Градимо више него икада и горе него икада

Да узмем реч на Конгресу инспирисао ме је један став из саопштења друга Жике Берисављевића, онај који говори о „тврдим и оштрим речима“, у коме је постављено: „да је неопходно да се овде на Конгресу ујединимо у захтеву да се предузму мере ефикасније од повремених, а немоћних јавних залагања против процеса рапидне ескалације лажних и привидних вредности“. Ја сам овде многе говорнике схватио тако да су својом дискусијом давали подршку поменутој идеји друга Берисављевића, па сам желео и сам да се прикључим овом одобравању.

У првом материјалу Конгреса „Развој културе у Србији до 1980. године“ архитектонско стваралаштво није нашло своје место. Данас овде, у читању главних саопштења ове Комисије, реч архитектура изречена је само један једини пут. А све теме које су на овом Конгресу покренуте, о којима се разговара и дискутује, ситуиране су у просторима које је ово прастаро умење градило од вајкада. Каткада у маштовитим и сновиђеним просторима и здањима каква су била у Вавилону, Балбеку, Атини или Риму некада, Финској, Јапану, Данској данас; а каткада у суморним и нехуманим људским затворима какви су се провлачили кроз средњи век, па ту и тамо продрли до данашњих дана и наших простора.

И ваљда због тога што се стидимо своје ситуације, што смо се без отпора саживели са паноптикумом нехуманих крлетки, бездушних и голих сандука, не примећујемо да у истом тренутку, под истим материјалним, истим креативно–потенцијалним условима, под истим техничким могућностима, један Финац себи данас гради стан, радни простор, забавни простор као врхунску лепоту у коју се интегрирају сва богатства човековог духа и све тековине културе. За то време наши градитељи, изузимајући бројне и часне вредности, граде више него икада, горе него икада и нељудскије него икада. Експлодирали су градови и, како је то јуче овде примећено, већ имамо улицу од Сталаћа до Краљева, дугу 100 километара. И сва та мастодонтска брда бетона и малтера су поразни биланс наших парадоксалних ситуација о којима се овде тако много у разним областима друштвеног пулсирања говорило.

Док је за кризне ситуације у неким областима стварања — као на пример, код филма или код издавачке делатности — речено да су проузроковане непостојањем стабилне материјалне основе, у архитектонском стварању и градитељству криза је настала у преобиљу материјалних могућности, у злоупотреби и неконтролисаном трошкарењу друштвених финансија, за које не мора, као код других области у култури, да се моле разноразни фондови ради одобравања одређених средстава. На несрећу нашу, у нашем послу ми узимамо од друштва потпуно неконтролисано колико нам год треба: неограничено, каткада бојажљиво, али не ретко и дрско. Пробајте данас да у великом граду купите на пример, стан. Моћи ћете само да склопите уговор који ће вас обавезати на чекање, а платићете онолико колико буду хтели да вам узму.

Како објаснити ову до апсурда доведену позицију архитектуре, урбанизма и градитељства?

— Жестоком кризом културне потке бројних актера у овом крупном друштвеном послу. Незнањем, несавесношћу, чудним моралом и оних који наручују у име друштва и оних који наруџбе реализују.

— Комерцијализацијом институција које управо регулишу уређење простора. Нигде се у свету, сем у нашој земљи, контрола и реализација не налазе се у истој институцији. Неприродно спојени, постају страшна Јанусова чељуст која гута и приватизира милијарде друштвених средстава, јер у врло честим случајевима наше урбанистичко–архитектонске институције, основане од општинских скупштина са задатком да воде контролу изградње наших простора, баве се недозвољено и реализацијом, односно пројектовањем онога што треба да одобравају. Тако кадије туже и, уз огромне паре, суде онако како им се плати.

— Терором струке. Да градите тамо где ви не желите, да градите тако како вам не одговара, да градите тамо где вас упућује случајни каприц или малициозна завист!! Као да сте малоумни, као да не знате шта вам је добро.

— Мистификацијом и конституисањем проблема тамо где их нема, да би се кроз лаж лажне стручности одржавала агресија јахача нашег дивног позива — позива неимара посла који је најлепши посао на свету, јер је он истовремено и поезија и музика и филозофија, јер је он оквир за све оне свечаности духа за које овде сви заједно покушавамо да добијемо битку.

Како се одбранити? Где је излаз? У кратком и једноставном одговору. Ако проблеме у разним областима културе који су на овом Конгресу постављени наше друштво успе да савлада, онда ће и питања овде изречена, бити доведена до срећног исхода. Јер, култура је недељива.