Аматеризам у стварању и разастирању културе

1. Аматеризам је непрофесионално испољавање стваралачких способности човека у уметности.

Аматеризам настаје у времену преосталом од рада и других дужности, заправо пошто се испуне радне, друштвене и породичне обавезе. Али, и поред тога, аматеризам није ни искључиво, па ни претежно, у служби такозваног слободног времена и није пука одбрана од досаде, мање или више неговани хоби, некаквим задовољствима испуњено вече ...

Аматеризам је, због својих хуманистичких утицаја, због аутентичних садржаја и могућности свесног усмеравања, један од важних израза унутрашњег смисла укупног живота савременог човека. Важан је и за човека и за друштво, нарочито за друштвену свест данашње личности, за њен укупни однос према раду и животу, као и, за њено свестраније и садржајније испуњено слободно време.

2. У демократском систему наше културе аматеризам има друштвени и културни смисао. Особито онај аматеризам који није прорачуната замена за професионални културни програм и који се, у својем јавном испољавању, непотребно и неумесно не супротставља ни томе, ни осталим видовима и садржајима културних делатности. Данашње друштвене околности се, између осталог, одликују променом суштине рада и краћим радним временом, али и све развијенијим системом социјализације културе (повећава се број културних установа и учесталост и вредност њиховог ангажовања), као и све већим утицајем средстава за јавно посредовање. У таквим условима разумљиво је што аматеризам стиче нове моћи, али и нове обавезе.

У новим друштвеним односима потребно нам је осавремењивање аматеризма. То је стваралачки дијалог аматера са уметностима, али и активно сусретање уметности и публике.

Савремени аматеризам је, у ствари, изазов старинском, просветарском дилетантизму, без обзира на то да ли он има некакав свечарски, рођачки или пригодан карактер, или пак настоји да замени аутентичне културне садржаје.

Уметнички аматеризам има моћ, а и задатак, да већ данас започиње будући живот, живот са друге стране „царства нужности“ и да замеће свестраније, богатије и хуманије људско постојање — оно из „царства слободе“, за које смо се, као друштво, давно определили.

Таква његова мисија руши све недоумице о потреби аматеризма, она обара произвољне тврдње, понекад са сетом изрицане, о кризи и његовом паду. Међутим, у културној политици аматеризам и данас најчешће није овако широко схваћен и визионарски подређен „будућности која је почела“.

3. Не може се аматеризму оспоравати право да се јавно потврђује, да тражи, а често, и добија признања. То је потребно, нарочито, за она остварења која јесу аутентична уметност и којима, примера заиста има више, никада нису сметала средства за јавно посредовање, ма колико она била усмерена и на тренутни успех и популарност... Али, уза све то, основни смисао аматеризма јесте у активном односу појединца према уметности.

Тако негован, аматеризам има један виши смисао и највише хуманистичких и естетичких одлика. Зато је, пре свега, важно чиме је аматер подстакнут на уметничко ангажовање, а тек онда је важно, рецимо, колико је које године било аматера на броју и слично.

Појединац у аматеризму — то је виши смисао аматеризма и његов истински допринос култури: кад се човек било које професије, различитих интелектуалних способности и афинитета, опредељује за културу и уметност. То је могућност за свестранији развој личности, њену хуманизацију и усмереност ка аутентичним вредностима — и мимо аматерских ангажовања. На тај начин аматеризам помаже и напредовање друштва.

Појединац у аматеризму може да тражи и утеху, заштиту или накнаду за многе недостатке данашњег и свог живота. Али, исто тако, он у аматерском раду искушава своје уметничке склоности, подстиче неискоришћене способности и тражи, и често налази, потврду сопствених стваралачких моћи.

Друкчије схватање аматеризма, или његово утилитаристичко свођење на пригодни аматеризам, значи залагање за свечарску културу, културу украса, културу празника. То значи и залагање за културу намењену само изабранима и (такозваним) културнима, што би аматеризам нужно свело на неку врсту замене за све друге културне садржине. Оваквих залагања, на жалост, има, а често су осољена одсуством савремене културне политике и организоване противакције.

4. Потврђено је, заправо, да је аматеризам:

— прво, традиционално познат и потребан чинилац сваког националног културног бића, који је — и у најранијим временима као и данас — био саставни део континуитета сваке националне културе;

— друго, услов за развијање уметничких интересовања у многим срединама, јер су и раније и сада аматерски ансамбли у великом броју места били и остали једини вид стваралачког рада, чиме су одлучујуће деловали на културно образовање и на развијање културних навика;

• — треће, важно средиште активног културног живота, нарочито у културно заосталијим срединама;
• — четврто, потврђени облик неговања доброг укуса, чиме се, истина, себи својственим начинима и у границама својих, не баш увек великих и изразитих моћи, прикључивао настојањима друштва да се радном човеку приближе аутентичне културне вредности;
• — пето, шанса за све новине, и у садржини и у облику, без којих, познато је, нема никад стваралачког напредовања ни у једној уметничкој и културној активности, што је нарочито уочљиво у студентским и омладинским срединама и у местима у којима је културни живот богат и разнолик;
• — шесто, аматеризам је потребан свакој, управо свакој нашој средини (а не само градовима и већим насељима), што значи да аматерски програми и активности морају испунити наше школе, село, радне организације, војне јединице и остале.

Значи, аматеризам мора имати равноправан положај у културној политици и друштвено–културном животу сваке средине. Аматерска активност мора бити аутентична и стваралачки вредна, јер једино тада може рачунати на стварну подршку у својој средини.

Разуме се, мора се водити рачуна и о могућностима и потребама средине у којој се делује. Активност која није прихваћена у једној средини не може постићи већи успех, мада, често, аматерски колектив, рачунајући и са тренутним неуспехом, мора настојати да мења средину (а не само да се прилагођава њеном укусу), којој, из сасвим разумљивих разлога, не одговара увек права вредност и аутентичност. Исто тако, и опредељење за драмски текст или композицију, проверене у многим срединама и на многим сценама, без обзира да ли је реч о позоришту или хору, не гарантује увек успех, а нарочито не када се ради о неодговарајућем извођењу, што, мора се признати, није редак случај у нашој аматерској активности.

Исто тако, није спорно да аматеризам, у нашим условима, нема:

• — прво, посебан уметнички израз, који би био искључиво аматерски стил, намењен или једино препоручљив аматерима;
• — друго, посебан репертоар, јер су — и ту нема недоумица — заблуде да аматерске групе треба да изводе једна, а професионалне трупе друга дела. Заправо, аматерски колективи могу (и треба) да изводе сва дела која су у стању да надахнуто, креативно интерпретирају;
• — треће, аматеризам не сме да има посебан мање строг естетички критеријум.

Потребно је и енергично доказивати да је аматеризму страна свака униформисаност и свака искључивост. Значи, аматеризам не може да се ограничи ни на један сценски поступак. Лажне су зато дилеме; авангардни или класични аматеризам. Потребан нам је, пре свега, онај аматеризам који свој уметнички и друштвени смисао темељи на истинском стваралачком ангажовању и који своју делатност не ограничава на један уметнички израз услед било које једностране тежње.

Аматеризам у целини не треба да се супротставља професионалној уметности. Оно што може чак да зближи професионално и аматерско ангажовање јесте — ниво, који би требало да има што аутентичнији звук, дакле, виши ниво и виши, артистички сигурнији и потпунији израз.

Сваки аматерски колектив треба да се определи за програм који ће моћи истовремено да буде најпотпунији израз сопствених могућности, односно самог аматерског колектива и способности средине да активно прихвати једно такво аматерско остварење. Овакав приступ онда омогућава да се подробније планира аматерски континуитет, нужан и потребан, нарочито у случајевима када аматеризам није случајно или тренутно задовољство.

Заправо, утицаји на средину, као и могући утицаји средине на аматерски ансамбл, основни су услов за уметнички и друштвени углед које једно аматерско друштво може и треба да има.

5. Стваралачки аматеризам, који је истинска потреба сваке прогресивно културне стварности, не може да се заобиђе у културној политици. Не може, пре свега, због великог утицаја који има у културном и друштвеном животу уопште.

Ево неколико примера о томе:

• —Аматерско позориште у Кули окупља љубитеље позоришта готово свих националности у овој познатој вишенационалној средини. Оно представља средиште позоришног живота Општине. Рад овог колектива је створио позоришне навике. Зато сцена у Кули има разноврстан програм, у коме учествују и аматерске групе из осталих места, као и готово сви виђенији професионални позоришни ансамбли.
• — Културно–уметничко друштво „Абрашевић“ из Ваљева омогућава, у својим различитим секцијама, да се и млади и стари, и радници и ђаци, службеници и професори, уметнички и стваралачки испоље. Ваљевски аматери стварају такву климу из које, за узврат, ничу захтеви за веома богатим културно–уметничким програмима.
• — Студентско културно–уметничко друштво „Бранко Крсмановић“ има ансамбле чија уметничка вредност премашује оквире Београдског универзитета.
• — Хор „Collegium cantorum“ из Приштине озбиљно утиче на стварање музичких навика, али и на интересовање за најразноврсније музичке програме.
• — Културно–уметничко друштво „Светозар Марковић“ из Новог Сада је свој програм засновало, готово у једнакој мери, на афирмацији младих стваралаца, као и на културном образовању младе публике.
• — Аматери у Новој Вароши, окупљени у Дому културе, својим многобројним активностима помажу да се уметничке приредбе које се одржавају у њиховом крају шире прихвате.
• — Аматерско позориште „Мадач“ из Зрењанина и Аматерско позориште „Бађа“ из Руског Крстура, осим приказивања добрих сценских остварења, представља изразита средишта националних култура, култура мађарске и русинске народности.
• — Аматерски колективи у Смедеревској Паланци, Великој Плани, Нишу, Параћину, Суботици, Титовом Ужицу, Шапцу, Бечеју, Кикинди, Вршцу, Неготину, Зајечару, Обилићу, Призрену, Урошевцу, Краљеву, и још неким местима остварују, исто тако, вредне резултате у културном животу својих средина.

6. Има, међутим, места која аматеризму придају веће моћи него што их он има, нарочито кад су у питању програми који су знатно јевтинији од оних програма које приређују професионални ансамбли. Тада се у аматерским активностима обично не води довољно рачуна ни о садржајима, ни о резултатима, већ се, углавном, оне свуда своде на статистичке бодове у извештајима. Разуме се, ту аматерима смета присуство осталих културних и уметничких програма, као и средства за јавно посредовање, пре свега телевизије. Смета им, у ствари, културна, уметничка утакмица и конкуренција. Ово је нарочито карактеристично за средине у којима је једнострана културна политика.

Исто тако, аматеризам је у неповољном положају и тамо где му одричу или умањују значај, утицај и смисао. То се огледа и у непостојању услова за рад аматера, као и у потцењивању аматерских програма. У тим срединама често се аматерским манифестацијама супротстављају знатно скупљи програми, забавне приредбе на брзину створених професионалних група.

7. Званична и рутинска политика, па и пракса, мора да одбаци схватања да аматеризмом може заменити готово целу културу, као што, исто тако, мора да прихвати гледиште да аматеризам није ван културе, да није никакво „слепо црево“ културног живота и уметничког стваралаштва.

Осим тога, аматерски покрет, који данас у нас углавном чине велике аматерске групе, мора да се прошири и на уметничку активност аматера–појединаца. Свако аматерско остварење, без обзира на то да ли је и формално укључено у постојеће организационе шеме и систем, појединачно или колективно, (ако има аутентичан звук) треба да добије признање и потврду за допринос културном напредовању своје средине.

8. Као део културе, аматеризам очекује (слично свим осталим културним активностима) да буде јавно процењен и оцењиван. За то нису довољни само фестивали, већ је нужно да и средства за јавно посредовање (штампа, радио и телевизија), у својим интересовањима за стваралаштво, критички процењују и популаришу аматерска остваривања.

Аматеризам не може да остане по страни од јавне, стручне критике укупног културног живота. У том погледу, аматеризам, то је ваљда неоспорно, не може тражити ни посебан статус, нити се може заклањати иза посебног стила, израза или програма који би означавао специфичну, а по вредности нижу „аматерску културу“.

Аматерски рад је замишљен, а најчешће и оствариван, искључиво као културна (а не као: мимо–културна, ниже–културна и не–културна) делатност. Уосталом, шунд се одбацује не зато што му је творац аматер или професионалац, него само зато што нема аутентичну културну вредност.

9. Као и култура у целини, аматеризам није без материјалних тешкоћа. Појединачни случајеви материјалне обезбеђености не могу бити доказ да нам је непотребна заједничка брига за бољи материјални положај нашег културног и уметничког аматерског стваралаштва.

Аматеризам у финансијама културе мора имати стабилно место, које би одговарало његовим уметничким моћима и друштвеном значењу. И ако аматеризам може, чак више него остали облици културног живота, да осигура материјалну подршку најразличитијих носилаца друштвених средстава (радне организације у привреди, месне заједнице, заједнице образовања, и многи други, могу, зависно од ширине и вредности аматерског рада, да помажу и финансирају аматерске програме), не треба због тога да има мању помоћ из редовних, званичних „културних каса“.

10. Аматеризам има услова да напредује ако се сваке године обнавља састав чланства, али и ако се повећава број стручних руководилаца (редитеља, диригената, кореографа и других). Међутим, само у великим срединама, у којима има више уметника, може да се рачуна са ангажовањем искусних професионалаца. У осталим местима, а она су најбројнија, у аматеризму ће и даље највише радити и, свакако са највише успеха, просветни радници и други непрофесионалци. За такве послове њих треба припремати још у току редовног школовања. Треба, заиста, у свим нашим школама, још за време школовања, припремати будуће наставнике за стручни рад у аматеризму. Треба, такође, размишљати и о неким облицима накнадног стручног образовања оних који већ раде са аматерима. На тај начин би аматеризам превладао, данас честу бољку да аматерске делатности бивају носиоци програмских, редитељских и свих других импровизација... Ако лутања и импровизација има, то је чешће резултат недовољне стручне спремности данашњих уметничких руководилаца који, од свега што је потребно за тај посао, најчешће имају бескрајни ентузијазам. Данас, међутим, племенити занос, особито ако је лишен занатског знања, није довољан за успешан уметнички рад. Иста је невоља кад се у аматеризму рутински и прорачунато, ангажују професионалци.
11. Аматеризам тражи подстицаје.

Фестивали, почев од општинских и међуопштинских до покрајинских, републичких и међурепубличких, имају изузетно велики значај за унапређивање аматеризма. Стваралачке потврде које аматери добијају у Кули, Нишу, Београду, Кикинди, Призрену, Руми, Великој Плани, Смедеревској Паланци и на другим фестивалским манифестацијама, представљају стварни подстицај за нова ангажовања и нова остварења. Требало би да средства јавног посредовања омогуће да и шира јавност види најбоља аматерска остварења. Требало би, рецимо, да Београдска телевизија установи сталну емисију, у којој би, бар једном месечно, приказивала најбоље драмске аматерске представе, најуспешније хорове, најодабраније фолклорне тачке, најсугестивније рецитаторе, најувежбаније оркестре и друге аматерске програме, који на фестивалима постигну вредан успех.

Дакле, широј афирмацији аматерског колектива, сваког аматерског колектива, веома доприносе ове традиционалне смотре. Оне су потребне, јер представљају својеврсни јавни турнир, неопходан сваком уметничком ангажовању које не жели да се заврши ретким сусретима са стално истом „својом“ публиком.

Потребан нам је и критичнији однос према ансамблима који своју делатност подређују учешћу (и евентуалном успеху) на фестивалима. Такви аматерски колективи, чини нам се, немају сигурнију перспективу и ослонац у својој средини. Уместо, дакле, да успех на неком фестивалу буде логичан резултат њиховог рада, они од тога очекују продор и прихватање. Та политика не може да осигура перспективу. То је политика тренутка, политика без будућности.

И јавна признања (значке, дипломе, награде, свакаква друга одличја, па и ордени) веома много значе и за аматеризам и за аматере. То је, свакако, потврда дотадашњег рада, залагања, заноса, али и подстицање и охрабрење за нови стваралачки напор.

Велики подстицај за аматеризам су и гостовања. Садашња честа гостовања су углавном случајна и без праве усмерености. Њих би (осим тога што би требало да их буде више) ваљало и континуирано и систематски остваривати. Најпре, треба да се сваки аматерски колектив афирмише у кругу своје општине и у свом крају. Највреднији колективи у аматерској сезони, треба затим, да се представе и у целој Републици и много шире. Међурепубличкој културној сарадњи аматери дају (и могли би да дају) још већи допринос. Оно што је најбоље у аматеризму треба да се представи и ван граница земље. Зато у програмима међународне сарадње и аматеризам треба да има своје место.

12. Најзад, аматеризму не може да се оспори важна улога у такозваном културном образовању, у оном изузетно значајном деловању које почиње од неговања укуса и стварања културних навика и иде до прихватања најсложенијих уметничких дела.

Исто тако, аматеризам своје културно–образовно деловање треба да зачиње у младим генерацијама. Познато је, заправо, да се уметнички укус и културне навике најбоље укорене у младости, у школи ...

Школе су и сада, а тако ће бити и убудуће, јединствена друштвена институција, која „држи на окупу“ читаве генерације најмање осам година. Та околност пружа изузетно повољне услове за културу уопште, па и за развој аматеризма, нарочито у оним његовим домашајима у којима је потребно активно доживљавање уметничких остварења.

Аматер, и када престане да се појављује на сцени, не раскида са уметношћу. Он, макар као радознали мотрилац или обавештени пратилац остварења својих суграђана или својих љубимаца, вазда остаје везан за уметност, за културу. Тој неоспорној чињеници се неправедно придаје мала важност. Она се често неоправдано запоставља.

13. Веома важан чинилац нашег данашњег аматеризма јесте — публика. Као и за друге уметничке програме, и за аматеризам важи, и то, свакако, у најпунијем смислу, позната мисао: „Оно што није виђено, као да није створено!“... Без публике, или са публиком која нема брижљив однос према уметничком остварењу, аматеризам не може бити користан.

Публика, мора се знати, није лако освојива. Њене ћуди су многолике и понекад неухватљиве. То, разуме се, не значи повлађивање оном делу публике који од сваког програма, па и аматерског, очекује забаву и лажно узбуђење. Напротив, то значи ангажовање, ма колико оно сложено било, које би утицало да се публика мења, да развија укус и да у својим интересовањима тежи најсложенијим и најтананијим уметничким остварењима као и за забавом.

Публика, то је одавно познато, је активан чинилац сваке аматерске манифестације; она је често у стању да подстакне занос и да утиче на укупни сценски резултат, као што — примери су безбројни — може да умртви и аматерско и професионално ангажовање и да га сведе на рутинско отаљавање. А то је увек погубно, и за аматере, и за професионалце.

Публика мора да сарађује у сваком аматерском извођењу. Пасивна публика утицаће да једно остварење, својим знатним делом, постигне мањи домашај или једностран звук. Због тога, о публици ваља увек размишљати.

Размишљања могу подстаћи и пажљиви однос према пропаганди. Старинско оглашавање представа — оно које се најчешће своди на афише — све мање може да утиче на развијање интересовања за уметност. Савремена пропаганда, о којој се одавно води рачуна, значи у ствари, претходни дијалог публике са уметничким делом. То је сложен и, несумњиво, веома стручан и одговоран посао, у коме се импровизације веома свете и имају кобне и непредвидиве последице.

 

* * *

Дакле, од будуће културне акције, аматеризам, за своје успешно место у друштву, не очекује повластице, већ тражи једнак, равноправан статус:

• — прво, у осигуравању финансијских услова;
• — друго, у осигуравању просторних услова; и
• — треће, у обезбеђивању јавне критике и оцене.

 

* * *

Бити уверен у стварну потребу и сигурну будућност аматеризма, значити бити уверен у демократизацију културе и у културу уопште, која, разуме се, није никад била само аматеризам, али, сасвим је сигурно, не може ни без њега уколико жели да стваралачки одјекује и да аутентичним вредностима оплемењује човека и друштво.

Аматерско данас, а још више аматерско сутра мора бити предмет свих наших културних токова и настојања, у првом реду стога што је аматеризам део културе, а не замена културе, нити ван ње.