду са функцијом књига и библиотека).

Да ли се после овог може тврдити да је метод квантитативног упоређивања и процењивања довољан?

 

Принципи рационалне организације

Верујемо да изнети примери довољно илуструју важност и комплементарност оба аспекта: квантитативног и функционалног. Остаје још један аспект који, такође, може да покаже у коликој мери смо савремени: организација и функционисање културног система у целини. Понешто је о томе већ речено, као, на пример, о све изразитијој тенденцији оперативног и функционалног повезивања културних и уметничких установа исте гране и стварању тзв. великих система, као и о специјализацији и подели послова у оквиру тих система и настајању нових професија и облика културне „дисиминације“. Колико ове тенденције, поставља се питање, долазе до израза у развоју наших културних установа?

Одговарајући in medias res, можемо одмах да констатујемо да се организација културног живота код нас не заснива на идеји о културном систему, него на идеји о институцији као посебној и аутономној јединици. Са много разлога можемо да кажемо да је за односе културних институција код нас за сада још увек више карактеристична подвојеност, него оперативна и програмска повезаност. Овога пута почећемо илустровање обрнутим редом, од сеоских ка — урбаним и од микро ка — макро срединама. Проучавајући пре неколико година стање културних активности у сеоским срединама, сарадници Завода за проучавање културног развитка су често наилазили на појаву да између сеоске библиотеке и школске, која се често налази преко пута или у најближем суседству, нема никакве повезаности. И једна и друга имају скроман фонд књига, па ипак не набављају нове књиге заједно, како би избегли могућа дуплирања. И једна и друга имају готово исти круг читалаца у коме преовлађују ђаци и омладина. Дешавало се, такође, да се у набављању филмова често наилази на исту овакву подвојеност. Тако један исти филм, наручен од сеоског дома културе без договора са осталим домовима у заосталим селима, два — три пута путује од дистрибутера у Београду, Загребу, Љубљани или Сарајеву до општине и натраг. Не ради се овде само о материјалним уштедама (а ни то у рационалној организацији не би смело да буде занемарљив елеменат), него се ради, пре свега, о много бољој селекцији филмова и ширем избору репертоара. Постоји, разуме се, и другачија пракса, али преовлађује оперативна разбијеност и парцијализованост.

Уместо сарадње и повезивања у оперативно интегрисани систем, односи између неких институција су антагонистички и конкурентски, што, такође, противречи савременој и рационалној организацији. Зато ми сада имамо библиотеке, али немамо и савремено и рационално организовано библиотекарство; имамо заводе за заштиту споменика културе, а немамо и рационалну и модерно организовану службу заштите, имамо музеје а немамо и савремену музејску службу итд. Да не наводимо издавачку делатност која је уситњена и чија се продукција заснива много више на принципу мануфактуре, него на савременим индустријским принципима, или филмску производњу, организације приредби и друге производно–пословне области у култури. Навешћемо још само један облик подвојености према којој би требало да будемо посебно осетљиви и која оптерећује хипотеком нашу непосредну будућност: подвојеност образовања и културе. Савремена културологија сматра да је најефикаснији начин да се подиже културни ниво једне средине и развијају њене аспирације ако се време и напори инвестирају у систематско развијање културних навика међу припадницима млађих генерација. (Једно пољско истраживање обављено је 1969. године у новом радничком предграђу Кракова показује да такви напори међу одраслима са већ формираним животним навикама, не даје ни изблиза такве ефекте.[9]) Последњих година огромно је порасла улога школе као фактора културног васпитања не само у предметној настави, него и у ваншколским активностима. Код нас, међутим, ове две органски блиске и једна на другу упућене области живе свака за себе, одвојено и без дубље повезаности.

Савремена и рационална организација у култури, дакле, претпоставља интегрисане и оперативне системе, али, на жалост, ми често имамо проблема да у повезивању премостимо и општинске границе. Неки облици интегрисања успевају да се одрже и покажу све предности (међуопштинско позориште Бор — Зајечар), па и на ширем простору (Међурепубличка културно–просветна заједница), али у већини случајева преовладава у организацији принцип територијалне затворености, нерационалан и изван свега културно неефикасан. (Неки облици повезивања постоје чак и између институција из различитих држава, као, на пример, између Миланске Скале и Бечке опере. У САД су се последњих година развиле пословне асоцијације у појединим гранама уметности, иако неке институције имају приватне спонсоре или су чак приватно власништво).[10])

Нова друштвена улога културе и проширење културних потреба довели су до повећања улоге пословне сфере. Речено је стога: „Потребан је таленат да се изведе уметничко дело, али је исто тако потребан таленат, само другачије врсте, да се данас успешно воде уметничке институције“. Ово није рекао технократа, него истакнути позоришни уметник, који се на искуству уверио шта значи савремена, рационална и ефикасна организација уметничког живота. „Само дилетантски менталитет“, каже он, „верује да су уметности данас потребни само уметнички таленти и да добар оркестар, позориште, оперу или балетску групу може да води добронамерни волонтер“.[11]) У овој пословној сфери у култури која се стално проширује и добија на значају, настале су нове стручне професије: организатор, планер и програмер, пропагандиста, затим оне које систематски проучавају културна кретања и чији налази могу да буду драгоцени за вођење културних установа и конциповање практичне културне политике. Они су, такође, важни елементи рационалне организације и културног система.

Задржаћемо се кратко на једном фактору из ове пословне сфере, који изазива одвојеност и чији је сам назив добио код нас пејоративно значење — на тзв. културном тржишту. Многи у овом називу виде contradictio in adjecto пошто је за њих тржиште априорно нешто некултурно. (Они не праве разлику између робно–новчаних односа и тржишта; чак и кад су ти односи редуцирани мора да постоји неки систем дифузије). Доста је проширено схватање да су нека стања у култури која изазивају наше незадовољство последица постојања културног тржишта. Међутим, могу се наводити и сасвим супротни докази, на пример, да та стања нису последица тога што имамо културно тржиште, него последица тога што таквог тржишта у ствари немамо. Савремено, ефикасно, комуникативно и изнад свега демократско културно тржиште које не прави социјалну дискриминацију и које је синоним за модерну дистрибуцију, покретљивост и приступачност културних услуга, за добру информисаност — што је све у корист културе и што фаворизује њене аутентичне вредности, ми немамо и тек треба да га развијемо. Један француски аутор је упутио следеће речи похвале једном од актера тог тржишта, аквизитеру: „Ма шта се рекло, тај нападани, шпекулантски настројени, недовољно културни аквизитер који обилази села и гази блато да би продао књиге врши користан културни посао и обавља демократску мисију“.[12])

Како, на пример, изгледа код нас тржиште књига? И поред чињенице да све ширем кругу људи књига постаје стварна потреба, имамо парадокс да се највише производе најскупља издања. Последица овог јесте то да се лагери непродатих књига и даље повећавају.[13]) Продукција, дистрибуција, начини финансирања — све то не само да није у складу са принципима савремене и рационалне организације него им чак директно противречи; серије мале, продукција скупа, оперативна подвојеност и уситњеност, конзервативна организација дистрибуција, монополистичка структура производних трошкова. (Аквизитери добијају 40% од цене књиге — са тенденцијом даљег пораста а аутори само 9% — са тенденцијом даљег опадања, констатује у једном чланку Ж. Берисављевић)[14]). Многима је данас постало јасно да књигу нећемо учинити инструментом демократске културне политике докле год будемо имали овако скуп и старомодни начин производње, овако уситњено и недемократско тржиште књиге.

Недавно је на једном састанку културних радника у Краљеву управник предузећа за приказивање филмова у овом граду пластично описао ситуацију на тржишту филма. Да ли ми ту нерационалну дистрибуцију, коју је он критиковао, јер о свему води рачуна осим о гледаоцу, можемо назвати савременим културним тржиштем? То тржиште, онакво како га неки виде, на коме владају само комерцијални закони, не постоји више ни у капиталистичким земљама. Културно тржиште које је слободно од утицаја друштва поготову не би могло да постоји у једној социјалистичкој средини. Наше друштво ће у будуће морати да систематски развија механизме тржишта који ће деловати у корист прокламованих културних циљева, а не против њих.

 

Смисао модернизације

Овај пледоаје за радикално и смелије него досад мењање организације и метода деловања културних институција, не би био потпун и уверљив ако се не би заснивао и на примерима из наше сопствене праксе. За сада су ретке (али је важно да се констатује да код нас ипак постоје) савремено организоване институције које су већ увеле нове методе деловања и које остварују у нашим условима запажене културне резултате. Недавно је Музеј савремене уметности у Београду објавио извештај о петогодишњем раду. То је била прилика да се види импресиван биланс ове институције. Оно што је напред речено о савременим музејима у свету примењено је добрим делом и у овом музеју. Концепција развоја Народне библиотеке у Београду такође се заснива на најсавременијим принципима. Ова институција се усељава у нову зграду са новим и динамичним идејама о библиотекарству и његовим савременим функцијама. Још више од тога: она је постала иницијатор и носилац развоја библиотекарства у Србији као модерног и интегрисаног информационо–документационог система. Могли бисмо да наводимо и даље примере, као што је појава нових облика филмске производње (филмске радне заједнице), затим нови облици удруживања привреде и културе („Позоришна комуна“ и „Савет корисника при дому културе „Вук Караџић“ — у Београду „Позориште за све“ — у Лесковцу) и друге. Ово су још увек изузеци, али ови нови облици рада полако се множе. Ако смо истакли радикалне захтеве за реформом и модернизацијом читаве мреже културних установа, то је, поред осталог, и зато што такве захтеве охрабрују (и што ће убудуће све више охрабривати) баш овакви примери који дезавуишу стару праксу.

Актуелни проблеми културног развоја су често код нас виђени из уског професионалног угла. Ту су корени овог што је доста непрецизно названо институционализмом, изразом који има двосмислено значење: односи се на степен институционалног организовања културног живота (позитиван смисао) а и на једнострано виђење културних проблема, на њихово изједначавање са проблемима институција (негативан смисао). Налазимо се пред непосредним задатком да први вид институционализма развијемо а да други потпуно одбацимо као метод оцењивања потреба културног развоја. Све што постоји у култури у институционалним и неинституционалним формама мораће да се ревидира и да се оправда не местом у структури, него својом фактичком културном функцијом. Дужни смо да изразимо поштовање дугогодишњим, традиционалним облицима рада неких институција, али патетика прошлости не може да буде разлог да се пренебрегавају задаци које поставља данашњица.

Као резиме овог излагања изнећемо сажето најважније тачке које програм ове реформе у култури треба да обухвати. То је, прво, деликатна, али неопходна и више неодложива трансформација културних установа. Друштвено–економски део ове трансформације је већ у току (развој самоуправних односа и нов начин финансирања), али он треба да буде допуњен и мењањем превазиђене организације и метода рада.

Друга компонента, и предуслов ове модернизације, јесте стварање модерних оперативних и добро опремљених система. Концепција развоја библиотека је застарела, њој је сада претпостављена концепција развоја библиотекарства. Самоуправљање би на тај начин добило свој организационо–технички и функционални пандан. Тако бисмо имали јединство друштвене и стручне компоненте, целовит и кохерентан концепт социјализма, заснованог на асоцијацијама и облицима слободног радног удруживања. Тек у овом јединству друштвене и стручно–организационе компоненте нов модел културне организације би могао да испољи све своје предности.

Систем архива би се трансформисао у систем архивистике, систем завода за заштиту споменика културе у службу заштите итд. Али чак и кад се све то постигне, још увек није створен самоуправни културни систем који претпоставља много сложенија повезивања и у коме треба да дође до изражаја не само интегрисање ових делатности међусобно него и интегрисање културе и друштва у целини. Оног тренутка кад свака институција буде деловала као део система, ми ћемо имати савремено организовану ефикасну и истински демократску културну акцију. Ми је сада још немамо и вероватно је ускоро још нећемо имати, али већ од овог средњорочног плана ми морамо да почнемо да је систематски развијамо. Кад културни програм телевизије престане да буде само ствар телевизије и постане и ствар свих културних институција и организација, ми ћемо имати такав — савремени и на самоуправним односима заснован културни систем.

Друго подручје неодложне реформе и модернизације јесте подручје дифузије. Доста је већ речено о савременом тржишту, сада ћемо још само подсетити да хиљаду сеоских насеља у Србији не добија штампу а да је један број добија само повремено, да 22 општине (са укупно око милион становника) нема књижару (једини облик дистрибуције књиге), да је мрежа биоскопа недовољно развијена, дистрибуција филмова неефикасна и нерационална. Изградња савременог тржишта књига наилазила је на бедем који је до сада успевао да одоли свим реформистичким налетима: бедем подвојености и подељености. Скупа и неефикасна издавачка продукција дезавуисала је у пракси све што је друштво вербално истицало као савремену функцију књиге. Ми ћемо убудуће морати или да развијемо савремену издавачку делатност, или да се одрекнемо звучних декларација о демократској функцији књиге.

Треће подручје модернизације јесте реформа кадрова, побољшања сада изразито неповољне квалификационе структуре запослених у културним установама и ангажовање нових, школованих стручњака. Откако је 1967. Завод за проучавање културног развитка објавио студију о запосленим у културним и уметничким установама у Србији, постало је популарно да се говори о овом проблему. На хиљаду запослених у срединама које имају 600 долара дохотка по становнику, колико има данашња Србија, у културним и уметничким установама је запослено 3, а код нас ни половина од тога. Тај аспект модернизације заслужио да се истакне испред свих, јер се о реформи у култури уопште не може говорити ако савремене процене у друштву нема ко да понесе и изнесе.

Четврто подручје је модернизација прописа који регулишу односе у култури. Један део њих је у очигледној супротности са оним што је друштво прокламовало као циљеве културне политике. И најзад, последњи аспект модернизације, од кога она у ствари треба да почне, јесте модернизација наших сопствених критерија. Доста дуго смо, правећи компромисе на рачун стварних културних интереса, подређивали критерије потребама институција. Једно савремено друштво, одговорно пред својом будућношћу и решено да развија стварне демократске односе, мора да научи да прави разлику између биоскопа и филмске културе, између издавачког предузећа и културе читања и књижевне културе, између позоришне зграде и сценске културе. Радикална модернизација наше свести и мерила је стога саставни део реформе у култури.

 

[1] Future Shock, by Alvin Toffler, Bantam Books, New York, 1971.

[2] Види „The performing arts–problems and prospects“, McGraw–Hill Book Company, New York, 1965– (глава VIII „Organization and management of the arts“, стр. 147—171).

[3] Види чланак Ж. Берисављевића, „Актуелни тренутак развитка културе у СР Србији“, часопис „Трећи програм Радио–Београда“, септембар 1971.

[4] Чачак — 208,4; Крагујевац — 172, Краљево — 181,5; Крушевац — 175,5; Лесковац — 189,5; Нови Пазар — 199,5; Параћин 189,5; Пирот — 189; Пожаревац — 174; Смедерево, — 202; Светозарево — 219,5; Шабац — 207,5; Титово Ужице — 205; Ваљево — 158,5; Врање — 182,5; Бор — 172; Зајечар — 170. (Види Развој културе у СР Србији 1971—1980, издање Завода за проучавање културног развитка, Београд, 1971.)

[5] Израда модела статистичког праћења културног развоја у Југославији у оквиру овог програма поверена је Заводу за проучавање културног развитка из Београда.

[6] Види студију Института за системе планирања и управљања Факултета политичких наука у Београду „Садашњи степен развијености и материјални положај културних делатности“, Београд, 1970.

[7] Види чланак Анче Корже–Страјнер, „Културни живот“ 2/3 1971.

[8] Материјалне основе културног живота села у Србији, издање Завода за проучавање културног развитка, Београд, 1969.

[9] Рената Сименска, „Индустријски радници из сеоских средина у градским условима“, материјали Светског Конгреса социолога, Варна 1970.

[10] The performing art: — Problems and prospects. New York, 1967.

[11] Ibid.

[12] Jacques Charpentreau, Pour une politique culturalle, Collection „Vivre son temps“, Les édition ouvrieres, Paris, 1967.

[13] Године 1969. укупна вредност лагера књига у СР Србији (по продајним ценама) износила је 32 милијарде 673 милиона и 700.000. Од тога је вредност књига издатих те 1969. године била 9 милијарди и 165 милиона; вредност књига издатих 1968. износила је 6 милијарди 818 милиона; вредност књига издатих 1967. била је 6 милијарди 138 милиона, а вредност свих ранијих годишта 9 милијарди 801 милион и 100 хиљада.

[14] Часопис „Трећи програм“, септембар 1971.