Правци развоја кинематографије у СР Србији и Београду

У раду на пројекту „Дугорочни развој кинематографије“ дошли смо, у садашњој фази, до следећих закључака који се овде најсажетије излажу.

1. Приликом посматрања развоја кинематографије у нашој земљи, полази се од могућих општих праваца развоја кинематографије. Изоловано посматрање домаће кинематографије није могуће с обзиром на чињеницу да се свет налази пред техничком револуцијом која доноси крупне промене и у средствима аудиовизуелних комуникација. Можемо са извесношћу претпоставити да је на помолу епоха остваривања комуникација путем слике, епоха цивилизације слике.
2. Већ данас је чињеница да биоскоп није више једини приказивач „покретне слике“. Приказивање „покретне слике“ се врши свуда и на сваком месту (у стану, аутомобилу, авиону, излету, кафани, клубу, школи, радној организацији итд.).

У непосредној будућности уочљива су три основна круга приказивања „покретне слике“ широким круговима гледалаца. То су:

• — биоскопи;
• — телевизија, истовремено приказивач (свих облика „филмоване слике“) и средство изражавања (директним телевизијским преносима);
• — видео–касете за индивидуално приказивање филмова преко телевизора који постаје „биоскоп у кући“, филмова регистрованих на магнетској или светлосној траци, грамофонској плочи и другим материјалима, које потрошач без ограничења изнајмљује или купује. (Напомена: Проналазак је технички решен, усавршен и предстоји му пуштање у промет у нашој земљи — рачунамо, у року од 10 година, и то прво за групна приказивања. Назив „видео–касете“ служи овде као заједнички за све системе).

3. Наведена три круга приказивача „покретне слике“ (биоскоп, телевизија, видео–касете), иако независни један од другог, допуњују се и узајамно делују на:

а) Садржину и форму приказане слике (нова естетичка мерила; нове садржаје и богатство жанрова; велику разноврсност времена трајања приказивања и др.);

б) Тржиште (несамерљиво повећање броја потрошача, изворе финансирања, количину производа и др.);

в) Могућност утицања на потрошаче (масовну производњу и дистрибуцију „покретне слике“ из много извора; распростирање слике изван границе држава, преко сателита, на цео свет, условиће и децентрализацију утицаја на потрошаче).

4. Новине које доноси техничка револуција указују да посматрање развоја кинематографије у Србији и Београду, кроз досадашњи класични систем планирања „гране“, неће бити целисходно уколико се не узму у обзир дугорочни могући правци развоја свих средстава остваривања аудиовизуелне комуникације. Без обзира на то што у непосредном периоду не може бити крупнијих скокова у развоју, већ садашња краткорочна и средњорочна планирања треба усмеравати у правцу стварно могућих дугорочнијих праваца развоја кинематографије.

Планирање не би требало да садржи само просто економетријско израчунавање будућег на основу протеклог. Оно треба да буде политика заснована на реалним могућностима, при чему у „реалне могућности“ не улази само чињеница да ће, рецимо, број производних дугометражних играних филмова у Србији моћи да порасте од 10 у 1970. на 16 у 1975. години, него да тај број треба да буде одређеног квалитета, да су потребна извесна преструктурирања облика и обима, да је потребно мобилисање већих средстава, усмеравање производње на већи број јевтинијих или мањи број скупљих филмова, усмеравање на чврсту сарадњу и повезивање са телевизијом итд.

5. Што се тиче производње филмова, већ сада може да се укаже на чињеницу да Србија и Београд, у последње време, почињу да губе свој апсолутни примат у погледу броја произведених филмова, у сравњењу са другим републикама, упркос чињеници да располажу још увек највећим бројем врхунских синеаста.

Ово опадање резултат је несигурног и недовољног финансирања филмске производње, неодређене и ad hoc репертоарске политике итд.

Како и други облици приказивања „покретне слике“, осим биоскопског, узимају неслућеног маха, сагледавање праваца дугорочног развоја кинематографије упућује већ сада да треба помишљати на усмеравање производње такозваних биоскопских филмова у правцу што већег повећања квалитета, тако да већина произведених биоскопских филмова буде, у највећој могућој мери дело (доживљај забаван, поучан, или високо уметнички). То би, свакако, одговарало највише и улози коју би убудуће могли имати садашњи биоскопи као привлачна места „изласка“.

6. Извесно стагнирање обима производње биоскопских филмова у ближој будућности (ни у даљој не би требало очекивати велике скокове), условљено добрим делом и опадањем биоскопске посете, не значи и отварање кризе кинематографије. Напротив.

Пре свега, једно „претварање квантитета у квалитет“, оствариво већ у непосредној будућности, усмеравањем и стимулисањем представљало би крупан напредак, а не почетак кризе.

Даље, претпостављено велико повећавање потребе за филмованим програмом за телевизију и видео–касете довешће до нових структура производа. Биоскопски филм при том неће, додуше, више бити једини и главни продукт количином, али ће несумњиво остати један од најглавнијих у погледу квалитета и у даљој будућности!

Велико повећање потребе за филмом за ванбиоскопске облике приказивања како се предвиђа довешће, у ствари, постепено до „бума“ у производњи филмова најразличитијих жанрова.

Први кораци ка задовољавању потреба за повећаним бројем филмова за остале облике приказивања воде, несумњиво, у правцу интеграције у производњи филмова између постојеће кинематографије и телевизије.

Већ је данас телевизији веома потребан филм (не такозвани филмски програм), јер највећи део програма који она приказује (све што није директни пренос) долази у област филма.

Проблем није толико у дефинисању појмова (мада има неспоразума у дефинисању појма телевизије), колико у средствима која треба мобилисати за производњу филмова који ће послужити кинематографији и телевизији. Једно је, међутим, јасно: уколико мање можемо да производимо, утолико ћемо више бити упућени на увоз, са свим добрим и рђавим последицама ове алтернативе.

7. Поред сталног пораста квалитета такозваног биоскопског филма какав се предвиђа на једној страни, који, као што је речено, није и квантитативно у напредовању појављује се, на другој страни, као последица огромне растуће потребе за филмским и телевизијским програмима намењених ванбиоскопском приказивању, несумњиво, проблем „квантитета који прети да угуши квалитет“. Докази леже већ у данашњим телевизијским програмима који су, нужно, у просеку знатно испод просечног нивоа данашњег такозваног биоскопског филма.

Остаје отворено питање: доноси ли будућност за огроман број гледалаца лошији програм?

Делимичан одговор на ово питање лежи и у томе да је неопходно, већ сада, мислити на образовање веома широког спектра кадрова који ће бити у стању да обезбеде одређену количину и квалитет филмских и телевизијских програма у ближој и даљој будућности.

Огромна потреба за „покретном сликом“ у даљој будућности довешће вероватно и до измене у структури кадрова.

Поред садашњег оспособљавања малог броја (свега неколико) високошколских образованих кадрова годишње за кинематографију и телевизију, вероватно ће врло широки слојеви људи, у догледно време, бити обухваћени „описмењавањем“ за изражавање путем „покретне слике“, и то на најразличитијим нивоима, почев од основних до високих школа. Треба што пре отпочети са ширењем ове писмености (увођењем филма као обавезног предмета у школе). Она ће, несумњиво, имати сличне последице као и класична писменост: релативно врло велики број моћи ће да „чита“ и „пише“ сликом; изражавање сликом постаће „посао“ великог броја људи, као што су данас новинари, публицисти, писци... Нарочито треба обратити пажњу, у непосредној будућности, на образовање генерација филмских педагога који би дали основ задовољавању потреба за великим бројем кадрова намењених кинематографији и телевизији у будућности, као и настави у редовним школама ради „описмењавања“ сликом најширих слојева грађана.

8. Развој биоскопске мреже у Србији треба, такође, посматрати у склопу изложених праваца развоја средстава аудиовизуелних комуникација.

Тренутно стање опслужености грађана у овој области је више него поразно. Бар половина становника уже Србије нема ни биоскопа ни телевизора.

Даље, постојећи биоскопи у Србији су, готово сви, испод минималних норми, а већи део у дерутном стању. Ово је, поред осталих фактора који одвлаче публику — јер биоскоп није више једини „забављач“! — такође разлог за опадање посете (просечан број биоскопских посета опао је за 10 година са 7 на 4 посете по становнику у ужој Србији.

Ако пођемо од схватања да опстанак биоскопа, а тиме и биоскопске кинематографије, зависе и од степена удобности (и треба да га привуче на „излазак“ из куће), при планирању за непосредну и даљу будућност, треба узети у обзир и следеће:

• — Повести дугорочнију политику модернизације постојећих, односно градње нових биоскопа, тамо где постоји културни и економски рентабилитет, уз мобилисање најширег круга средстава, од општинских фондова до банкарских кредита.
• — Модернизацију и грађење биоскопа вршити на основу минималних норми које имају вредности за дуже време. Узети у обзир савремене тенденције у свету, на пример: грађење „мини биоскопа“ претварање великих у аутоматизоване биоскопе са 150–250 места и минимумом посаде, груписање биоскопа и слично. На пример, у Марсеју у једној згради има 7 биоскопа, у Паризу се претварају велике сале у више мањих). Груписање биоскопа на заједничким местима за разоноду (домови културе, диско–клубови, забавни паркови, рекреациони центри, ресторани, станице итд.) и низ осталих могућих облика јавног приказивања „покретне слике“ узимати такође у обзир.
• — Прихватити чињеницу да ће телевизија у догледно време покрити практично сва домаћинства и не форсирати градњу и модернизацију биоскопа где нема за њих услова.
• — Узети у обзир могућност да проналазак видео–касета и зидног екрана за телевизоре доноси, у даљој будућности, могућност ницања нових облика групног гледања програма, задовољавајући потребу за „изласком“ и у најмањим местима (читаонице, клубови, домови културе, кафане, станице итд.).
• — Проблем „вакума“ између садашњег стања пуне „одсечености од света“ већине становника у Србији и будуће пуне опслужености „покретном сликом“, који ће трајати вероватно десетак и више година, решавати, уз поступну модернизацију постојећих биоскопа и градњу нових, и организовањем привремене мреже покретних биоскопа свуда где за то има услова.

* * *

На крају, треба узети у обзир да сажимање једне овако обимне материје тешко да може да пружи пуни утисак о значају и сложености проблема који се постављају пред нас, у овој фази, када се кинематографија налази очигледно на прекретници, условљеној крупним техничким новинама које доноси будућност.

При размишљању о проблемима и планирању будућег развоја кинематографије у Београду и Србији треба се заложити и узети у обзир не само могућности него и потребе: једно без другог може нас оставити у врло живој утакмици народа, далеко иза свих.