Утврдити стандарде за разне области културе

У сложеним приликама у којима настојимо да нађемо најподеснију и најреалнију валоризацију послова у култури, што наравно подразумева настојања да се културни чин поистовети са друштвеним чином да би био најцелисходнији, да би стекао праву шансу у једном друштву као што је наше, у самоуправном друштву, дакле у условима који су обележени и многим непогодностима, ми често постајемо жртве брзоплетих домишљања, импровизација које за тренутак могу да личе на трајна решења, бивамо и сејачи заблуда па и дезоријентације. Оваквом стању и понашању погодује околност да су наша опредељења недовољно одређена, и неретко случајна. Истина је да се чује често, па и на Конгресу се чуло, мишљење по коме би културне програме и целокупну организацију културног живота ваљало прилагодити захтевима такозваног културног тржишта, дакле производити оно што се тренутно тражи, организовати распростирање оних културних вредности, и невредности, које се хоће, које могу у овом часу да се пласирају. Опасно је што се оваква теза поткрепљује такозваном демократизацијом културе. Додаје се тврдња да је таква пракса неминовна у садашњој фази нашег друштвеног и културног развоја и да ће на тај начин постепено да се изграђују виши и озбиљнији критерији. Оваквог мишљења има у свим нашим срединама, и у провинцији и у метрополи, и ако би оно стварно постало утицајно на наше понашање, ако би постало оријентација у раду, нашли бисмо се пред много већим пословима, пред много већим и теже савладљивим тешкоћама.

Међутим, уверен сам да је један од основних недостатака наше културне политике и наше културне праксе што до сада нисмо успели да радом, што нисмо успели да својим опредељењима у пракси провереним и потврђеним, успоставимо извесну лествицу вредности културних добара, па и послова у култури, у могућностима, које су свакако ограничене и у времену и у другим условима. Да смо то учинили благовремено, сигурно је да би нам развој, и културни и друштвени, био складнији и стаменији, циљеви и много одређенији, излази поузданији, у сваком случају стигли бисмо даље и имали повољније наслове да се развијамо. Мали су изгледи да једно друштво, да једна цивилизација, може успешно да окупља и подстиче своје најбоље снаге, да успешно организује распростирање културних вредности да би ове постале садржина свакодневног живота, ако нема утврђену и на дневним пословима проверену и оснажену културну политику. А политика је у томе када се зна шта је, по природи ствари и у одређеним условима прече, а шта, ако већ друкчије не може да буде, тек треба да дође на дневни ред. Да смо тако чинили благовременије, не бисмо доживели да нам је, ево по дуже време, културна и друштвена позиција књиге, дакле тог насушног добра знања и културе, неизмерне моћи утицаја, и сразмерно и стварно — недозвољива. А ипак смо допустили. Да смо се на време и са више убеђења определили за књигу, данас бисмо свакако наше резултате у култури сводили са више задовољства и са поузданијом надом. Међутим у пропустима и грешкама садржана је и драгоцена поука коју заиста не бисмо смели да пренебрегнемо.

Да бисмо што потпуније могли да оцењујемо садашњи степен развијености, али и изгледе за будућност, неопходно је да се, поред осталог, за разне области рада у култури утврде стандарди, који не би садржали само минимум материјалних и других услова неопходних за постојање и активност, већ који би, на одређени начин, обавезивали и на ефекте у овом послу. Доношење пуноважних стандарда помогло би нам, на првом кораку, да се освестимо, да спознамо право стање и истинску моћ постојећих културних програма и њихових носилаца, а то би такође било једно драгоцено искуство у одређивању према будућности и настојањима да се стварне потребе све потпуније задовољавају.

У преиспитивању поука прошлости трајно се ваља задржавати на институцији такозваног републичког интереса који треба разумевати све више по ономе што је у суштини, у стварном, него ли по ономе што изгледа, да јесте. Квалификација републичког интереса веома обавезује републику Србију да истраје на својим опредељењима. Свакако да је један од првих интереса које зовемо републичким спровођење у дело концепције развоја библиотекарства коју је наша јавност озбиљно и са недвосмисленим уверењем прихватила и на чијем се остваривању тако убедљиво ради. Мислим на изградњу зграде Народне библиотеке и на све услове који јој се обезбеђују да би постала један стваран и стварно моћан чинилац културе. Међутим, Народна библиотека је само појединост, и те како значајна, у систему библиотекарства и њен пуни утицај моћи ће да се остварује тек тада када се систем изгради. А то подразумева, услов је, изградњу и пуно оспособљавање регионалних библиотека које су у овом тренутку, и поред модерне Народне библиотеке, практично ван система. Мислим да нема сумње да на овоме послу и те како треба да дође до изражаја утицај Републике Србије јер је републички интерес, у питању. Да се налазимо на прагу низа практичних подухвата којима ће се обезбедити боља судбина књиге, и не само књиге, доказ су и неке врло одређене иницијативе које се остварују. Подсећам на то да ће Републичка заједница културе већ ове године да откупи од издавача један део тиража нових књига домаћих писаца и да учествује, својим улогом, у повећању хонорара ствараоцима. Ова појединост, ма колико сама не би могла и не би морала да има одлучујућег утицаја, вредна је најпре као знамен друкчијег схватања и друштвеног понашања и обавезује да се изгради систем и организована пракса у којој ће се врло одређеним мерама стално побољшавати позиција књиге и свега онога што је уметност и што је култура за коју се опредељујемо.