Историјски архиви — ризнице културног блага

Данас када сагледавамо токове и трасирамо правце даљег културног развитка у нашој Републици, не само парцијално — за ову или ону област или грану — већ свеобухватно, што даје посебан квалитет целој акцији и овом Конгресу, упознаћемо вас укратко и са једном граном из оквира културних делатности, која би требало да нам буде блиска, не због своје атрактивности, јер такво обележје нема, нити због могућности њене тренутне визуелне спознаје преко ове или оне сцене, пошто је то немогуће, већ са граном чија је делатност усмерена на прикупљање, чување и стручну обраду историјске документације као изворне грађе за изучавање не само наше историјске прошлости него и садашњости. То су историјски архиви, специјализоване, а законом утврђене као обавезне институције. То је регулисано чл. 8. Закона о архивској грађи и архивској служби („Службени гласник СРС“, бр. 12/67.), у коме се између осталог каже:

„Служба заштите архивске грађе организује се обавезно на целој територији Републике.

Службу заштите архивске грађе врше архиви као установе које се оснивају за вршење заштите архивске грађе настале на подручју одређеном актом о оснивању архива, или за вршење заштите одређене архивске грађе без обзира на подручје на коме је она настала.“

„Делатност архива на заштити архивске грађе од посебног је друштвеног интереса.“

Архиви у Србији су међуопштинске институције и њихова делатност покрива теорије које представљају не само географске него и културне, политичке и историјске целине. Они су ризнице националног блага преко кога се сагледава континуитет историјског развоја, а у оквиру њега и континуитет културног живота нашег народа. Због тога се без архива и архивске службе, која у основи свих својих делатности има као црвену нит проткано „неговање и стално одржавање поштовања према историјским континуитетима“, без њеног развоја и унапређења не може се замислити ни потпун развој културе.

Свако друштво, па и наше, налази се на одређеном степену културног развоја. Једно од мерила за утврђивање тог степена свакако је и развијеност архивске службе, јер она показује како и колико то друштво оставља трагове о себи, какав је његов однос према писаним изворима у којима је садржана његова историја — политичка, економска, културна.

Архиви су веза друштва не само са прошлошћу него и садашњошћу, јер се у њиховој функцији, поред стручног припремања архивске грађе за изучавање даље и ближе прошлости, грађе која се већ налази у архивским депоима, налази и заштита савремене грађе која се тек ствара у управи, судству, привреди, код друштвено–политичких организација и свих других њених твораца.

Архивска служба у нашој Републици је у основи млада служба, јер су сви локални архиви формирани тек у послератним годинама. Све до 1967. године, до доношења новог Закона о архивској грађи и архивској служби у СР Србији, архиви у нашој Републици нису се могли похвалити неком већом бригом друштва за њихов просперитет. Услови смештаја, положај и место кадрова запослених у архивима у односу на кадрове у другим установама културе, правни и економски положај архива, техничка опремљеност и способност обављања послова на савременом нивоу, заостајали су знатно за најосновнијим потребама. Архиви су само својим именом указивали да су у питању институције чија је делатност у домену културе. Са доношењем новог закона почиње да се мења однос и пажња друштвено–политичке заједнице према архивској служби у Републици која добија, како смо то већ напред нагласили, статус службе од посебног друштвеног интереса. Међутим, морамо констатовати да упоредо са овим није ишло, или бар не свуда подједнако, и разумевање за ову делатност тамо где су историјски архиви формирани и отпочели своју делатност. Неједнак положај архива продужио се и после доношења (1968. године) Закона о финансирању културе и о заједницама културе, нарочито у погледу регулисања њиховог правног статуса и финансирања, углавном због неједнаког односа локалних друштвено–политичких заједница, односно општина, чију територију локални архиви обухватају својом делатношћу.

На територији уже Србије ради 17 архива и 4 архивска одељења; у САП Војводини 10 архива и 2 архивска одељења и у САП Косову 6 архива и 3 архивска одељења. Укупно у СР Србији: 33 архива и 9 архивских одељења. У овај број урачунати су и матични архиви: Архив Србије у Београду, Архив САП Војводине у Сремским Карловцима и Архив САП Косова у Приштини. Сви наведени архиви поседују око 6.500 архивских фондова и збирки са око 60.000 дужних метара архивске грађе. Истовремено, ови архиви преко својих стручних служби за заштиту архивске грађе и регистратурског материјала у регистратурама (а то су све установе и радне организације које стварају архивску грађу, односно регистратурски материјал) врше надзор у око 21.500 регистратура у којима се налази око 330.000 дужних метара регистратурског материјала са годишњим повећањем од 300–7.000 дужних метара. Ово повећање је врло различито на подручјима архива и у зависности је од развијености подручја, односно броја регистратура, њиховог значаја и количине материјала који се у овим регистратурама у току године ствара. Треба нагласити да сав овај материјал не долази у архиве, већ само онај његов део који има значај архивске грађе, тј. онај део чије је чување од трајног интереса. Тако су, нпр., архиви на територији уже Србије из око 10.000 регистратура са око 300.000 дужних метара регистратурског материјала преузели у периоду 1963–1970. године од планираних 50.000 свега око 13.000 дужних метара архивске грађе, што чини мање од 5% од укупне количине створеног регистратурског материјала, или свега 24% од планиране количине. Овај проценат би био свакако већи да су архиви имали бољи смештај, а посебно више простора за смештај архивске грађе коју је требало преузети. Мада су неки архиви последњих годину до две дана почели решавати питање смештаја углавном адаптацијама старих зграда (Архив Србије, Архив САП Војводине, Пожаревца, Зајечара, Ниша, Чачка, Крушевца), а остали архиви чине напоре за слична решења или подизање нових зграда. Проблем смештаја је још увек један од најзначајнијих за архивску службу Србије. Једино је Историјски архив Београда решио ово питање на најбољи могући начин, јер је за потребе овог архива у току изградња нове, прве у Србији за локалне архиве наменски пројектоване зграде, у коју ће се Историјски архив Београда уселити у другој половини 1972. године. То ће уједно бити и једна од најмодерније уређених архивских зграда у земљи са свим потребним техничким уређајима и пратећим радионицама.

Други значајан проблем који архивска служба у Републици још није успела да реши јесте регулисање правног и економског положаја архива као међуопштинских институција. Већи број архива нема заједничку одлуку свих скупштина оних општина на чијој територији архив врши своју делатност о заједничком оснивању и финансирању архива и о међусобним правима и дужностима. У највећем броју случајева такве одлуке донеле су само скупштине општина у којима се налази сам архив, а има и таквих где одлука о оснивању архива уопште не постоји. Овако нестабилан правни положај архива има негативне последице и по систем финансирања, који је врло различит. Неки архиви се финансирају директно из општинског буџета, а неки преко општинских заједница културе. Има општина које само симболично учествују у финансирању архивске службе, или уопште не учествују. Такође има случајева да се ни средства која се додељују мање развијеним општинама у оквиру допунског финансирања за ову службу (један динар по становнику) не користе наменски.

Оваква финансијска нестабилност негативно се одражава и на политику запошљавања стручних кадрова, јер архиви због недовољних финансијских средстава нису у могућности да запосле довољан број радника, што утиче на њихову ефикасност у раду и могућност бржег давања архивске грађе на употребу научним и другим јавним радницима.

Проблем кадра од првостепеног је значаја и за регистратуре у којима архивска грађа настаје, јер је, по нашем мишљењу, недопустиво да се и даље за рад на архивској грађи, нарочито у привреди, одређују нестручни кадрови.

Посебну пажњу свакако заслужује слаба или никаква техничка опремљеност архива. Због, пре свега, лоших услова смештаја, архиви нису у могућности да предузму ни најнеопходније превентивне мере заштите архивске грађе, а и сами радници запослени у архивима изложени су штетном дејству инфективних бактерија које изазивају оштећења у виду хроничног катара дисајних путева, хроничног бронхитиса са емфиземом, алергијских манифестација или инфекција, што захтева предузимање превентивних мера у циљу заштите њиховог здравља.

Да и не говоримо о стручним радионицама и лабораторијама, јер готово ниједан локални архив нема препараторско–конзерваторску лабораторију, фото–лабораторију и књиговезачку радионицу, иако су оне за нормално функционисање архива неопходне.

Све ове податке изнели смо данас јер сматрамо да је Конгрес културне акције управо право место са чије трибине треба указати на потребу правилнијег односа према тако значајној делатности у области културе какав је рад историјског архива.

Историја нашег народа је веома богата, како својом прошлошћу тако и садашњошћу. Наше друштво пролази кроз једну од најзначајнијих епоха свог постојања и не би смело допустити да некултуран однос према културним вредностима које значе његову историју онемогући њено свестрано изучавање и спознају у свој њеној величини.

Управо због тога и са овог места треба указати на потребу шта бржег решавања поменутих проблема архивске службе, њеног развијања и модернизације како би могла, како је то истакнуто и у закључцима Просветно–културног већа Скупштине СР Србије, „што ефикасније да служи савременим потребама друштва, а посебно да одговори повећаним захтевима науке, културе и привреде“.