Уметници чине суштину и смисао позоришта

У савременом друштву позориште долази у ред најзначајнијих културних институција и данас је немогућно замислити културан народ без свог позоришта које како у капиталистичком тако и у социјалистичком систему издржава друштво. Облик народног позоришта код нас је најраспрострањенији и најразвијенији.

Афирмација правих уметничких вредности у позоришту насталих из отпора према устаљеним облицима и из тежње ка изграђивању нових уметничких начела и концепција зависи, наравно, од одређених друштвених предодређености од културног нивоа друштва и његовог односа према култури. Према томе, неоспорно је да права позоришна настојања имају веће могућности за успех у културном и демократском амбијенту, у коме се критеријуми изграђују и развијају у оквиру појединих струка, и уз слободну размену гледишта у равноправној борби мишљења. (Али таква настојања тешко утиру себи пут.)

Хиљадугодишња искуства човечанства указују на то да начелна, критичка гледишта и доследност у бескомпромисном ангажовању — нужно и обавезно наилазе на неразумевање и отпор незналаштва инертности, личних и материјалних интереса и жеље за влашћу: „Народ има онакво позориште какво заслужује“ ... — тврди Жан Хорт у свом „Картелском позоришту“, да би као основну мисао истакао да: позориште мора служити и припадати оним позоришним ствараоцима којима (оно) позориште значи више него само прилику за личну афирмацију и који у позоришту желе, смеју и имају шта да кажу. То каже Жан Хорт. Ту бих се зауставио и покушао да размишљам о нашој позоришној ситуацији.

Званична конгресна статистика каже да су делегати из позоришта Србије на овом Конгресу међу најбројнијим. Сматрајући да суштину и смисао сваког позоришта чине уметници, значи, пре свих других: глумци, редитељи и сценографи, који би имали шта да кажу и можда најбоље могли да изразе проблеме позоришта, примећујем да њих овде има у веома малом броју и да су заступљени тако симболично, да се и не примећују у „моћној“ колони управника позоришта. А навео бих само један податак: У свим позориштима Србије и Војводине (сем Београда и Сомбора) позоришта воде људи без икакве стручне спреме. Једноставно, променили су своју струку да би постали директори позоришта. Морам и поред велике муке и огорчења да вас подсетим на онај Андрићев фиктивни разговор са Гојом. Стари маестро каже: „У животу сам долазио у додир и са позориштем и са глумцима. И увек ме је испуњавало такво осећање беде и узалудности, да се питам: да ли ова ништавност позоришта није само слика онога што чека све вештине, пре или после, на њиховом путу? Глумачки позив је најтежи и најбеднији од свих позива. Зато је њима потребно да се у животу тако проводе, као неки стални осуђеници иа смрт, стално на белом хлебу.“

Ја знам, брехтовски јасно, да се истине о нашој позоришној стварности могу прећутати на више начина, — као што се могу рећи на више начина. Али ми је несхватљиво да на овом Конгресу није скоро ништа казано о позоришту као делу наше културе. Није било ниједног саопштења, иако мислим да у области позоришне проблематике имамо светских стручњака. Оно је више од једног века вршило историјску мисију и учинило много у стварању и развијању наше људске, друштвене и националне свести.

Једно од најозбиљнијих питања у погледу позоришта у унутрашњости је питање кадрова. Школовани глумци, редитељи и сценографи ретко се одваже да оду у провинцијска позоришта. Оправдан страх мори сваког иоле амбициознијег позоришног уметника јер, бар засада, се својим одласком опредељује за симболично самоубиство. Тамо одлази једино онај ко мора. На све стране се зато отварају „студији глуме“ без икаквих друштвених статуса, — а са још мање уметничких и естетских услова за постојање. (У некима чак полуписмени старији глумци без основног познавања глумачке уметности предају „глуму“.) И тако се „стварају“ кадрови који за годину–две треба да објаве свету своју „глумачку“ личност и своју позваност. Не знам и како би свршени студенти Академије прихватили атмосферу у којој може утонути сваки људски а камоли уметнички пројект. Иако другачије и саделан и склопљен, школован глумац материјално је увек уз то, још, „укалкулисан“ као остали.

У време кад позориште жели да има свог смисла, свој значај и уметничку суштину, неопростиво је да се ови проблеми не истакну, темељито и од свег срца не покрену.

Јер позориште више не може и не сме бити мање или више упрошћено али ефикасно средство које треба, као свезнајући учитељ, да учи народ овом или оном катихизису или да га заноси кичем у сензацијама, „да би га држало у блаженом незнању и летаргији“, — већ оно мора бити уметничко, неконформистичко, друштвено–критичко, у естетском и етичком смислу доприносити унутарњем развоју човека и изграђивању његове свести.

Хтео бих да подвучем да ми, позоришни ствараоци у Србији, припадамо категорији материјално најнеобезбеђенијих људи,

• — самим тим, налазимо се у једном недостојанственом људском положају,
• — наш рад, у већини случајева, друштвено оцењују, углавном они који ни иоле не познају праву вредност и суштину позоришне уметности,
• — и што је најбезизгледније, морамо и даље ћутати. Ми, ипак, живимо упркос свему!

Једно ме питање само узнемирава у овој мојој проклетој муци размишљања: докле ћемо доказивати да је убијени крив, кад је реч о култури?