Стваралаштво у провинцији

На овом конгресу још није било, а судећи према материјалима које имамо пред собом, уопште неће ни бити довољно адекватног говора о ономе што, чини ми се, благонаклоно зовемо „унутрашњошћу“, а што у ствари значи а често, када је реч о култури, и на прави начин представља појам „провинција“. Одмаћи се обазриво помоћу једног новог термина од оних деградирајућих семантичких елемената којим је појам провинције у нашем језику поприлично натруњен — још никако не значи да смо уверени и да имамо право на уверење како се нешто битно и значајно, осим појединачних куриозитетних случајева, у том делу нашег бављења културом збива. Извесно је, међутим, због многих покушаја и неких евидентних стваралачких активности, које се догађају на наше очи и мимо правог публицитета и праве провере, да је ова тема могла да нађе више места на овом конгресу. Утолико пре, што се извесни облици тих активности у провинцији помало осећају усамљени и углавном препуштени сопственом суду. Она неутажива глад сваког дела да постане познато, да буде примано и просуђивано, дакле да делује — овде је просто и скромно преобраћена у потребу за ауторитативним коментаром, за неком врстом учвршћења увек нестабилног и вазда колебљивог самопоуздања. Могло би се, међутим, овде и озбиљно и комплексно, као што је то случај са многим другим областима, говорити о том кораку провинције у области стваралаштва, било да се ради о позоришном, ликовном, литерарном или било ком другом остварењу, о дужини тог корака, његовом обиму, естетском квалитету, из угла озбиљних и од свих прихваћених критерија. Могло би се говорити о замаху, о волумену те стваралачке озвучености ових наших простора; могло би се размишљати и о условима и начину да се та озвученост подигне на одговарајући степен и искористи као шанса свеколике културе, ако не зато да се у провинцији евентуално створе изузетна дела, оно бар као уверење да се та изузетност овде не изузима, већ охрабрује и подстиче.

Рекао бих, међутим, ризикујући да сâм и ad hoc само разгрћем честар ове теме, да се на неким местима и у неким просторима, који нису метрополе, осећа некаква самоникла, стихијна и готово бих рекао сама себе несвесна побуњеност против провинцијског нивоа, и проседеа. Не видим да је то покрет, не видим да је то организован и масован чин, али видим да се мало по мало јављају дела изразите оригиналности, која нису пристајање на одређени дух, која спонтано заобилази снисходљивост имитације, папагајско тапкање негде утрвеним стазама и која су у стању да учине одређен продор, да кажу нову и свежу реч, Тим делима је понекад тесно у просторима који их окружују и где су најпознатија и она, осим тога што вуку друга око себе до максимално могућег нивоа сваког аутора појединачно, теже да се пренесу и постану креативно присуство у свим просторима ове културе. Извесно је да би, при томе, један евентуални њихов шири живот погрешно било схватити у контексту пуног сентимента и благонаклоности, већ само онда када доспевају до права, не на похвалу, већ и до права на анализу њихових промашаја. Јер, свесни смо, да и негативно одређење према себи — дело очито мора да заслужи. Догађа се, међутим, најчешће, да је судбина највећег дела овог провинцијског стваралаштва једино у томе што ће бити прећутана.

С обзиром на то да долазим из Приштине и да ми је то поднебље у овој области најпознатије, усудио бих се да кажем да је ова клица — непристајања на провинцијски ниво — тамо веома изразита. При томе, наравно, углавном мислим на онај део стваралаштва у овом поднебљу које се изражава на српскохрватском језику. Ради се, дакле, о оним делима која, настајући у непосредној оскудици свеколике косовске културе, за последњих десет, дванаест година, уз један часопис, једну позоришну професионалну драму и под окриљем Филозофског факултета, на неки начин прекидају петвековно ћутање у сенци некадашње грачаничке штампарске српске писмености. Мали је то још увек временски период за један разноврснији и креативнији дух, али су и обим и интензитет тог дела српске културе већ у стању да преко својих најизразитијих представника стану уз бок најразвијенијих делова културе овог народа.

У једном реферату, саслушаном јуче, који је имао претензије да нас, поред осталог, упозна и са стваралаштвом на овом језику — ова дела су тек поменута. Учињено је то ваљда и отуда што се ту тако често, а можда донекле и из извесних историјских разлога оправдано, рачуна с процентима, а у случају овог реферата и с некаквим доста комотним њиховим заокружењима.

Рекао бих, међутим, да се уски друштвени простори, одређени још у време етатистичких мерних система, да прате свеколику културу на Косову, још веома тешко шире отварају према овим делима по простој логици буџетског аутоматизма. Неких померања има, нека побољшања постоје, али све то често није довољно да одговори у самом проценатском систему дељења правде у овој области, а камоли природном праву на целовитост сваке националне културе која се у овом крају развија. Ником, наравно, не пада на памет да размишља о некаквом сужавању простора природно освојених у култури која се ствара на албанском језику. Читав проблем и могућност за сваку националну целовиту оствареност у култури овде треба видети пре свега у општем повећању материјалних и друштвених услова за њен развој, тако да се могућност за једне не схвати као немогућност за друге и да националне културе не падну у замку нехармоничне остварености.

Извесно је да сам овде, поштујући време одређено за дискусију, свесно прећутао читав низ конкретних чињеница и података и био принуђен да казујем пре свега њихов и онако сажет а вероватно и недовољан коментар.

Национална култура Срба на Косову, упркос овим двема компонентама као основним условима од којих зависи њен развој — има, дакле пре свега један унутрашњи подстицај и интензитет који обележавам рефлексом непристајања на провинцијски ниво и тежњом ка целовитости. Та култура тражи простор и време за свој развој. Хоће ли у томе успети и устрајати? То, свакако, неће увек зависити само од ње.