Повољни услови за културне и научне делатности

Желим да упутим неколико примедаба и предлога у вези са културним делатностима.

На пленарном састанку сам хтео да искажем, управо на таквом значајном скупу, једну мисао коју сам и објавио и на неколико места износио, па и недавно на једном састанку у Риму, у Академији наука, коме сам председавао, у закључку сам као своју мисао о важности науке рекао и ово: „Немци, да су наставили онако како су радили почетком овога столећа, а да нису започињали први и други светски рат данас би били господари света.“

Та мисао говори о томе колика је важност научног, односно техничког стварања и колики је утицај и културних компонената на судбину не само једног народа него и целокупног човечанства.

Немци су започињањем првог и другог светског рата изгубили своју светску шансу коју су имали. И када се зна да наука има велики утицај, желео бих да овај скуп прихвати следећи предлог: када смо у недоумици, када имамо да бирамо између разних могућности, нека онда научни критеријум одлучи. Гледајмо више напред него назад, и будимо свесни да је много тога више напред него што је назад. Јер, коначно, оно што је иза нас, што ми свесно знамо, то је тек, заправо, неколико столећа, а наша је жеља да живимо тако рећи непрестано.

О Немцима се мало поспрдно код нас говорило као о „култур–трегерима“, али понављам, да су тако наставили, данас би били бар у оном положају у коме се налазе Англосаксонци и Руси. Зато треба да се користимо искуствима других, а исто тако и тековинама науке, у часу када треба да донесемо одлуку.

Ми имамо данас нове науке, посебно као математичар могу рећи да имамо две нове математичке науке, то је наука о информацијама, или информатика и топологија, и затим још једна наука, која је полуматематичка, а то је наука о науци, или футурологија. Са својим одређеним резултатима оне нам, по мом дубоком уверењу, могу помоћи у решавању проблема који нас данас муче.

Прво начело које треба да прихватимо јесте начело договора, тј. договарања. Када је реч о средствима за обавештавање, и то ширег обима, мора бити ствар договора и то што ширих кругова, а не ствар неког појединца, скупине, групе итд., који би наметали своје мишљење поготову ако је у питању негативан став, наиме ако је у питању раздвајање, уместо спајања.

У нама свима присутан је један проблем који обухвата, прво самоуправљање, друго, разноликост и шаренило а, треће, нормирање. Ми знамо да успеха нема и брзог споразумевања нема ако не постоје норме приликом међусобног споразумевања. У техничкој производњи имамо одређене норме, у саобраћају — такође, можемо се упитати: па шта би било да нема, рецимо, тако једноставних саобраћајних норми као што су „вози десно“ или „вози лево“. Негде возе и лево, али се зна да у том крају возе само тако, јер да учине друкчије настале би велике штете.

Рекао сам да је важан принцип договора, али то не значи да стварање не може да буде и индивидуално. Често имамо разлога да прихватимо оно што појединац створи, сведоци смо свакодневног таквог стварања. То се односи на све области, па, на пример, и на језик. На овом Конгресу први пут сам чуо једну реч од овде присутног Оскара Давича, кад је изговорио именицу „српскост“. Придев „српски“ чујемо свакодневно, али именицу „српскост“ први пут сам чуо овде, и мислим да је то нешто што збиља можемо усвојити, јер та реч значи нешто сасвим одређено, тиме се избегава неспоразум. Појединац може много тога створити, поготову ако декретира. На пример, Петар Велики је декретом наредио да се брију браде, а појединац може донети и одлуку. Рецимо, један човек који је у држави заузимао велики положај какав је имао узмимо Де Гол, по мом мишљењу, направио би велику ствар за Француску да је једним потезом пера, а у договору са стручњацима, наредио да се оно множинско „с“ у француском језику и изговара, као што се то чини у језицима суседних држава, у шпанском или енглеском. По мени, та наоко ситна ствар, један је од разлога што је француски језик са оног високог пиједестала пао испод енглеског, а у будућности ће се можда због тога правила наћи и испод шпанског. То је један пример за правило које хоћу овде да наведем, а које гласи: „и мала предност у сталној употреби при иначе сличним или истим условима може довести и доводи до одлуке“. Културна делатност је једна врста игре. Према математичкој теорији игара, данас се зна и може се доказати да се свеукупна делатност у природи, а посебно и културна делатност, може изразити, и то доста тачно, као један проблем игара. А ми смо управо ових дана, када је одржан меч између Фишера и Петросјана, имали један диван пример у коме се ово правило на лицу места проверило. Мала предност уз исте услове а уз корисну употребу доводи до одлуке. Тако је у првих неколико партија победио Фишер.

Желим овде да истакнем једну чињеницу која се управо односи на Југославију као државу. Ми као мала држава имамо светски рекорд у погледу шаренила и разноликости народа који нас окружују, и то како наши суседи тако и досуседи, тј. суседи суседа. Ако се зна да међу тим народима има и оних којима смо робовали вековима и који свакако једва чекају да опет дођу, онда је наша дужност да употребимо сва средства, а посебно све научне тековине, да избегнемо оно што нас раздваја а да истичемо оно што нас спаја а не да, као што често чујемо, у исти кош трпамо оне који хоће да раздвајају и који хоће да цепају, односно сепаратисте, и оне који хоће да спајају и уједињују итд. То није исто, јер они су на супротним странама и воде супротном циљу и супротном резултату, мислим на оне који желе да цепају, односно одвајају, и оне који желе да спајају и уједињују.

Наш простор је, мислим на југословенски, једна раскрсница и управо нас то обавезује. Ми смо предиван простор за културне манифестације, управо за међународне манифестације, симпозијуме, конгресе итд. Београд у том погледу има заиста светски положај. Имамо прилику у неким подручјима да то и остваримо.

С обзиром на чињеницу да у Београду излази међубалкански часопис „Математика балканика“ имам конкретан предлог да се изгради математичка библиотека, која би се звала Математичка библиотека Балкана или да употребимо латински назив Bibliotheca Mathematica Balkanica, али да та библиотека буде не само међубалканска већ и светска, да се за њу као важан културни допринос, дају средства, затим, да све научне установе у нашој земљи обавезно достављају по један примерак умножених материјала из области математичких достигнућа и примене математике. После тога ће се та обавеза достављања примерака проширити на друге балканске државе, па и на ванбалканске и на цео свет.

Немам више много времена за излагање али бих ипак хтео да укажем на један посебан проблем који се данас намеће свима нама, реч је о нашем језику. Ја сам за то да се и ту ствари нормирају и то добро нормирају. Није то само проблем говорног него и писаног језика.

Ми, на жалост, имамо два писма која су теоретски равноправна, али није проблем у постојању два писма. Имамо једну погубну ствар, да исти знак и у једном и у другом писму не мора да значи исто. Тачније, имамо неусклађеност између онога што видимо и онога што чујемо. Таква су слова, рецимо, в, б, ч и. с.

Зато је један од мојих предлога да овај Конгрес захтева образовање једне комисије која ће ускладити наше алфабете и допринети да се тај раскорак уклони.

Иначе, неке ствари су немогуће. Мислим да сте то сви ви запазили који имате децу школског узраста. Када ми долазе на коректуру чланци увиђам колико је велика грешка што имамо исти знак, као у латинском, или боље рећи грчком, на пример бета, који је Климент Охридски прочитао као в, уместо да остане б, као у другим језицима.

Ето, то је тај један пример који свакако заслужује пажњу.

Има и других ствари у вези са правописом. Узгред желим да нешто кажем и о употреби страних речи.

Ја сам за то да не гомиламо само стране речи. На пример, смета ми сам назив — „Конгрес културне акције“, јер ту није присутна ниједна наша реч.

Дао бих још један предлог. Сматрам да је елементарна дужност да се оствари издавање свеукупних дела наших научних и културних радника.